foto: m. milenković
MOROVIĆ, 19. MAJ: Punjenje džakova

Odbrana od poplave >

Beleške jednog dobrovoljca

Sve je ličilo na organizovani haos. Stvaralo se zajedništvo među strancima koji su pohrlili sa svih strana da prave bedeme od džakova sa peskom. Tvitovima su se širile informacije o najugroženijim područjima. Činilo se da su ljudi u svoj ovoj nesreći pronašli nekakav smisao


15. majčetvrtak

Prvog dana poplava ekipa "Vremena" se vraćala automobilom iz Leskovca preko Smederevske Palanke. Padala je kiša. U Palanci nismo mogli da obavimo planirani posao: nadležni u opštini su na terenu, počela je evakuacija nekih sela.

Savetuju nam da se preko Mihajlovca uključimo na autoput. Svi drugi putevi su pod vodom, a ovaj pravac je, kažu, siguran – nema odakle da poplavi. Za pola sata savetodavcima šaljemo SMS: "Upravo ulazimo u Mihajilovac. Već na kilometar od ulazne table naselja automobili jedva prolaze. Bujica je prelila put na dva mesta i mislim da taj put uskoro neće biti prohodan." U stvari, situacija je bila mnogo ozbiljnija: pomenuta bujica nam je pomerila automobil.


16. majpetak

Tokom poslednjih desetak minuta prenosa prve sednice Štaba za vanredne situacije jasno je koliko je situacija ozbiljna. TV Pink je izveštavao da su se hiljade "patriota" već odazvale pozivu premijera Vučića da se brani Šabac. Kroz glavu mi proleću pitanja: šta da obujem, jel’ trebaju pletene čarape, da javljam svojima ili da se iskradem, koga da zovem da ide sa mnom...

Tviter je javljao da tamo vlada potpuna anarhija, da navijači kamenuju zgradu gradske skupštine... Uz dva Marka, nekako upadoh u motorizovanu ekipu koja je sva poletna htela u pomoć poplavljenoj Srbiji. Dogovor: nećemo kod Arene, biće gužva; vidimo se kod Sava centra u devet.


17. majsubota

Dok tražim ekipu, srećem blede, blatnjave prvoborce: "Iz Šapca?" Klimaju glavom.

Tviter javlja da su svi zaboravili Sremsku Mitrovicu. Na jednom od onoliko kriznih telefona stvarno potvrđuju da u Šapcu ima dosta ljudi:

"Kuda da idemo onda? Ima nas dvadesetak."

"Dajte mi vaš broj pa ćemo vam javiti. Ne krećite nigde za sad."

Kada sam preneo razgovor, zamalo me naoštrena ekipa nije linčovala kao, blago rečeno, kukavicu.

Iz mase kod Arene stigla je poruka da su ih raspustili kućama. Oni koji su uspeli da uđu u autobuse odoše za Mitrovicu, kuda ćemo i mi.

Naoštreni su se izduvali u trkanju po autoputu i napravili polusatnu pauzu na OMV-u posle rampe.

U Mitrovici, na keju kod kružnog toka, kao u košnici. Bezbroj ljudi se vrti po ulici i po bedemu po kome je podignut visok zid od džakova. Penjem se gore i psujem u neverici. Toliku reku sam video samo u Golupcu. Ogromna mutna masa je na pola metra od vrha bedema. Druga obala se jedva vidi. Matica teče brzinom planinskog potoka.

Sa bedema se vidi beskrajan red ljudi koji rade nešto oko zida od džakova. Kamioni i bageri "ultovi" dovoze pesak, petnaestak ljudi stoji, a isto toliko njih čuči ili je pognuto oko peščanih dina na ulici. Tu se peskom pune i vezuju beli džakovi. Čuje se žamor, struganje lopata po betonu, mehanizacija. Ljudi na sebi imaju radna odela, farmerke, neki ozbiljne kabanice, a neki kao da su na fakultet krenuli. Ima i mladih i starih, sa svakakvim žargonima i akcentima. Svi rade.

U tom razgledanju nekako sam se odvojio od Marka i Marka koji su se dohvatili lopata. Ja sam stao u živi lanac.

Brzo sam naučio da je bolje da lanac ide u cik-cak, da nije loša ni "ples varijanta" kad imaš partnera tačno naspram sebe, da su rukavice neophodne jer od džakova strada koža na nenaviknutim prstima, da je najteže na kosini, da je jako bitno ko je pored tebe.

U lancu se brzo upoznaješ i komuniciraš sa drugima: svima su smešne fore o teškim džakovima, tzv. krmačama, svi pomažu slabijem pored sebe, svi savetuju starijeg da se popne sa kosine, svi se izvinjavaju kad nekog zveknu laktom, svi komentarišu one koji nisu u lancu tj. neradnike. S vremenom se oslobodiš pa i sam počneš da vičeš ljudima da ne trpaju više od pet lopata u džak, praviš glupe fazone koji su svima smešni zato što su istina, komanduješ kad vidiš da je negde zapelo...

Postaješ sve veštiji, deliš savete, počinješ da vladaš situacijom oko sebe. Kada primetiš još nekoga takvog ideš ka njemu, a onda džakovi lete niz lanac kao na onim snimcima fabričkih traka. Nema veze da li je kosina ili ne, da li je "krmača" ili "prase", džakovi se kreću takvom brzinom da se čudiš i diviš mašineriji koje si deo. U jednom trenutku shvatiš da pored tebe stoji momak sa majicom supkulture čiji pogled na svet ne deliš i koju izbegavaš, ali on ti pomaže kad naiđe teži džak, ti prvo njemu daješ flašu s vodom, pitaš ga da li je dobro, zajedno se smejete kada nekog obori džak.

Tokom predaha razgovaraš i osluškuješ: "Stiže večeras iz Bijeljine"; "Ako ne izdrži, ode čitav Srem"; "Ma biće sve u redu, gledaj šta je ljudi, gledaj ti šta je energije."

Jeste fraza, ali ta energija se mogla u džak sipati. Deo si roja pčela koji psuje vodu, fanatično zida bedem oko grada u koji je došao tog jutra i zuji sve ujednačenije i sve jače.

Gledaš ljude oko sebe: oni tek pristigli u očima imaju malo straha i opreza, oni koji rade već satima se nadmeću sa lokalcima koji se šepure pred Beograđanima, izazivaju ih, čačkaju. "Dođoši" ne ostaju dužni, posebno ako su ekipa, složna, glasna i uvežbana. Sa druge strane bedema iz vode viri košarkaška tabla, krov drvene senice, a oko fudbalske prečke se skupilo plutajuće smeće.

Pored neke garaže, od koje "ultovi" i kamioni nisu mogli dalje, stvara se veliki punkt za punjenje džakova. Nalećem na Marka i Marka i upoznajem ih sa ljudima iz lanca. Ispostavlja se da se znamo sa fakulteta. Prave se dva lanca – u jednom navijači Partizana, u drugom kombinacija Mitrovčana i došljaka. Kreće odmeravanje snaga od čijih urlika se ljudi sa celog keja okreću. Dvojica starijih Sremaca što na vrhu slažu džakove staju i vrte glavom držeći se za kolena od umora: "Šta je, sunce ti kalajisano!?"

Dugo ostajemo kod garaže na čijem zidu je plakat sa likom premijera Vučića sa docrtanim hitlerskim brčićima. Na nizak krov su pobacane jakne: radi se u kratkim rukavima što se ne sviđa starijima – i oni su bili tako jaki, trebamo se čuvati, trebaće još da se vuče, piri ovo, nije za zezanje... Ovi nadmeno odmahuju rukama, sve praveći se da nemaju vremena da razmišljaju o tome, pa još žešće bacaju. Na bedemu se pojavljuju nasmejane žene sa palačinkama sa džemom, uštipcima, slaninom i kobasicama. Kombiji dovoze vodu, kafu, sokove, kutije sa sendvičima i kiflama, u jednoj turi stiže i pet velikih pica...

U nekoj od pauza otvaraju se jedna od vrata garaže. Dedica u plavoj jakni i s kačketom na glavi isparkirao je fiću. "Kuda ćeš, đede, baš sada? Vidiš da radimo. Ne možeš izaći od džakova." On ćuti, zaključava garažu, a onda ga prenu graja: "Op, op, op. Aj, aj... Mora na kant!" Njih desetorica preko džakova i peska odnose fiću na put. Bi još urlika, bi đedovo širenje i sastavljanje ruku kao da gleda čudo, bi smeha, bi aplauza. Kad se dekica vratio, bi i rakija: "Evo, momci... Za fiću."

Ostali smo dugo, ali u trenutku odlaska osećaš se ko govno. Ostavljaš ekipu i Mitrovicu, a voda se ne povlači.

Na autoputu je konačno proradio internet. U medijima samo ljudi od čije pojave, opet, psuješ, izveštaji loši, Tviter se usijao. Mnogo je informacija, mnogo je vesti, ne zna se šta je tačno, ali jasno je da će stanje biti samo gore.

Dočekuje me "zagrljaj za heroja", a posle tuširanja javlja se Mile: "Od 22.20 nema džakova za odbranu Beograda između Gazele i Starog savskog. Neka ide online." Tvitovi odlaze kao kroz ventilator. Pink razbija sa uključenjima i praćenjem situacije.


18. majnedelja

Ujutro poruka od Mileta: "Čujem kako barže pucketaju dok ih diže. Haos, brate. Molim te da ih opleteš u Vremenu." Palim kompjuter, a među šumom slova primećujem tvit o lošem stanju u Kupinovu. Okrećem telefone štabova. Ne znaju ništa, upućuju na druge linije. Devojka koja u Kupinovu ima rođake šalje pravi broj. Javlja se ženski glas i viče: "Treba, treba, deco. Dođite!"

Obaveštavam Tviter, Marka i Mileta. Drugi Marko je sinoć branio svoju Ostružnicu. Pridružuje nam se i Doca. Kulturni centar Rex puni mog juga hranom i vodom. Krećemo.

U kolima Doca priča o Šapcu, gde je bio u prvoj turi dobrovoljaca. Potvrđuje glasine o neorganizovanosti koja je potpuno drugačija od onog što smo Marko i ja doživeli u Mitrovici. Neko sa interneta čita da je Šabac ispolitizovan. Psujemo.

Stižemo u Progar, oko nekog bedema je gužva. Policajac vrti prstom – dalje ne može. Svađamo se s njim, a nakon izviđanja krećemo ne gledajući ka policajcu. Ova trojica dižu sa zemlje creva od pumpi, a ja sa jugom prolazim ispod. Ne možemo da verujemo da je ovaj hteo da nas vrati kući samo zbog tih creva.

U nekom sokaku stoji desetak lokalaca sa lopatama. "Jesmo li u Kupinovu? Gde treba pomoć?" Prilazi jedan od njih i objašnjava kako da dođemo do mesne zajednice, a onda mi stavlja ruku na rame: "Svaka čast, momci." Klimamo glavom, a jugo skače napred.

U zgradi mesne zajednice nekoliko ljudi. Upoznajemo predsednicu Zoricu sa kojom sam se čuo. Svi nas gledaju malo čudno, ali nam zahvaljuju i prebiraju po stvarima koje unosimo. Dolazi i Docin rođak Dragan. Kod njega ćemo ostaviti juga, a traktorom njegovog brata idemo na bedem.

Dragan nam objašnjava da se ne junačimo, ne glupiramo i ne trčimo prvi na džakove, da se ne odvajamo od njegovog brata i da nikako – ne okrećemo leđa vodi. Dovozi nas na već izgrađen bedem pored puta za Progar. Tamo sedi desetak lokalaca. Pričaju da su bedem prethodnu noć izgradile hiljade navijača iz Beograda. Posle su se i napili, pa se i pokoškali nešto među sobom. Bedem ipak stoji.

Posle pet minuta molimo nekog dečka da nas odveze na drugo mesto jer ovde nema posla. Završavamo u romskom naselju Dolma. Voda na pola metra od vrha bedema, a džakova nema. Pumpe izbacuju nakupljenu podzemnu vodu. Odmeravamo ljude, sve lokalci, prilično nezainteresovani, ne sviđa nam se to. Stiže traktor sa drvenim krovom koga vozi Če Gevarin rođeni brat.

Gledam svoju ekipu i sebe: svi kao da imamo jednogodišnje iskustvo u borbi protiv poplava. Lica su nam ozbiljna, ponosni smo, stajemo tamo gde je najteže. Izgleda kao da znamo šta radimo, a izgleda da to misle i ostali. Krećemo da raspoređujemo ljude, objašnjavamo da se ovako ne slažu džakovi. Hvatam sebe kako se prepirem sa pedesetogodišnjakom o stvari koju sam prethodnog dana prvi put radio u životu. Nisam siguran jesam li bio u pravu, ali isterujem svoje jer sam u ekipi koja je bila na svim kritičnim mestima.

Posle nekoliko traktorskih tura derem se pitajući gde je voda. Nema. Jedan brže-bolje skače da ode po vodu, ali neće sam, zna da mu neće dati, moli da idem ja. Usput priča kako je sramota što su neki otišli iz sela, kako je on radio prošlu noć iako je njegova kuća na nekom uzvišenju, svraćamo i do njegove radnje da pokupimo paket koka-kole, dao je već, ali daće još, šta da radi. Srećemo grupu momaka iz Pirota. Veseli su.

U mesnoj zajednici, predsednica Zorica je izgubila glas. Moj pratilac traži vodu, ona odgovara da joj to naselje nije prioritet. Dobili smo je tek kad sam ja tražio. U povratku mi objašnjava da je takva jer ovi iz naselja nisu išli prethodnu noć da pomažu na glavnom bedemu. "Kao i svuda, nikog nije briga za Cigane."

Zid u Dolmi raste. Sve više ljudi dolazi, stižu i sendviči, kifle, još vode. U jednom trenutku stadosmo. Nema peska, nema džakova. Sunce upeklo, svi se poskidali, priča krenula o doživljajima iz Šapca, Mitrovice, nagađanjima o Obrenovcu, o odbrani Beograda, o Dunavu. Sami sebe hvalimo kako smo uvežbani, pametujemo kako je bitno imati ekipu u koju imaš poverenje, kako je ovo gubljenje vremena, došli smo da radimo, a sunčamo se. Pojaviše se dvoje-troje u majicama Srpske napredne stranke.

"Je li bre, jesi li ti zbog te majice glavni, a?", zadirkuje ga neko. Ovaj ga odmeri pa se iskezi. Drugi nam objašnjava: "Ma delili za džabe, kupovali glasove, ne znaš ti..." Drugi se ubacuju: "Čekaj, čekaj. Da nije bilo Lukija, to nam je tu jedan lokalni gazda koji zapošljava mnogo ljudi, ne bismo ništa uradili prva dva dana. Sve je dao iz svojih prodavnica. Sve osim piva!"

Stiže vest preko Fejsbuka da je Mitrovica odbranjena. Do kraja dana odrađujemo još jednu veliku turu. Smejali smo se kad je jednom kovrdžavom ispao sav pesak iz lošeg džaka kad ga je digao da ga zaveže: "Majstore, da ga nisi zavezao na pogrešnoj strani?"

U povratku sednemo kod Dragana na kafu i sremsko suvo meso. Pričaju da im je nestao rođak u Obrenovcu. Nema ga nigde. Puštam na Tviter i na sajtu za nestale. Sa zalaskom sunca krećemo nazad.

Opet zagrljaj za heroja, opet televizor, opet psovke kada sam shvatio da Pink od svega pravi rialiti šou u kome će pobednik biti oni zbog kojih psujem. Prijavljujem za spam DJV-a, prebacujem na RTS i vrtim Tviter. Ne mogu da zaspim.


19. majponedaljak

Stevan predlaže da idemo u treću smenu negde gde treba. Preko Tvitera pronalazimo zapadni front Srema. U Bosutu je kritično. Opet okrećem telefone, opet uzimaju kontakt. Kažu da ne treba nigde pomoć.

Za dva sata okupljam skoro dvadeset ljudi, od kojih se trojica prijavljuju preko Tvitera. Opet pomaže Rex, ali ovog puta samo sa pijećom vodom. Hrane nema nigde.

Na pola puta, Tviter javlja da idemo u Morović, Bosut je u redu. Stižemo kao konvoj specijalaca u mračno selo. Centar pun ljudi, mnogi od njih pijani. Jedva nalazimo dva kamiona peska. Pretovarujemo to u džakove za sat i po, a kako smo ostali bez posla, opet poče priča o gubljenju vremena, o tome kako ovi ovde piju dok mi radimo. Neko skreće pažnju da je došao zbog sebe i da ga je baš briga šta ovi rade, treći kaže da je došao jer nije kukavica i jer treba pomoći Srbiji.

Stiže vest da sledeća tura dolazi tek za sat i po. Slažemo se da je to prekasno i krećemo nazad. Hranu i vodu nismo ostavili. Neko je video da u centru okreću na ražnju neku životinju, pa zaključujemo da sigurno ima ugroženijih od njih.

Negde pred Beogradom neko se setio Smederevske Palanke, za koju Tviter kaže da nema vode već četri dana. Tviter još kaže da je i to ispolitizovana priča. Stevan predlaže da im odvezemo ovo što imamo.

Usput menjamo hranu u Opštini Novi Beograd za skoro 400 litara vode, natovarujemo Ćebinu ladu i mog juga i krećemo u Palanku.

Na naplatnoj rampi čovek nam je dao da ponesemo 100 grama kafe. U tri ujutro radnica Hitne pomoći u Palanci gleda nas potpuno zbunjeno.

"Pa jel’ vam treba voda?", ponavlja Ćeba sa osmehom.

Sedeli smo posle još pola sata kod njih i pili kafu. Gledali smo RTS i čudili se zašto se ne objavljuje pravi broj poginulih u Obrenovcu. Rekli su nam da smo druga ekipa koja je došla posle poplava. Nisu nas pitali odakle smo, ko nas šalje i zašto smo došli. Svima nam je bilo zanimljivo što na jednoj kesi u kojoj su bila dva soka piše da je od ambasade Mjanmara.

Povratak je bio dug. Sunce je izlazilo, a ja sam se borio sa umorom i traženjem smisla u svemu ovom, zabrinut zbog čudnog kloparanja desnog točka.

Zalupio sam vrata, slikao prašnjavog juga na čijim vratima je neko napisao SMS 1003.

Nisam mogao da zaspim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

ULAZAK U MIHAJLOVAC, 15. MAJ: Bujica na putu<br><br>foto: m. rudić
  • BEDEMI: Kupinovo...
  • ...i Sremska Mitrovica

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net