foto: ap photo
DRAMA: Otete devojčice...

Otmica u Nigeriji >

Trista devojčica

Samo u prva tri meseca ove godine na severu Nigerije ubijeno je preko 1500 ljudi. Ova beskrajno siromašna i zabačena oblast dospela je, međutim, u žižu svetske javnosti tek kada je islamistička paravojska Boko Harem prošle nedelje otela preko 300 devojčica koje bi da menja za svoje zarobljene saborce, ili da ih prisilno udaje za svoje ratnike. Zapadni islamofobi imaju novi povod da vrište protiv "ekstremističkog islamizma", dok se prećutkuje da fundamentalizam na severu Nigerije nije verski već društveni fenomen, proizvod bede u ogromnom prostoru koji su francuski kolonijalisti zvali "beskorisna Afrika"

Odavno se bogatiji i srećniji deo sveta nije ovoliko ujedinio kao u slučaju otmice više od 300 devojčica u najzabačenijem kutku Nigerije. Angažovale su se ličnosti kojima nikada nije dosta publiciteta – od Anđeline Žoli i Krisa Brauna do Mišel Obame i Malale Jusufzai, ali i stotine hiljada običnih ljudi koji žele da doprinesu da bude oslobođeno 276 srednjoškolki koje su i dalje u rukama neurotičnog vođe brutalne paravojske.

Cinici njihove, uglavnom virtuelne napore nazivaju "lenjim aktivizmom" ili "kliktivizmom", ali nije nemoguće da će ova velika akcija na kraju uroditi plodom. Nažalost, problem je u tome što ona neće doprineti eliminisanju beznađa koje je na severu Nigerije stvorilo "klimu straha" o kojoj govore malobrojni zapadni izveštači. Oni su se nekako probili do Čiboka, prašnjave varošice koja je u centar pažnje svetske javnosti stavila godinama ignorisanu tragediju.

Kao i brojni novinari i aktivisti, britanski premijer Dejvid Kameron je otmicu vezao za "nasilni, ekstremistički islamizam" – "sahelistan" je postao nova opsesija zapadnih islamofoba, i na levici i na desnici. Ali uzroci su mnogo dublji. Prividno "bezumno nasilje" na severu Nigerije, kao i u obližnjim državama zapadne i centralne Afrike, predstavlja tragičnu ilustraciju činjenice da fundamentalizam nije verski već društveni fenomen, proizvod daljeg siromašenja i marginalizacije ogromnog prostora koji su francuski kolonijalisti zvali "beskorisna Afrika". Sticajem okolnosti, muslimani su ti koji na njemu čine ubedljivu većinu.

BOKO HARAM I BOŽJA ARMIJA OTPORA: Uprkos pozivanju na džihad i šerijatske zakone, Boko Haram Abubakara Šekaua je mnogo sličniji Božjoj armiji otpora, hrišćanskoj paravojsci Džozefa Konija koja decenijama teroriše siromašni sever Ugande, nego Al Kaidi. Kao i Koni, nepredvidivi Šekau je propovednik milenarista, samoproglašeni "sveti čovek" koji je stvorio jedan bizaran, sinkretički kult oslonjen na islam. Štaviše, Šekauovu sektu bi tipičan salafista ili vahabit bez mnogo oklevanja proglasio neislamskom i jeretičkom – da se pojavio u Avganistanu, bio bi meta talibana.

I Šekau i Koni su okupili mlade muškarce koji ne samo da nemaju posla i dovoljno hrane već, praktično, nikakve šanse da zasnuju porodicu. Neke od 53 devojke koje su uspele da pobegnu sa sedam kamiona punih hrane, na koje su ih natrpali mladi ratnici koji se protive zapadnom obrazovanju, kažu da su im otmičari govorili da planiraju da se njima ožene. I Koni je, kao i Šekau, na Zapadu postao ozloglašena "medijska zvezda" tek pošto je 1996. godine u jednoj srednjoj školi oteo 139 učenica.

Nažalost, ni upotreba vojne sile u ovom delu sveta ne obećava ništa više od napora neumornih "sajber ratnika". Koni je i dalje na slobodi – iako ga juri bar pet vojski, uključujući američke specijalce koji su u Ugandu stigli 2012. godine, i Međunarodni krivični sud u Hagu. Nigerijska policija je 2009. godine ubila Muhameda Jusufa, harizmatičnog i prilično umerenog osnivača Boko Harama (snimci su dostupni na YouTubu) i srušila džamiju u kojoj je propovedao. Ali ubrzo ga je zamenio neuporedivo esktremniji i brutalniji vođa koji čini da, kako piše novinar "Telegrafa", Osama bin Laden "deluje kao odmereni državnik".

KARTOGRAFSKA FIKCIJA: Oko dva miliona stanovnika napustilo je svoje domove, a samo u prva tri meseca ove godine ubijeno je više od 1500 ljudi. Sever Nigerije je danas podeljen na one koji veruju da je sve bolje od petogodišnje orgije nasilja i na one koji strahuju da može biti mnogo gore. "Iskreno, toliko sam očajan da bih, ako bi Amerikanci došli da nas kolonizuju, rekao neka bude tako. Naši ljudi umiru kao muve", izjavio je Kašima Šetime, guverner savezne države Borno u kojoj je epicentar pobune. Nasuprot njemu, Ahmed Mahmud-Gumi, jedan od najuticajnijih imama, boji se da prisustvo zapadnih specijalaca i eksperata "može biti okidač za talase terorizma kakvi nikada ranije nisu viđeni" i da može "pretvoriti Nigeriju u još jedno ratište", novi Avganistan ili Irak.

Pored regionalnog aspekta, koji se tiče ogromnog prostora beznađa što se prostire od Malija na zapadu do Somalije na istoku, neki problemi su specifično nigerijski.

Neke države jednostavno nikada nije trebalo da nastanu. Zbunjujuće velik broj intelektualaca o svojoj domovini govori kao o "neuspešnoj državi", "mrtvorođenčetu", "kartografskoj fikciji", "nacionalnoj teritoriji koja nikada nije postala nacija", "veštačkoj tvorevini", čak i o "kompletnoj prevari". Jedan književnik je rekao da možemo govoriti i o "naciji u odmišljanju" – što predstavlja kreativnu, ali sasvim primerenu primenu popularne teorije Benedikta Andersona o nacijama kao "zamišljenim zajednicama" koje svoj identitet grade konstruišući zajedničke rituale i simbole.

Iako je Olesegun Obasanđo, bivši predsednik i jedan od generala koji su pučem došli na vlast, tvrdio da je "Bog stvorio Nigeriju", danas najmnogoljudniju afričku državu su stvorili Britanci 1914. godine – jer im je tako bilo jeftinije. Čak su i ime zemlje smislili britanski novinari. Prvi put je pomenuto u "Tajmsu" januara 1897. godine kao novi skraćeni naziv za "Teritoriju kraljevske Niger kompanije". Naime, čitaoce londonskog dnevnika je zbunjivao kolokvijalni naziv severne polovine današnje Nigerije – "Centralni Sudan".

PRIRODNI VLADARI I NEGROIDNA PLEMENA: Britanci su bili svesni koliko težak državograditeljski posao čeka lidere zemlje koja je 1960. dobila nezavisnost. Džejms Roberston, poslednji kolonijalni guverner, zapisao je u svom dnevniku da je pogled na svet stanovnika dve veštački spojene polovine toliko različit da praktično nemaju ništa zajedničko... Manje su razlike između Engleza i Italijana nego između muslimanskog seljaka sa severa Nigerije i pripadnika nekog od hrišćanskih naroda sa juga države, u kojoj danas živi skoro 180 miliona ljudi.

Sever je nekada bio mnogo bogatiji. Močvarni jug Nigerije predstavljao je jedan od delova planete koji su najteži za život – ce-ce muva je onemogućavala korišćenje volova i konja a ubistvena malarija i nedostatak puteva su decenijama sprečavali Portugalce i, kasnije, Britance da se maknu iz malenih priobalnih enklava. Afrikanci su ih nazivali "pijavicama" jer su služili za isisavanje profitabilnih sirovina. Na mestu jedne od njih nikao je danas 11-milionski Lagos, ekonomska prestonica zemlje u kojoj se govori "oko 248 jezika".

Slično kao i u Runadi, gde su Belgijanci favorizavali Tutsije, i Britanci su imali svoje miljenike – muslimane svetlije puti, prvenstveno ponosne Fulanije koje su smatrali "prirodnim vladarima", superiornijim nad "negroidnim plemenima" sa juga. Pobrinuli su se i da severnjaci "naslede" vlast u novorođenoj federaciji. Ali, iako je vladala decenijama, politička i vojna elita sa severa nije praktično ništa uradila da razvije zabačene regione iz kojih potiče. Pored toga, sever je odavno ugrožen stalnim širenjem pustinje i činjenicom da se jezero Čad, koje je mnogima obezbeđivalo opstanak, smanjilo 90 odsto tokom poslednjih 40 godina.

APSOLUTNA BEDA: Danas u Nigeriji važi – što severnije to siromašnije i tužnije. U saveznoj državi Borno, kolevci Boko Harama u čijem južnom delu živi i značajan broj hrišćana, čak 71,5 odsto stanovnika životari u apsolutnoj bedi. Da je nezavisan, po metodologiji UN-ovog Programa za razvoj, Borno bi bio najsiromašnija država na svetu. Život je čak pet puta lošiji nego u provincijama na jugu Nigerije u kojima veoma malo ljudi živi dobro. Mada, Lola Čonejin, mlada nigerijska književnica, nedavno je napisala da bogate četvrti Lagosa i Abuđe izgledaju kao da je "jedina stvar koja ovde raste novac".

Nema mnogo stvari koje ujedinjuju podeljenu zemlju. Duboko religiozne stanovnike i njihove cinične lidere zbližava odanost "nultoj toleranciji prema homoseksualnosti". Još snažniju vezu predstavlja metastazirana "kultura korupcije". U Nigeriji je nemoguće razlikovati lažna dokumenta i ugovore od pravih – nema tog pečata ili potpisa koji nema cenu. Guverner centralne banke je suspendovan pošto je otkrio da nedostaje 20 milijardi dolara prihoda od nafte. Jedan nigerijski novinar, koji je izveštavao o "obračunu" Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča u londonskoj sudnici, nazvao je svoju domovinu "Rusija bez snega".

NOVI KRUG PAKLA: Sveprisutni kriminal čini da Nigeriju zaobilaze čak i najveći zaljubljenici u Podsaharsku Afriku. Jedan frustrirani putnik ju je opisao kao "novi krug pakla, hobsijansku čovečnost koju je naslikao Brojgel". Bojim se da nije mnogo preterao.

"Stvari, one su loše / One su sve gore i gore / Siromašni ljudi, oni plaču / Bogati ljudi, oni mešetare", pevao je Fela Kuti u pesmi u kojoj, igrajući se rečima, nigerijsku demokratiju naziva "demokrejzija, demonstracija ludila". Neumorni muzički genije, večno gladan slobode i pravde, uspeo je da stvarnost koju je teško opisati rečima spakuje čak i u naslove svojih pesama: Kovčeg za šefa države, Učitelju nemoj me učiti gluposti, Patimo i smejemo se...

Nobelovac Vole Šojinka je prošle nedelje administraciju predsednika Gudlaka Džonatana optužio da se ponaša kao dete i da i dalje veruje da će problem nekako nestati ako zatvori oči. Zapadni aktivisti veruju da se on može rešiti pomoću Tvitera i Fejsbuka. Nažalost, na severu Nigerije odavno ima previše ljudi koji veruju da ih iz ubistvene bede može izvući samo Bog – ili neki njegov harizmatični "izaslanik" koji ume da im ponekad napuni stomake i ostvari bar neke "slatke snove" dok čekaju čudo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...i vođa Boko Harema Abubakar Šeku<br><br>foto: ap photo

Bespomoćna vojska

"Amnesti internešenel" je objavio da su nigerijske vlasti znale četiri sata ranije da se sprema otmica i da ništa nisu preduzele da zaštite devojčice u Čiboku. Neimenovani izvori u Abuđi tvrde, međutim, da su vojnici na vreme dobili naređenje – i da su odbili da izađu iz kasarne.

Nažalost, nije teško razumeti uzroke njihove navodne neposlušnosti. Nigerijska vojska, nekada najveća i najbolje opremljena snaga u regionu, danas je predmet podsmeha. U Maliju nigerijske mirovne trupe često nemaju čime da izađu iz baza. U nekoliko slučajeva oficiri su morali da kupe polovne džipove u Bamakou da bi jedinice uopšte mogle da obave glavni zadatak – patroliranje. Čak je i predstavnik za medije nigerijske vojske nedavno priznao da je veliki deo opreme "neupotrebljiv, nepopravljiv ili zastareo", iako na vojsku odlazi četvrtina nigerijskog budžeta – oko šest milijardi dolara. Kao i u mnogim drugim oblastima, najveći deo novca pojede korupcija.

Ipak, danas su glavni neprijatelji nigerijske vojske političari koji su prethodnih decenija sistematski slabili i izgladnjivali moćnu armiju. Njihov "strah od uniformi" nije neracionalan. Od prvog puča januara 1966. do 1999. godine vojnici nisu bili na vlasti samo tokom četiri godine. Novog puča i pobune su se plašili i generali koji su pučem došli na vlast i polako su uništavali i ponižavali različite rodove vojske. Ratno vazduhoplovstvo je tako "stradalo" posle neuspelog (kontra)puča 1985. godine, a vojna policija pet godina kasnije, kada su njeni pripadnici pokušali da sruše "kolege" koje su ranije došle na vlast.

I u drugim afričkim zemljama armija predstavlja glavnu pretnju demokratiji ili samovlašću i mnogi vladari je namerno slabe – sa izuzetkom specijalnih jedinica koje čuvaju predsedničku palatu. To donekle objašnjava i zašto su islamistički pobunjenici prošle godine tako brzo i lako porazili malijsku vojsku.

Kao i u Maliju, islamistička pobuna na severu Nigerije je eskalirala posle pada Gadafijeg režima. Boko Haram je kupio deo oružja opljačkanog u libijskim kasarnama i danas jedinice Abubakara Šekaua imaju bolju opremu i savremenije naoružanje. Pored toga, protiv islamista se bore demoralisane i slabo plaćene trupe, uplašeni i, često, gladni vojnici. Kako je Rojtersovom dopisniku izjavio jedan nigerijski oficir, "jednostavno postoji oblak bespomoćnosti koji lebdi nad nama".

Predsednik Gudlak Džonatan je nedavno priznao i da su se pripadnici Boko Harama "infiltrirali u oružane snage i policiju". Mnogi vojnici i oficiri u jedinicama koje su podeljene koliko i prevelika zemlja s razlogom veruju da neko iz komande obaveštava "teroriste" o planiranim operacijama. Neke od pažljivo pripremanih tajnih akcija završile su pokoljem vojnika u vešto postavljenim zasedama.

Obrazovanje žena u Nigeriji

Pitanje rodne nejednakosti u obrazovanju tema je mnogih debata u Nigeriji. Prva dama ove zemlje Pejšns Džonatan posvećena je borbi za jednak pristup obrazovanju za devojčice. Na tu temu, 14. marta ove godine, održala je i predavanje na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde se našla kao gošća prve dame Srbije Dragice Nikolić.

U Nigeriji vlada ogroman disparitet u obrazovanju dečaka i devojčica. Mnoge devojčice napuštaju školu sa navršenih 15 godina. Statistika pokazuje da je u Nigeriji pismeno svega 59,4 odsto žena starijih od 15 godina, za razliku od 74,4 odsto pismenih muškaraca. Prema podacima Centralne banke Nigerije, u starosnoj grupi od devet do 15 godina u ruralnim sredinama, stopa pismenosti dečaka veća je za 18 procenata. Trend ipak pokazuje poboljšanje, jer u uzrastu od šest do devet godina razlika iznosi samo 3,9 odsto u korist dečaka.

Razlozi za ovu nejednakost u obrazovanju žena i muškaraca su podjednako kulturološki i socioekonomski. Pre svega, u ruralnim i slabo razvijenim delovima zemlje, uobičajen je stav da je za devojčice bolje da ostaju kod kuće i uče da vode domaćinstvo, nego da idu u školu. U studiji rađenoj 1997. godine, nigerijski istraživač Ema Obasi na prvo mesto liste uzroka zbog kojih su devojčice u Nigeriji manje obrazovane od svojih vršnjaka stavlja nigerijsku tradiciju koja više ceni muškarce nego žene. I studija rađena na Univerzitetu Ibadan stavlja uverenje o ženskoj potčinjenosti muškarcu na vrh liste uzroka ovog problema.

Socioekonomski uzroci leže u ekonomskoj propasti Nigerije koja je počela ranih osamdesetih godina dvadesetog veka. Zbog toga je obrazovanje, naročito u ruralnim sredinama, postalo luksuz. Osim toga, roditelji u Nigeriji skloni su tome da u decu investiraju u zavisnosti od pola, ali i od redosleda rođenja, a istraživanja o tome koliko je dece uskraćeno za školovanje samo zato što nisu prvorođena, bez obzira na pol, tek treba da budu urađena. Svakako, glavni razlog za ovu pojavu je to što siromašne porodice mogu sebi da priušte školovanje samo jednog deteta, a kriterijum po kom će odabrati koje će to dete biti, nekako mora da se odredi. Pošto vlada pretpostavka o tome da su devojčice korisne u kućnim poslovima, privilegija školovanja ipak češće pripadne dečacima.

J. G.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net