<< VESTI | | 18.04.2014 17:33

In memoriam >

Mirko Đorđević (1938 – 2014)

Esejista, sociolog religije i prevodilac, autor mnogih knjiga preminuo je 18. aprila

Umro je poslednji hrišćanin, pomislio sam čuvši za smrt Mirka Đorđevića. Onda sam se lecnuo: čekaj, budalo, ima ih još; prvo su mi na pamet pali Marko Oršolić, moj omiljeni franjevac iz Bosne Srebrene i Drago Pilsel, herojski laik; mora biti da ih ima još. Ima ih svakako: dobri Boga je to pametno rasporedio, ali se ne vide na prvi pogled.

Zašto sam pomislio „poslednji"? Zato što je Mirko Đorđević bio najviše nalik na prve hrišćane. Živeo je u siromaštvu, sa Isusom opštio direktno (iz Šimanovaca, sa 022; bila je lokalna telefonska tarifa) i širio Reč bez straha, uporno i hrabro. Fariseji, književnici, carinici i sadukeji proganjali su ga i mrzeli, marljivo i sa razumevanjem. Da je nekim slučajem nekom današnjem Pilatu zatraženo da raspne Mirka, a ne Jocu Amsterdama, šta mislite kako bi odlučio? Na svu sreću, čak ni ova država još nije Sinedrionu (srpski: Sinod) dopustila takva prava; skoro sve drugo jeste i upravo protiv toga vapio je Mirko Đorđević u pustinji. Skoro sam, vapio je kao Jeremija i korio ove naše crkvene knezove zbog jeresi filetizma i simonije, zbog licemerja, pohlepe i beskonačne grešne žudnje za svetovnom vlašću. Crkva u Srba podlegla je jevtino prvom iskušenju svetovne vlasti i bogatstva i zaboravila jevanđeljske poruke. Dvori, zlato i debeli džipovi, ratno huškanje i mržnja odmah su došli ispred Reči i ljubavi Hristove. Teško Crkvi kojoj su Justin i Nikolaj svetitelji, a Filaret, Pahomije, Artemije i Kačavenda episkopi. O sitnoj boraniji i da ne govorimo. Koliko puta ih je Mirko Đorđević podsećao na zavet siromaštva i jevanđeljsku misiju; uzaman. Jesu li gladne hranili, žedne pojili i gole oblačili? Jesu li se brinuli za udovice i siročad? Nešto malo. Ali su se zato gurali u vlast, ratove i politiku. Više su sirotinje unesrećili nego pomogli.

Govorio je i pisao Mirko Đorđević, ranohrišćanski blag i mudar, sve to – uporno i bez straha, siguran u nauk Isusov sasvim, bez rezerve, kao rani hrišćanin. Novi zavet u ruke, sestre slatke i braćo u Hristu, govorio je Mirko Đorđević do kraja. Pišući o Isusu kao našem savremeniku za Vreme, pomenuo sam da bi Hrista, da se danas pojavi, jedino Mirko Đorđević primio i razumeo. Umro je na Veliki petak i ne očekujem da će uskrsnuti u nedelju; Bog ništa ne čini dvaput. Spisak od trideset „izdajnika" kod onih Njihovih spao je na 29; mnogima je laknulo što više neće morati da slušaju i čitaju Mirkove jeremijade, ali to se njima samo tako čini. Mirkovi prekori, opomene i upozorenja ostaju zanavek. A Tamo Gore, na Poslednjem informativnom razgovoru, ne brinem se kako će naš blagi i mudri Mirko proći. Dobiće zadržavanje u raju navek.


 

UMESTO OMAŽA: Mirko Đorđević o ideološko-političkom obrascu u SPC

Iako je u svakom pristupu Crkvi neki istorijski uvod bezmalo obavezan – Crkva stoji na liturgijskom dogmatskom obrascu – ovaj mali proslov će biti sveden na nekoliko napomena koje su nužne za čitanje obrasca koji se obnavlja sui generis u hrišćanskoj crkvi. U tome se SPC ne razlikuje od drugih pomesnih crkava. Druga je napomena još važnija. Oba obrasca su nastala gotovo istovremeno – godine 325, odnosno u prvim vekovima hrišćanstva. To je bio prvi savez između trona carske vlasti i oltara koji se diže kao suprotnost državi. Na tangenti te istorije valja čitati i sve drugo, posebno kako Crkva »reaguje« na zbivanja u društvu. Ovaj ideološko-politički obrazac je ustanovio vizantijski car Justinijan – vladao od 527. do 565. – koji se smatra tvorcem vizantijske političke doktrine, a u Crkvi se slavi kao »ravnoapostolni« sveti car. U jednoj njegovoj pravnoj noveli – u 16. 1–2. – obrazac je precizno definisan – »Želja je Naša da svi narodi koji žive pod blagom vlašću Naše milosti žive u veri koju je sveti apostol Petar doneo Rimljanima i koja se i danas propoveda onakvom kakvom ju je propovedao apostol. Određujemo stoga i zapovedamo da samo oni imaju pravo da se zovu hrišćanima koji se ovom zakonu pokoravaju, a da su svi ostali ludaci ili bezumnici na čije glave pada sramota jeresi. Oni najpre mogu očekivati osvetu Božju da bismo ih napokon i Mi kaznili presudom na koju Nas nadahnjuje nebo«. Umesto nekog komentara ne treba gubiti iz vida jednu činjenicu. Crkva koja je nastala kao suprotnost državi odriče se svog prava u korist političke vlasti – sada istinu ne formuliše ona nego car. Da bismo pokazali da glasovite istorijske paradigme nisu puki ukras akademskog diskursa poslužićemo se jednim primerom koji se odnosi na SPC naših dana – budući da je i cilj ovog rada istraživanje koje se odnosi na zbivanja u SPC nakon 2000. godine. Marta meseca ove godine Crkveni sud u Trebinju osudio je grupu građana laika na najstrože kazne. Oni se »odlučuju od svih svetih tajni, ne mogu uopšte ulaziti u svete hramove i prisustvovati liturgiji«. U presudi dalje stoji da se oni lišavaju krštenja, venčanja, sahrana, pa se zabranjuje i »moliti se sa izopštenima«. Presuda važi na kanonskom području SPC ali ni Srbija ni BiH ne raspolažu pravnim instrumentima za realizaciju sankcija. Problem je zbunio vrh SPC a da o uznemirenju javnosti zbog gaženja prava i ne govorimo.

Istorijske paradigme uostalom i ne bi vredele mnogo da se ne »prelamaju« u društveno-političkim okolnostima našega vremena.

Ako govorimo o SPC jedan drugi primer je važniji ne samo stoga što nas približava našem vremenu već stoga ulazi u problem čitanja pomenutog obrasca prema stereotipu ili prihvaćenom klišeu. Godine 1995. u raspravama o »usponu i padu srpske ideje« jedan politički publicista je izveo ovakav zaključak – od vremena sv. Save do danas SPC je bila »više nosilac i čuvar srpstva dakle srpske narodne svesti, nego što je bila verska ustanova«. Ovde nije važno koliko je generalizacija ovog tipa ispravna ili nije, važno je nešto drugo – ovaj obrazac je prihvaćen i u SPC i to se vidi po njenom stavu ne samo u publicistici već i u službenim aktima Sinoda i Sabora. Jednostavnije rečeno, ideološko-politički obrazac postaje dominantan dok se misija evangelizacije relativizuje ili zanemaruje. Taj obrazac ima svoju istoriju i prepoznaje se u svakodnevnim zbivanjima kroz kakva prolazi društvo i naravno po reagovanju SPC koja se – uz sve razlike – uglavnom odvijaju po tom ideološko-političkom obrascu. I kad se društveno-istorijske okolnosti promene reagovanje ostaje isto a to je upravo i suština obrasca. Stajaće mesto se lako prepoznaje – SPC je uvek u istoriji bila integrativni faktor nacije i države. Ona se nije menjala i tu ulogu ima i danas. Naravno da to lepo zvuči, ali je daleko od pune istine, odnosno obrazac postoji ali se on ne poklapa sa istorijskim realijama – posebno ne u novijoj istoriji države i naroda. Nastanak ovog obrasca i njegovo funkcionisanje u SPC nisu dovoljno osvetljeni iako »materijala« ima u izobilju. Veoma je zanimljivo da kod nas nema mnogo posebnih razmatranja o kulturnom obrascu kao takvom – u striktno kulturološkom smislu reči – kao što nema mnogo radova ni iz istorije fenomena a još manje ima radova o trajanju obrasca i njegovom prelamanju u našem vremenu. Kada je reč o SPC, postoji još jedna teškoća – ideološko-politički obrazac se pomera na talasu klerikalizacije koju smenjuje talas snažnijeg naboja antiklerikalizma. U svim tim oscilacijama SPC ostaje kod svog specifičnog ideološko-političkog obrasca koji nije istovetan s onim što se označava kao kulturni obrazac.

Legenda i mit umesto kulturnog obrasca

Zaboravljen je kraći ogled Slobodana Jovanovića o kulturnom obrascu koji je ono najbolje što o tome imamo.1 Mi u našoj kulturi nemamo kulturni obrazac u smislu u kojem ga imaju kulture na zapadu, naglašava S. Jovanović. »Naša inteligencija« – druga je Jovanovićeva teza – »nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izradila jedan originalni obrazac«. Objašnjenje je Jovanović nalazio u tome što posle Dositeja i S. Markovića »nije bilo moralista od većeg uticaja«. Njegoš nam nije ostavio »u amanet kulturni nego nacionalni obrazac« i ta je praznina uistinu najveći problem. Kulturni obrazac je, po S. Jovanoviću, »nužna dopuna nacionalnom i političkom obrascu koje smo imali« i proces njegovog uobličavanja je buduće delo i snažnih duhova i institucija. Pitanje nacionalne sudbine i širenja države je »za pojedinca bilo važnije od njegove lične sudbine«. Zanimljivo je Jovanovićevo objašnjenje ove pojave – iako pojavu nije ni sam dovoljno osvetlio i on je vidi u slabljenju uticaja religije i Crkve koje su tako bile na neki način predodređene da grade neku vrstu svog obrasca koji se oblikovao uglavnom kao ideološko-politički obrazac. Taj i takav kulturni obrazac je »delo poluintelektualca« koga su uvek zanimali vlast, moć i lično bogaćenje. Tu je Jovanovićev sud stroži ali je istovremeno i sasvim precizan – »Tek kada poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha vidi se kako je on moralno zakržljao«. Te su ocene važne za poimanje kulturnog obrasca, ali i za čitanje duha vremena u kojem se i nalaze svi »izvori« tog obrasca koji je doživljavao uistinu neobične metamorfoze – sa više faza od kojih se ona središnja »prelomila« i u potonjim vremenima. Obrazac se nije formirao samo u SPC – u kojoj ostaje decenijama dominantan nego i u najširim krugovima intelektualne elite. Dvadesetih godina XX veka on se najpre oblikovao kao ideologija rojalističkog jugoslovenstva koje se izvodilo iz srpskog nacionalnog epskog i mitološkog nasleđa – skulptura I. Meštrovića je dominirala kao gigantomahija vidovdanskog hrama. U njoj je umeće u kamenu bilo podređeno jednoj ideologiji.

Tu je glavnu ulogu odigrao M. N. Đurić – potonji glasoviti helenista – čije su knjige bile zaboravljene i danas se vraćaju i žive neki svoj drugi život. Sve je započelo apsolutizacijom deseterca za koji se dokazivalo da je ne samo »rasni i izvorni« pesnički metar narodne pesme već i da »stoji iznad Homerovog stiha«. No još godine 1933. oglasio se poznati lingvista R. Jakobson koji je dokazao nešto drugo – »Upoređivanjem grčkog i srpskohrvatskog stiha dobijamo podatak o tome da je deseterac po svojoj strukturi indoevropskog porekla«.3 Ideolozima naravno nije mnogo stalo do nekih naučnih dokaza i tu su knjige M. N. Đurića odigrale značajnu ulogu koja se danas prepoznaje u registru ideja koje se nameću kao nove.

M. N. Đurić se prihvatio posla da otkrije »filozofsku stranu guslarske pesme« kako bi se uklonio jedne »dogmatičke i apsolutističke religije« – pri čemu se pozivao na A. Bergsona – ali je stvarao neku vrstu nove ideološki intonirane »religije«. Njegovi su stavovi precizno formulisani – »Posle Cera-Maratona, posle Avale-Termopila i Rudnika-Plateje i posle Eurimedanta-Kajmakčalana naš Akropolj je vidovdanski hram«. I registar ideja i ideološka intonacija izvođeni su iz deseteračke epske pesme. To je zapravo ideja starog istoričara S. Novakovića koji je isticao da smo Kosovski boj izgubili »ali je on u duhovnom životu srpskog naroda moralna pobeda«. Ta filozofija je profetska jer je u funkciji »stilizovanja svetske ekumenske duše i snaga u ekonomiji duhovanja«. Intelektualni zahtev je bukvalno maksimalistički – »Budimo svečovečanski duhovi, oni koji se dižu iznad egoizma neljudskih potreba i iznad varki religijskih dogmi«. J. Popović je u glasilu Narodna odbrana sasvim ozbiljno dokazivao da je odsustvo kulture prednost – to je zapravo stara ideja ruskog slovenofila A. S. Homjakova. Ideje ovog tipa se danas bukvalno unose bez oznake da je reč o navodu i neke ćemo s tom namerom i navesti iz pominjanog glasila Preteča. Još nije napisana knjiga tih preuzetih navoda a ona bi sigurno bila specifični »cvetnik« tog ideološko-političkog obrasca. Kosovska večera, po autorima iz ovog intelektualnog kruga, jedinstven je događaj – malo je koga zanimalo – kao što to ne zanima nikog ni danas – da su istoričari ponudili desetak primera takvih »večera« iz vizantijske i francuske istorije koje su sve građene po paradigmi novozavetnog predanja o Isusovoj tajnoj večeri. Bitno je bilo postići »rasanjivanje od Evrope« koja nam nije ni potrebna. Zapad je »otrov našeg života« jer intelektualna elita ne shvata da je Kosovo »tajna srpske rase«. Od S. Kordića do V. Nazora i jednog M. Budimira ponavlja se obrazac tog ideološkog naboja a glasilo objavljuje narodnu pesmu »Propast carstva srpskoga« – iz Vukove druge knjige – pod izmenjenim naslovom – »Kosovo i Evropa«. Otvarali smo ovo pitanje u više navrata ali niko nije bio spreman da prihvati dijalog.6 Deseterački stihovi su uzimani kao misao pri čemu su zaboravljane neke elementarne istine – pored rezultata moderne istoriografije.

Da nije još uvek zaboravljen ne bi se trebalo sećati oca srpske moderne istoriografije Ilariona Ruvarca (1832–1905). A razloga za to ima mnogo i svakako je glavni u tome što je arhimandrit fruškogorskog manastira Grgetega otkrio neke činjenice baveći se upravo pesmama kosovskog ciklusa. Najpre jedna napomena koja u suštini otkriva problem kako ga mi vidimo. Nemački istoričar i univerzitetski profesor H. Zundhausen je – povodom objavljivanja knjige o srpskoj istoriji u Beogradu – zapazio nešto što na prvi pogled može delovati ne baš mnogo verovatno. On je kazao da mu stanje u savremenoj srpskoj istoriografiji – posebno crkvenoj – liči na vreme sukoba I. Ruvarca sa katedarskom mitomanskom istoriografijom s kraja XIX veka – njegova knjiga to uverljivo i potvrđuje.

Naravno, ovaj istoričar od struke ne želi da generalizuje ali jasno uočava negovanje nečega što deluje kao ideološko-politički obrazac. To je svakako razlog da se vratimo nekim stavovima starog istoričara koje do danas niko porekao nije. Ako se pažljivije analiziraju sve rasprave ovog crkvenog dostojnika nije kasno da se pomenu dve važne činjenice. On je polazio od jedne dublje Vukove intuicije na čijem tragu je izveo svoje zaključke, a ona se sastoji u sledećem: što su naše narodne pesme starije – pisao je Vuk – u njima je istorija nepouzdana ali je njihova umetnička lepota velika i obrnuto – u narodnim pesmama novijih vremena istorijski podaci i istorijski likovi su autentični i o njima istoričar sve zna ali je umetnička lepota u tim pesmama neuverljiva. Odatle je I. Ruvarac izveo svoju glavnu tezu koja je razgnevila njegove savremenike i koja se i danas teško »prima« – odnosno sasvim se zanemaruje. On je pokazao da dobar deo pesama kosovskog ciklusa – to je vreme Nemanjića – uopšte nisu narodne pesme. Njihovo je poreklo ne iz naroda niti su delo slepih guslara već su nastale u Crkvi i deo su crkvenih propovedi koje su pevači na neki svoj način uobličavali. Stoga se valja vratiti studijama I. Ruvarca koje se danas posebno nameću s obzirom na to da se i u SPC i u delu laičke istoriografije situacija ponavlja. Govoreći o pesmi »Sveti Savo« i o drugim iz kosovskog ciklusa, Ruvarac izvodi jasan zaključak: »Ja mislim da je od prilike tako postala ta pesma naroda: ‘Sveti Savo’. No bilo tako ili inako, svakako stoji to, da je pesma ta izašla iz manastira u narod te postala narodna pesma«. Reči je ovde podvukao sam I. Ruvarac. Malo dalje istoričar detaljno obrazlaže svoje teze – »No narod ne zna i narod ne pamti, te ne zna ni koliko je gradova i koje gradove po imenu car Nemanja razlomio i porušio, i koje je zemlje osvojio on, i koliko je muke i truda i troška njega stalo, dok je obnovio svoju dedovinu«. Još dalje je istoričar precizniji – »No i to ne bi znao narod i narodni pevač da mu to ne kaza đače samouče, koje je opet saznalo to iz prve glave žitija svetog Simeuna«. Svojevremeno, I. Ruvarcu posebno nisu opraštali istinu o Vuku Brankoviću koju je on potkrepio dokumentima jer se i u bečkim i u drugim arhivama osećao kao kod svoje kuće. Ono što je u vezi s oblikovanjem ideološko-političkog obrasca u SPC deluje još čudnije a odnosi se na naše vreme – stotinu i više godina posle I. Ruvarca kada se pominjani obrazac održava i dopunjuje, pa se čak i u SPC koristi i u istorijskim publikacijama i u saborskim i sinodalnim aktima. Poslužićemo se jednim primerom koji jasno pokazuje kako traje taj ideološko-politički obrazac. Kosovski episkop Artemije razmišlja o Vidovdanu i Kosovu – o knezu Lazaru i Vuku Brankoviću – bukvalno po stereotipu obrasca koji prikazujemo. Druga činjenica je još važnija: to nije samo jedno mišljenje s povodom već bukvalno stajaće mesto u angažovanju SPC na društvenoj i državnoj sceni. Osim toga, lično on to ponavlja u službenim poslanicama vernicima i široj javnosti i to se nalazi i u službenim dokumentima. Kada je reč o Vidovdanu – zapaža episkop Artemije (Danas, 2. 07. 2007) stav je izražen po shemi – »Ni na prvom Vidovdanu nije bilo dileme. Oni koji su bili pod barjakom kneza Lazara izabrali su carstvo nebesko. Oni koji su bili pod barjakom Vuka Brankovića bili su opredeljeni za carstvo zemaljsko. To nas prati kroz celu istoriju. To nije dilema – reč je o opredeljenju. I danas ima ljudi koji nemaju večne vrednosti pred sobom i u sebi. Oni govore o Evropi, o zemaljskom carstvu, o kosovskoj i vidovdanskoj mitologiji. Oni koji žive na idealima kneza Lazara poštuju i žive kosovsko jevanđelje, opredeljeni su za carstvo nebesko«. Oni pak koji u popularnoj propagandi vulgarizuju čak i ovakve stavove govore kako »kosovska večera nije završena« a crnogorski pesnik M. Bećković govori kako se u vasioni-kosmosu i na Zemlji nije dogodila veća katastrofa od one 1389. na polju Kosovu. Metafore su to što jesu i one se slažu s obrascem ali ne i sa realijama od kojih je jedna Kosovo. Ideološko-politički obrazac je neka vrsta »rama« koji se u određenim periodima popunjava i funkcionalizuje prema dnevnim političkim potrebama. Tu postoji nešto što je nalik pravilu a odnosi se na krizne momente u istoriji srpskog društva koje prati svojevrsni talas klerikalizacije javnog života a taj je talas – i to je neko pravilo – praćen suprotnim talasom antiklerikalizma. Ako bismo nastavili razgovor o klerikalizmu i antiklerikalizmu – a to nije cilj ovog dela rasprave – vratili bismo se na sam kraj XIX veka i na dramatični prelaz u XX vek. U tom pogledu biće od značaja osvetljavanje na osnovu jednog dokumenta s početka XX veka, potom u kraljevini Jugoslaviji i naravno držanje SPC u toku poslednjeg svetskog rata. Sami događaji nisu nepoznati ali je nepoznato njihovo »prelamanje« u našem vremenu, odnosno trajanje onoga što smo nazvali ideološko-politički obrazac. U tom smislu koristimo značajne izvore koji su sada uglavnom dostupni. Cilj istraživanja nije istorija klerikalizma i antiklerikalizma već trajanje obrasca koji se suštinski nije menjao do danas. Stoga ćemo događaje samo sumarno navesti: kralj Milan je bio prinuđen da smeni prvogčoveka SPC mitropolita Mihajla i da na njegovo mesto dovede drugog, ali Crkva nije odustajala od političke uloge jer je i taj podneo ostavku pa je doveden novi mitropolit – to je upravo Inokentije Pavlović – s kojim dinastija opet nije imala sreće i događaji su se posebno dramatično iskomplikovali oko majskog prevrata 1903. Mitropolit je ruinirao Crkvu, a u zemlji je došlo do dinastičke promene – budući da smo o tome u više navrata pisali ovde se na tim događajima nećemo posebno zadržavati. Karakterističan je primer pesnika i slikara Đure Jakšića. On je napisao pesmu »Kaluđeri« i još čitav niz pesama ukojima jeiskazao svoj antiklerikalni stav. Sa pripovetkom koja stoji na visokom mestu u vencu srpske realističke proze »Jedna noć – slika iz kaluđerskog života« sve se iskomplikovalo do te mere da je veliki pesnik tragično okončao svoj život – umro je izopšten i od posledica fizičkog zlostavljanja. Sto i više godina SPC ne može da oprosti Đ. Jakšiću i tako se dogodilo da je septembra 2006. arhimandrit Sava na Liparu gde se održavaju svetkovine kao znak sećanja na pesnika bacio bistu pesnikovu na smetlište. Ovaj skandalozni čin je izazvao uznemirenje u javnosti ali ni SPC ni država nisu reagovale na valjan način, odnosno reagovanje je bilo znak prećutnog – pa i javnog – prihvatanja tog čina, u biti antikulturnog, arhimandrita Save. Arhimandrit je navodio kako je pesnik bio »razvratnik i pijanica« i da mu stoga nije mesto u Crkvi. Ako se događaji sukcesivno ponavljaju sa »replikama« i nakon stotinu godina, to potvrđuje tezu da se uistinu radi o jednom obrascu tipično ideološko-političkom. Obrazac je uvek dolazio do izražaja u kriznim momentima i stoga ćemo navesti još neke primere – i iz ranije i iz novije istorije. Zanimljive momente važne za istoriju klerikalizma i antiklerikalizma u Srbiji navodi Milan D. Janković u svojoj knjizi o episkopu i političkom tribunu Nikolaju Velimiroviću – knjiga ima više od hiljadu i po strana i sadrži niz važnih dokumenata – navodi primere borbe klerikalaca i antiklerikalaca iz međuratnog perioda, koja je potresala kraljevinu Jugoslaviju. Reagujući na forsiranu klerikalizaciju u državi prvak jugoslovenskih socijalista Živko Topalović je ukazao na neke karakteristične pojave u Radničkim novinama koje se ponavljaju kao obrazac i na srpskoj i na hrvatskoj strani, ali je posebno precizan bio u osvrtu na srpski klerikalizam u nekim delovima SPC.

»Smatramo da je religija privatna stvar svakog pojedinca i ne organizujemo proteste – kaže socijalistički prvak – mada pripadamo krugu ljudi koji imaju drugo uverenje, druge poglede na život i društvo. Plaćamo bir sveštenicima, mada nikada ne idemo u Crkvu i mada nam intervencija sveštenika nikada nije potrebna. Van Crkve razvijamo svoja shvatanja«. Reč je bila o pozivima nekih episkopa da se glasa za B. Jevtića. Topalović je dalje bio još precizniji – »Pravoslavlje sada hoće da bude moneta dnevne politike«, jer su se slične pojave opažale i na srpskoj i na hrvatskoj strani i bile su uklopljene u jednu politiku razbijanja države. Njegovo ukazivanje je u svim elementima značajno – »A oko nas je niz krupnih pitanja. Radi se o stvarima koje su nešto više od golog hleba, nešto više od dnevnih potreba svakog pojedinca. Bez naroda se kroji kapa u burnim danima. I problem je upravo u tome, problem se svodi na narodnu upravu u srpskim krajevima. A to je upravo suprotno od onoga što znači parola o novom okupljanju Srpstva pod nazdravičarskim vođstvom. Taj posao mogu da izvedu samo političke partije, samo politički pokreti koji su radi toga i nastali. Ono što je Srbiji najmanje danas potrebno jeste klerikalizam. Praktično okupljanje Srba danas znači upravo proširenje pravoslavnog klerikalizma«. Ovoj oceni stanja prigovaralo se da vidi klerikalizam samo na srpskoj strani, ali koliko i u čemu je socijalistički prvak bio u pravu može se suditi samo ako se pogledaju – još uvek malo poznati – tekstovi Krležinog reagovanja na manifestacije klerikalizma na onovremenoj hrvatskoj-katoličkoj strani. I događaji i zbivanja naravno nisu isti jer stoje u kontekstu vremena i prostora, ali ako je matrica ista onda se sasvim slobodno mogu učiniti dve stvari – a to je i naša osnovna teza – mora se na događaje podsetiti – uz »pomeranja« u vremenskoj ravni – i moraju se precizno označiti kasnije, pa i današnje, replike na njih. U tom smislu se i govori u modernim socio-religijskim istraživanjima o obrascu ili modelu koji postoji u Crkvi.

U tom smislu ćemo se osvrnuti na stanje u SPC pod okupacijom i naravno na neke replike koje se prepoznaju u današnjim zbivanjima.

U tom smislu su nezaobilazni najpre Memoari skopskog mitropolita Josifa koji je za vreme rata zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio u zatvoru kao deklarisani antifašista. Sve ono o čemu govori prvojerarh SPC u svojim sećanjima – dugo nisu bila dostupna iz pariskog izdanja 1974. i još uvek su predmet istraživanja – potvrđuju i dokumenta objavljena u navedenom zborniku Zadužbine M. Crnjanskog Serbia i komentari. Reč je o službenim dokumentima koja su uredno potpisana i zavedena službeno – i što je najbitnije – koja i nisu uopšte propraćena nekim komentarima. To su arhivska dokumenta i podaci iz SPC koji nisu dovoljno primećeni, ali su predmet najraznovrsnijih sporova pa i nagađanja koja ne prestaju. Iako su podaci dokumentovani, danas se čine falsifikati u nameri da se stanje u SPC prikaže na drugi način. Da se prilagodi jednom dnevno-politički upotrebljivom obrascu. U svojim sećanjima mitropolit Josif kazuje o svojim susretima sa predstavnicima okupacionih vlasti, a posebno o susretima sa generalom M. Nedićem i njegovim ministrima. Ministar Jonić je kazao mitropolitu »da će on, g. Jonić, ako se ja slažem, sve učiniti da vlada ‘narodnog spasa’ preda vrhovnu vlast nad narodom Crkvi«. Mitropolit nastavlja – »Odlučno sam predlog odbio dok prvo Patrijarh ne bude pušten, pa o tome neka se sa njime vode pregovori i razgovori«. Nadalje mitropolit beleži i svoj susret sa Nedićem koji mu je kazao da su Nemci veoma nezadovoljni držanjem SPC i da bi SPC trebalo da se određenije izjasni u vezi sa komunističkim pokretom otpora kojem je pristupilo mnogo sveštenika. Na to je mitropolit odgovorio – »Stoga naša se srpska Crkva ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, naročito u one koje odudaraju u svemu od naših jevanđeljskih i svetosavskih principa i ona neće ići u inat nijednoj političko-partijskoj kombinaciji jer je njoj klerikalizam stran«.

Iako je sveštenih lica bilo i u Ljotićevim oružanim formacijama mitropolit Josif je rekao M. Nediću da nikako ne može da D. Ljotić »udara nož u leđa SPC« optužujući je i denuncirajući je kod okupatora da su vladike SPC u odnosu na komuniste »ni vrući ni hladni«, odnosno neodlučni. Mitropolit je posebno apostrofirao starog diplomatu kraljevine Srbije Miroslava Spalajkovića koji je svojim člankom »Crvene vladike« otvoreno uvlačio SPC u služenje »okupatoru« i to je nazvao »sramnim činom« pomenuvši tu i Dimitrija Najdanovića uz još dosta crkvenih – ili u ime SPC – kvislinga i slugu Nemaca u okupiranoj Srbiji. M. Spalajković je u to vreme poredio komuniste i bogumile u kojima je video iskonsko zlo koje traje u srpskom narodu – mitropolit Josif je i ovo odbacio kao nešto proizvoljno i istorijski sasvim neutemeljeno. Dokumenta iz zbornika koji smo naveli – iz arhiva SPC – potvrđuju da je ovo tačno jer su zapisnici sačuvani i publikovani. U jednom dokumentu iz patrijaršijske arhive koji je publikovan u navedenom zborniku mitropolit Josif je to ponovio Nedićevom ministru V. Joniću kazavši mu – »Prozrevši u tome da sve ove kombinacije imaju samo tu svrhu da se kroz Crkvu spasavaju oni koji su se i suviše istakli u saradnji sa Nemcima Njegovo preosveštenstvo mitropolit gospodin Josif je odbio ove predloge« – dokument se odnosi na vreme kraja rata 1944, odnosno oslobođenje Beograda. Pored Memoara mitropolita Josifa i dokumenata kojima danas raspolažemo, imamo još niz važnih izvora, ali najbolji su kazivanja samog mitropolita iz vremena kraja rata. On se u više navrata susreo za vreme okupacije i sa vođom Zbora i komandantom Srpskog dobrovoljačkog korpusa D. Ljotićem. Ljotić se razmetao svojom pobožnošću – nadimak mu je bio Mita bogomoljac – ali mu je Josif nabrojao zlodela ne samo okupatora već i njegovih ljudi pomenuvši mu i samog ljotićevskog zapovednika Marisava Petrovića koji je komandovao streljanjem u Kragujevcu. »Dodao sam mu njegovu prisnu saradnju sa tim Petrovićem koji u okolini Mladenovca udara nevinim ljudima po dvadeset i pet batina, i po još šest u zdravlje našeg predsednika Mite«. Tu se pokrenulo i jedno principijelno pitanje i za SPC i za državu na koje je mitropolit dao i Ljotiću i Nediću jasan odgovor i to je pitanje ostalo od suštinske važnosti za odnose SPC i države ne samo tada i do kraja rata već i danas stoji tako. Mitropolit se usprotivio tvrđenju da »samo batina može ovaj narod dovesti u red« i naveo je primer kako je jedan sreski načelnik Nedićeve Srbije »izdao naređenje u Strašnu nedelju da se po hramovima čine molepstvija za zdravlje i dug život đenerala Nedića. U jednom hramu sveštenici su to morali učiniti na Veliki Petak. O ovome postoji u sv. Sinodu originalan dokumenat«. Dokument je danas publikovan ali neprimećen. To što je general M. Nedić hteo da bude pominjan u jekteniji nije nešto nevažno jer se po tom delu obredno-liturgijskog obrasca određuje odnos Crkve prema vlastima i vladaru koji se tu pominje po imenu uz članove vladalačkog doma po pravu nasleđa – u takozvanoj suguboj jekteniji to se čini kao znak priznavanja postojećih vlasti u državi. Za to je zainteresovana i državna vlast i Crkva je tu praksu vekovima negovala – godine 1946. kada je obnovljena Jugoslavija u parlamentu proglašena republikom u SPC je vekovna formula ne samo neutralizovana nego i bitno promenjena i glasi – »Pomolimo se i za one na vlasti«. Vlasti u oslobođenom Beogradu su to poštovale i general Ždanov je sa svojim ađutantom prisustvovao banketu uz veći broj oficira i zvaničnika nove Jugoslavije. Ta formula u takozvanoj prozbenoj jekteniji stoji i danas ali već početkom devedesetih godina – s dolaskom S. Miloševića na vlast – nastalo je haotično stanje i u toj sferi, koje se do danas bitno nije promenilo. Neke vladike i danas praktikuju stari obrazac uglavnom kao znak političkog opredeljenja dok drugi poštuju novi obrazac i u tom smislu su od značaja dve »replike« vezane za crkveno-političke odnose uSrbiji. Oktobra 2000. posmrtni ostaci pesnika J. Dučića sahranjeni su u rodnom Trebinju i tom prilikom je – mimo crkvenih propisa – služena suguba jektenija za predsednika sekularne SRJ V. Koštunicu koji kao šef države u kojoj je SPC odvojena na to nije imao pravo. Mitropolit Amfilohije je dvokratno oglasio šefa države u jekteniji rečima – »Pomolimo se za hristoljubivog predsednika našega Vojislava«. To je nešto neviđeno u pravoslavnim crkvama u zemljama u kojima je proklamovano republikansko uređenje. Druga »replika« je još važnija i podatke dugujemo D. Ćosiću koji u zapisima – u delu Vreme zmija – iznosi jedan svoj razgovor sa patrijarhom SPC Pavlom. Dolazio je – kaže patrijarh Pavle – »prestolonaslednik« Aleksandar Karađorđević i zahtevao da SPC njega i njegov vladalački Dom pominje u jekteniji i da se moli poimenično za njih. Rekao sam mu – nastavlja patrijarh Pavle – da u SPC postoji kanonski red i poredak i da se obredno-liturgijski obrazac ne može menjati proizvoljno i da je za to potrebno saglasje SPC budući da »živimo u državi koja je republika«. Jektenija je u tom smislu izraz stanja u državi koje Crkva prihvata ili ne prihvata – patrijarh je bio jasan i izrazio je i svoju nesaglasnost sa nekim vladikama koji to podešavaju prema dnevno-političkoj konjunkturi.

Ideološko-politički obrazac koji se u SPC neguje ne bi uopšte bio jasan bez nekih napomena o njegovoj tipično političkoj dimenziji.

On se gradi eklektički jednom kao neokončana »svetosavska paralipomena«, potom kao ideologija u klasičnom smislu tog pojma i najzad i kao sasvim prepoznatljiv program kulturne politike i obavezno se koristi metoda simplifikovanog redukcionizma. Tako se dobija nešto što je označeno sintagmom »srpska duhovna vertikala« koja se najbolje zapaža u tom i takvom monističkom obrascu u kojem navodno dominira takva neka vertikala – ona se izvodi iz svetosavlja i završava se svetosavljem.20 Ta je vertikala najzad »pronađena« u liku i delu Nikolaja Velimirovića, istaknutog jerarha SPC. Nevolja je u tome što pomenuta »vertikala« nikada nije dokazana već figurira kao tipični ideološko-politički obrazac. Za takve obrasce, uostalom, dokazi nisu ni potrebni.

Sveti vladika Nikolaj kao sumnjiva duhovna vertikala

Uz ono što smo rekli na tu temu ovde ćemo prikazati jednu dimenziju njegovog lika i dela koja je – deluje neobično – najmanje osvetljena. Nemački teolog T. Bremer je u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj u Minsteru jasno pokazao da u Nikolajevim spisima nema ni traga nekog originalnijeg bogoslovlja koje po liniji modernog »bogoslovskog erosa« traga za Apsolutom – sve je svedeno na shemu nacionalnog obrasca koji se upravo politički »istrošio«. To je bilo zapaženo i u periodu pre Drugog svetskog rata kada je žički vladika igrao naglašeno političku ulogu koje se neće odreći bukvalno do kraja svoga života – u SAD godine 1956. Odvojeno od modernih tokova bogoslovske misli – to je druga teza doktora Bremera – Nikolajevo delo je ostalo zarobljeno uskim okvirima politike koja mu je bila sudbina.21 Navodili smo ali ćemo ponoviti jednu ocenu koja je tačna i precizno daje i određuje mesto žičkog propovednika u srpskoj kulturi – iz Istorije moderne srpske književnosti P. Palavestre (SKZ, Beograd 1995) – a ta je ocena i sud koji mi možemo dokazati. »Ozračen zapadnjačkom kulturom« – stoji u tom delu – »protestantizmom, nekanonskim učenjima raznih jeretičkih sekti, ruskom mistikom njegovoga doba i ezoteričkim istočnjačkim doktrinama« vladika Nikolaj je politiku izabrao kao sudbinu – i politika mu je i početak i kraj koji se mogu čitati u njegovom delu. Uistinu nije bio svetac niti apostol jevanđelja u našem veku već rušilački duh koji – po jednoj drugoj oceni – »rastače ne samo veru već i umetnost i moral«. One ocene o »novom srpskom Zlatoustu« koji svojim delom iskazuje »kvintesencu srpskog uma« su jednostavno deo ideološko-političkog obrasca ili, jednostavnije, jeftine apologetike naglašenog političkog naboja i kao takve neće ovde ni biti predmet komentara. Oni koji se ozbiljnije bave delom žičkog episkopa-propovednika odavno su zastali pred nekim neobičnim činjenicama – urađene su biografije i bibliografije dela ovog jerarha, rekonstruisan je životopis do detalja koji se mogu označiti kao »satnica« njegovog životnog puta ali ostaje jedan paradoks o kojem se najmanje govorilo. Upravo je politička biografija Nikolajeva najmanje osvetljena, i koliko je to i činjeno ostale su famozne »beline« uz koje idu i »beline« koje senamerno – cilj je politička odbrana lika i dela – stvaraju. Za prvi tip tih »belina« mnogo razloga nema jer su arhivska dokumenta danas pristupačnija u većoj meri nego što se misli. Što se cilja tiče, prepoznaje se po funkciji koja se pridaje ideološko-političkom obrascu koji se u novije vreme neguje kao konačno otkrivena srpska duhovna vertikala bez intelektualne alternative. Neke od pomenutih rekonstrukcija su uspelije dok se druge svode na glorifikaciju Velimirovića kao političkog tribuna.22 I tu se nalazimo pred poslom koji jednostavno nije urađen. Manje bogoslov a više političar po vokaciji žički se episkop najmanje snalazio u stihiji dnevne politike. To su godine kraja poslednjeg svetskog rata ili još preciznije poslednji dani i odlazak vladike Nikolaja iz Slovenije u emigraciju maja meseca 1945. godine. Zanimljivo jeda su i širi istorijski i politički kontekst zbivanja na jugoslovenskoj i svetskoj sceni ne samo poznati već sasvim dobro poznati ali je malo pa i sasvim nedovoljno poznat tok zbivanja koji je žičkog episkopa odvojio od patrijarha SPC Gavrila Dožića tako da su im se putevi upravo tih dana razišli. Iako događaje znamo – po dokumentima koji su danas uredno publikovani – pomenućemo jedno delo koje već naslovom kazuje da je svetski rat na jugoslovenskom prostoru trajao duže nego u Evropi.23 Kada se ovo delo uporedi sa izvorima koje nude onovremeni nemački izveštaji, te izvori drugih saveznika, vidi se jasno da je u stihiji rata i političkih zbivanja episkop Nikolaj »plivao« na neobičan način, odnosno tako da se nije umeo orijentisati niti prepoznati znake vremena koji su bili sve jasniji i u Jugoslaviji i u Evropi. Kako su Nemci odveli patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau dobro je poznato – zaštitili su ih da ne padnu u ruke saveznicima i Titovoj JNA i oni su ih i oslobodili nakon nepunih mesec dana boravka u logoru. Zanimljiva su tu dva dokumenta na koje se zaboravlja. Prvi je potvrda da je SPC odmah nakon rata rekla punu istinu o tome bez ikakvog skrivanja – Glasnik SPC od 31. jula 1945. godine – a to je službeni organ i danas – nije skrivao istinu ni gradio legendu o mučenicima kakva se kasnije stvara. Drugi je naredba vrhovnog zapovednika JNA da se svi zarobljeni vojnici zaštite od nasilja – to je bilo vreme eksplozije slepe osvete kod Zidanog mosta u Sloveniji – i da se uredno »na revers« predaju i zarobljenici i počinioci nasilja organima nove vlasti. To se vidi i iz engleskih dokumenata. Stoga je važno pomenuti događaje i kako se Nikolaj u njima snalazio – od bitke za Staljingrad januara 1943. je bilo jasno da se A. Hitleru ratna sreća nije smešila a posle susreta na Elbi između Crvene armije i američkih savezničkih snaga 25. aprila 1945. tok događaja je bio još jasniji – A. Hitleru je bilo ostalo još manje od sedam dana života koji je okončao 30. aprila 1945. Titova JNA je bila vojni i politički faktor zvanično priznat od saveznika. U vrtlogu dramatičnih zbivanja našao se i episkop Nikolaj u Sloveniji kuda je stigao nakon što su ga Nemci oslobodili – a ne saveznici – i nakon što je ubrzo D. Ajzenhauer odbio njegovu molbu da otputuje u Švajcarsku. Duhovni vođa naroda se nije snalazio u vrtlogu zbivanja – sastao se sa M. Nedićem u Kicbilu i održao je opelo D. Ljotiću čijim je snagama ostao veran bukvalno sedam dana duže nego što je rat zvanično završen. Opelo D. Ljotiću je služio 24. aprila 1945. i tu su se okupili pripadnici poraženih ustaških snaga, četničke formacije i Ljotićevog SDK koji je u svom sastavu još uvek imao i artiljerijski divizion naoružan od Nemaca. Vojvoda D. Jevđević je imao 2.000 vojnika pod oružjem, M. Đujić 6.000, a pristizali su i crnogorski četnici vojvode P. Đurišića sa velikim brojem žena i dece izbeglica. Tu su načinjene greške koje sebi ne dozvoljavaju vojni komandanti, a još manje duhovne narodne vođe koje ih predvode: niko nije pomišljao na polaganje oružja niti na prihvatanje pregovora sa pobednicima. Svi su se nadali da će doći do rascepa u antihitlerovskoj koaliciji i da će se ratna sreća promeniti. Nadao se tome do poslednjeg dana i poglavnik NDH A. Pavelić u čemu se sukobio s »vitezom« Kvaternikom koji je »državu« bio proklamovao godine 1941. Još 15. aprila pukovnik D. Mihajlović se tome nadao i obratio se 15. aprila 1945. nadbiskupu A. Stepincu. Istoga dana su četnički komandanti D. Račić i Neško Nedić pregovarali u štabu generala Lera u cilju dobijanja oružja za novi rat protiv saveznika a znalo se da je Nemačka 9. maja 1945. godine prihvatila bezuslovnu kapitulaciju – akt je ratifikovan sledećeg dana – i da je kraj rata neminovan sa rezultatima koji su već bili jasni. Odgovornost za nasilje nad ratnim zarobljenicima je trostruka – stoji na strani osionih pobednika opijenih pobedom, potom na strani vojnih faktora poraženih snaga i posebno na »duhovnim vođama« u koje je spadao sigurno i vladika Nikolaj koji se tih dana našao u tom vrtlogu zbivanja. Oni se jednostavno nisu mirili sa rezultatima svetskog rata, a što se Nikolaja tiče on se s tim rezultatima neće pomiriti do kraja svoga života 1956. u SAD. Okupljene poražene snage su u Postojni i Gorici priredile vojnu smotru kojoj su prisustvovali i vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo. Izveštaji o toj smotri su nedovoljni ali se zna da su se duhovne vođe obratile »nacionalnim junacima«. Tu nam nedostaju detalji – izveštaji su protivrečni – ali se zna da su započeli razgovori o formiranju neke vlade koja bi okupila sve nacionalne snage za novi rat. Predlog da na čelu vlade bude patrijarh Gavrilo ili vladika Nikolaj obojica su ipak odbili iako se razmatralo i pitanje povezivanja sa armijom ROA generala A. Vlasova. Od toga nije bilo ništa jer se i nekadašnji elitni Staljinov general A. Vlasov već u borbama oko Praga »prestrojavao«. Ni njemu nije pošlo za rukom da prepozna tok zbivanja na ratnoj areni. Ovi događaji su poznati ali nam danas nedostaje recimo govor na smotri koji je navodno održao patrijarh, odnosno iz interpretacija se ne vidi šta je sve ko rekao. Odmah iza toga dolazi do nečeg o čemu ipak imamo dovoljno podataka koji su publikovani ali koji se danas različito interpretiraju – uglavnom u funkciji legende o mučeniku Nikolaju koga čeka venac posmrtne slave pod oreolom sveca u kalendaru SPC. Ono što ipak sigurno znamo mnogo je važnije. Tu i tada putevi patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja se konačno razilaze i o tome se danas dosta zna – ali je i to predmet manipulacija u cilju stvaranja legende o svetitelju i mučeniku koji je našu nacionalnu sudbinu »zauvek« odgonetnuo i proročki sagledao. Ne zna se gotovo ništa sigurno kako je vladika Nikolaj nakon dramatičnih zbivanja u Sloveniji i posle one neobične vojne smotre kvislinških snaga u Gorici – kada su se njegovi putevi i put patrijarha Gavrila Dožića konačno razdvojili – uspeo, i to brzo, da ode u emigraciju. U sećanjima ljotićevskih vojnih zapovednika detalja nema, a engleske ili francuske arhive još nisu sasvim dostupne. Zna se, međutim, da su instrukcije Entonija Idna bile maksimalno precizne i nedvosmisleno jasne – barem one koje su publikovane i dešifrovane. Engleski komandanti sektora su precizno znali ko su patrijarh srpski Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj, a to su znala naravno i ova dvojica i po tome su se ravnala. Ako se o episkopu Nikolaju sve ne zna, zna se svaki korak patrijarha srpskog koji je bio – i to u svim poslednjim izveštajima stoji – ubeđeni i prononsirani antifašista. Uostalom, putevi dvojice jerarha su se odavno počeli razdvajati – Nikolaj je još 1944. pre odvođenja u Nemačku rukopoložio Jovana Rapajića i odredio ga za duhovnika u Odseku za veru pri vrhovnoj komandi Mihajlovićeve vojske. Ali je sa patrijarhom bilo drugačije. Kada su 12. oktobra 1944. započele operacije za oslobođenje Beograda, koje su okončane 20. oktobra, patrijarh se nalazio u Sloveniji i bio je izveden iz nemačkog logora. On se – stoji u dokumentaciji – već 1.jula 1945. »uredno prijavio jugoslovenskim diplomatskim i vojnim misijama u inostranstvu«. Obaveštavao je da će se neko vreme zadržati u Evropi radi lečenja, a posebno u Pragu gde je odao posmrtne počasti legendarnom češkom heroju antifašističkog pokreta pravoslavnom mitropolitu Gorazdu koga su Nemci streljali zbog navodnog skrivanja atentatora na gaulajtera Hajdriha. Znamo i to da se Sinod SPC kojim je upravljao mitropolit Josif već 14. jula obratio i to zvanično ministarstvu unutrašnjih poslova DFJ moleći da se obavesti o tome gde se nalazi patrijarh i kada će se vratiti u zemlju – patrijarh se vratio 1. 11. 1946, o čemu su mnogo ranije dali saglasnost Ljubodrag Đurić, komandant Beograda, i drugi zvaničnici među kojima i ruski vojni komandanti fronta čije su snage delovale u sastavuoperacione grupe za oslobođenje Beograda. Mitropolit Josif je u to vreme već bio izrazio blagodarenje JNA i zahvalnost u ime SPC za oslobođenje zemlje. To se sve odvijalo u duhu sporazuma Tito-Šubašić. Zanimljive su dve činjenice: i na strani novih vlasti i na strani nekih krugova u SPC nije se krilo izvesno nezadovoljstvo povratkom prvojerarha SPC u oslobođenu zemlju, ali su vrhovi nove vlasti bile jasne u svojim namerama da urede odnose između države i SPC. Zanimljiv je tu još jedan važan detalj – navodno je patrijarh Gavrilo na samom dočeku rekao obraćajući se svima pa i mitropolitu Josifu – »Videćemo šta su svi radili u Crkvi pa i ti preosvećeni Josife«. Ovo navodi jeromonah Atanasije Jevtić, ali ne navodi izvor a nalazi se u njegovom predgovoru za Josifove Memoare koje smo napred naveli. Ostalo je izvesno: ubrzo su predsednik savezne Vlade i Lj. Đurić zatražili prijem kod patrijarha i odnosi su građeni uz teškoće ali su beležili uspon. Zanimljivo je i manje poznato još nešto a tiče se episkopa Nikolaja – nakon patrijarhovog povratka i odlaska Nikolajevog u emigraciju zamrlo je zanimanje za Nikolaja i u samoj SPC koja se menjala u duhu vremena. Svima je bilo jasno da se Nikolajeva politička delatnost i u ratu i u emigraciji mora na neki način zaboraviti. Dela žičkog propovednika nisu zabranjivana, ali nije bilo novih izdanja. U SPC poratnog doba postojao je neobičan odnos prema nasleđu propovednika i političkog tribuna N. Velimirovića – na jednoj i to poluzvaničnoj strani bili su sveštenstvo – parohijski sveštenici koji su prihvatili novo stanje – iz Udruženja pravoslavnih sveštenika FNRJ koje je bilo pod kontrolom vlasti, a na drugoj strani jerarhija SPC – ili njen deo – koja je ostala dosledna Nikolajevim idejama. Na skupštini Udruženja marta meseca 1949. doneta je rezolucija i u njoj stoje i ove reči: »Također se ograđujemo i osuđujemo i rad episkopa Nikolaja Velimirovića i Irineja Đorđevića koji su se i posle oslobođenja zadržavali u taboru imperijalističkih zemalja i sa imperijalistima priželjkuju i kuju novo ropstvo za naše narode a seju mrak, laži i neznanje«. Udruženje je bilo »kolektivni član« SSRNJ i nije bilo popularno kod episkopa ali je njegovo glasilo dosta čitano.

Episkop žički je u emigraciji ostao više politička nego crkvena ličnost i oglašavao se porukama i poslanicama.

U tom smislu su nezaobilazna dva dokumenta – a zna se da u arhivama ima još – koja su doskora bila manje poznata. Jedan je sačuvan u vidu koncepta u svetogorskim arhivama i publikovan je u Beogradu u Književnim novinama januara meseca 2002. godine. Godine 1952. kada je pripremana poseta šefa jugoslovenske države J. B. Tita Londonu Nikolaj se obratio pismom kenterberijskom nadbiskupu Anglikanske crkve s namerom da se poseta spreči, uveren da je za to potreban njegov i autoritet prvojerarha Anglikanske crkve u Engleskoj iako je u zvaničnom smislu britanska kraljica »starešina crkve«. Govoreći o J. B. Titu i Jugoslaviji, Nikolaj kaže:

»Vaša milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio i šta predstavlja. Njegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.

Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude crkve, najviše zanima: on još uvek progoni crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu ‘savezničkih’ posetilaca,

Vaša milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.

Molim se i nadam da će Vaša milost, sa Vama svojstvenom mudrošću, i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku njenog veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli naziva ‘braniteljkom vere’. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad svetih mučenika Albana i Magnusa«.

Nama nije poznata kopija iz arhiva – ne zna se da li ona uopšte postoji – kenterberijskog nadbiskupa, ali se zna da je pismo ostalo bez odjeka i učinka: poseta je ocenjena i na jugoslovenskoj i na engleskoj strani kao uspešna a prvi lord Admiraliteta V. Čerčil ju je nazvao – u prisustvu kraljice – istorijskom. Postoji još jedan dokument koji je poznatiji, ali je iz nekih razloga danas zaboravljen. On je više puta publikovan a za vreme rata u Bosni mogla se videti i kopija u vidu letka koji je deljen vojnicima i vođama kao dokument-program za akciju. Veoma je zanimljivo da je tekst u svim objavljenim verzijama istovetan ali je naslov prigodno menjan i mi ga ovde citiramo prema glasilu Intervju od 25. 10. 1991. godine – iako ima više izvora. Najčešće se tekst objavljivao pod naslovom »Kada Tito padne« ili »Proročke reči vladike Nikolaja«. Zna se da je ova poruka-politički program nastala početkom pedesetih godina i da je relativno »rano« stigla u Jugoslaviju, ali je kasno publikovana, jasan je programski karakter, kao što se takođe jasno vidi da to piše iskusni političar koji se ne miri sa rezultatima poslednjeg rata u kojem je Jugoslavija obnovljena i priznata kao strana u antifašističkoj borbi naroda Evrope i Rusije.

»Prema izveštajima iz Jugoslavije« – stoji u ovom pismu-programu – »srpski narod može se ponovo naći pred strašnom tragedijom. Svi govore: neka padne Tito pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan, inspirisan od pape i podržavan od Italije. Kod njih nema stranaka, oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: okupirati Bosnu i Srem i – Srbe o vrbe, ili poklati i isterati iz tih zemalja. U momentu pada komunizma – ako Rusija ne interveniše – Hrvatima će se odmah dostaviti oružje i svi će biti naoružani, dok će Srbi biti goloruki kao i u prvom pokolju. I ustaše i oružje – sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i Argentini. Za dvadeset i četiri sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce.

A šta Srbi partijaši misle? Oni misle, kao i 1918, prvo raspisati izbore pa neka narod – jadni, tužni goloruki srpski narod iskaže svoju želju i volju. I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo!

Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja. I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama.«

Onaj ko ume da čita politička dokumenta u njihovom autentičnom kontekstu dobro zna o čemu se ovde radi. Vladika Nikolaj je solidno poznavao situaciju u Jugoslaviji – i skori kraj ruskog modela komunizma – ali što se tiče rešenja sa svim posledicama tu je kao »prorok« zaista zatajio: njegov program je prihvaćen nakon Titove smrti i realizovan ali je srpski narod ostao bez države, odnosno ona se smanjila više nego što su »vekovni neprijatelji« to želeli. Kada su se komunisti odricali monopola političke vlasti oni ni sami nisu bili svesni svih posledica realizacije jednog ovakvog programa. Još u nečem je žički propovednik bio u pravu: i leve i desne partije koje su se počele množiti prihvatale su neki sličan program. I vlast i opozicija su se našle na istom poslu. Već sredinom osamdesetih godina u programima brojnih političkih partija nalaze se doslovno Nikolajeve formulacije iz ovog programa. Propovednik i ideolog je u jednoj svojoj knjizi – Iznad greha i smrti – svojevremeno napisao i ovakve uistinu »proročke« reči – »Svaki grob je ceo program, jer svaki grob ima da nam kaže – Ja sam ostao ovde da bi vi išli napred«. I taj se program upravo po vladičinoj viziji krajem osamdesetih godina realizovao uz konsenzus svih političkih partija, barem u onom osnovnom. U jednom svom drugom delu propovednik je davno zapisao da je svaka Jugoslavija »prkos Hristu«. To će ubrzo biti formulisano kao slogan krajem osamdesetih godina koji su politički prvaci ritualno ponavljali na zborovima – Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu. Tok zbivanja je ubrzo pokazao da su Nikolajeve reči bile proročke kako god bila shvaćena ova reč. Duhovna strategija SPC – koja je nazvana »duhovni preporod« – bukvalno se poklapala sa bitnim idejnim »smernicama« na koje su se zaklinjali prvaci brojnih novih političkih partija. Nije bilo lako odrediti ko je u toj političkoj konstelaciji vlast a ko opozicija. U tom su se momentu našli i lik i delo žičkog propovednika i ideologa Nikolaja Velimirovića koji se još sredinom osamdesetih godina vraćao na bezmalo trijumfalan način. Za života on nije imao političke sreće – ispio je gorku čašu emigrantskog života do dna – jer su putevi vodili stranputicom s koje se nikada neće vratiti. Već na svečanosti u Leliću kada su mošti Nikolajeve stigle u zemlju okupio se bio »cvet« nacionalne elite sa kulturne i političke scene Srbije. Neki su bili zvaničnici SANU, drugi visoki partijski funkcioneri SKJ. Na samoj svečanosti je došlo do incidenata jer bili su prisutni i oni koji su drugačije čitali ove zagonetne znake vremena. Jedan visoki partijski funkcioner i predsednik SO Valjevo – Dušan Mihajlović – prvi je istakao zahtev da se 27. januar unese u »kalendar Socijalističkog saveza« pri čemu nije bilo mnogo jasno na koji se kalendar misli – jer u zvaničnom kalendaru SPC dan sv. Save stoji godinama. Samo po sebi to nije bilo sporno jer i u vrhovima SSRNJ to niko sporio nije, ali se osećalo da je posredi i nešto drugo – vraćalo se svetosavlje kao politička i ideološka doktrina. Kada je valjevski list Napred (10. 02. 1989) objavio besedu D. Mihajlovića bilo je jasno o čemu se radi. Događaje je uostalom dobro prikazao sam predsednik SO Valjevo u svojim knjigama. On kazuje da je sa šabačko-valjevskim episkopom Lavrentijem imao duge razgovore iz kojih je saznao da mu je episkop odavno bio namenio »posebnu misiju«. Misija se sastojala u naumu da se žički propovednik i ideolog ne samo u crkvenom već i u političkom smislu rehabilituje. Ubrzo su se i SPC i država sa svojim kulturnim institucijama našle na istom poslu. Javno su služene zaupokojene službe i D. Ljotiću ili M. Nediću i samom Nikolaju koji je već figurirao kao »božji ugodnik« pred čijom ikonom je paljeno kandilo u šabačko-valjevskoj eparhiji. Ubrzo je postalo jasno još nešto: glasovi u javnosti koji su ukazivali da stvari ne stoje tako ućutkani su jer je bio postignut konsenzus i na vidiku je bila i »simfonija« između države i vrha SPC. Brzo su ućutkani i oni u samoj SPC koji su imali drugačiji stav – iz vremena patrijarha Germana. Tako je 19. maja 2003. započeo proces kanonizacije vladike Nikolaja, što se kosilo sa tradicijom SPC koja ne poznaje zvanično čin javne kanonizacije. Čin je bio zamišljen kao državno-crkvena manifestacija koja je bila dignuta na najviši nivo. Svečanosti je prenosila nacionalna televizija, a za prenos je bio određen đakon-komesar koji je taj posao uradio. Sv. arhijerejski sabor je obznanio da time »poštuje sabornu svest srpskoga naroda« pri čemu nije bilo jasno na koji je način ta svest izražena – u javnosti su trajale rasprave o liku i delu ovog »novojavljenog sveca« iz kojih se videlo da je u pitanju kontroverzna politička ličnost čije delo – u političkom smislu barem – nije nepoznato. Suprotno kanonima i tradiciji koja je jasno utvrđena u dogmatskim spisima pravoslavnih otaca – N. Milasa, na primer – nije ponuđen ni jedan jedini dokaz: svetosti novog mučenika i »ugodnika božjega«. Manifestacija je bila isključivo političke prirode. Sabor je odredio dva zapovedna dana kultnog poštovanja novog sveca – 18. maj dan njegove smrti i 3. maj kada su njegove mošti prenete u zemlju – koji su uneti u zvanični kalendar SPC. Tvrdilo se da SPC ovom činu pribegava »tek onda kada njihov kult u narodu zaživi«, a za to je uglavnom potrebno nekoliko stotina godina, kako se tu priznavalo. Ovde su prevagu odneli politički motivi i to je bilo svima jasno. Tvrdilo se nadalje da se Nikolaj »odavno u narodu smatra svetim«, što nije bilo tačno – mišljenja i u javnosti i u SPC su bila podeljena.

I Sabor SPC i državne kulturne institucije su apsolutno ignorisale sve ono što je o Nikolaju rečeno kao o piscu i misliocu.

Isticalo se – u nedostatku dokaza – da je to najveći pobornik srpske sloge jednako prihvaćen i u SPC i u narodu a to uopšte nije bilo tačno. O nekim momentima icrkvene i političke biografije Nikolajeve uopšte se nije smelo govoriti. Ako se on uklapao u politiku patrijarha Varnave koja je bila pronemačka, nikako se nije »uklapao« u novu politiku SPC koju je formulisao patrijarh Gavrilo Dožić. A to su bile one raskrsnice na putevima koje su Nikolaja odvele u emigraciju. Neki primeri se moraju makar pomenuti jer se i danas upravo s njima manipuliše: nikada u SPC u celini Nikolaj nije uživao posebno poštovanje a naročito ne u političkom smislu. Kada je biran Gavrilo Dožić Nikolaj se »kandidovao« za patrijarha ali je dobio samo 11 glasova. Nikada u SPC nije postojala puna saglasnost ni sa Nikolajevim naporima da stvori poznati bogomoljački pokret kojem se dobar deo u SPC protivio. Kasnije pak – to se u SPC znalo – bogomoljački pokret je bio »baza« iz koje su se regrutovale pristalice Zbora D. Ljotića čiji je ideolog Velimirović bio.

Znalo se u SPC sve o Nikolaju – kao što se i danas zna – pa ipak je kanonizacija obavljena prema političkom planu.

Podsetićemo samo na neke primere koji su poznati ali ih danas SPC ili prikriva ili ih slavi kao vrline dovoljne za oreol koji se našao na glavi »novojavljenoga sveca u narodu srpskome«. Kada je na samom kraju rata vladika Nikolaj posetio »nacionalne jedinice« na prostoru Slovenije, koje su se spremale za borbu protiv saveznika, on je spevao jednu himnu-akatist D. Ljotiću koja je zapravo rugalica za SPC –

Dimitrije, mudri dobrovoljče,

I Božiji divni ugodniče

Što molitvom nebesa otvaraš.

I zlotvore duhom pokoravaš.

Do Ljotića vojvoda Momčilo,

Oj Momčilo, sve ti zdravo bilo,

Momčila si starog nadmašio,

Tvoja slava i tvoje junaštvo

Glasiće se dok bude gusala

I dok bude pjevačkijeh grla.

Kraj Momčila Jevđeviću Dobra,

Krv junaka i soj sveštenika

............................................

Pokraj Dobre slavni Đurišiću

Divni Pavle Bog mu dao zdravlje

............................................

Ova bezdarna pesma imitacija crkvenog akatista u deseteračkoj verziji ne bi bila vredna navođenja da u njoj sveti vladika nije izložio svoj politički program i to na samom kraju rata kada je Nemačka bila potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Sve to nije smetalo saborskim ocima da godine 2003. obaviju čelo svetačkim oreolom i da ga unesu u zvanični kalendar SPC.

Sve se to događalo u periodu 1991–2003. kada je i započeo famozni ciklus balkanskih ratova – upravo po ovom programu.

Kulturni i politički obrazac nije dogmatskog tipa, ali je ovde formulisan i dogmatski osveštan. U saborskoj odluci je stajalo da se svetački lik »projavljuje« upravo u našem vremenu. Da je u pitanju u ovom slučaju samo crkveni čin ne bi bilo mnogo problema ali se radilo o naglašeno političkom činu sa svim posledicama koje to podrazumeva. U laičkoj javnosti – u krugovima kulturne elite – taj je čin objašnjavan kao konačno nađena »srpska duhovna vertikala« za sva vremena.

Društvena misao koja se uobičajeno označava kao misao »desne Srbije« je klasična organicistička misao koja je u hrišćanskom nasleđu izvedena – bukvalno iz »matrice« – iz poslanica apostola Pavla, posebno poslanice Rimljanima u kojoj je konceptualizacija dovedena do kraja: apostol je svoju društvenu koncepciju oblikovao prema »slici« administrativno-političkog ustrojstva Imperije pri čemu je izvršena »zamena«: ljudsko društvo ima glavu, to je Rim u centru – zamenjen Hristom Isusom – a provincije i ljudi su samo udovi. Od De Mestra do Bonala ova se shema ne menja, samo se vulgarizuje do nivoa da se ljudsko društvo i država shvataju kao biološki organizmi. Taj biološki determinizam ostaje u svim školama mišljenja. U srpskoj organicističkoj misli obrazac je simplifikovan i najbolje ga – i ujedno najsistematičnije – izražava krug oko glasila Dveri srpske. Valja pomenuti tri izvora ove misli. U prvom redu to su varijacije po ustaljenoj shemi od Berka do Morasa i francuskih mislilaca iz vremena poslednjeg rata. Potom se varira shema nikolajevske »teodulije« do interpretacija Morasa koje se koriste po D. Ljotiću. Ljotić je godine 1914. boravio u Francuskoj s namerom da prouči Morasovo delo, ali osim imitacija njegova knjiga o Morasu ne nudi mnogo. Najbolje je metodološki postupak formulisao jedan laik. Univerzitetski profesor i politički prvak – aktuelni ministar vera u Vladi Srbije – B. Šijaković ne veruje u nauku i naučne dokaze i nudi pomenuti ključ na karakterističan način. Govoreći o sv. Savi on kaže da čak i kada bi nauka sve izučila o velikom svetitelju to ne bi »bio put koji bi nam otkrio pravi značaj« ovog svetitelja za nas jer je recimo etnografija »nedovoljna da opiše srpski narod: njega najtačnije opisuje hagiografija njegovih hristonosnih svetitelja«. I ovaj ključ u ovoj skici za čitanje srpske organicističke misli navodimo ne slučajno. Pomenuto glasilo srpske intelektualne desnice u tom smislu nudi jedan »gotov obrazac« sa primerima iz crkvene i laičke misli. Marka S. Markovića najavljuju kao »prvo pero srpske političke emigracije« jer svojim delom oličava modernu srpsku sociološku misao budući da je »legenda srpske emigrantske političke publicistike«. Suma ideja u delu pomenutog mislioca je u ovom gotovom obrascu zaista precizno data te ćemo se – umesto šire analize – u ovoj skici nje i pridržavati. Životni put ovog mislioca je tipičan za sledbenike Nikolaja Velimirovića koji su zajedno s njim – na kraju svetskog rata – ispili gorku čašu života u tuđini: on se 1944. godine pridružio snagama pukovnika D. Mihailovića i ubrzo postao podsekretar Versko-ideološkog odseka u vojsci D. Mihailovića da bi sa Artiljerijskim divizionom D. Ljotića otišao u emigraciju. Na Zapadu je stekao solidnije obrazovanje i autor je čitavog niza knjiga i studija u kojima je ideološko-politički obrazac sasvim prepoznatljiv – u opštoj shemi desne organicističke misli. Bio je u Sloveniji u dramatičnim danima sloma Hitlerove Nemačke zajedno s Nikolajem i drugim »duhovnim i vojnim vođama«. Nakon mnogo decenija on se vraća u zemlju i uklapa se u ideološku borbu svojom »učenošću okađenom svetinjom«. »Iako je studirao na Sorboni« – kaže za njega vladika SPC – »nije se otpadio od Vizantije svetlovite kao J. Skerlić«, jer se odvojio od »prizemne učenosti Dositeja Obradovića«. U ovim rečima je sadržana ona jedna misao koja dominira u svim njegovim knjigama od kojih su najvažnije Istina o francuskoj revoluciji, objavljena 1995, i Srpska apologija Rusije, 1999, uz doktorsku tezu o delu N. A. Berđajeva. Nema u tim knjigama nijedne ideje koja nije poznata iz registra organicističkih ideja. Od De Mestra do A. S. Solženjicina to je isti diskurs koji se tiče jedne »greške«: velika revolucija iz 1789. godine je srušila organski feudalni poredak i time je započela era haosa i nereda koji kulminiraju u konceptu demokratije. To je između ostalog bila – po M. Markoviću – logična posledica činjenice kako mislilac kaže jer su »u ogromnoj većini vođi Francuske revolucije bili kriminalni ili patološki tipovi«. Nije jasno gde je mislilac našao tu činjenicu jer kod velikih istoričara revolucije od Mislea do F. Firea nema pomena o tome. Njegova misao uostalom i započinje i završava se diskursom-frazom koja ne obavezuje i uglavnom se približava floskuli koja je sama po sebi ipak jasna. Njegova razmišljanja o srpskoj istoriji i kulturi su slobodne varijacije po Nikolaju s kojim je u Istri 1945. pomišljao na stvaranje novog fronta borbe u očekivanom ratu protiv saveznika i tu nalazimo zanimljive podatke o toj drami na kraju poslednjeg svetskog rata. Ako bismo u ovoj skici-prikazu navodili više ponavljali bismo sve ono napred rečeno o Nikolaju koji se posthumno vratio na duhovnu scenu Srbije, kao što se M. S. Marković i duhovno i fizički vratio. Njegova dela u odabranim izdanjima Obraza i Dveri srpskih su uzorni spisi u veoma raznolikom sazvežđu nove srpske desnice. Ovom se misliocu mora priznati da i u javnim nastupima ne samo ponavlja svoju jednu jedinu misao već i da to čini vrlo uspešno. U srpskoj istoriji i kulturi on vidi četiri duhovna stuba. U jednoj prilici – nakon povratka iz emigracije – on to ovako definiše – »Ja bih kao postolje postavio četiri ugaona kamena – sv. Savu, kosovski ciklus narodnih pesama, Njegoša i vladiku Nikolaja Velimirovića«. U njegovoj duhovnoj biografiji još je karakterističniji jedan iskaz koji sažima njegovu misao vodilju koja se može naći u svakom njegovom delu – »Po dolasku na studije u Pariz pohitao sam da upoznam rusku religioznu misao i francusku desničarsku književnost koja je bila nepoznata kod nas, prvenstveno Bernanosa, Selina, Monterlana, Brazijaka, Drije la Rosela i druge da bih se najzad bacio na kritiku marksizma«. Ovakvi iskazi su karakteristični i dobri su za čitanje dela ovog mislioca čiju vrednost u duhovnom sazvežđu nove srpske desnice najavljuju kao nedostižnu i to barokno-neodmerenim frazama. »Na Zapadu danas« – glasi jedan drugi iskaz iz duhovne biografije – »zjapi praznina. Zapad nama može doneti samo kult novca, moralni razvrat, pornografiju, rep i drogu«. Ova je misao prosta parafraza Nikolajevih reminiscencija koje se danas doživljavaju kao autentična misao. M. S. Markovića porede s najvećim francuskim misliocima pa i sa B. Paskalom. Naravno, on za to ne nudi relevantne dokaze. Apodiktička tvrđenja su njemu dovoljna, kao i njegovom učitelju Nikolaju – ni u jednom svom delu propovednik žički ne nudi nikakvu bibliografsku uputnicu koja bi istraživaču i čitaocu pomogla da se bolje snađe u analizi.

To je razlog više da se umesto bavljenja knjigama M. S. Markovića u ovoj prilici pozabavimo agendom onog i onih koje on inspiriše.

Nije dovoljno jasan stav SPC prema mnogim organizacijama koje se pozivaju na SPC a razlog je u tome što je taj odnos malo istražen i uglavnom je dvosmislen. S jedne strane, vikarni episkop patrijarha srpskog ocenjuje te organizacije kao »paracrkvene formacije« ali nema stava Sabora ni sinodalnog akta o tome. S druge strane, neke vladike javno učestvuju zajedno sa laicima u stvaranju jednog takvog obrasca ponašanja. U izdanjima Obraza jednako su prisutni episkopi i M. S. Marković ili V. Koštunica. Te kompilacije su ipak dovoljan »materijal« za osvrt na problem. U tom smislu u ovoj agendi posebno mesto zauzima Program rasonalista Srbije koji je objavljen 15. aprila 2004. godine u Beogradu. To je bukvalno programski dokument i formulisan je precizno u 88 tačaka – jedino nisu poznata sva imena autora ovog dokumenta. Iz programa se, međutim, jasno vidi ko su to i ko »stoji iza njih« u programskom smislu. Program se temelji na principima rasnog opstanka, nacionalne slobode i socijalne pravde. Trenutna teritorija Srbije »mora da postane jedinstvena unitarna država« koja obuhvata delove Hrvatske, BiH, Crne Gore i Makedonije. U toj državi moraju biti stavljene »izvan zakona svaka seksualna unija i brak izvan naše Bele Rase«. Po njima, to je jedino moguća »rasna država srpska«. Ovaj rasni program je kopija sličnih iz vremena nacionalsocijalističkog perioda u Nemačkoj jer – naglašava se – Srbi su »narod bele arijevske rase«. »Prema tome« – stoji u dokumentu – »Jevreji, Cigani, Šiptari, Turci-balije i ostali obojeni stranci ne mogu se smatrati članovima bele nacije. Nacionalne manjine podležu specijalnom statusu građanstva pod uslovom da su lojalni srpskoj državi«. Opširno je obrazložen »eugenski program« o čuvanju rase sa detaljima iz sličnih fašističkih dokumenata. Cilj je »čistota krvi vere i ispunjenja svoje sudbine«. Vojska mora biti nacionalno srpska i rasno čista i obrazovana u vidu »dobrovoljačkih odreda« što podseća na ljotićevsku koncepciju oružane sile, na koncept ekonomije koja se reguliše od strane države bez tržišta i njegovih zakona. Definisana je i umetnost jer je jasno – po ovom programu – »da je jedina večna umetnost klasična umetnost«. U ovom maksimalistički intoniranom manifestu ističe se i zahtev »da se srpska vera pročisti od svih ostataka jevrejske misli i shvatanja« pri čemu nije dovoljno jasno kako se to može učiniti jer su Srbi hrišćanski narod. Posebno mesto je određeno za SPC – »Pošto se srpska crkva do sada nije ogrešila o srpski narod, ona mora biti pod posebnom pažnjom. Crkva mora biti odvojena od države, ali naša država ne može biti odvojena od crkve. U budućoj rasnoj državi crkva i država će postati jedno«. Zahteva se »ukidanje sistema parlamentarne vlade« u državi čiji građani moraju biti arijevsko-sorabskog porekla«. Ova kompilacija iz fašističkih teorija i nikolajevske »teodulije« i reminiscencija o Srbima kojima je Indija »rasna pramater« deluje diletantski ali je programski jasna – i oglašava se svojom »primenljivošću«. SPC se nije izjasnila o dokumentu iako joj je data rukovodeća uloga. Zvaničnog stava nema ali obrazac koji postoji govori za sebe i o odnosu SPC prema duhovnoj strategiji koja se na ovakav način određuje. Ubrzo zatim, 16. februara 2004, odražana je sretenjska duhovna akademija na kojoj je proklamovan dokument pod pretencioznim naslovom Načertanije za XXI vek, koji se poziva i na SPC i na autoritete iz laičkog dela javnosti. U dokumentu od trinaest tačaka obrazac je formulisan bukvalno programski a formulacije uglavnom pripadaju episkopu Atanasiju Jevtiću koji – nakon odricanja od vladičanskog dostojanstva – važi kao ideolog SPC i njene intelektualne elite. On je bukvalno citatima iz Nikolaja optužio Evropu i okrivio je za sva zla savremenog sveta u kojima je najteže pogođena Srbija. Mitropolit Amfilohije je govorio o nužnosti »oslobođenja od novog kolonijalizma koji vlada našim prostorima«, a okupljanje Srba je obrazložio kao jedino moguće rešenje za budućnost Srbije. Univerzitetski profesor BU R. Ljušić je pozvao na »nacionalni preporod« ali je optužio predstavnike vlade da su organizovali »spektakl« kako bi omeli realizaciju važnog nacionalnog programa – »Umesto da se sećamo Vožda i njegovih ustanika koji su dali živote da bismo mi imali državu, imamo ‘Skelu’ koja pluta ne zna se ni na kojoj reci, ni gde, izgubljena kao što smo mi izgubljen narod«. »Ovaj je narod suviše nisko pao« – govorio je R. Ljušić – »vreme je da stane, vreme je da počne njegov preporod«. Dokument je inicirala SPC, ali je prihvaćen od javnosti kao novi nacionalni program za naredne vekove. Bili su prisutni ministri iz vlade, ali i predstavnici svih »srpskih zemalja«. Oblikovanje nacionalnog programa po principu »načertanija« dignuto je na državni nivo, ali je inicijativa ostala na strani SPC i u njemu se nikolajevska matrica oblikovana posebno precizno u Istri 1945. sasvim lako čita, naravno dopunjena aktivnošću mislilaca od kojih je jedan M. S. Marković. Nešto ranije – 3. 06. 2003. – na Saboru srpske omladine u Studenici izrađena su još dva dokumenta s pretenzijama da budu ne samo nacionalni kulturni program već i odgovor na pitanje kakav nam je kulturni obrazac potreban u ovim vremenima. To su Studenička deklaracija i Đurđevdansko pismo Haralampiju. U izradi ovih dokumenata učestvovali su vladike SPC Atanasije Jevtić i kosovsko-metohijski Artemije, književnik Antonije Đurić, a posebna uloga je bila namenjena M. S. Markoviću, »intelektualnom bardu iz dijaspore«. Pored formulacija iz nikolajevsko-justinovske publicistike ovde su neki zahtevi formulisani kao imperativi za novo doba – prvi je zaštita ćirilice, a drugi je precizniji – »Da se odmah pristupi identifikovanju žrtava komunističkog terora i da se izvade, opoju i sahrane kosti unesrećenih Srba tamo gde to nije učinjeno«. Ovi zahtevi su postavljeni kao obavezujući za sveopšti »duhovni preporod«. Drugi dokument je neka vrsta »odgovora«. »Odgovor« je to onom što je S. Jovanović pisao o kulturnom obrascu u Srbiji koji nije nikada jasno formulisan – i nije ga bilo u smislu u kojem takav obrazac postoji u drugim evropskim kulturama. Pismo Haralampiju je nevešta imitacija Dositejevog stila iz poznatog programskog dokumenta koji je veliki prosvetitelj uputio svom prijatelju Haralampiju Mamuli, crkvenom disidentu iz XVIII veka. Intonirano antiprosvetiteljski, arhaično i sasvim izvan duha vremena ovo »drugo srpsko pismo Haralampiju« je neobična kompilacija, ali mu se mora pokloniti pažnja jer je »overeno« kao program. Tekstualno bi se moglo – analizom tekstova – pokazati da su to ideje žičkog propovednika sadržane u njegovoj čuvenoj Molitvi protiv kulture koju imamo u knjizi Kroz tamnički prozor koja je nastala na samom kraju rata, odnosno u danima kada se Nikolaj bio posvetio poslu – u Istri – »sjedinjenja naših narodnih nacionalnih snaga«, kada je nad grobom D. Ljotića, koga ostavlja »na kapiji naše nove otadžbine«, besedio o fašističkom vođi kao o heroju – »On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma«. U tom smislu je i ovo pismo Dositeju opelo koje traje nad grobom Ljotićevim dodan-danas. Posle 220 godina Srbi pišu – tako dokument i počinje – da im je dosta Dositeja i Evrope, a cilj je da se »ljudsko telo pretvori u svete mošti«. Zlo je u tome što je Dositej »vanzavetne kulture u Srba kojoj je zrcalo bila bezbožna prosvetiteljska škola zapadne Evrope«. Zanimljiva je linija kontinuiteta tog zla, koja se ovde definiše kao novi kulturni obrazac u Srbiji. »Njegovi dijaci« – misli se na Dositeja – »su veća zla naneli srpskom narodu negoli sam Dimitrije. Isto su uradili i vukovci, i markovićevci, i skerlićevci, i komunistički ideolozi i na kraju i novodobci«. Ne malu teškoću savremenom čitaocu stvara neki neobičan pravopis koji je arhaično »korijenski«, a pisci ne priznaju ni fonetičko pravilo srpskog jezika koje se zove jednačenje suglasnika po zvučnosti. Rešenje je i izbavljenje od tog zla u povratku sv. Savi pri čemu se ne vidi da o velikom prosvetitelju nešto poviše znaju – još je važnije vratiti se »svetom Nikolaju Srbskom«. Jer u njegovom delu – u njegovom »duhovnom amanetu« – postoje dve spasonosne istine. Prva je molitva »do poslednje suze i poslednje kapi znoja«, a druga – »post dokle oči ne postanu dva puta veće«. U tom obrascu ponuđeno je i drugo objašnjenje a ono je sadržano u učenju Nikolajevom »o zdravom nacionalizmu, jevanđelskom i organskom«. Niko do danas nije dokazao da u sinoptičkim pa i apokrifnim jevanđeljima postoji nešto što bi se moglo označiti kao nacionalizam. Svi pokušaji da se nešto slično pronađe u praksi drugih crkava pa i u periodu srednjega veka takođe su ostali bez rezultata – ovaj je kulturni obrazac egzemplaran. Kada se kaže u ovom pismu da je »svetosavski nacionalizam najstariji nacionalizam u Evropi« to se mora shvatiti samo kao citat iz govora koji je Nikolaj održao u Beogradu godine 1935. na KNU.

Nacionalno-kulturni obrazac ne gradi samo SPC već ga i intelektualna elita permanentno dograđuje. U knjizi Promene (Novi Sad, 1992) D. Ćosić je ponudio jednu varijantu oblikovanu prema tradicionalnom proletkultovskom načinu u oblikovanju kulturnog obrasca – »Buduća revolucija na ovoj zemlji u kojoj su vladali komunisti, staljinisti i titovci treba da bude: paljenje papira! Paljenje svih knjiga, svih tekstova i novina napisanih od komunista i pod njihovom vlašću. Paljenje svih ‘revolucionarnih’ štampanih tekstova od Prvog svetskog rata pa nadalje. Našu pismenost treba početi od Miroslavljevog jevanđelja – XII vek. Početi od azbuke i Vuka i ne trovati decu ‘nacionalnom istorijom’«. Drugi znak čitamo u jednom predlogu pravnog akta koji je službeno publikovan u Saveznom sekretarijatu za vere SRJ pod oznakom 4/10–05. 07. 2002. godine. Tekst je publikovan s potpisom dr B. Šijakovića i sadrži predlog Ministarstvu pravde da se u Kazneni zakonik unesu dva nova krivična dela. »Ko vrši verski obred neovlašćeno ili protivno osnovama verskog učenja i ciljevima kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.« Država određuje šta je jeres i kako se to mora sankcionisati, a ne Crkva, u ovom slučaju SPC ili neka druga u Srbiji. U nekoj prilici »bi se moglo razmišljati o tome koliko je vremena prošlo od vremena cara Justinijana i njegovih glasovitih pravnih novela kojima je regulisao odnose Crkve i države do dana današnjeg u Srbiji. Umesto toga, još jednom ćemo – u nekoj vrsti rezimea – reći da je ovaj ideološko-politički obrazac tipični antikulturni obrazac jer u skali vrednosti srpske kulture sigurno postoji i drugi tip budući da je kulturni obrazac ne monistički već u biti pluralan. No, ideološki »učinak« ne zavisi od skale vrednosti već – najčešće je tako – od njegove primenljivosti i upotrebljivosti. Ovo poslednje je učinilo da u Srbiji ni nakon »nulte godine«, kako se označava godina 2000, nije bilo promene u smeru oblikovanja kulturnog obrasca – ni u onom smislu koji je svojevremeno S. Jovanović odredio.

Mirko Đorđević O ideološko-političkom obrascu u SPC Umesto istorijskog proslova, Republika, 496-497, 1-31. mart 2011.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Mirko Đorđević je rođen 29. novembra 1938. u Brodu kod Crne Trave, u južnoj Srbiji. Školovao se u Beogradu, gde je magistrirao komparativnu književnost. Bio je član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta posle razaranja Vukovara krajem 1991. godine i sa još nekoliko kolega osnovao Forum pisaca. Bio je jedan od urednika lista "Republika", redovan saradnik "Danasa" i "Peščanika". Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Objavio je veliki broj autorskih knjiga ("Osmeh boginje Klio" 1986; "Znaci vremena" 1998; "Sloboda i spas – hrišćanski personalizam" 1999; "La voix d`une autre Serbia", Pariz 1999; "Legenda o trulom Zapadu" 2001; "Sjaj i beda utopije" 2006; "Kišobran patrijarha Pavla" 2010; "Balkanska lađa u oluji" 2010; "Oslobođenje i spasenje" 2012; "Pendrek i prašina" 2013).

Živeo je i radio u Šimanovcima u Sremu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net