<< VESTI | | 09.04.2014 18:01

IN MEMORIAM >

Svetlana Velmar Janković (1933-2014)

 

Preminula autorka proznih dela Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, Dorćol, Vračar, Savremenici, Ukletnici i Izabranici, monografije o Beogradu Kapija Balkana...

Dopisni član Odeljenja jezika i književnosti Srpske akademije nauka književnica Svetlana Velmar Janković preminula je u Beogradu saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti 9. aprila. Svetlana Velmar Janković rođena je u Beogradu, 1. februara 1933. godine, diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, francuski jezik i književnost. Bila je članica uredništva časopisa Književnost i uređivačkog kolegijuma Izdavačkog preduzeća "Prosveta" (1971-1989). Takođe bila je urednik Prosvetinih edicija proze i esejistike domaćih autora, lektire za srednje škole i osnivač Biblioteke "Baština".

Objavila je romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, monografiju o Beogradu Kapija Balkana, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci i molitve Svetilnik.

Dobitnica je nagrada: "Isidora Sekulić", "Ivo Andrić", "Meša Selimović", "Đorđe Jovanović", "Bora Stanković", Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 1992. god, NIN-ove nagrade za roman godine (1995), "Neven", " Politikinog Zabavnika", "6. april" nagrade za životno delo o Beogradu...

Dopisni član Odeljenja jezika i književnosti SANU postala je 2. novembra 2006. godine, a za redovnog člana SANU je izabrana 5. novembra 2009. godine.


 

Umesto omaža: Ulica Gospodar-Jevremova

<i>Umesto omaža</i>: Ulica Gospodar-Jevremova

Svakoga dana, u šetnji od Kalemegdana do neba, Gospodar Jevrem projaše Ulicom Gospodara Jevrema. Uvek pre podne, dok pod oblacima traju istočne svetlosti. (Kad podne pređe, svetlosti se raspu, odjednom krte, po iskrzanim fasadama.) Gospodar Jevrem jaše kao što je nekada jahao kroz Mačvu ili preko dobara u Vlaškoj, samo što sad prolazi između automobila a automobilisti ga ne primećuju: naročitu kapu nevidimku ima Gospodar, a naročitu njegov konj. Gospodareva je klasična, okruglasta, a konj nosi kapu modernijeg kroja, trouglastu. Obe je Jevremu obećao, za doba posle smrti, jedan Turčin, stražar u kuli Nebojši. Bilo je to 1815. godine kada je Jevrem, još ne gospodar, Još samo mlađi brat budućeg knjaza, bio zatočen u lagumima Vodene kule: Turci su ga na prevaru uhvatili u Ostružnici.

Ležao je na mokroj zemlji okovan unakrst lancima: bulji u crnu memlu, a spasa niotkud. Tle se ljuljalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao, nadohvat ukočene Jevremove ruke, ljuljalo se i od mraka istorije koja je tek doticala, nadohvat mnogih ruku, pa ništa. Onda bi iskrsavao taj Turčin, stražar, sa svetiljkom: blagih očiju, zalivao je vodom iz legena zemlju pod Jevremom, da bude što vlažnija, što hladnija, da mu se kosti i žile što pre zgrče. U isti mah mu je valjda bilo i žao mladića pa mu je obećao da će ga, kad obojica budu u smrti, darivati nevidimkom kakvu poželi, ako mrtvi znaju da žele. Očigledno je održao obećanje. Možda i zbog toga što je lepi, suvonjavi mladić izišao iz Nebojše sa neizlečivom kostoboljom, i malko hrom.

I tako, nevidljiv jaše Gospodar Jevrem pored Bajrakli-džamije. Dugo stoji na uglu svoje i Ulice Sedmog jula: automobili lete niz padinu, ka Dunavu, u kolonama, preko kolovoza od crnog sunca, a Gospodar Jevrem i njegov konj posmatraju kako se trgovci, koji su u dućanima baš na tom mestu, vekovima, prodavali svoju robu, talože u prah, takođe u kolonama, u neverovatnoj izmaglici vremena. Onda Gospodar Jevrem natera konja u kas, preleti ulicu pa nastavi, lakim hodom, pored ružnih višespratnica, do Božićeve kuće, u Jevremovoj 19, odmah pored Vukovog i Dositejevog muzeja. (Božićevu kuću dobro pamti.)

Tu, na maloj raskrsnici Jevremove sa Višnjićevom ulicom, uz Muzej i deo dvorišta Osnovne škole „Pero Popović Aga", u toku svakoga dana padne najviše svetlosti, jer je baš tu ono mesto na kojem, na celoj padini prema Dunavu, ima najviše neba. Zato je svetlost tu gusta i u takvim nanosima da je ni košava, kad vitla, ne raznese odmah. Gospodar Jevrem tu vidi onog sebe, mladog, kako u jutra nepromočiva od bleska, pljuska lice ovde, na Saka-česmi, korak od raskrsnice, a onda prolazi kroz malu kapiju, sasvim sličnu onoj pod crepovima, ulazi u Dositejevu Veliku školu, a prepodneva traju, naizgled ista kao ovo, a stoleća odmiču, naizgled svako različito, a neka se prašina valja prema Dunavu, koji se vidi i drukčije, i bolje i više nego sad, nerazumljiv, trom i star.

Tu, na raskrsnici svetlosti, Gospodar Jevrem dugo čeka Vuka, a naročito Dositeja: uzalud, jer nikada ne dođu, ni jedan ni drugi. „Srpska posla", mrmlja Gospodar Jevrem i nastavlja pored kuća koje ne prepoznaje a, pravi Obrenović, ne priznaje da je ojađen. „Uostalom, ako ni ta dvojica neće zajedno, neka dođu svaki za sebe", pogađa se on i dalje ni sa kim, bez uspeha. Na uglu Kapetan-Mišine ulice uvek ga sreće ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to što je ovaj, gotovo odmah posle njegove, Gospodar-Jevremove smrti, kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je bila i biblioteka; što je taj Konak porušio u znak svoje svakovrsne moći i dao da se na istom mestu zida njegovo zdanje? I danas je to Kapetan-Mišino zdanje velelepno, i na polzu naroda, ali zar je baš trebalo rušiti Konak Obrenovića da bi se sazdalo Zdanje Anastasijevića? I to u vreme kada su Obrenovići izgnani, a Jevrem umro? (Kapetan, pri tom, i nije bio baš za Karađorđevića.)

U taj su Konak, kasnije, bili preneli i čuvenu Jevremovu stolicu, u kojoj je sedeo i onda kada je, već sukobljen sa Milošem, velikim bratom, predsedavao Sovjetom ustavobranitelja. Sovjet je zahtevao da se Miloš povuče. Je li to što je ostao da sedi u toj stolici bilo izdajstvo ili mudar politički potez, jedini koji je ostao da se učini za spas dinastije Obrenovića? Odgovor nije važan, jer je i pitanje zaboravljeno u ostarelom, ogluvelom stoleću; samo ga Jevrem pamti. Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo? Da li se, uopšte, može? Jevrem je, možda, bio mudriji od Miloša, ali je Miloš, sigurno, bio jači od Jevrema. Umeo je i da daje i da oduzima: snagu, vlast, moć.

Jevrem je uzimao samo od te snage a uvek se, u sebi, ljutio na to uzimanje. Nije vredelo.

Pamti svoje zadovoljstvo kada je Miloš Obrenović, knez Srbije (istina vazalne), postavio njega, Jevrema Obrenovića, generalmajora, za komandanta varoši Beograda sa ovlašćenjima koja su izgledala neograničena. Bilo je to u februaru 1837. godine.

Jevremovom protivljenju uprkos, Miloš je naredio da se zabrani rasturanje knjige koju je Sima Milutinović Sarajlija objavio u Lajpcigu. Ta knjiga, Istorija Srba od početka 1813. godine do kraja 1815. godine, bila je razgoropadila kneza: on je, prirodno, svoju ulogu u srpskoj istoriji video drukčije no što je ta uloga izgledala Simi iz Sarajeva. (Iako je Sima Istoriju pisao i na kneževo nagovaranje.)

U naredbi kojom se knjiga zabranjuje bilo je objašnjeno da se to čini zato što knjiga i „lažne vesti sadrži", i „loše priča o izvesnim licima" i „oštro se izražava o ruskoj vladi". I još je Beogradski magistrat bio odlučio „da policija, ubuduće, radi održavanja poretka i mira šalje po jednog svog činovnika i po dva pandura na sve skupove, na balove i zabave, koji se u varoši održavaju".1 Bio je to potez koji je podsećao na čikanje nezadovoljstva u narodu, opasan. Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bune se opet spremaju. I Miloš je to znao, ali kao da nije mario; kao da više nije mogao, ne drugima, to i nije činio, nego ni sebi da prizna promašaj.

Možda je i on već bio umoran? Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije siguran.) Ustav, naravno, knez nije mogao da prihvati, jer nije sumnjao da će ga sputati; Jevrem je, opet, smatrao Ustav neophodnim i, u odlučujućem času, stao je uz Ustavobranitelje.

Tako su se njih dvojica, knez i general-major, braća, našli na suprotnim stranama, a činili su se kao da nije tako. I zaista, Ustav od 1838. Miloša ne samo što je sputao nego ga je I odvojio od vlasti. Vlast i Miloš su uvek išli zajedno, ali ograničena vlast i Miloš nisu. Uoči donošenja tog Ustava komandant varoši Beograda, Jevrem Obrenović, u opoziciji, priredio je u čast kneza Miloša Obrenovića, na vlasti, veliki bal. Bila je to raskošna predstava, za zlobnike. Znalo se da je to poslednji bal u čast velikog kneza i, s nestrpljenjem, čekali su se dani kada će sadašnja vlast, knez Miloš i njegovi ljudi, preći u opoziciju a sadašnja opozicija, Gospodar Jevrem i Ustavobranitelji, uzeti vlast. Najbolje je to znao sam veliki Knez, koji je tu noć, u kojoj se bal, pri silnim svetiljkama, održavao, iskoristio da obezbedi svoje bekstvo iz Srbije: bilo mu je stalo da to bekstvo izgleda kao dobrovoljni odlazak, u dostojanstvu. Uspeo je, i u tome. Kad je otišao, bila je 1839. godina. Zagledan, na uglu svoje i Kapetan-Mišine ulice, u nebesa, Gospodar Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na bekstvo nego Miloševo, više nosilo oznake teškog poraza a svakako imalo manje dostojanstva...

Odlomak iz knjige Dorćol, deo priče Ulica Gospodar Jevremova, Stubovi kulture 2007.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net