foto: fonet
POHOD NA DRUGI MANDAT: Viktor Orban

Mađarska – Parlamentarni izbori >

Orbanova Pravila

Čini se da su parlamentarni izbori 6. aprila puka formalnost. Vladajući Fides premijera Viktora Orbana ubedljivo vodi. Prethodni mandat obeležili su potpuna kontrola medija, "oslobodilački" rat protiv Evropske unije, promena ustava i donošenje zakona koje je EU oštro kritikovala, burna nacionalna politika, revizija istorije. Nije imao ko da se suprotstavi: Fides je imao dvotrećinsku većinu

Za "Vreme" iz Budimpešte

Proleće je u velikim gradovima sezona turista, a Budimpešta je u poslednje vreme sve privlačnija i za mlade namernike. Tu je "kvart žurki" (Bulinegyed) u jevrejskom delu centra, gde se na malom prostoru nalazi veliki broj (sve boljih) restorana. U modi su "domaća" piva iz malih pivara, rakije u sve više boja i špricer od belog vina ili rozea. Grad je ovih dana dobio i treći restoran sa Mišlenovom zvezdicom.

Idilu korisnika sofisticirane gulaš gastronomije ni na koji način ne ometa kampanja za parlamentarne izbore. Plakati sa raznoraznim likovima su u glavnom u istoj (narandžastoj) boji i poručuju da je "Mađarska uspešnija". Ispod slike Viktora Orbana narodski jednostavno piše: Premijer Mađarske. Da se zna.

U toku dve i po decenije višestranačja Mađarska nije doživela ovako mlaku kampanju i to nije slučajno. Vladajućoj stranci Fides (Mladi demokrati, konzervativna desnica) nikako ne odgovara galama, a kamoli racionalna rasprava o dostignućima Orbanove vlade koja hoće novi četvorogodišnji mandat i koristi sva sredstva da ga obezbedi. Um za komunikaciju Fidesove ekipe (jedan stručnjak za kampanju mržnje iz Izraela i jedan mističan Mađar koji vozi džipove i voli glumice) procenio je da treba izbegavati svaku zamku u kojoj bi moglo da dođe do kritike vlade, da ne treba predstavljati bilo kakav izborni program, te da glavne aktere, a pre svega Orbana, treba zaštititi od javnosti. Zato premijer odbija televizijske duele sa kandidatima opozicije (ujedinjena levica plus liberali sa jedne strane i ultradesnica s druge). Drži govore samo među svojim pristalicama ili na državnim priredbama (recimo povodom 15. marta, praznika Revolucije iz 1848, prilikom koje su mladi učesnici dobijali 800 forinti, oko 300 dinara, na sat). I ne samo da nema rasprave sa Orbanom, nego niko od kandidata Fidesa nema nameru da odmeri snagu sa protivnicima iz redova opozicije.

Rezultati ispitivanja javnog mnjenja daju osnov za takvo ponašanje. Fides, naime, prema rezultatima svih agencija samouvereno vodi sa 10 do 20 odsto ispred udružene levice i liberala (kandidat za premijera je predsednik socijalista Atila Mešterhazi). Opozicija nikako da se primakne Fidesu i nije pomoglo ni udruživanje pet stranaka. Istovremeno, ekstremna desnica (Jobik) sve više dobija na snazi i to posle zaokreta u kampanji, kada su se okrenuli mladim ljudima nudeći im, naizgled, jednostavna rešenja i za najsloženija društvena pitanja.

KONTROLA MEDIJA: Opozicija nema prostora da tematizira neka "dostignuća" Orbanove vlade. Naime, jedan od prvih koraka Fidesa posle dvotrećinske pobede na izborima 2010. godine bilo je uvođenje skoro potpune kontrola nad medijima. Što se tiče javnih medija, ovaj proces je davno završen i ponovo je podržavljena Mađarska televizija, Mađarski radio, Duna televizija i agencija MTI funkcionišu kao propagandna mašinerija vlade. Verovatno je za Ginisovu knjigu rekorda da je, na primer, u samo jednom dnevniku državne televizije 22 puta ponovljena rečenica jednog od vođa opozicije, koji je rekao da će posle izbora biti teže.

Da ne govorimo o slučaju mladog reportera koji je falsifikovao izveštaj sa konferencije za novinare evropskog poslanika Danijela Konbendita, koji je oštro kritikovao Orbana u Briselu zbog mađarskog zakona o medijima – kada je otkriveno da je prilog friziran u korist Orbana, mladi reporter je "za kaznu" postao glavni urednik; ili o slučaju kada je delimično zamućena slika da se na televiziji ne bi videlo lice čoveka koji nije po volji vlasti; ili kada se reporter državne televizije, izveštavajući sa mitinga opozicije, uključio u program iz susedne, prazne ulice...

Situacija medijske scene Orbanove Mađarske je poražavajuća. Postoji samo jedan nezavisan radio (Klubradio), koji je naravno pred bankrotom, jer ne dobija reklame od državnih preduzeća, a privatne firme se mahom plaše da se preko njega oglašavaju da ne bi pale u nemilost vlasti. Jedina televizija koja je kritički nastrojena prema vlasti je ATV. Od dve najgledanije komercijalne televizije, RTV Klub, TV2, ovu potonju su kupili ljudi bliski sadašnjoj vlasti. Najslušaniji komercijalni radio (NEO FM) je bankrotirao. Od tada sve komercijalne radio-stanice (sem Klubradija) emituju ne samo pojedine vesti državne agencije MTI, već unapred pripremljene blokove sa obaveznim redosledom vesti. U provincijskim gradovima osnivači medija su lokalne vlasti (znači u ogromnoj većini Fides). Sloboda štampe se praktikuje na taj način da su urednici obavezni da tekstove podnesu na odobrenje lokalnoj samoupravi.

PROPISIVANJE REČNIKA: Orbanova vlast počiva na komunikacijskim trikovima. Sama stranka je totalno centralizovana, jedan čovek odlučuje o svemu i nema iznošenja individualnih stavova. Sistem funkcioniše otprilike ovako: kada se nešto dogodi ili se inicira neki događaj u akciju odmah stupa "komunikacijski um" (onaj stručnjak za mržnju i čovek sa džipovima). Usvaja se strategija i precizno određuje rečnik, kojim se ima opisati situacija i obavezno okriviti opozicija. Posle toga svaki učesnik Fidesove komunikacije sa javnošću koristi iste te reči. Nema lutanja.

Na početku Fidesove vlasti u prvom planu je bila "oslobodilačka borba" protiv Evropske unije. Do toga je došlo kada je nakon pobede na prethodnim izborima Orban otputovao u Brisel i tražio da mu odobre veći budžetski deficit. Komisija ga je glatko odbila, on se veoma naljutio i započeo svoje napade na Uniju koji ni dan danas ne jenjavaju. Tako je prošao i Međunarodni monetarni fond od koga je prvo tražio zajam, a onda se predomislio, proterao ga iz zemlje i na tržištu novca uzeo kredite sa daleko nepovoljnijim kamatnim stopama. Borba za slobodu ne pita za cenu.

ISTOČNA POLITIKA: Onda je počela strategija otvaranja prema Istoku, pošto mađarski premijer nije više bio dobrodošao na Zapadu (američka vlada već više od deset godina neće ni da čuje za njega). Prvi potez je bio zaista spektakularan: vlada Mađarske je pustila iz zatvora jednog Azerbejdžanca, vojno lice, koji je ranije osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu jer je ubio svog kolegu oficira Jermenca, i to sekirom, dok je žrtva spavala. On je, nimalo neočekivano, u Azerbejdžanu odmah pomilovan, unapređen i proglašen herojem. Daleka istočna zemlja je prebogata naftom i gasom koji, doduše, još ne stižu u Mađarsku.

Potom se Budimpešta proglasila glavnim uporištem Kine u Evropskoj uniji, ali spektakularnih rezultata ni ovde nije bilo.

Kruna "istočne politike" je navrat- -nanos potpisan sporazum između ruskog predsednika Vladimira Putina i premijera Viktora Orbana (februar ove godine) o ruskom zajmu od deset milijardi evra. Tim sredstvima treba da se finansira dogradnja (u stvari izgradnja novih reaktora) nuklearke u Pakšu, gradiću na obali Dunava južno od glavnog grada. O ovim planovima vlade javnost ništa nije znala. Potez je izazvao ogorčene reakcije, jer niko nije očekivao da će čovek koji je pre 25 godina (16. juni 1989) pozvao sovjetske trupe da napuste zemlju (one su to odlučile i ranije, ali je to druga priča), sudbinu države ponovo da vezuje za Moskvu. Orbanov korak postao je još kontroverzniji u svetlu događaje u Ukrajini i na Krimu. Teška srca Orban se složio sa politikom EU prema Rusiji. Ali nuklearni sporazum ostaje na snazi.

NACIONALNA POLITIKA: Ništa manje burna nije ni tzv. nacionalna politika Fidesove vlade. Na samom početku mandata usvojen je zakon o dvojnom državljanstvu koji omogućuje svim Mađarima koji nemaju boravište u Mađarskoj da ubrzanom procedurom steknu mađarsko državljanstvo. Do sada ima oko pola miliona novopečenih državljana – a više od 200.000 njih nalazi se na biračkim spiskovima i mogu da glasaju na predstojećim izborima. Jer: "ovi" Mađari mogu da glasaju putem pisma. Oni "drugi" Mađari, koji su napustili zemlju da bi našli posao na Zapadu (ima ih oko pola miliona, London je tako postao treći najveći mađarski grad) nemaju tu privilegiju, nego u svakoj zemlji samo po jedno glasačko mesto. Ne treba mnogo pameti da se zaključi da ljudi koji su zbog socijalne ugroženosti tražili spas u inostranstvu neće putovati nekoliko stotina kilometara, ne štedeći ni vreme ni novac, da bi izvršili patriotsku dužnost. I blizu je pameti da je ova kategorija glasača kritičnija u odnosu na Orbanovu vladu, dok su Mađari u susednim zemljama zahvalni, jer su dobili pasoš EU, a i inače su naklonjeniji "nacionalnim" strankama. Verovatno će i vojvođanski Mađari većinski da glasaju ili za Fides ili za ekstremnu desničarsku stranku Jobik.

Naličje ovakve vrste "nacionalne" politike je odnos prema Hortijevom režimu i samim tim prema antisemitizmu (vidi okvir). Proces rehabilitacije poslednjeg Hitlerovog saveznika je ubrzan (nazivi ulica, trgova, podizanje spomenika, veličanje pisaca sa fašističkom prošlošću, pokušaji prekrajanja istorije). Bruka je pukla ove godine kada se obeležava sedamdesetogodišnjica holokausta u Mađarskoj. Hitlerove trupe su 19. marta 1944. godine ušle u ovu savezničku zemlju, verovatno jer Berlin nije imao poverenja u sposobnost mađarske vojske da zaustavi prodor Crvene armije. Otpora nije bilo. Došao je i Adolf Ajhman sa nekoliko desetina saradnika. Uz pomoć mađarskih žandarma, činovnika, lekara, bolničarki, postignut je svetski rekord: u roku od malo više od dva meseca, u Aušvic, znači u sigurnu smrt, poslato je između 450.000 i 500.000 mađarskih državljana jevrejskog porekla. Horti je sve vreme bio na čelu države.

Orbanova vlada je za obeležavanje godišnjice naručila spomenik koji bi prikazao Mađarsku kao nevinu žrtvu u obliku anđela Gavrila iznad koga stoji agresivan nemački orao. Ne ulazeći u kičasti svet umetničke vizije sadašnje vlasti, ovo je čisto pranje istorije. Zato i stoji u novom ustavu koji je krojio Fides da je Mađarska izgubila suverenitet tog dana 1944. i stekla ga je ponovo posle 1990. godine. Znači: ne samo što je nevina, nego i nedužna (u prevodu na srpski može i "goloruka") žrtva prvo Nemačke, a posle Sovjetskog Saveza. To je bilo previše i za duboko lojalni Mažihis (krovna organizacija Jevreja u Mađarskoj), koji je odbio da učestvuje u zvaničnom programu obeležavanja holokausta.

Ima li politika takvih dometa nekakav odjek u biračkom telu Mađarske? Ako sledimo ciničnu logiku da u Mađarskoj ima mnogo više antisemita, nego filosemita, onda će ponašanje vlade više privlačiti birače, nego što će ih odbijati. Ne znamo šta misli više od tri i po miliona Mađara koji žive u dubokom siromaštvu.

Ako bi kojim čudom ipak pobedila opozicija (koja se uzdaje u tradicionalnu neiskrenost Mađara, pa prema tome da ispitivanja daju lažnu sliku), primopredaja vlasti bila bi više nego turbulentna.


 

Nemačka grabljivica i mađarski anđeo

Nemačka grabljivica i mađarski anđeo

MAKETA: Sporni spomenik nemačke "okupacije"

Od septembra 1941. do kraja aprila 1944. pohađao sam mađarsku gimnaziju u Novom Sadu. Učio sam mađarsku istoriju na osnovu školskog programa tog vremena. Pre toga sam u školi u svom rodnom Zrenjaninu naučio da se Jugoslavija sastoji od devet banovina. Sada sam morao da nabubam da se istorijska Mađarska sastojala od 64 komitata – Mađari kažu vármegye, čitaj varmeđe – da, nažalost, nisu sve ujedinjene pod vlašću Budimpešte, ali da je sa okupacijom Bačke tek počelo uspostavljanje "starih, pravednih granica". Ja sam, dakle, u školu prvih šest godina išao u Kraljevini Jugoslaviji, zatim tri godine u Hortijevoj Mađarskoj, sledila je godina bez školskog programa u Aušvicu i Buhenvaldu, pa zatim tri godine u socijalističkoj Jugoslaviji. Možda je to prednost, jer se nisam razvijao opterećen samo jedinim učenjem, jednom dogmom, jednim izvorom legende.

Šta su u školi učili današnji Mađari, koji 6. aprila izlaze na izbore? Imam utisak da mnogi, ako ne i većina, na gubitak negdašnjih teritorija gledaju kao na istorijsku nepravdu koja jednog dana mora da se ispravi. Pitanje je samo na čiji račun. O tome je bilo reči za vreme vladavine Fidesa. Snažnije na istoj ideji insistira jaka, desna opoziciona partija Jobik. Najagresivnije se za istorijski revizionizam zalaže "Omladinski pokret 64 komitata", koji dejstvuje i van granica Mađarske, uglavnom bezuspešno pokušavao je da usreći i naše vojvođanske Mađare.

Mađarska, veoma samostalna u okviru Austro-Ugarske, izgubila je na osnovu ugovora u Trianonu, koji je potpisan 4. juna 1920, 63 odsto svoje teritorije, van njenih granica ostalo je oko šest miliona Mađara. Odvajanje od Mađarske odlučivalo se referendumima, pa su odgovarajuće teritorije postale deo novostvorenih država – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Čehoslovačke i Rumunije. Odlučujuće odluke su, međutim, donele pobedničke velesile, pre svega američki predsednik Vudro Vilson, iako se zvanično sve obrazlagalo pravom naroda na samoopredeljenje i težnjom da više nikada ne bude nikakvih ratova. Drugi svetski rat izbio je ni dvadeset godina posle toga.

Zahvaljujući savezu sa Hitlerovom Nemačkom Mađarska, kojom je vladao regent Mikloš Horti, malo-pomalo je počela da "vraća" izgubljeno. Posle uništavanja Čehoslovačke 1938. godine dobila je dobar deo Slovačke i Podkarpatsku Ukrajinu, 1940. i deo Transilvanije uprkos nastojanju Rumunije da bude poslušna i kooperativna u odnosu na Berlin, a 1941. Bačku. Mađarska vlada se trudila da se glasno ne čuje škrgutanje zubima zbog toga što su Nemci žitorodni Banat za svaki slučaj zadržali pod svojom neposrednom vojnom upravom.

Nemačka je izgubila rat, ponovo smanjena Mađarska postala je deo istočnog bloka. O decenijama koje slede, o užasu na ulicama mađarskih gradova, pre svega Budimpešte, oktobra 1956. godine, pisao sam i u ovom listu. Ne bih se vraćao ni na novosadsku raciju januara 1942. godine, ali moram zbog veoma aktuelnih zbivanja koje ove naše 2014. godine predstavljaju pravi simbol raspoloženja današnje Mađarske.

Ovog meseca trebalo je da se u centru Budimpešte, na Trgu slobode, postavi veliki spomenik "nemačke okupacije Mađarske", koja je, kako tumači vlada Viktora Orbana, izvršena 19. marta 1944. godine. Iako je sve već bilo gotovo i izgled planiranog spomenika poznat u detalje, ceremonija je zbog protesta međunarodne javnosti, jevrejskih zajednica širom sveta, ali i grupe poznatih mađarskih istoričara, odložena – neki kažu do posle izbora, drugi do maja, a neki izvori tvrde do daljnjeg, možda će se od plana sasvim odustati.

Spomenik, koji je izradio vajar Peter Parkanji, predstavlja crnog orla koji podseća na grabljivicu iz nemačkog grba, a ustremljuje se na lik arhanđela Gavrila raširenih krila u pozi Hrista od svetle bronze, koji simbolizuje Mađarsku. Na vrhu spomenika je natpis "Nemačka okupacija Mađarske 19. marta 1944", a relativno mala tabla pri dnu saopštava da je ansambl posvećen "svim žrtvama" tog vremena, znači, naravno, i Jevrejima. Prema mađarskim podacima, u toj zemlji pre Drugog svetskog rata živelo je 825.000 Jevreja, a u životu je 1945. ostalo 260.000. (U Jugoslaviji je preživela otprilike samo jedna desetina Jevreja). Velika većina nastradalih je od marta 1944. transportovana u nemačke koncentracione logore.

Orbanova vlada (Viktor Orban rođen je 1963) polazi od toga da Mađarska uopšte nije učestvovala u holokaustu, krivci su isključivo Nemci koji su upadom svoje vojske ukinuli suverenitet zemlje, takođe i "njilaši", članovi jedne mađarske fašističke organizacije čiji je simbol bio krst na čijim su se krakovima nalazile strele. ("Njil" – na mađarskom nyil – znači strela, otuda naziv "njilaši".) To je, prosto netačno, jer je regent Mikloš Horti, (koji u svojim posleratnim memoarima otvoreno piše da je "oduvek" bio antisemita), ostao na vlasti i posle ulaska Hitlerove vojske pa sve do oktobra 1944. godine. U hapšenju i transportu Jevreja u logore učestvovale su njegove policijske i žandarmerijske jedinice, kao, uostalom, i u toku novosadske "racije" januara 1942. Vođa njilaša, Ferenc Salaši (1897–1946), preuzeo je svu vlast sa titulom "vođa nacije" tek 16. oktobra 1944, neosporno je kriv za deportaciju i ubijanje budimpeštanskih Jevreja, koji su dotle bili pošteđeni.

Mikloš Horti (1868–1957), pre i za vreme Prvog svetskog rata admiral austrougarske ratne mornarice, bio je kao regent neprikosnoveni vladar zemlje od 1920. do pred kraj 1944. godine. Pošto je formalno Mađarska i dalje bila kraljevina, rugali su mu se da je šef kraljevine bez kralja i admiral bez mora. Nesumnjivo je odgovoran za sve što se u vreme njegove vladavine događalo – on je personifikovani simbol nacizma, političar kome su uzor bili Hitler i Musolini. Tom čoveku se sada postavljaju spomenici, na primer u varošici Kereki kraj jezera Balaton, a trg Mikloša Hortija postoji u mestu Đemre, (Gyömrö) varošici blizu Budimpešte sa oko 16.000 stanovnika. Počela je njegova potpuna rehabilitacija.

Postavlja se pitanje da li je taj Horti, koji je skoro devedeset godina star mirno umro u Eštorilu u Portugalu, odgovoran za holokaust u vreme od 19. marta do kraja oktobra 1944, što se danas poriče. Toj problematici ja lično mogu da dodam šta mi je u toku dugačkog razgovora u austrijskoj banji Bad Ausze poverio Vilhelm Hetl (Wilhelm Höttl, 19151999) ne znajući da sam Jevrej. Hetl, rođeni Bečlija, doktor istorijskih nauka, rano je pristupio esesovcima, neko vreme bio ađutant šefa Imperijalnog saveta za bezbednost (RSHA) Kaltenbrunera, posle šef obaveštajne službe SD za Balkan, 1944. šef SS i SD u Budimpešti (SDSicherheitsdienst – esesovska obaveštajna služba bila je često u konkurenciji sa vojnom obaveštajnom službom Abwehr i nadređena Gestapou). Posle završetka rata Hetl je postao saradnik zapadnih obaveštajnih službi. Došao sam kod njega na preporuku jednog lokalnog ugostitelja kao austrijski književnik i novinar.

Hetl je poznat po tome što je prvi rekao da mu je njegov "ratni drug" Adolf Ajhman 1944. poverio kao "tajnu Rajha" da je u logorima ubijeno četiri, a van logora još dva miliona, ukupno šest miliona Jevreja.

Hetl mi je ispričao da se Hitler posle pada Musolinija bojao iznenađenja u drugim savezničkim zemljama, u Hortija nije imao poverenja. Zbog toga je on, Hetl, organizovao da se Hortiju preko "tajne veze" javlja navodna grupa Titovih partizana radi pregovora o separatnom miru sa saveznicima. Vođa te grupe bio je jedan kosovski Albanac, nemački agent. Horti je naseo, esesovci su ga "raskrinkali" i otada imali mogućnost da ga ucenjuju.

Druga priča iz onih vremena je da je stariji sin mađarskog regenta, Ištvan Horti, vazduhoplovni oficir, pilot lovac, zgrožen zbog sudbine Jevreja, koju je video u Ukrajini, nagovarao oca da prekine sa Hitlerom. Činjenice su da je Mikloš Horti sina Ištvana postavio za svog zamenika, da je Ištvan bio veoma popularan, a da je poginuo prilikom jednog leta nad Ukrajinom. Pričalo se da su ga zapravo Nemci oborili, a ne Rusi.

Agresivni nacionalistički "Omladinski pokret 64 komitata" ne krije da se bori za ponovno uspostavljanje "svetostefanske Mađarske" u kojoj bi se našli i Vojvodina, cela Hrvatska, deo Slovenije i znatni delovi Rumunije i Slovačke. Ta organizacija na svojoj internet stranici Srbiju, Rumuniju i Slovačku naziva "veštački stvorenim državama". Ostaje da se vidi kako će članice EU Mađarska, Slovačka i Rumunija izaći na kraj jedne s drugima i da li će transilvanijski vampir grof Drakula da zadrži rumunsko ili da zatraži mađarsko državljanstvo.

Ivan Ivanji
foto: pusztaranger


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net