foto: mpu
GRAND PRIX SALONA:...

Arhitektura danas >

Od Salona do stvarnosti

Arhitektura je u Srbiji marginalizovana, opterećena birokratskim tegovima, raznim interesima, ali i novim zahtevima vremena. Zašto je arhitekta danas gorki ovozemaljski svedok

Povodom 40 godina od osnivanja Salona arhitekture, neka suštinska pitanja se i sama nameću. O položaju arhitekture u Srbiji, o preseku datog stanja i njegovim najkritičnijim, neuralgičnim tačkama, za "Vreme" govori predsednik žirija ovogodišnjeg Salona, pejzažni arhitekta Aleksandar Bobić.

O SALONU ARHITEKTURE: Ove godine u grafičkom rešenju plakata Salona pojavile su se makaze i to može da se čita na razne načine. Kao otvaranje, kao jubilarni Salon, ali može da se čita i kao rez, a ja bih rekao kao rez u odnosu na aktuelno stanje stvari, neka vrsta promene ili zahteva za promenom. Salon je i dalje najznačajniji događaj za profesiju gde izlažu najveći stvaraoci iz zemlje ali i drugi autori koji žele da pokažu svoju umetničku, formalno arhitekturalnu ili društvenu ulogu. Međutim, vidljivost ili značaj Salona u društvenoj sferi je sasvim drugo pitanje jer se u našoj javnosti i ne govori o arhitekturi. Ova sredina je nažalost izgubila iz vida stvaralaštvo u raznim disciplinama, a naročito u arhitekturi.

NOVI KONCEPTI: Pripadam onima koji misle da arhitektura nije u krizi zato što je posledica neke druge krize, političke ili ekonomske. Arhitektura je sama po sebi u krizi. U kontekstu Srbije problem smeštam u ravan tranzicije u kapitalizam, u fazu izgradnje institucija, instrumenata, u nešto što se teorijski zove parapredstavnička demokratija, i u turbo-kapitalizam. Kapitalizam je s jedne strane slobodno tržište a s druge vladavina prava. Mi imamo i jedno i drugo samo na nivou simulakruma, privida, jer tržište nije uspostavljeno kao ni vladavina prava. Treba da razumemo Srbiju i u okviru globalnog konteksta. A globalni koncept je postindustrijsko društvo, informatičko doba, produkcija ili reprodukcija potrošnje a ne samo kapitala, konzumerizam. Ni gradovi više nisu onakvi kakvi su nekada bili. Ne čitaju se više samo na nivou pojavnosti, urbane morfologije, zgrada, programa, sadržaja, oni se danas čitaju kao bio-infrastruktura, živi pejzaž, energetski sistem, mesta u kojima zajedničare živa bića, ljudi, životinje, biljke. Ako se tako čitaju, onda njihove granice nisu više granice kontinualnog urbanog tkiva. Postoje istraživanja koja su pokazala da su gradovi 500 do 1000 puta veća područja od njih samih, u smislu potrošnje energije. Za mene je grad globalni habitat, jer su poljoprivreda, šume, hidrologija, proizvodnja energije nužni za njegovo funkcionisanje. To je vrlo kompleksan sistem i u mnogim stvarima treba promeniti ugao gledanja.

LEGALNO I ZLOUPOTREBLJENO: U okviru projektovanja, i dalje imamo određene državne firme koje dobijaju poslove od države. Ako smo se već opredelili za kapitalizam, što podrazumeva slobodno tržište, onda se tako ne radi. Nigde ne postoji da jedna firma, kao na primer CIP, projektantski razrađuje celo jedno naselje ("Stepa Stepanović") i razne druge projekte. To znači da se cela struka stavlja u nepovoljan položaj, da se ne podržava i ne jača konkurentno tržište koje treba u jednom trenutku da bude jedinstveno na nivou Evropske unije. Za arhitekturu, a pre svega za javnu sferu, presudno je da se do najboljih rešenja dolazi preko konkursa jer to struku dovodi u poziciju jasnosti. Arhitektonski konkurs ili kako se to u Zakonu o javnim nabavkama zove "konkurs za dizajn" praktično je institucionalizovanje Dobrog, dakle etike. Obaveznost konkursa mora da bude za sve bez obzira na vrstu investitora, jer je arhitektura sastavni deo našeg života.

Druga sistemska stvar je zakon. U poslednjih 15 godina imali smo dva ili tri pokušaja da se promeni Zakon o planiranju i građenju. Reč je o ogromnom, komplikovanom zakonu, kojim pokušavaju da se razreše neka druga pitanja, npr. pitanje zemljišta. Umesto da imamo posebne zakone, po ugledu na standarde EU, kojima će se regulisati pitanja planiranja, građenja, zemljišta i arhitektonske delatnosti (arhitektura, urbanizam i pejzažna arhitektura), mi takva veoma ozbiljna pitanja držimo unutar Zakona o planiranju i građenju. A taj zakon je u ovom partokratskom sistemu faktički predat ili političkom ili esnafskom lobiju.

Nedavno se pojavila vest da je potrebno 17 meseci da se dođe do građevinske dozvole. U praksi to znači da nijedan investitor neće da ulazi u rizik, da čeka godinu i po dana sa novcem iz banke kako bi eventualno napravio nešto i obrnuo novac u novi kapital. Zašto ovde treba godina i po dana da se dobije građevinska dozvola? Zato što postoji komplikovan birokratski aparat. Na primer, nadležne institucije vam daju određene uslove, vi treba da projektujete prema tim uslovima a onda iste te institucije proveravaju da li ste postupili prema tim uslovima. U stvari, zašto bi oni to proveravali? Tako se ne radi u zemljama EU, jer vi naprosto imate obavezu da postupite po tim uslovima. Ukoliko ne postupite, onda više nećete moći da radite taj posao, situacija je jasna. Ukidanje samo tog segmenta kontrole skratilo bi period čekanja građevinske dozvole za trećinu vremena.

NELEGALNO I BEZ UPOTREBE: Drugu vrstu problema čini nelegalna gradnja. Ona nije nešto što karakteriše tranziciju, ona je de fakto ovde još od 70-ih godina samo nije bila toliko vidljiva. U velikoj meri dolazi kao posledica ratova 90-ih godina, velike migracije stanovništva, novih ekonomskih odnosa gde ljudi u potrazi za poslom ili kvalitetnijim životom migriraju u veće sredine. Reč je o sistemskom problemu koji pokušava da se reši, i tu postoje određeni pomaci i napori ali jednostavno ne beleže se veliki rezultati. Legalizovati nešto što je nezakonito izgrađeno, dakle nešto što sa stanovišta pravnog sistema ne postoji, saznati kako je izgrađeno, da li je i kako je priključeno na infrastrukturu, pitanje je društvene odgovornosti. Veći problem je što su sva ta nelegalna naselja u suštini ljudi sami izgradili, sa manje ili više znanja iz oblasti građevinarstva, arhitekture, i postavlja se pitanje da li je tu uopšte neko nešto projektovao jer su ljudi spontano gradili, a to je veoma rizično. Na primer, ne razmišlja se o tome da smo mi trusno područje i da postoje vrlo jasni standardi u pogledu kvaliteta i načina gradnje, kao i da ti spontano izgrađeni objekti i naselja ne odgovaraju standardima. U slučaju ozbiljnijeg zemljotresa mi možemo imati veliki problem. Može da se govori i o zdravlju ljudi, jer od čega su izgrađeni ti objekti, kakav je njihov kvalitet? Da ne govorim o zakonskoj obavezi energetske efikasnosti, štednje energije. Sve je praktično urađeno bez arhitekte, bez profesionalne, stručne kontrole, izvan svih normi, planova, izvršnih dokumenata, dakle izvan zakona.

Na to se nadovezuje još jedan problem, a to je da mi imamo više od tri miliona objekata u zemlji koji čekaju da se obnove, od čega je oko milion urgentno. Reč je i o stambenim i o javnim objektima koji moraju da se obnove i prilagode novim standardima što je posao koji čeka nove generacije arhitekata. U Francuskoj se na primer već vrše rekonstrukcije i sanacije na objektima koji su izgrađeni 80-ih godina. U svim zapadnoevropskim zemljama vlada opšti trend da se objekti prilagođavaju novim zahtevima vremena, kao što je energetska efikasnost ili izmenjena struktura načina života. Porodica je izmenjena, njena veličina, način života, potrebe, zahtevi za komforom... To dokazuje i pojava da ljudi sami reorganizuju svoje stanove do te mere da više nismo sigurni da li je to sad stabilno u odnosu na ono kako je projektovano. I tu imamo pojavnost samostalnog rada na objektima koji u slučaju raznih situacija mogu čak i da se sruše.

Svakom akteru u tom procesu moralo bi da bude jasno šta radi i po kakvoj proceduri radi, to regulišu takozvani protokoli. Ali mi u arhitekturi nemamo protokol. Kada se ima protokol, onda je vrlo jasno koja karika u tom sistemu ne radi kako treba. Dakle, nema protokola koji je obavezujući kroz neki zakon ili podzakonski akt. Nema protokola i zato ljudi toliko lutaju tražeći dozvole da bi napravili običan jednoporodični stambeni objekat. Nije im jasno kome treba da se obrate, a zašto nije jasno, zato što je to još uvek predmet mogućnosti za korupciju. Unutar ogromnog birokratskog aparata postoji veliki otpor prema promenama i zato još nismo čuli da je neko izgubio posao zbog toga što je neodgovorno postupio. Kao da je sve perfektno.

BEOGRAD NA VODI: Po mom mišljenju, to nije arhitektonsko-urbanistički već marketinški projekat. Ne vidim ga u smislu "šta je to", nego "šta to može da bude". Mnogi ljudi Beograd na vodi posmatraju iz ugla "šta je to", i mnoge arhitekte diskutuju "zamislite to na tom mestu... kakve to veze ima sa gradom... to je tzv. nemesto, može da bude bilo gde... objekti su ubačeni iz drugih projekata". Ceo projekat izmeštam iz polja arhitekture i urbanizma i stavljam u polje političkog, a unutar njega u polje ekonomije i prava. Te tri oblasti treba da razreše ovu aporiju Beograda na vodi. Prvo, u pitanju je javno-privatno partnerstvo u kome će država obezbediti zemljište za klijenta koji će tu da uloži tri milijarde dolara. Koncept javno-privatnog partnerstva je istina nepoznat većini evropskih zemalja izuzev Velike Britanije, razvijen je i sprovodi se u SAD i u zemljama Južne Amerike. Debata u ovom trenutku treba da bude na tom nivou, o javno-privatnom partnerstvu. Šta bi ušlo u državnu kasu i da li bi to bila neka vrsta pokretačkog zamajca za ekonomski rast? Kakva je korist građana Beograda od toga? Postoji nešto što je korist države i to je u redu, ali mi nemamo sigurnost da će to da funkcioniše, ne znamo šta to može da bude i kakva je korist od toga u budućnosti. Nisam čuo za mogućnost da će taj klijent da plaća dodatnu rentu za zemljište i da će taj novac biti u fondu striktno namenjenom za potrebe građana, recimo, od parkova do prihvatilišta jer to je taj javni interes. Zato smatram da je o tim pitanjima potrebno otvoriti javnu debatu. S druge strane, mi imamo svega šest rastućih gradova, Beograd, Kragujevac, Niš, Pančevo, Novi Sad i Novi Pazar. U svim drugim gradovima a naročito u ruralnim sredinama opada broj stanovnika. Prema procenama, Beograd na vodi bi bio grad za oko 50.000 stanovnika. Da li mi imamo toliko ljudi kojima to treba, da li će neko da dođe i zašto bi došao u Srbiju da kupi stan ili poslovni prostor kad u Beogradu ima između 200.000 i 300.000 kvadrata poslovnog prostora koji je neiskorišćen. Uostalom, postoji opasnost da se Beograd na vodi nikad ne izgradi, da se gradi decenijama, ne zna se ko će to da kontroliše, u stvari mi sada ne znamo ništa jer još uvek ne postoje ugovori. Najzad, možda to i može da se izvede za pet ili deset godina a da opet ostane "prazan prostor". Zato je važno da ceo proces bude javan i transparentan, da u njega pored države i klijenta budu i formalno uključene građanske organizacije, onako kako se to radi, recimo, u SAD i da, naravno, svi ugovori budu javni, a da se do rešenja dođe kroz institut konkursa. Samo tako je moguće okončati ovu inicijativu na dobrobit svih aktera, a naročito građana.

ŠTA BI DANAS REKAO JOVAN CVIJIĆ?: Citirao bih Antonija Negrija koji kaže "metropola koju nastanjujemo je groteskno pozorište bez izlaza i sa izglednom beznadežnošću", te da mi danas živimo u izopačenim metropolitenskim oblastima. Zbog ubrzanih procesa danas nije moguće sve isplanirati, grad više nije moguće čitati na nivou pojavnosti, urbane forme, već na nivou promenljivosti. Više ne može da se planira na tradicionalan način, već samo kroz parametrijske modele. Samo što mi danas u Srbiji ne znamo ni koliko ljudi živi u pojedinom bloku, kog su obrazovanja, kog socijalnog statusa na primer, a to su neki osnovni parametri da bi se videlo šta im je potrebno. Negri kaže da je u gradovima kao neplaniranim metropolitskim oblastima arhitekta gorki ovozemaljski svedok, razočarani optužitelj i, zaista, danas je pozicija arhitekte upravo takva. U Srbiji, arhitekta ostaje sve više po strani, njegova uloga se redefinisala i marginalizovala a on se u tome manje ili više snašao.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...Dečja ustanova »Tesla – nauka za život« na Novom Beogradu.<br><br>autori: milan đurić, aleksandar vuja i milka gnjato
  • ARHITEKTURA I KRIZA: Arh. Aleksandar Bobić<br><br>foto: ivan šepić

Izložba arhitekata

Izložba arhitekata

Ljiljana Miletić Abramović, v.d. direktora Muzeja primenjene umetnosti i kustos Salona arhitekture:

Ovogodišnji Salon arhitekture protiče u znaku 40 godina od osnivanja, i taj jubilej obeležavamo manjom informativnom retrospektivom pre svega prvonagrađenih dela u tom periodu uz video podršku dokumentarnog materijala sa prvog otvaranja Salona i njegovih dosadašnjih postavki. Godišnjice se obično podudaraju sa brojem manifestacije, pa je malo neobična situacija što sada imamo 36. Salon a obeležavamo 40 godina od osnivanja, ali to je zbog devedesetih godina kada su propuštena četiri salona. Inače, Salon je osnovan 1974. u Muzeju primenjene umetnosti na predlog grupe naših poznatih arhitekata koji su smatrali da arhitektura treba da uđe u takvo kulturno polje i da se putem izložbe afirmiše. To su bili na primer istoričar arhitekture Zoran Manević, arhitekti Petar Petrović, Vladimir Blažin, Mihajlo Mitrović, Uglješa Bogunović, Milica Šterić i drugi. Hteli su da obnove ideju o salonima iz perioda između dva svetska rata, kada je takođe grupa arhitekata modernog pravca pokrenula izložbe arhitekture i kada je 1929. održan prvi Salon arhitekture kod nas. Ističem i značaj Jevte Jevtovića, tadašnjeg direktora Muzeja primenjene umetnosti koji je imao sluha i dugoročno gledao tako da se 1979. formira i Odsek za arhitekturu MPU-a. Osnivanjem Salona 1974. stvara se prekretnica u arhitektonskom životu, on je bio i ostao jedna od najvećih regionalnih manifestacija na kojima se izlaže savremena arhitektura. Podsetimo samo da je prvi objekat koji je dobio nagradu 1974. bio Hala "Pionir", što je u to vreme bilo revolucionarno delo i u konstruktivnom i u formalnom smislu, autorskog bračnog para Ljiljane i Dragoljuba Bakića. Osamdesete su bile period otvaranja na kulturnoj sceni, intenzivne komunikacije između centara, što se videlo i na Salonu kada su nagrade dobijali slovenački i hrvatski arhitekti. Zavisno od pogleda i afiniteta kustosa, Salon se takođe modifikovao.

Kao kustos Salona, nastojim da unesem jedan noviji, opštiji, ako smem da kažem i objektivniji pogled na medij arhitekture i da ga potpuno relaksiram od uticaja raznih lobija, pojedinaca, organizacija. U današnjoj situaciji, kada se najavljuju veliki projekti, grade hoteli, a da u svemu tome nema naših arhitekata, kada nema ko da prijavi te objekte Salonu pa ih on i nema u svom pregledu, Salon je u najvećoj meri zamišljen kao izložba arhitekata, autora koji plasiraju autorsku ideju, pristup i rešenje, a u drugom planu su investitori, biroi. Ovo je izložba posvećena arhitekturi i arhitekti u najboljem smislu, ona nema niti može da ima elitistički karakter, ali zato okuplja naše najbolje arhitekte.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net