fotografije: a. anđić

Intervju – Saša Janković >

Tabloidno uterivanje straha

Građanima Srbije se plasira da prava i autentična moć ne leži u zakonima i institucijama, već da je imaju oni koji su u stanju da od bilo koga za dan naprave superheroja ili najgoreg kriminalca – sve u zavisnosti od toga kakvi su njihovi trenutni interesi. Svako od nas samo za dan može da bude zaodenut u odelo heroja ili da bude izvrgnut ruglu kao "antiheroj nacije"

"Premoć političke volje i populizma nad vladavinom prava, slabe institucije naspram snažnih političkih centara moći i ličnosti funkcionera, slabost i neefikasnost pravosuđa, manipulacije medijima, atrofirana ekonomija i nereformisana administracija, najveće su prepreke i izazovi koji stoje na putu potpunijeg ostvarivanja prava građana u Republici Srbiji."

Ova dijagnoza srpskog društva danas samo je jedna od teza iz redovnog godišnjeg izveštaja zaštitnika građana za 2013. godinu. Oni koji joj ne veruju, lako mogu da se uvere: na više od 200 stranica, uz vrlo konkretne pokazatelje i primere, prikazano je gde i kako smo živeli u prethodnoj godini.

Po svemu sudeći, ni godina u koju smo već prilično zagazili neće biti ništa drugačija kada su u pitanju ljudska prava. Baš u danu kada je zakazan intervju sa zaštitnikom građana Sašom Jankovićem, udarna vest je spisak sa imenima protivnika Srba i Srpstva objavljen na sajtu pokreta "Naši": "Očigledno da neki pojedinci i organizacije smatraju da imaju prostor da tako nešto javno kažu i urade. Država mora da pokaže da apsolutno nema nikakvog mesta povratku ekstremnog nacionalizma, šovinizma, mržnje, ideja o stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima, etiketiranju na nacionalnoj osnovi. Da pokaže da Srbija nije takvo društvo, da ne dopušta i ne toleriše takvu vrstu ugrožavanja ljudskih prava svojih građana. Ako država ne reaguje, biće ugrožena i prekršena ljudska prava svih koji su se našli na ovom spisku", kaže za "Vreme" Saša Janković.

"VREME": Prošle sedmice, u medijima je objavljeno da "Janković pokreće postupak protiv BIA zbog pretresa Šarićevog stana". Na skupu na kojem ste to navodno najavili, pričali ste, međutim, o nečemu drugom.

SAŠA JANKOVIĆ: Pretpostavljam da veliki broj građana Srbije ne zna šta je tajni pretres. To je jedna od tajnih mera koju je nekada, na osnovu podzakonskih akata i pravilnika, primenjivao Resor državne bezbednosti, a potom i BIA. Pripadnici službe tajno, kada niko nije kod kuće, ulaze u stan, primenjujući posebne veštine i pomagala koja ne ostavljaju trag. Nemaju za to nalog suda, već samo naredbu svog direktora. Pretresaju stan pažljivo, pokušavajući da nađu ono što ih zanima, ali vraćaju sve na svoje mesto tako da niko ne primeti da je pretres vršen. Ako nađu to što traže, tek onda oni ili policija, odnosno tužilac, idu pred sudiju, traže nalog za pretres, sa dva svedoka ili u prisustvu vlasnika ulazi se u stan i "traži" ono što je u prethodnom tajnom pretresu već pronađeno. Ili podmetnuto.

Podmetnuto?

Niko van agencije, ni sudija a ni svedoci koji prisustvuju "zvaničnom" pretresu, ne zna da je u stanu osumnjičenog neko već bio. Suština tajnog pretresa je da u vaš stan, kuću, uđe neko iz tajne službe, a da to ne znate ni vi ali ni bilo koji drugi državni organ sem same službe. Ništa i niko ne može sprečiti da se tom prilikom nešto podmetne. Sutradan, kada stigne zvanični nalog suda, pred svedocima se – možda i vašim najboljim prijateljima – sa nekog skrovitog mesta u vašem stanu izvade diskovi sa pedofilskim sadržajem i niko i ništa ne može osporiti niti posumnjati da je to zaista vaše.

O toj tajnoj meri razgovarao sam 2007. godine, tokom jedne od prvih poseta BIA, sa njenim tadašnjim direktorom Radetom Bulatovićem. Podsetio sam tada da Ustav Republike Srbije iz 2006. sadrži član o nepovredivosti stana, prema kome se u stan bez dozvole vlasnika može ući samo uz nalog suda i u prisustvu vlasnika ili dva svedoka. U stan se, doduše, može ući i bez naloga suda i bez svedoka, ali samo ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom. Takav ulazak, međutim, nije tajni pretres – tad se razbijaju vrata i prozori, bacaju šok bombe, na prepad se upada i to se ne krije

Konstatovali smo tada, direktor BIA i ja zajedno, da Ustav Srbije, verovatno zbog ogromne opasnosti od zloupotreba, ne dopušta nikakvu mogućnost za tajni pretres i direktor mi je rekao da ga BIA od tog momenta briše iz svog arsenala tajnih mera. Međutim, potpredsednik Vlade je posle hapšenja Darka Šarića taksativno nabrojao tajne mere koje su primenjivane u tom slučaju, i među njima tajni pretres koji je, prema njegovim rečima, izvršen 25 puta na različitim lokacijama! To od mene, kao zaštitnika građana, zahteva da proverim da li zaista može da se desi da u bilo čiji stan, u bilo čiji prostor, bez odluke suda i bez ičijeg znanja (sem ako se o tome naknadno ne da saopštenje) ulaze pripadnici neke službe. Ukoliko je tako, Ustav Republike Srbije se krši, integritet dokaza prikupljenih na taj način je sporan, a ljudska prava su ugrožena. A ako nije tako, došlo je do ozbiljnog nesporazuma prilikom obraćanja javnosti i on se mora objasniti.

Time štitite i Šarićeva prava, bez obzira na njegov pravni status?

Naravno. On je optužen za teška krivična dela, ali je nevin dok se ne utvrdi suprotno. Konačno, moj posao je da štitim prava i nevinih i pravosnažno osuđenih. I nevini i pravosnažno osuđeni uživaju sva ljudska prava koja im Ustav Srbije i važeći međunarodni dokumenti garantuju, a koja im nisu zakonito i pravilno ograničena ili su ih lišeni. Ustav ne dozvoljava tajni pretres ni nevinom, ni krivom, ni optuženom ni osuđenom. Dakle, može se ući u nečiji stan, ali pod određenim uslovima, propisanim Ustavom. To je principijelno pitanje koje se tiče svih nas. Ako smo spremni da zaboravimo na ljudska prava u slučaju Darka Šarića, budimo spremni da sutra svi zaborave bilo koje ljudsko pravo u našem slučaju.

Sve i da neko ne mari za ljudska prava, organi vlasti su dužni da ih poštuju. Ja sam obavestio BIA da na osnovu javno dostupnih saznanja otvaram postupak kontrole, tražio sam da mi se stavi na uvid sve što je rađeno, razgovaraću sa direktorom i pripadnicima te službe koji će mi objasniti sve aktivnosti i nakon toga uslediće ocena da li je došlo do povrede ustavnog načela o nepovredivosti stana ili je u pitanju nešto drugo. Već smo utvrdili datum kontrolne posete, a na osnovu dosadašnje saradnje uveren sam da će BIA poštovati svoje ustavne i zakonske obaveze prema zaštitniku građana kao kontrolnom organu.

Osim toga, problematično je i što su javno objavljene informacije o preduzetim merama.

Svakodnevno, obično u istim medijima, imate informacije iz istraga u toku, koje su poverljive i po prirodi stvari i po zakonu. Tu su takođe informacije iz baza podataka državnih organa koje sadrže lične podatke i koji se ne bi smeli pojaviti u javnosti. Ovih dana osvanula su pitanja i odgovori sa poligrafskog testiranja zamenika direktora BIA. I niko te informacije ne demantuje niti, ako su tačne, sprovodi istragu o tome ko je odao poverljive podatke o postupcima u toku.

To curenje informacija nije eksces, već pravilo. Da je u pitanju eksces, dešavalo bi se retko i tražili bi se počinioci među službenim licima. Ne bi se desilo, kao u slučaju jedne novosadske novinarke, da tužilaštvo pokreće krivični postupak protiv nje, već protiv državnog službenika koji joj je tajni podatak učinio dostupnim i tako prekršio zakon. A to se nikad ne dešava.

Curenje podataka je u stvari jedan nov metod, preko koga se postižu prikriveni ciljevi, što za posledicu, između ostalog, ima neobjektivno, nepotpuno i neistinito informisanje građana. Tvrdim da je poluinformacija opasnija od laži. Kada poluinformacija sadrži parčić istine, veća je šansa da će vam neko poverovati, jer prepoznaje elemente za koje zna da su tačni i zbog toga zaključuje da i ono što mu, ili joj, nije bilo poznato, takođe stoji.

Tu je takođe i selektivno davanje informacija. Kada dajete tačne informacije, ali samo one koje pogoduju zaključku koji želite da neko stekne, a sve ostalo ignorišete i ne prezentujete, to je opet manipulacija. Ono što neki novinari tu ne shvataju jeste ko tu koga koristi. Oni koji smatraju da su vrhunski novinari zato što imaju izvor u nekoj od službi ili u policiji, treba da se zapitaju ko je tu čiji izvor, ko je tu čiji alat i da li oni zaista služe Ustavom zagarantovanom pravu građana na objektivno, potpuno i pravovremeno informisanje, ili nekim drugim interesima. A medijske slobode ne postoje same zbog sebe, već upravo zbog objektivnog, potpunog i pravovremenog informisanja građana.

U svojim izveštajima često pominjete tabloidizaciju, ali navodite da za nju nisu krivi tabloidi, već pojedinci unutar institucija.

Uvek ćete naći nekog ko će da objavi škakljivu informaciju i time sebi digne tiraž, ali problem je kada u državnim organima postoji želja da se manipuliše javnošću plasiranjem informacija, poluinformacija i laži kroz medije. Cilj takve manipulacije jeste da u javnosti dovede do uverenja koje institucije – uključujući tu i sudove – sutra treba samo da potvrde. Ako kojim slučajem zaključe drugačije, ako istinu ne nađu tamo gde je crtaju kreatori javnog mnjenja, utoliko gore po te institucije i biće "potkupljeni sudija", "korumpirani tužilac", "nesposobna policija". Naravno, u institucijama ima mnoštvo stvarnih slabosti koje olakšavaju građanima da donesu ovakve zaključke. I te slabosti kao da opstaju upravo zato da bi, kad god zatreba, reč suda mogla da se omalovaži.

Građanima Srbije se plasira da prava i autentična moć ne leži u zakonima i institucijama, već da je imaju oni koji su u stanju da od bilo koga za dan naprave superheroja ili najgoreg kriminalca – sve u zavisnosti od toga kakvi su njihovi trenutni interesi. Ponekad zbog težine dela koja je neko počinio ne možemo da shvatimo koliko je takva tabloidizacija države štetna, ali svako od nas može da bude žrtva tabloida. Svako od nas samo za dan može da bude zaodenut u odelo heroja ili da bude izvrgnut ruglu kao "antiheroj nacije". Čak i ljudi koji vode tabloide, preko kojih ostvaruju svoje ciljeve, treba da znaju da će sutra istim tim oružjem i oni biti tučeni. Pritom, kako vreme odmiče, trend je da to oružje postaje sve teže i sve ružnije.

Zašto se ova situacija s tabloidima događa baš sada, ovakvim intenzitetom?

U svojim izveštajima ja sam to stepenovao. U izveštaju za 2012. pisao sam o tabloidizaciji medija, a u izveštaju za 2013. ocenio sam da smo ušli u novu fazu – tabloidizaciju države. To je već postalo ne medijski, već državni i društveni problem. U međuvremenu, opao je kvalitet obrazovanja, sve je kraće vreme koje ljudi provedu u međusobnom kvalitetnom razgovoru, sve je kraće i vreme koje roditelji posvećuju deci, a institucije su sve nezainteresovanije za suštinske rezultate rada. Sve to zajedno, uz siromaštvo, olakšava manipulaciju javnim mnjenjem i čini je poželjnijom u očima onih koji su gladni moći.

Postoje novine, čak i nedeljnici, koji sebi dozvoljavaju da koštaju 20-30 dinara, iako je sasvim jasno da od toga ne mogu da otplate troškove. Istovremeno, šapatom se govori da pojedini vlasnici medija ucenjuju javne ličnosti i kažu im: "Ako mi ne platiš toliko i toliko, gledaj se idućih mesec dana na naslovnim stranama." To je, dakle, proces koji je prevazišao incidentnu pojavu, razgranao se i ušao u samu srž našeg društva. Ja se samo nadam da će klatno, pošto se drastično zaljuljalo na jednu stranu, početi da se vraća na drugu. Svi pričamo o štetnosti tabloidizacije, a svi te medije drže pod miškom, komentarišu ih i citiraju na društvenim mrežama, iako ih upravo to čini relevantnim. Tabloidizacija se hrani našim strahom od tabloidnog, a mi ga svakodnevno širimo.

Jedna od najpogubnijih posledica toga jeste da kvalitetni ljudi, a ima ih mnogo u svim oblastima, beže od javnog života.

U uvodnom delu Izveštaja za 2013. navodite da bez obzira na javno proklamovane evropske ideje i ciljeve, situacija u Srbiji, kada su ljudska prava u pitanju, ne odgovara toj slici. Ima li nekakvog napretka u bilo kom sektoru?

U svakom sektoru u ponečemu ima napretka, ali ta unapređenja su neuporedivo manja nego što bi mogla da budu. Kada sam predstavljao Izveštaj ambasadorima zemalja Evropske unije, rekao sam da zaštitnik građana često ne traži evropske, već srpske standarde. Mi smo u nekim oblastima ispod sopstvenih standarda, standarda koje smo nekada imali ili koje bez posebnih muka možemo da imamo.

Tu je, recimo, odgovornost u javnim preduzećima. Ukoliko uporedite moj i izveštaj poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, videćete da i jedan i drugi konstatujemo da su javna preduzeća tačke u kojima ozbiljno manjkaju vladavina prava i odgovornost. Od šest preporuka koje sam uputio javnim preduzećima, nijedna nije ispunjena. BIA ispunjava preporuke, vojska ispunjava preporuke, 88 odsto nepravilnosti koje sam utvrdio u različitim sektorima su ispravljene, ali je kod javnih preduzeća taj rezultat nula. Neko sada može da kaže da je zaštitnik građana tu neefikasan. Ne, to je način rada javnih preduzeća, a suštinski – to je način rada vlasti koja dozvoljava takvu neodgovornost. Direktore javnih preduzeća postavlja Vlada. Niko, međutim, ne pozove direktora javnog preduzeća i ne kaže mu: "Nisi izvršio pravnosnažno i konačno rešenje poverenika, nisi izvršio nijednu preporuku zaštitnika građana, nanosiš nam političku štetu, rušiš vladavinu prava i pravnu državu, izazivaš gnev i nepoverenje građana u institucije. Sklanjamo te." Ako se to nikada ne desi, a nije se do sada desilo, jasno je da su javna preduzeća – kao mesta koncentracije velike količine novca i interesa – zona koja je izuzeta iz vladavine prava i da su pod patronatom politike.

Nakon objavljivanja Izveštaja i nakon što sam sa ministarkom energetike uspostavio veoma dobar radni odnos, direktor EPS-a je došao kod mene sa saradnicima i obećao bitnu promenu odnosa. Videćemo da li će do toga doći. Ali, to ne treba i ne sme da bude rezultat nečije dobre volje ili ličnog odnosa, nego rezultat vladavine prava i poštovanja elementarnih etičkih normi u radu.

Gde je još posebno loše stanje?

Ministarstvo unutrašnjih poslova izvršava preporuke zaštitnika građana kada je reč o pojedinačnim problemima, propustima na štetu pojedinaca. Ali, istovremeno postoji toliko saznanja o duboko kriminalnim i opasnim aktivnostima, o neodgovornosti i neracionalnosti u strukturi MUP-a, a niko ništa ne preduzima. Tu vidim unazađenje u odnosu na ranije periode. Čini se da pojedini delovi Policije ne odgovaraju hijerarhijski onima kojima bi trebalo da odgovaraju, nego da imaju neke svoje nalogodavce ili da su sami sebi nalogodavci. Primećuje se da institucionalni okvir rada više nije onakav kakav je nekada bio. Neki ljudi misle da su nedodirljivi, a praksa im to i dokazuje.

Dobio sam, recimo, dosta saznanja o ozbiljnim nepravilnostima u Žandarmeriji, ali na nivou Ministarstva niko nije pokazao interes da se tim pitanjima ozbiljno pozabavi. Ne pričam o situaciji kada policajac u Prijepolju ne primeni neku meru na odgovarajući način, pa se građanin požali, to se ispravi i uruči mu se izvinjenje. Pričam o tome da li u MUP-u postoji spremnost da se analiziraju organizacione, sistemske stvari i nepoštovanje zakona. S jedne strane, bezbednosne provere su takve da čovek čija je majka izdavala čekove bez pokrića ne može da se zaposli u MUP-u. S druge strane, kada se protiv pripadnika Žandarmerije vodi krivični postupak, ili se već utvrdi da je kriv, u MUP-u kažu: "Ne znamo da li imamo pravo da ga otpustimo." Čekajte, pa to je skandal!

Šta će sada biti s Vama? Mislite li da ćete ostati na ovoj funkciji?

Tražili ste – gledajte! Niko me nije naterao da budem zaštitnik građana. Nisam pre sedam godina očekivao da će biti ovako teško, mislio sam da će biti više suštinske saradnje sa, pre svega, Vladom, ali tako je kako je i meni sigurno nije najteže. Moj posao je da jasno identifikujem i proverim, da uprem prstom u stvari koje su u načinu vršenja vlasti loše. Ne žmurim, ne zaobilazim neprijatne teme. Zaštitnik građana je savest države, a na klasičnim granama vlasti je da odluče da li će da slušaju svoju savest.

Imam ograničen mandat i za tri godine ću da tražim posao, nemam stalnost funkcije. S druge strane, sudije i tužioci imaju stalnost funkcije. Od njih sam očekivao da će, s obzirom na tu garanciju za sebe, biti spremniji da se suprotstave najgorim i najopasnijim tendencijama u društvu.

Da li zbog onoga što radite i kako radite trpite bilo kakvu vrstu pritiska?

Plaćen sam da pritisku ne podležem. Direktni pritisci u vidu poziva postojali su tokom prvih godina, a sada su posredni: preko budžeta, preko nedavanja saglasnosti za zapošljavanje neophodnih ljudi – broj istražitelja u službi zaštitnika građana manji je nego broj inspektora u filijali poreske uprave u omanjem gradu. Sada imam probleme sa zgradom u Karađorđevoj ulici koja je odlukom Vlade data na korišćenje zaštitniku građana, i treba da se uselimo kada bude renovirana. Međutim, iz novina saznajem da se u nju posle renoviranja useljava firma koja se bavi "Beogradom na vodi".

To jeste pritisak. Zamislite da neko nekom drugom državnom organu uđe u zgradu, a da ga i ne obavesti? Da ja zatim pozovem predsednika privremenog organa grada Beograda Sinišu Malog i da se on ne javlja na telefon?

Ali, istovremeno, mogao sam da pozovem nekog na mnogo značajnijoj funkciji i da se on javi u pola noći. Tu se vidi da postoji manjak sistema i institucionalnog poretka, odnosno da je sve pitanje ličnog odnosa i ličnog shvatanja odgovornosti i položaja. Može neko da mi se sviđa ili ne sviđa, ali ja moram da se javim državnom sekretaru, predsedniku, ministru. To isto tako podrazumeva i da oni moraju da se jave zaštitniku građana.

Da li Aleksandar Vučić spada u one koje možete da pozovete u pola noći?

Nismo imali potrebu da se čujemo u pola noći, tako da nisam bio u toj situaciji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net