Intervju – Vladimir Goati >

Nasleđe naših izbora

"Mi smo poluautonomna zemlja. Kod nas u zgradi vlade postoji kancelarija delegata MMF-a tako da bez obzira na to šta ste, komunista, demohrišćanin, liberal, vi apsolutno ne pravite svoju politiku. Ta razvrstavanja u našoj zemlji imaju veoma malu analitičku vrednost. Kada se davite, onda je to irelevantno pitanje"

Rešavanje ekonomskih problema Aleksandar Vučić je iskoristio kao mamac za otvaranje pitanja legitimiteta Vlade Srbije, a onda i za vanredne parlamentarne izbore, zarad novog legitimiteta. U knjizi Vladimira Goatija Izbori u Srbiji i Crnoj Gori 19902013. i u SRJ 19922003, na samom početku kaže se: "Demokratski izbori su nužan, ali ne i dovoljan osnov legitimiteta političke moći, zato što politički sistem, da bi zadobio legitimitet, mora u dužem razdoblju demonstrirati i sposobnost podmirivanja egzistencijalnih potreba svojih građana na prihvatljivom nivou." Za rasprave o novom, tek stečenom legitimitetu rano je, ali se kao deo njega nameće neočekivan izborni uspeh naprednjaka, nauštrb svih drugih, tačnije razumevanje ovog takoreći fenomena.

"VREME": Izborni rezultati doneli su niz iznenađenja. U kojoj meri ste vi očekivali ovakav rasplet?

VLADIMIR GOATI: Globalno, očekivao sam ovakav ishod. Izvesna iznenađenja su u nešto većem trijumfu SNS-a. Očekivao sam 43 odsto, a on je dobio 48,3 odsto, što im sada dozvoljava da naprave jednostranačku vladu. Na taj način dobili smo nesrazmeran odnos, jednu veliku snažnu stranku koja može da vlada kao jedinstvena, mada ne znam da li i hoće, i izlomljenu, slabu i neuticajnu opoziciju. To je jedan asimetričan i neobičan parlament. U Srbiji je na snazi bio standardni višepartijski sistem, a ovom promenom postaje višepartijski sistem sa dominantnom partijom. Drugo moje iznenađenje jeste koalicija oko socijalista, za koju nisam verovao da će dobiti mnogo iznad deset odsto. DS je loše prošao, razlog je lomljenje, frakcionalizacija, podela partije gde je lider, za većinu članstva personalizacija partije, oformio svoju stranku i uspeo da preskoči lestvicu sa 5,7 odsto. Ali i zajedno, demokrate bi opet bile ispod socijalističke koalicije.

Recimo, očekivao sam loš rezultat DSS-a. Pišući knjigu, video sam podatke po kojima kod njih postoji trend opadanja, skoro bi se moglo reći slobodnog pada. Na izborima 2003. imali su 53 mandata, 2007. imaju 47 mandata, pa 2008. zajedno sa Novom Srbijom dobijaju samo 35 mandata i, najzad, 2012. dobijaju 21 mandat. Ako se pada tim tempom, svaki put po dva ili tri procenta manje, i kad se zna da su na prošlim izborima imali sedam odsto logično je što su sada dobili 4,2 odsto. Trend je bio nemilosrdan, pa je tako gledano njihov neprelazak cenzusa bio potpuno očekivan.

U celini, koliko je bio očekivan pad opcije koju možemo nazvati demokratskom?

Nekada naše procene i pretpostavke o tome šta je demokratsko nisu pouzdane. Jer ovo kako je do sada radio Vučić, za mene lično ogromno je iznenađenje. On koji je toliko dugo bio zagriženi radikal, antievropejac i prorus uspeo je da se promeni za 180 stepeni. Psihijatri i socijalni psiholozi kažu da je takvo preobraćenje moguće, samo što posle 20. godine ono nikad nije potpuno, tako da uvek jedan deo ličnosti ostaje isti. A to da li je neko demohrišćanin, čist liberal, da li je liberalno konzervativan, potpuno je irelevantno jer smo mi poluatonomna zemlja. Kod nas u zgradi vlade postoji kancelarija delegata MMF-a tako da bez obzira na to šta ste, komunista, antikomunista, vi apsolutno ne pravite svoju politiku. Ta razvrstavanja u našoj zemlji imaju veoma malu analitičku vrednost. Kada se davite, onda je to irelevantno pitanje.

Vidite li opasnost u tome što nam preti takoreći jednopartijski sistem?

Apsolutno. Ovo je potpuno nova situacija s kojom ćemo se tek suočiti i koja je realno dvosekli mač. S jedne strane, to može da bude šansa vladajuće partije da bez ikakvih zastoja, ucenjivanja, oportunizama, gazi hitro ka EU i ka promeni strukture javne uprave, državnih preduzeća, većoj privatizaciji, štednji itd. Sa druge strane, to pruža mogućnost i da se sve te mere zloupotrebe.

Da li su prvi višestranački izbori 1990. bili takođe nova, prelomna situacija?

Ne, nikada nismo imali prelomne situacije. Samo što smo tada birali čoveka koji je potpuno zakočio i političke i ekonomske promene. Svi drugi izbori, i oni posle 5. oktobra, nisu bili toliko značajni kao što su ovi, jer nikada tako duboko nismo bili u uzburkanoj vodi koja nam je do usta, a da je sa druge strane čovek koji donosi važne odluke i koji više ne može da objašnjava svoje činjenje ili nečinjenje okolnošću da je nadležni ministar iz neke druge partije. Možemo sad da nagađamo, ali sudeći po ovome do sada mislim da će Vučić nastaviti taj put i da će to biti više pozitivno nego negativno, samo što opozicija neće biti u stanju da ga kontroliše. Jer, opozicija je među sobom isuviše udaljena.

Zar ih ne mogu povezati kakve interesne veze?

Interes ne vezuje u situaciji kada ste u manjini, mogućnost da se oni "anblok" suprotstave vladajućoj stranci je nikakva. Drugo, vladajuća stranka uvek može u pomoć da pozove bivšu koaliciju, a treće – za ove obične stvari neće vladati formalno sama nego će kao lepu dekoraciju pozvati manjinsku stranku. Recimo, Mađari su me pozitivno iznenadili, postigli su najbolji posleratni rezultat na demokratskim izborima, imaju sedam poslanika, a imali su najviše pet. I ne treba ništa da se ljutimo, male etničke stranke zarad nekog dobitka, recimo još tri časa obaveznog maternjeg jezika, mogu da prihvate šta god hoćete za Srbiju.

Dakle, ni izbori 2000. nisu doneli nikakav neočekivan preokret?

Ne, nije bio ovakav. Bilo je iznenađenje što je pobedio Koštunica na predsedničkim izborima, ali najveće iznenađenje je bilo to što vojska nije intervenisala jer joj je to već bilo naređeno. Posle toga, u septembru su bili parlamentarni izbori i tu smo već imali planirano iznenađenje da će DOS imati preko 170 mandata, a da će SPS i SRS imati nešto malo i da će biti sabijeni u ćošak. Na to je ukazivalo faktičko stanje stvari.

Kada pogledamo unazad, od pojave radikala na političkoj sceni 1992. pa nadalje, zar njihov uspeh nije uvek bio iznenađenje?

Oni su od nastanka krenuli kao lavina i već na parlamentarnim izborima 92. zauzeli drugu poziciju. Jeste bilo veliko iznenađenje što su se odmah probili na drugo mesto iza SPS-a. Ako uporedim broj glasača SPS-a 1992. i 1990, pokazuje se da je on opao sa oko 2.300.000 na oko 1.300.000, dakle za milion. Odliv glasača SPS-a pretežno se odvijao u korist ultranacionalističkog SRS-a, koja je na ovim izborima izvojevala 22,6 odsto glasova ili 29 mandata.

Otkud ta nagla moć SRS-a u parlamentarnom životu?

Ljudi su prvo glasali za socijaliste, oni su zakuvali to što se događalo u Hrvatskoj i Bosni, u najvećoj meri uz pomoć lokalnih lidera. Kada smo se suočili sa sankcijama, socijalisti kao krivci počeli su da koče, na primer kroz Vens-Ovenov plan i ostalo, a narod koji hoće krv postaje delom razočaran u ove koji se menjaju i postaju pitomiji. Umesto divljaka koje su prethodno birali, sada biraju nove divljake. U jednoj knjizi sam tvrdio da je lutajuće članstvo išlo od socijalista ka radikalima i od radikala ka socijalistima onako kako se menjao politički imidž SPS-a.

Imate li objašnjenje kako to da devedesetih nijedno istraživanje nije moglo da uhvati radikale i predvidi njihov rezultat?

Prvo, tada smo istraživanja radili jedino mi u Institutu društvenih nauka. Drugo, niko od Šešeljevih birača nije prihvatio tvrdnju da će glasati za SRS. Imam dva objašnjenja za to. Reč je o jednoj lutalačkoj populaciji, neuhvatljivoj u sivoj ekonomiji, siromašnijoj, ili onoj koja nije uvek u skladu sa zakonom, za koju nikad ne znate tačno gde je, i plus koja ima naredbu da bude konspirativna. Tako da su i sva sledeća istraživanja potcenjivala broj glasova za radikale, što se smatralo već redovnom greškom.

Jesu li se tada istraživanja medijski plasirala kao danas?

Ne, bežali su od naših istraživanja jer su bila realna, pogotovo kad su išla protiv njih. Na primer, na pitanje smatrate li da je bilo izbornih prekršaja, odgovor je "smatramo", i te rezultate neće niko da objavi. Ili pitanje: da li vam je poznato da je neko glasao umesto neke druge osobe? "Jeste." U 80 odsto slučajeva odbijali su da objave takve rezultate.

Izborne krađe jesu tada bile masovne, ali da li se moglo predvideti da će i Arkan ući u parlament?

To niko nije mogao da predvidi jer on nije bio legalno izabran. Napravljena je izborna jedinica na Kosovu na kojoj je veštački povećan broj mesta. Dobijeno je 20 mesta, a mislim da je Srba bilo za dva ili tri mesta. Nije postojao cenzus da mora da izađe 50 odsto birača i glasovi su dobijeni sa po hiljadu-dve ljudi, uz dogovor sa Miloševićem da socijalisti tamo ne konkurišu. To je tajna Arkanovog ulaska u parlament, u belom odelu, ‘93. godine.

Baš u to vreme radikali su se sukobili sa socijalistima, što se odrazilo na pad njihovih izbornih rezultata, da bi97. ponovo osvojili milion glasova...

I tada je formirana, kako sam je nazvao, crveno-crna koalicija. Leva koalicija je osvojila 42 odsto glasova, a SRS opet preko milion glasova ili 28,1 odsto. Oni su krenuli kao kometa još od 1992. kada su se organizovali. Osim 1993, jedino su još 2000. doživeli izborni zemljotres kada su osvojili 8,5 odsto glasova i zajedno sa SPS-om bili potpuno marginalizovani u parlamentu.

Sa današnje distance gledano, neverovatno zvuči da su vrlo brzo, već u decembru 2003, i to u mladoj petooktobarskoj Srbiji, osvojili čak 82 mandata.

Da, najviše od svih. A na sledećim izborima 2007. dobijaju 81 mandat, opet najviše od svih.

Dok iste godine DS osvaja 64 mandata...

I tada je predsednik države Tadić trebalo da ponudi predsedniku radikala, kada ih već nisu zabranili, mandat da sastave novu vladu. Što on potpuno mimoilazi i poziva Koštunicu, a to je van parlamentarne prakse.

Fenomen uspeha SNS-a tražimo delom u prošlosti, u uspehu radikala, ali naprednjaci su se ipak odvojili i izdali tekovine onoga što su prethodno stvarali...

U odnosu na izvornu stranku, naprednjaci su jeretička stranka.

Pa opet, prvi put kada su izašli na izbore 2012, dobili su blizu milion glasova i najviše poslaničkih mesta73. Odakle više taj uspeh?

Ljudi su shvatili da su oni uradili dobru stvar. I pre nego što je došlo do rascepa stranke, bilo je neprikrivenih okršaja i napada, na primer, na Tomislava Nikolića od strane radikala. A on je rekao da građanima ne može ništa da obezbedi protiveći se EU, da je većina građana za evropsku orijentaciju i najzad da je zbog toga izgubio predsedničke izbore od Tadića i to za 10.000 glasova. Izašao je iz stranke, pridružili su se Vučić i članstvo koje je prišlo, i za mene, u neočekivano ogromnom broju. SNS je kao dobar usisivač usisao nezadovoljne, malodušne, iz drugih partija, recimo iz Koštuničine, iz radikalne, iz svih drugih partija.

Činjenica je da kao i radikali, i naprednjaci od samog osnivanja imaju ogromnu parlamentarnu moć, konstantno veliki broj mandata, dok je DS od 5. oktobra naovamo dosta oscilirao.

U političkoj teoriji postoje dve škole. Jedna je škola partijske identifikacije koja kaže da čovek glasa po nasleđu, onako kako glasa i njegova porodica. Identifikacija sa partijom slična je, na primer, identifikaciji sa fudbalskim klubovima. Kao poređenje, uzmimo Zvezdu koja deset godina ne može da se domogne nekih važnih titula, ali među navijačima još uvek je većina zvezdaša, bez obzira na to što nema nikakvog učinka. Druga teorija smatra da građani glasaju prema džepu. Čini mi se da bi ona mogla biti bolja, međutim, u starim demokratijama mnogo više ljudi glasa kao što su glasali njihovi roditelji ili kao što su prvi put glasali. Doduše, od početka ovog milenijuma svuda se primećuje lelujanje, na primer ljudi jednom glasaju za laburiste, drugi put za konzervativce, što pokazuje da ta partijska identifikacija nije istog intenziteta kao što je nekad bila.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: betaphoto

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net