fotografije: aleksandar anđić

Intervju – Dragan Đilas >

Jedini smem da kažem da je car go

"Nadam se da je građanima ove zemlje jasno gde se danas nalazi demokratija, na kojoj adresi. Uostalom, šta je i ko je poslednja odbrana slobode, normalnosti, pristojnosti, kulturnog i civilizovanog ponašanja u Srbiji? Ko može i ko sme da se suprotstavi nameri režima da nas vrati u prošlost? Da kaže da je car go? Pa, niko osim naše liste, koja je jedina opozicija režimu i koja jedina odbija da s njima uđe u bilo kakav savez"

Možda predsjednik Demokratske stranke, Dragan Đilas, upravo zato što nije dovoljno "marljiv i vredan", ne radi baš svih sedam dana u nedelji. Nema običaj da razgovore sa novinarima zakazuje u šest ujutro, da dnevno dâ čak tri intervjua, da satima u televizijskim studijima strpljivo odgovara na spontano organizovana pitanja gledalaca. Ne stiže da svakoga jutra prekontroliše medije, niti da, zabrinut i ljut, zorom telefonira onim rijetkima koji su se prethodnog dana usudili da ga kritikuju. Ne uspijeva mu da istovremeno iz sniježnih smetova spašava djecu, da lično pravi šasije za "srpski mercedes", proda JAT i analizira prolazna vremena svojih saradnika. Umjesto toga, očito, više voli da iz udobne fotelje, u svom toplom domu skuplja ekstremiste sa kojima uglavnom pravi strategiju paljenja Beograda i lova po beogradskim soliterima svih onih koji "marljivo" rade.

Ipak, na zakazani intervju stiže na vrijeme.

Razgovaramo u sjedištu Demokratske stranke u Krunskoj 69, ispred koje je, samo nekoliko dana ranije, "u žaru predizborne kampanje" neko razbio tablu na kojoj se nalazila fotografija ubijenog premijera i predsjednika DS-a Zorana Đinđića. Nekako u isto vrijeme kada je u Krunskoj razbijena tabla, a u Užicu zapaljene prostorije lokalnog odbora demokrata, u Nišu je gradonačelnik tog grada organizovao Vođi veliko rođendansko slavlje.

Da li su opisani događaji zapravo paradigma političke atmosfere u kojoj se održavaju vanredni parlamentarni izbori u Srbiji?

"Jesu", kaže Dragan Đilas. "Reč je o nesumnjivo jednim od najnedemokratskijih izbora u poslednjih dvadesetak godina. Po mom mišljenju, medijska blokada i haranga koje se trenutno sprovode nad svima onima koji kritikuju režim Aleksandra Vučića posledice su činjenice da ljudi koji ih inspirišu veoma dobro znaju u kakvoj se katastrofalnoj ekonomskoj i političkoj situaciji ova zemlja nalazi. Svestan da građani sve lošije žive, da ostaju bez poslova i plata, režim, klizeći u otvorenu diktaturu, svoj nemoćni bes iskazuje gušenjem sloboda i otvorenom mržnjom prema političkim protivnicima.

"VREME": Gdje prepoznajete otvorenu mržnju?

DRAGAN ĐILAS: U tome da nas, umesto kao nekada "izdajnicima" i "stranim plaćenicima", danas nazivaju "kriminalcima", "lopovima", "ekstremistima"; u javnom pozivu da se "zatre seme Dragana Đilasa"... Kada Demokratska stranka čelnike Srpske napredne stranke pokuša da upozori do čega može da dovede takav način javnog obraćanja, petnaestak minuta kasnije, iz takozvane kancelarije za brze odgovore, stiže partijsko saopštenje čiji agresivan i uvredljiv ton neodoljivo podseća na način na koji su se ti isti ljudi, odeveni u majice sa likom svog političkog oca, Vojislava Šešelja, do pre nekoliko godina brutalno obračunavali sa političkim neistomišljenicima. Kao i sa pripadnicima drugih vera i nacija.

Sada razumijete o čemu su Tomislav Nikolić i funkcioneri Srpske napredne stranke govorili kada su 2012. Demokratsku stranku optuživali da protiv njih vodi brutalnu kampanju?

Razumem, naravno. Ali ne prihvatam da je bilo isto. Pored toga, budući da sam bio jedini koji se suprotstavio toj vrsti kampanje, mislim da nije fer da se sve to baš meni vraća.

Kada ste se suprotstavili?

Na svim sastancima izbornih štabova.

"Ljudi", upozoravao sam, "šta radimo?! Nije to Demokratska stranka. Ne slušajte svoje američke savetnike, ne montirajte spotove... Možda bi i naprednjaci mogli da pronađu nešto protiv nas, da i oni naprave spot."

Odgovorila mi je Jelena Trivan.

Šta vam je odgovorila?

"Ma, šta oni o nama mogu da montiraju?!"

Kasnije, kada smo analizirali rezultate, shvatili smo da je Demokratska stranka izgubila predsedničke izbore i dobila manje glasova na nivou Beograda zato što, recimo, četrdesetak procenata žena nije izašlo na glasanje. A u tom korpusu smo Boris Tadić i ja imali neuporedivo veću podršku od Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Kasnije smo ih pitali zašto nisu glasale.

"Smučilo nam se!", rekle su.

Ali, ako ste već bili protiv, zašto se nikada javno niste suprotstavili onome što su radili Demokratska stranka i Boris Tadić? Ne mislim samo na tu prljavu kampanju. Zašto ste ćutali?

Bio sam gradonačelnik Beograda i predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke; moja nadležnost je bio grad Beograd. Tačno je, godinu dana sam obavljao dužnost i potpredsednika partije i, u tom smislu, imao obavezu da se javno suprotstavim potezima sa kojima se nisam slagao. Danas, kada su stranku napustili oni koji su bili zaduženi za reformu pravosuđa, za poljoprivredu, za spoljnu politiku... Evo, na nekoliko zasedanja Glavnog odbora direktno sam se politički sukobio sa Vukom Jeremićem i te su se polemike uvek završavale na isti način.

Kako?

Budući da je u Demokratskoj stranci jedno vreme praktično bilo suspendovano pravo na polemiku, sve bi se završilo tako što bi nam Boris Tadić rekao da obojica ućutimo i da nijedan nije u pravu... Dakle, kada su stranku napustili svi ti ljudi, uključujući i one koji su vršili pritisak na medije tražeći smenu glavnih urednika...

Ko je tražio smjenu glavnih urednika?

Pojedini članovi Kabineta predsednika Srbije... Čak i posle njihovog odlaska, i dalje ne mogu da kažem: nemam odgovornost. Imam je, naravno! Pa, sa tim ljudima sam godinama sedeo. Ipak, voleo bih kada bismo konačno utvrdili šta je bila čija odgovornost. Uostalom, kako to da Srpska napredna stranka – koja veoma dobro zna o čemu govorim – za sve što se događalo napada isključivo nas koji smo ostali u Demokratskoj stranci, a ne njih koji su otišli?

Zašto vas napadaju?

Zato što znaju da Demokratska stranka predstavlja jedinu realnu političku opasnost za njihov autoritarni i nedemokratski režim. Zbog toga su napadi SNS-a tako brutalni i najviše podsećaju na devedesete, kada je, na primer, u Dnevniku RTS-a Mila Štula čitala tekst o vili Vuka Draškovića na Ženevskom jezeru. S tim što, umesto Mile Štule i RTS-a, danas takve sramne pamflete objavljuju kontrolisani mediji, tabloidi koji su odavno postali neka vrsta režimskih službenih glasnika.

Ako izuzmemo Borislava Stefanovića, imam utisak da se u političkoj borbi sa naprednjacima Demokratska stranka drži prilično defanzivno. Plašite li se nečega? Mislim i na vas lično.

Naravno da se ne plašim. Zašto bih se plašio?! Ali, hajde da vidimo zašto imate takav utisak. Da li je razlog to što je pre startovanja predizbornog programa Demokratska stranka praktično bila medijski izolovana? U koliko televizijskih emisija smo pozvani da učestvujemo? U koliko debata? Veoma mali broj njih, verujte. Ali, kada kažete Borko Stefanović... Slažem se: reč je o čoveku koji ima ne samo hrabrost nego i sposobnost da se argumentovano suprotstavi svim bestijalnim napadima na Demokratsku stranku. Insistirao sam na tome da Stefanović bude imenovan za šefa poslaničkog kluba DS-a u Skupštini Srbije. Kao što sam insistirao i na tome da se ljudima kakvi su Vladimir Todorić, Dušan Nikezić, Goran Ješić, Nataša Vučković dâ šansa. Naravno, ne kažem da nisam pravio i pogrešne političke poteze...

Šta smatrate svojim pogrešnim potezima?

To što se, na primer, sa Borisom Tadićem nisam razišao još pre godinu i po dana. Da sam imao malo manje utopijski pristup, da nisam verovao u važnost opstanka i igranja u istom timu, danas bi, verujem, Demokratska stranka bila u mnogo boljoj situaciji. Ali, bio sam ubeđen u to da ako čovek napravi dogovor i kaže: u redu, imali ste jedno mišljenje, mi drugo; pobedili ste; pošto delimo zajedničke interese, ostajemo zajedno – da će taj dogovor i poštovati, da neće raditi protiv stranačkih interesa. Ispostavilo se da sam pogrešio: Boris Tadić je očigledno čekao pravi momenat, čekao poziv Aleksandra Vučića da se odvoji od Demokratske stranke i napravi partiju koja će učiniti sve kako bi što više naudila onoj na čijem se čelu nalazio.

Kada ste to shvatili?

Kada je saopštio da odlazi iz DS-a.

A Miodrag Rakić, je li i on greška?

Miodrag Rakić je čovek koji je vodio borbu protiv organizovanog kriminala, bio na čelu potrage za haškim optuženicima, ušao u rat sa klanom Darka Šarića čime je ugrozio i svoju i bezbednost svoje porodice. U tom smislu, o Rakiću ni danas ne mogu da kažem ništa loše. Mogu samo da budem razočaran njegovom nedavnom izjavom u "Kuriru" da bi reagovao da je imao podatke o mojim "nezakonitim radnjama". Tu izjavu smatram izuzetno nekorektnom; ne može je opravdati ni "žar političke borbe"... Znate, morali bismo da povedemo računa o tome šta govorimo, da se potrudimo da ne pređemo granicu...

Vi tu granicu nikada niste prešli?

Trudio sam se.

Ni onda kada ste, kao gradonačelnik Beograda, bili protiv održavanja Parade ponosa; kada ste raseljavali Rome; kada ste Berancu, koga su kontrolori u autobusu pretukli zbog toga što nije imao kartu, poručili da se vrati odakle je došao?

Kada se u gradskom prevozu vozite bez karte, a onda komunalnim policajcima date crnogorski pasoš znajući da tako nećete morati da platite kaznu, onda je pošteno da se vratite tamo odakle ste došli. Uostalom, znate li kako bi, recimo, prošao neko ko bi se u pariskom metrou vozio bez karte, a onda dao srpski pasoš?

A znate li vi možda nekog gradonačelnika na svijetu koji građaninu kaže "vrati se tamo odakle si došao"?

Ne, ne, čekajte... Samo kažem da građani Beograda, uz određene beneficije, moraju da imaju i neke obaveze. Kada se u gradskom prevozu vozite bez karte, a onda bahato date crnogorski pasoš znajući da na tu adresu kazna nikada neće stići...

Bahato je dati crnogorski pasoš, a nije bahato pretući građanina koji možda nije imao novca da kupi kartu?

Istragom je utvrđeno da je taj čovek prvi napao komunalne policajce, protiv kojih je, u međuvremenu, pokrenut disciplinski postupak; za to su kažnjeni. Osudio sam ponašanje komunalnih policajaca, ali i odnos našeg sugrađanina prema gradu u kome živi. Ali, pazite: nisam Beograđanin u četvrtom kolenu, i moji su odnekud došli. U tom smislu, možda nije trebalo da kažem" hej, ti sa crnogorskim pasošem, vrati se u Crnu Goru! Mogao sam reći: odlično je što si ovde, samo poštuj red. Kao što verovatno nije trebalo da dam onu izjavu o pripadnicima LGBT populacije. Pogrešio sam, priznajem... Ipak, voleo bih ako bismo danas te ljude mogli da pitamo koji je to političar na vlasti bio spreman da im pomogne, da učini nešto za njih.

Šta ste uradili za pripadnike LGBT populacije?

Upozoravao sam na to da bismo za prava naših LGBT sugrađana morali da se borimo 365 dana u godini, ne samo taj jedan dan. Naš zadatak nije da se javno zalažemo za to da ti ljudi jednom godišnje, u nekoj vrsti kaveza i okruženi policajcima, prošetaju Beogradom. To je licemerno! Jer, šta ćemo sa ostala 364 dana? Naš zadatak je da obezbedimo uslove da pripadnici LGBT zajednice žive normalno, da ne budu šikanirani.

I, šta ste konkretno uradili da im to omogućite?

U dogovoru sa Gej strejt alijansom, Grad Beograd je pripadnicima LGBT-a dodelio tri stana za smeštaj svih onih kojih se porodica odrekla saznavši njihovu seksualnu orijentaciju; javno sam ukazao na status homoseksualaca u društvu, upozorivši da ljudi u Srbiji danas više osuđuju onoga ko je gej nego onoga ko je ubica i kriminalac; u Skupštini grada sam se, govoreći na promociji zbornika o kršenju prava homoseksualaca, javno založio da im se obezbedi ravnopravan status u društvu; tokom trajanja mog mandata, u Gradskoj skupštini dodeljena je nagrada onima koji su pomogli ugroženim pripadnicima LGBT populacije i koji su afirmisali pravo na različitost...

Situacija sa Romima je u tom smislu još drastičnija.

U kom smislu?

U smislu da sam uradio sve što je bilo u mojoj moći da te ljude socijalizujem. U divljim naseljima, Romi su do tada živeli u neljudskim uslovima, ispod svakog civilizacijskog nivoa. Kada su raseljeni, organizovali smo da tamo dođu lekari, da ih uče, edukuju. Neke od njih smo uspeli da zaposlimo u gradskim preduzećima. Nijedno dete iz naselja do tada nije išlo u školu; nisu imali zdravstveno osiguranje, dokumenta, ništa. Danas, 3000 njih pohađa školu, ima knjižice. Ako je bilo neophodno do škole voziti samo jedno dete, i njega smo vozili. Na kraju svake godine smo najboljim đacima delili poklone.

Sećam se šesnaestogodišnjaka kome smo poklonili kompjuter.

"Kako je u školi?", pitao sam ga uručujući mu poklon.

"Dobro", kaže. "Ali ipak nije kao prošle."

"Zašto, bre? Šta fali?"

"Znaš, kada dobiješ dete, dobiješ i mnogo više obaveza", odgovorio je sležući ramenima.

A onda kažu: Đilas... Oprostite, za LGBT populaciju i za Rome je tokom mog gradonačelničkog mandata urađeno više nego bilo kada u istoriji ove zemlje. Uzgred, da kažem: moj najbolji drug iz škole zvao se Bilja Biljalov.

Nakon odlaska Borisa Tadića iz Demokratske stranke, rekli ste da će se vaša partija vratiti ne samo politici Zorana Đinđića nego i svojim izvornim socijaldemokratskim principima. Šta to znači?

Znači da ćemo se zalagati za društvo socijalne pravde, za bolji socijalni i ekonomski položaj građana, za obnovu institucija i uništene privrede, za slobodu medija, za ljudska prava i slobode, za nov odnos sa susedima... Socijaldemokratija podrazumeva brigu za to da nijedno preduzeće ne bude neprofitno; da plate radnicima stižu svakog prvog u mesecu; da porodiljsko traje onoliko koliko to zakon nalaže; da se svakom svom radniku firma u kojoj je zaposlen nađe pri ruci u slučaju da ima neki problem; da ljude ne tretirate kao brojeve nego kao deo tima koji radi, koji doprinosi... Socijaldemokratija znači želju da ono što stvorite rasporedite što pravednije; da ljudima obezbedite da se školuju, da napreduju, bez obzira na to potiču li iz siromašne ili bogate porodice.

Mislite da partija sa toliko bogatih ljudi zaista može biti socijaldemokratska?

Demokratska stranka u svojim redovima nema mnogo bogatih ljudi.

Nema?

Ne. Ali ima veliki broj onih koji su živeli i radili i pre ulaska u politiku; onih koji ime i prezime nisu napravili zahvaljujući sopstvenom političkom angažmanu. Što, nažalost, nije slučaj sa političarima ostalih stranaka. Čime su se, recimo, pre ulaska u politiku bavili Aleksandar Vučić, Boris Tadić, Tomislav Nikolić ili Čedomir Jovanović? Šta su radili? Jesu li bili uspešni? Nisu, naravno. E, ali danas oni nisu problem; problem su "bogate demokrate", "kriminalci" i "tajkuni" koje takvima žele da predstave upravo oni neuspešni sa kojima ne delimo i nikada nismo delili ni političke, a bogami ni civilizacijske vrednosti.

Vi niste tajkun?

Naravno da nisam. Ali, ko još vodi računa o tome što sam se tužio sa Milanom Bekom i Miroslavom Miškovićem, što je Beograd u vreme mog mandata pisao krivične prijave protiv Petra Matića zbog prodaje zemljišta kod zgrade CK, što sam u konfliktu sa Miodragom Kostićem? Oprostite, koga svi oni tuže – mene ili Aleksandra Vučića? Uprkos svemu, i dalje sam "tajkun", sarađujem sa tajkunima. A to što je Bogoljub Karić na listi Srpske napredne stranke?! Tim gore po činjenice, je li?!

Sa druge strane, moram da kažem da bih sebe smatrao izuzetno neuspešnim čovekom kada bih, nakon petnaest godina bavljenja privatnim biznisom, imao manje od onih koji se, osim politikom, nikada u životu ničim nisu bavili.

Šta podrazumijevate pod povratkom na politiku Zorana Đinđića?

Pre svega, moram da kažem kako imam utisak da građani Zorana Đinđića, kao i svakog reformatora, danas mnogo bolje razumeju. Iako je bio svestan da ono što radi nije popularno, Đinđiću je, za razliku do nekih, bilo važnije da bude poštovan nego da bude popularan.

Govorite o Borisu Tadiću?

Govorim o svim političarima. Naročito o onima koji sada pričaju o velikim reformama, a od građana traže pedeset procenata podrške. Čoveku koji zaista namerava da sprovede reforme, koji nije demagog i populista, jasno je da ne može imati masovnu podršku, da ne može biti popularan. To nije moglo nikada i nigde u svetu, pa ne može ni u Srbiji.

Po mom mišljenju, Zoran Đinđić simbolizuje ne samo onu najređu vrstu hrabrosti da se ne plašite za sopstveni život, nego i onu koja vam je neophodna da biste, bez obzira na posledice, javnosti direktno u lice rekli sve što mislite da je neophodno. Po mom shvatanju, bila je to suština politike Zorana Đinđića. U kojoj, doduše, u to vreme nisam aktivno učestvovao.

Zašto niste?

Učestvovao sam u svim protestima, ali nisam bio politički aktivan. Gledajući iz perspektive građanina, sa nekim potezima se u to vreme nisam slagao. Danas, kada sam bliže, kada stvari posmatram iznutra, razumem zašto mnogo toga nije moglo drugačije.

Iako me je početkom devedesetih pozvao da uđem u Demokratsku stranku – u čemu je bio prilično uporan – nisam prihvatio Đinđićev poziv. Rekao sam mu da ne želim da ulazim u politiku dok ne završim fakultet i ne postanem ekonomski nezavisan. Znao sam da bez te vrste nezavisnosti ozbiljan čovek u politici nema šta da traži. Posle toga sam otišao u Prag.

Kako je Zoran Đinđić reagovao na to vaše odbijanje?

Bio je ljut. Dugo... U međuvremenu smo se sretali, ali nismo bliže komunicirali.

Poslednji put sam ga video petnaestak dana pre ubistava. Tražio sam sastanak, jer su neki ljudi iz njegovog okruženja koji su se bavili biznisom sličnim onom kojim sam se i sam bavio, počeli da bliskost s njim koriste na neprimeren način... Zoran Đinđić me je odmah primio, lepo smo razgovarali.

Tog 12. marta 2003. sam, sećam se, bio na sastanku... Neko je ušao, rekao da su pucali na premijera. Nisam verovao. Nemoguće, mislio sam... Ubili Zorana Đinđića?!

Bio sam jedan od onih milion koji je došao na sahranu pokušavajući da Zoranu Đinđiću i na taj način oda počast; da mu se iskreno izvinim zbog toga što ga možda u nekim situacijama nisam razumeo.

Tabloidi su pisali o konfliktu koji ste imali sa Zoranom Đinđićem...

Ne komentarišem pisanje tabloida... Ali, ako bih vam rekao da nikada nisam sarađivao sa Pekabetom, opet bih komentarisao ono što ne želim. Uostalom, svako od nas može da uzme podatke, da proveri...

Više puta ste rekli kako su socijalne i ekonomske prilike u zemlji katastrofalne. Sa druge strane, Srpska napredna stranka tvrdi da pretjerujete i da naprosto niste sposobni da se obradujete nijednom dobrom potezu Vlade. Evo, kritikovali ste čak i poslednji kredit od milijardu dolara!

Da li se iko ko je pri čistoj svesti može radovati novom kreditu od milijardu dolara?! Tim pre što su Emirati, umesto planirane tri milijarde dolara koje su već ušle u budžet, koliko vidim, dali svega 700 miliona. Šta ćemo sa onih dve i trista? Kredit smo, kažu, dobili povoljno, po dva posto kamate. Podsećam vas da smo od Svetske banke mi dobili kredit po jedan posto. Pored toga, Beograd je zadužen sa prosečnom kamatnom stopom 2,84 procenta. Pa, što me onda ne hvale zbog toga što sam Beograd "zadužio" 300 miliona evra po stopi od 2,84? U zemlji u kojoj je deficit za prva dva meseca 350 miliona evra, fale nam tri milijarde kroz budžet i šest puta trista miliona! To su dve milijarde. Dakle, pet milijardi samo da bi se isplaćivale plate i penzije! I onda od mene tražite da se radujem što će zemlja da bankrotira?! Da se radujem što za godinu dana penzioneri neće dobijati penzije? Kao ni zaposleni u zdravstvu, školstvu, u policiji. Da sam srećan zbog toga što vidim kako neodgovorni i nestručni ljudi obmanjuju građane, kako im bacaju prašinu u lice pričama o novoj milijardi kredita koji nazivaju – zajmom?

Baš kao što ste vi ostavku predsjednika Tadića nazivaliskraćivanjem mandata.

Da, ali je to što je predsednik sebi "skratio mandat" koštalo predsednika; to što su ovi dobili "zajam" koštaće sve građane Srbije. Ali, slažem se sa vama da u tom delu postoji izvesna sličnost.

Odakle onda ovako visok stepen podrške građana Srpskoj naprednoj stranci?

Sačekajmo da to najpre proverimo na izborima. Sve će zavisiti od onih građana koji, razočarani u političare i politiku, ne žele da izađu na glasanje. Upravo te ljude režim pokušava da ubedi u to da su neuspesi u stvari uspesi, da će fabrika u Smederevu zaposliti 1500 radnika, da je "Beograd na vodi" genijalno zamišljen projekat...

I sami ste učestvovali u dogovorima oko projekta "Beograd na vodi".

Jesam. Na prvom i jedinom sastanku kome sam prisustvovao, pred petnaestak ljudi je jasno rečeno da Beograd i Srbija u ceo projekat neće uložiti ništa. Sve rade stranci. Ispostavilo se da će, za početak, Srbija morati da uloži milijardu evra samo da bi se pripremio teren na kome će se graditi "Beograd na vodi". Jer, neophodno je izmestiti železničku prugu, napraviti nove teretne stanice, Prokop, rešiti 1500 objekata koji tu već postoje, nasuti sedam metara zemlje da ne bi plavilo, napraviti novu infrastrukturu, izmestiti drugi deo pruge zbog opasnih materija, napraviti most... Bojim se da će na kraju ispasti da će ona milijarda dolara najnovijeg kredita biti utrošena za sređivanje terena na kome će onda biti napravljen šoping centar, kula, luksuzni stanovi...

I, ko će to da kupi?

To je ključno pitanje! Ko će to da kupi? Režim objašnjava da će kupiti stranci koji će, zbog toga što će Beograd na vodi biti pretvoren u slobodnu carinsku zonu – iako je cela Evropa slobodna carinska zona – pojuriti da kod nas kupe Pradu, Fendi, nakit... Čega valjda nemaju dovoljno u svojim zemljama. Pokupovaće i stanove, preseliti se u Beograd, otvoriti internacionalne škole... Žalosno je samo to što ovakve besmislice i bajke pričaju i ozbiljni ljudi, arhitekti, profesori univerziteta.

Lično, plašim se da se cela priča ne završi tako što Srbija neće ispuniti uslove ugovora, zbog čega će biti tužena za izgubljenu dobit. A onda je to katastrofa!

Kako tu vašu "katastrofu" ne vide ostale opozicione stranke koje kao da zaista jedva čekaju da 16. marta "uhvatite bidermajer" Aleksandra Vučića?

Imam utisak da Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Čedomir Jovanović iskreno veruju u to da će na toj svadbi "nevesta" baciti više bidermajera, pa će svako od njih uspeti da uhvati po jedan. Siguran sam da im je Aleksandar Vučić baš to i obećao. Iako veoma dobro znaju da je tako nešto nemoguće, nastavljaju da učestvuju u trci za Vučićevog omiljenog koalicionog partnera. Ili barem za omiljenog opozicionara. Zato danas tako hrabro i tako oštro kritikuju Ivicu Dačića ili Milutina Mrkonjića, dok se o gospodaru ne usuđuju ni reč da kažu!

Uzgred, tom istom Milutinu Mrkonjiću bih, povodom njegove izjave da bismo se svi mi petooktobarci morali uhvatiti u kolo i izviniti Slobodanu Miloševiću, danas rado rekao šta mislim.

Šta biste rekli Milutinu Mrkonjiću?

Rekao bih mu da bismo građanima Srbije morali da se izvinimo zbog toga što se nismo pre pet ili deset godina uhvatili u kolo kako bismo sprečili i njega, Mirjanu Marković, Ivicu Dačića i sve ostale da urade to što su uradili. A da se izvinjavamo diktatoru koji nas je uništio...

I koga ste, pričom o pravu na "dva bola", svojevremeno izjednačili sa predsjednikom Demokratske stranke Zoranom Đinđićem.

Ako bismo mogli u jednini, molim vas.

Znate zašto govorim u množini.

Znam. Ali, moram da vas podsetim na to da nisam prisustvovao potpisivanju Sporazuma o političkom pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je, po mom mišljenju, bio jasan politički gest neslaganja sa odlukom Borisa Tadića. Ali, vratimo se izborima. Nadam se da je građanima ove zemlje jasno gde se danas nalazi demokratija, na kojoj adresi. Uostalom, šta je i ko je poslednja odbrana slobode, normalnosti, pristojnosti, kulturnog i civilizovanog ponašanja u Srbiji? Ko može i ko sme da se suprotstavi nameri režima da nas vrati u prošlost? Da kaže da je car go? Pa, niko osim naše liste, koja je jedina opozicija režimu i koja jedina odbija da s njima uđe u bilo kakav savez.

Zašto odbijate?

Ne zato što, recimo, ne volimo Vučića, Bratislava Gašića ili ne daj bože Zoranu Mihajlović, već zato što se duboko ne slažemo sa onim šta ti ljudi rade. Jasno je da je Vučić od Srbije napravio državu u kojoj se građani plaše da kažu šta misle; u kojoj se hapsi i pritvara; u kojoj tabloidi linčuju i vode harangu protiv svih onih koji se usude da kažu bilo šta protiv režima. Odbijamo zato što Zorana Mihajlović za dve godine nije uspela da napravi račun za struju; što je Gašić koji priča o privredi i ekonomiji već nekoliko firmi poslao u stečaj; što ti ljudi koriste jezik identičan onome od pre dvadeset godina; što maltretiraju i ponižavaju građane, dolaze im na vrata, donose spiskove; što zastrašuju, prete otpuštanjima, nude zapošljavanja; što medije dovode do takve autocenzure da više nema potrebe da lično intervenišu... Danas, baš kao i devedesetih, ni Koraksova karikatura ne sme da bude objavljena u magazinu koji je relativno pristojan. Osim "Vremena" i nekih sitnih izuzetaka, vi zapravo nemate ništa!

Dobro, lako je "Vremenu": svi novinari svakog mjeseca na šalter kod Miroslava Miškovića, pa... piši!

Da, ali ovo stanje ne može dugo da traje. Za razliku od Miloševićevog vremena, danas imate društvene mreže koje ne možete da kontrolišete, da ih blokirate. Doduše, bilo je i takvih pokušaja. Pa, Vučić je angažovao Danijela Švarca, dao mu ozbiljan novac kako bi posle Feketića pokušao da sanira štetu. Da li neko uopšte sme da pita koliko Srpska napredna stranka plaća Švarca? Koliko država plaća Guzenbauera, koliko Štros Kana?! Ko tim ljudima daje plate? Znate, neki su bili ubeđeni u to da će Slobodan Milošević stotinu godina biti na vlasti, pa su se veoma začudili kada su shvatili da ipak neće. Ovakvo stanje nikada i nigde nije predugo trajalo. Osim možda u Severnoj Koreji. Od koje smo, srećom, za sada daleko. Naime, kod nas teča još uvek nije stradao na isti način.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net