Portret savremenika >

Karl Marks, opet

Kako Englezi, za razliku od nas, nisu nikada pretendovali na status "najgostoljubivijeg naroda na svetu", Marks i London su se udobno podnosili. Zabeleženo je samo jedno učešće dr Karla Marksa na nekom javnom skupu, demonstracijama kako se danas kaže, i to baš u Hajd parku, i to baš povodom propisa londonskih vlasti da se nedeljom zatvore trgovine i – točionice pića

Ne zna se koliko na teritoriji bivše Jugoslavije još ima doktora nauka koji su među besmrtnike ušli briljantnim disertacijama na temu tipa marksizam u turizmu, marksistički doprinos posleratnom ulovu sitne ribe u Nišavi na delu toka Bela Palanka – Krivi Vir, marksistička teorija i praksa opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, marksizam i njegova primena u međunarodnom sistemu mera... Ne zna se ni gde se dede onih skoro dva miliona članova Saveza komunista, što je ondašnju Jugoslaviju činilo zemljom u kojoj su komunisti zasejani najgušće na svetu. Kao ni, na drugoj strani, koliko se, u međuvremenu, ovdašnjih istaknutih marksista prekvalifikovalo u četničke vojvode, vođe i/ili političke savetnike desničarskih, nacionalsocijalističkih, centrističkih itd. stranaka, ličnosti, lidera i prolaznika svake fele.

Dr Karl Marks, na sreću, s tim nema veze. On je na vreme izjavio, doslovno: "Ja nisam marksist." Izjavi je prethodio ilegalni boravak u Parizu i jetko formulisan zaključak da "kada bi francuska vlada znala za moj boravak ovde, možda bi me ‘poslala na put’ jer su ‘marksisti’ i ‘antimarksisti’, obe sorte, na svojim kongresima socijalista u Ruanu i Sent Etjenu učinili sve što su mogli da mi zapapre boravak u Francuskoj". Generalno, g. Marks je i inače pokazivao netrpeljivost prema socijalistima koji svoje ideje o oslobađanju čovečanstva razmenjuju za mesta u parlamentu, tj. vlast i mast. Zvuči poznato? "Već ih je do te mere uhvatio parlamentarni idiotizam da veruju kako su iznad kritike i kritiku osuđuju kao crime de lèse majesté, zločin uvrede veličanstva."

Povod sećanju na čoveka koji se zvao Karl Marks ne vredi tražiti jer se zagubio kao i negdašnje organizacije zadužene za obeležavanje jubileja, kakva je bila Savezna konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije i koja bi danas mogla da podseti da se, na primer, ove godine navršava 165 godina od kako je Marks sa porodicom dospeo u London, da u tom centru industrijske revolucije i svetskog imperijalizma neplanirano ostane do kraja života.

Fridrih Engels, za koga smo u detinjstvu bili gotovo sigurni da je brat braće Marks i Karla Marksa, te bliski rođak Lenjina, Staljina i druga Tita, držao je da "kao što je Darvin otkrio zakon razvitka organske prirode, tako je Marks otkrio zakon razvitka ljudskog društva: jednostavnu činjenicu koju je do sada skrivao ideološki korov – da ljudi, pre svega drugog, moraju jesti, piti, stanovati i oblačiti se pre no što se mogu baviti politikom, naukom, umetnošću, verom itd.".

ZABORAV KUĆU GRADI: Kako je u Srbiji povodom gornjeg redosleda definitivno dokazano sasvim suprotno – tako smo od prvobitnih poluvekovnih zabluda o Marksu kao filozofu, sociologu, misliocu, tvorcu svakog čoveka i komuniste, i tako dalje i tome slično, za proteklih četvrt veka (čiji se početak, verovatno slučajno, podudara sa istorijskom pobedom Osmog plenuma i Slobodana Miloševića, koji se u pauzi zasedanja ukratko osvrnuo na značaj 50-godišnjice dolaska druga Tita na čelo KPJ) sistematski obaveštavani o "tajnama" Karla Marksa. Tj. da je reč o najobičnijem nemačkom, tačnije pruskom Jevrejinu, sinu rabina-konvertita iz Trira, rasipniku, aljkavom prepisivaču tuđih tekstova, sujetnom, uobraženom, samonaduvanom proroku takozvanog proletarijata, rođaku pruskog ministra policije, parazitu kog su drugi izdržavali, razvratniku koji je zloupotrebio družbenicu rođene žene, a Engelsu uvalio da dete prizna kao svoje, zlopamtilu i policijskom dostavljaču, svađalici i, naravno – mada ne poslednje, pijancu. U potonjem svojstvu događalo mu se da, kaže legenda, vraćajući se kući u pozne noćne sate – razbija kandelabre londonske javne rasvete.

Za razliku od miloševićevske odbrane Titovog lika i dela, za gospodina doktora filozofije Jenskog univerziteta Karla Marksa nije bilo dobrovoljnih branilaca, uključujući tu i ugledna "disidentska" imena onih koji su se svoje univerzitetske a, sada izgleda, i svoje političke karijere domogli još neopevanom akribijom u analizi (i naknadnoj sintezi) "ranog" i "zrelog", "mladog", "srednjeg" i "kasnog" Marksa, tumačeći urbi et orbi, koji je od njih "izvorniji" i "važniji" ako već ne pravi i jedini Marks, marksista.

Onaj, sam po sebi stvarni Karl Marks doktorirao je s tezom o razlici između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, opredeljujući se "za epikurejski princip slobode svesti i za mogućnost da čovek deluje na prirodu". Mnogo je manje poznato da se Epikur i u ličnom životu držao koliko i svih onih nekoliko hiljada autora čija je dela sa neverovatnom strašću – i iz originala, od španskog do ruskog – uspeo da pročita, zapravo proždere ("Ja sam mašina osuđena na to da proždire knjige i da ih u promenjenom obliku izbacuje na đubrište istorije"). Epikurova uteha – da smrt nije patnja za one koji umiru, nego za one koji prežive – bila mu je celog života gotovo doslovno neophodna: u 40 godina braka sa Dženi fon Vestfalen, potomkom jedne od najčistijih plemićkih loza Škotske, porodice Argyll-Campell, rođeno je sedmoro dece – a samo je dvoje nadživelo svoju majku i oca.

ŽIVOT I SMRT: Uz bolesti – kao dvadesetogodišnjak proglašen je vojno nesposobnim zbog bolova u grudima i povremenog "bacanja krvi" – gotovo celog života prati ga prokletstvo besparice. Karakteristikom koju je izdao univerzitet u Bonu student Marks se opisuje kao osoba koja "u disciplinskom pogledu nema nepovoljnih izveštaja, a u ekonomskom može se samo pomenuti kako je više puta bio tužen zbog dugova". Dvadeset godina kasnije sam za sebe – u vreme pisanja Kapitala i Priloga kritici političke ekonomije – reći će: "Ne verujem da je ikada u takvoj besparici pisano o novcu." Ipak, istraživači Marksovog života nalaze da je, zanemarujući periode izbeglištva i stvarne bede u Briselu, Parizu i drugde, Marksov godišnji prihod bio tri puta veći od prihoda kvalifikovanog radnika koji je u to vreme – što je ovde poodavno i zauvek zaboravljeno – bio gospodin i obrazovan čovek. Autor Kapitala i neosporni ekonomski autoritet, Marks je, prema tome, bio savršeni antitalenat za ekonomiju domaćinstva.

Ostalo je, manje-više, poznato: "Savez pravednih", "Savez komunista", evropske revolucije 1848, Pariska komuna, Internacionala, članci za "Njujork dejli tribjun" i "Novu američku enciklopediju"... I slovenofobija.

Engels: Južni Sloveni su "narodni otpaci" čije je samo postojanje "protest protiv velike istorijske revolucije", "pojedinim narodima je nužno oduzeti pravo na samostalnu državnu egzistenciju, tako Slovenima u Austriji koji, kada se tačno promisli, nikada nisu ni imali istoriju".

Marks: "Moskva se oblikovala i odrasla u školi podlosti prolazeći kroz strašno mongolsko sužanjstvo. Njena snaga porasla je time što virtuozno vlada veštinom sluganstva."

Kada je prvi prevod Kapitala objavljen – baš na ruskom, u Sankt Peterburgu – Marks konstatuje ironiju sudbine "da su Rusi, protiv kojih se 25 godina neprestano borim ne samo na nemačkom već i na francuskom i engleskom, uvek bili moji ‘pokrovitelji’". Uzgred, carska cenzura odobrila je objavljivanje Kapitala uprkos tome što je "autor po svom uverenju potpuni socijalist i čitava knjiga ima potpuno određen socijalistički karakter; radi se, međutim, o knjizi koja je običnom čitaocu teško pristupačna i čija je forma strogo matematički naučna". Posledica: trećina tiraža (3000 primeraka) prodata je za ciglih šest nedelja, brzinom koju verovatno nijedan drugi Marksov tekst za njegovog života nikada nije postigao.

ENGLEZI: Trideset četiri godine je Britanija, u Marksovo doba zaista Velika, bila domovina tom čoveku bez domovine. Kako Englezi, za razliku od nas, nisu nikada pretendovali na status "najgostoljubivijeg naroda na svetu", Marks i London su se udobno podnosili. Zabeleženo je samo jedno učešće dr Karla Marksa na nekom javnom skupu, demonstracijama kako se danas kaže, i to baš u Hajd parku, i to baš povodom propisa londonskih vlasti da se nedeljom zatvore trgovine i – točionice pića. Žestinu sledeće Marksove reakcije tim povodom neki ljubitelji stavljaju, s razlogom, čini se, iznad čuvene "11. teze o Fojerbahu" ili drugih najpoznatijih Marksovih polemičkih tekstova: "Klasični sveci hrišćanstva mučili su svoje telo za blagodat duše masa; moderni, obrazovani sveci muče telo mase za blagodat svojih vlastitih duša!"

Filozof Bertrand Rasel, za koga se ni iz daleka ne može reći da je "marksista" – koliko god su on i Karlo delili divljenje za Lajbnica (Marks je čak posedovao dva komada tapiserije iz Lajbnicove radne sobe) – visoko je ocenio Marksov doprinos u neosporno Raselovoj oblasti istraživanja istine. "Koliko je meni poznato", kaže on, "Marks je bio prvi filozof koji je kritikovao pojam ‘istine’ sa ovog aktivističkog gledišta", kojem odaje nedvosmisleno priznanje. Rasel je zaslužan za bar još jednu stvar u vezi s Marksom – ali se ona, nimalo slučajno, uopšte ne nalazi u tom poglavlju "Istorije zapadne filosofije", nego u članku o svetom Avgustinu. I glasi:

"Jevrejski kalup za istoriju, prošlu i buduću, sastoji se u snažnom pozivu ugnjetenima i nesrećnima svih vremena. Sveti Avgustin je ovaj kalup saobrazio hrišćanstvu, Marks socijalizmu. Da se razume Marksova psihologija, trebalo bi upotrebiti sledeći rečnik:

Jehova – dijalektički materijalizam

Mesija – Marks

izabrani narod – proletarijat

crkva – komunistička partija

dolazak carstva nebeskog – revolucija

pakao – kažnjavanje kapitalista

milenijum – komunistička zajednica.

Izrazi na levoj strani daju emocionalni sadržaj izraza na desnoj strani, i baš ta emocionalna sadržina, koja je bila bliska svima onima koji su dobili hrišćansko ili jevrejsko vaspitanje, učinila je verovatnom Marksovu eshatologiju."

Poziv ugnjetenima i nesrećnima svih vremena nije utihnuo 1883, ni s propašću država "Marksovih naslednika" u istočnoj Evropi, a naročito ne ovdašnjim opštim potiskivanjem u zaborav.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

  • DOBRI STARI NEVALJALAC: Mihail Bakunjin

Bakunjin o Marksu

"Prvi put sam stigao u Pariz 1844. godine. Već sam bio emigrant. Bili smo se sprijateljili u priličnoj meri. On je tada bio znatno napredniji od mene, kao što je i danas, doduše ne napredniji, već neuporedivo učeniji od mene. O političkoj ekonomiji nisam tada ništa znao, još se nisam bio oslobodio metafizičkih apstrakcija, pa se moj socijalizam zasnivao samo na instinktu. Iako mlađi od mene, već je bio ateist, učen materijalist i misaon socijalist. Upravo u ono vreme postavljao je prve osnove svoga sadašnjeg sistema. Viđali smo se često, jer sam ga visoko cenio zbog njegove nauke i njegove ozbiljne i strasne odanosti stvari proletarijata, mada je ta odanost uvek bila pomešana s ličnom sujetom; željno sam tražio razgovore s njim, jer uvek su bili poučni i puni duha, ukoliko ih nije nadahnjivala sitničarska mržnja, a to je, nažalost, bio i suviše čest slučaj. Međutim, između nas nikad nije bilo prave intimnosti. Naši temperamenti se nisu podnosili. Nazivao me je sentimentalnim idealistom, i bio je u pravu; ja sam njega nazivao perfidnim i podmuklim sujetnim čovekom, pa sam i ja bio u pravu."

Marks i Engels, privatno o Bakunjinu

Vrlo sumnjiv. Bednik. Čudovište. Ogromna masa mesa i masti. Pomaman za muškarcima. Ljubomoran. Mnogo mi se dopao. Bolji nego ranije. Snishodljiv. Perfektan vo. Glup. Nikada ništa nije naučio. Ruski lukav. Panslavistička bagra. Hteo bi da postane diktator evropskih radnika. Ugojen. Prokleti Rus. Drzak. Laskavac. Svađalica. Razmeće se. Intrigant. Kozak. Ološ. Stoka. Slavoljubiva sujetna nesposobnost. Svetsko-prevratničke bube. Gospodin. Prepredenjak. Uobražen. Brbljivac. Dobar lakoveran starac. Moskovitsko kopile. Vašarski komedijant. Frazerski radikalizam. Šarlatan. Neznalica. Sramno neznanje i površnost. Magarac. Muhamed bez Korana. Opsenar. Moskovski diktator. Vrlo prosečan čovek. Prokleti Moskovit. Bedastoća. Bez ikakvog teorijskog znanja. Površna, skrpljena svaštara. Napabirčene koještarije. Teorijska nula. ltraradikalne fraze. Potpuna duhovna beda. Više nego prost. Varalica. Bandoglavac. Papa. Lična ambicija. Debeli slon. Dobri stari nevaljalac. Poštenjaković. Spreman na svaku niskost. Prevrtljivost. Živi samo od ucenjivanja.

Čiji si ti, mali

"Da je Fredi Demut Marksov sin saznala sam od Generala (Fridriha Engelsa) lično. Tusi (Marksova kći Elinor Marks-Eveling) me je toliko saletala da sam staroga upitala direktno. General je bio jako iznenađen što se Tusi tako uporno držala svoga verovanja i već tada me je ovlastio da se, ako bude potrebno, suprotstavim ogovaranju i klevetama da se on odrekao sopstvenog sina. Ti se svakako sećaš da sam ti to saopštila već davno pre Generalove smrti.

Da je Frederik Demut sin Karla Marksa i Helene Demut, potvrdio je General nekoliko dana pre svoje smrti i gospodinu Muru, koji je potom otputovao u Orpington i rekao to Marksovoj kćerci. Tusi je tvrdila da General laže i da je uvek govorio da je on otac. Mur se vratio iz Orpingtona i još jednom, naročito insistirajući, upitao Generala, ali stari je ostao pri svojoj tvrdnji da je Fredi Marksov sin i rekao Muru: Tussy wants to make an idol of her father (Tusi hoće da svoga oca napravi idolom).

U nedelju, dakle dan uoči svoje smrti, General je to i samoj Tusi napisao na tablicu od škriljca, a ona je onda izašla tako potresena da je zaboravila svu mržnju prema meni i na mom ramenu gorko zaplakala.

General nas je ovlastio (gospodina Mura, Ludviga i mene) da se tim saopštenjem možemo poslužiti jedino u slučaju da njega neko optuži zbog cicijašluka prema Frediju: rekao je da ne želi da se na njegovo ime baca ljaga, što, uostalom, nikome više ne može ni koristiti. Njegovo zaklanjanje Marksa trebalo je da poštedi ovoga od teškog porodičnog konflikta. Osim nas i gospodina Mura, Marksove dece – mislim da je Laura naslućivala stvar iako, možda, nije baš pouzdano znala istinu – za postojanje Marksovog sina znali su još Lesner i Pfender. Lesner mi je rekao posle objavljivanja Fredijevih pisama: ‘Fredi je, naravno, Tusikin brat, mi smo to znali, ali nikad nismo mogli saznati gde je dečak odgojen’."

(Iz pisma Lujze Kaucki-Frajberger Augustu Bebelu, septembra 1898)

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net