fotografije: milovan milenković

Intervju – Nenad Džoni Racković, umetnik >

Nisam odmetnik, umetnik sam

"Posle iskustva sa snimanja filma Marble Ass, Želimir Žilnik je za mene bio jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, sve je sviranje kurcu. Mislim tu i na sebe, istrajao sam trideset godina"

Za svojih, kako kaže, "skoro pedeset godina", beogradski multimedijalni umetnik, glumac, pisac, provokator, skandal majstor, intelektualac i ekscentrik Nenad Džoni Racković uspeo je da svoje radove izlaže u svim ozbiljnim beogradskim galerijama, u dva ozbiljna muzeja, da igra u filmovima ozbiljnih reditelja, napiše nekoliko knjiga, da vozi skejtbord po gradskim ulicama, opsuje svakoga za koga misli da je glup i da – sve to preživi. Ono što bi za nekoga bila impresivna umetnička biografija za njega je samo 30 godina života, jer kako kaže: "Umetnost je veća od našeg personalitija."

Razgovarali smo nekoliko popodneva u izlagačkom prostoru Galerije 12 HAB, koja je smeštena u beogradskoj Savamali. Povod je bila umetnikova 17. samostalna izložba "Wild in the Street". Da mi je kojim slučajem rekao da je i sedamdeseta, poverovala bih, jer pretpostavljam da od svakoga izlaska iz kuće pokušava da napravi šou, što mu često i uspeva. Dok smo pili kafu i jeli ratluk, umetnik je sedeo za malim radnim stolom na kome je njegova pisaća mašina. Posle uvodne nelagode, prisećanja koliko se i odakle znamo, razgovor je počeo da se odmotava, i kako je odmicao, dinamika se pojačavala. Muzika u pozadini se sve manje čula, a Džoni je bivao sve glasniji. Povremeno bi skočio i pokretom ilustrovao ono o čemu govori, ili odglumio neki dijalog. Ređali su se događaji i ljudi, "tragovi priča i anegdota o skrivenoj istoriji Beograda, o dekadenciji osamdesetih, perverziji devedesetih, duhovnoj korupciji dvehiljaditih", kako je u jednom trenutku konstatovao. Već pomalo zabrinuta zbog ekspresivnosti sagovornika, diskretno predlažem da pređemo na čaj od kamilice. Naravno, shvatio je poentu: "Ha, ti sad imaš i paralelnu misiju. Dok ne pacifikuješ Rackovića, ne ideš!"

"VREME": Kako si otkrio svet umetnosti?

NENAD DŽONI RACKOVIĆ: Rano sam došao u dodir sa avangardnom poezijom između dva svetska rata, tj. sa Zenitizmom. Gotovo da sam odrastao u Biblioteci grada Beograda, u onoj legendarnoj zgradi u Zmaj Jovinoj ulici, jer je moja majka radila tamo, jedno vreme bila je i upravnica Biblioteke. Kasnije sam upisao IV beogradsku gimnaziju i bio u eksperimentalnom odeljenju, departmanu Dizajnerske škole. U tu školu su išla deca sa Senjaka i sa Dedinja, deca dekadencije, ili "deca crvene buržoazije", a ja sam bio sa Miljakovca, relativno problematično dete, tj. učenik sa poremećajem u ponašanju, relikt socijalizma. Dolazio sam u školu biciklom, što je bilo neuobičajeno za to vreme. Tu sam se fino uklopio i našao drugove. Kao nesvakidašnja ličnost i dete koje je trpelo tzv. vršnjačko nasilje na Miljakovcu, ovde sam bio čista ekskluziva i doneo im neki duh egzotike.

Kako si realizovao prvu izložbu?

Bio sam u gimnaziji kada sam početkom osamdesetih ušao kod Biljane Tomić, koja je vodila Veliku galeriju SKC-a, i rekao joj:

"Ja sam najveći srpski barbarogenije, barbarogenije srpske kulture!"

Žena je bila zabezeknuta.

"Da? I?"

"I želim da mi organizujete izložbu!"

Ona je rekla:

"Izvoli, organizovaćemo ti izložbu."

Vrlo brzo posle toga imao sam prvu samostalnu izložbu u Velikoj galeriji SKC-a, koja se zvala se "Transfrontum". Bilo je to 1983. Neobičnost tog događaja je u tome što sam pozivnice za izložbu delio po beo-gradskim školama, pa su đaci dolazili s torbama na leđima, u pratnji profesora, da vide nekakvo čudo. Za mene je SKC bio tačka oslonca, svetski umetnički centar, i u njemu sam izložio urbani džank, oluke, crepove, cirade, sve isprskano bojama, a onda sam, u jednom ekspresionističkom performansu, bezjbol palicom udarao po tome, pred školskom publikom, maminim koleginicama sa posla, tetkama.. Oni su to pozdravili kao demonstraciju umetničke energije Rackovića Juniora. Biljana mi je odmah dala neku auru umetničkog vunderkinda, a ja sam, tako je ispalo, anticipirao ono što će se desiti devedesetih – huliganizam kao vrhunsku umetnost, kretenizam kao merilo vrednosti. Naravno, u tom trenutku nisam bio svestan avatara, ili pomagača, saveznika na mom putu umetničke i ljudske artikulacije.

Koliko je na tebe uticalo sve što se dešavalo tih godina u Studentskom kulturnom centru?

U SKC-u su se prikazivali filmovi Ričarda Kerna, i ja totalno odlepim na njih – to me i opredeli ka glumi koju sam kasnije upisao. Nebojša Grgović bio je urednik muzičkog programa u SKC-u, i što se tiče apokrifne istorije kulture Beograda značajniji je za nju od Mire Trailović. Otkrivam Nika Kejva, Marka Almonda, Lidiju Lanč, Nika Zeda, miksovano sa holivudskom produkcijom, Brajanom de Palmom i filmom Skarfejs.

Sve to je na mene izvršilo veliki uticaj jer sam shvatio da neke svoje fantazme mogu da ostvarim jedino na mestu kao što je SKC. To što sam želeo da radim nije bilo planirano da se radi u našoj standardnoj produkciji, a sve ono što nisam mogao oficijelnim putem, mogao sam u SKC-u. Tu sam dobro razumeo i šta je socijalizam, šta je društvena svojina, i da ono što je javno dobro neće moći doveka da traje.

Naravno, tu su mi pomogli koučevi, učitelji. Posle Biljane Tomić, svojim ponašanjem privukao sam pažnju Jerka Denegrija, teoretičara umetnosti. On je govorio da SKC daje neku lažnu sliku, da loše vaspitava omladinu, jer počiva na entuzijazmu nekoliko ljudi i da dolazi jedno drugo vreme, neizvesno, drugi politički poredak u kome jedno takvo mesto neće moći da opstane i da će silni mladi ljudi morati svoju profesionalnu orijentaciju da potraže negde drugde. SKC je stvarao jednu gradsku konvenciju, ljudi tu nisu dolazili da se ozbiljno bave ni filmom ni umetnošću, to je bio jedan show room, a oni ozbiljniji su se plašili da SKC ne postane rasadnik diletantizma, da ne počne da širi umetnost kao sidu!

Kako si došao do gej estetike?

Ponikao sam na Venomu, Black Sabbathu, imao sam neki njuh za blek metal, za ekstremne, opskurne, vatrene, ložačke stvari, a, sa druge strane, ispostavilo se da su mi svi idoli iz detinjstva bili homoseksualci. Evo kako: prvi i najveći idol, bog hevi metala koji sam deli pravdu, koji vozi motore, živi životom zakona divljine, bio je Robert Rob Halford, pevač Judast Priesta. Pa onda, u ono vreme u Kinoteci gledao sam retrospektivu filmova Rajnera Vernera Fazbindera. To je za mene bilo: vau! To se poklapa i sa premijerom Vatrenih ulica Voltera Hila i sa Rejvenom u kožnom mantilu. I sad, pazi: Fazbinder u kožnom mantilu sa šeširom i Rejven u kožnom mantilu – u tom trenutku meni je to isto! Očigledno da sam nešto pobrkao! Do jaja: kožni mantil, nitne, slušati Venom, biti filmadžija! Pa, nešto pre toga, Fridkinovo Gluvarenje – ajmo sada svi sa kožnim šapkama da idemo gradom i da lupamo šamare penzionerima! To sada nikome ne možeš ni da prepričaš u čemu je štos.

Ali nisam se našao u panku, besmislen mi je bio. Ili nisam bio dovoljno zreo da ga shvatim. Nije mi to bilo dovoljno, trebalo mi je još nešto: kožna šapka, šamari i da se hvatamo za međunožje! Trebala mi je teatralnost, operetska teatralnost! Kapirao sam i kemp, tu izvrnutost značenja. Preko Village People dolazim u kontakt sa radovima Toma Finlanda, sa novim ekspresionizmom, transavangardom. Kroz sve to ja dobijam pogrešnu, tj. pervertovanu informaciju, da je nakaradno obučen tip u kožnim crvenim helankama glavni frajer u gradu, to jest: ako se tako obučeš, ti si opasan tip! Ono što je najsofisticiranija kvir i gej estetika, meni je bilo mačo!

A kad je muzika u pitanju?

Postojala je u mojoj ličnosti crta koja me odvajala i od generacije, a i od supkulturne grupe kojoj sam želeo da pripadam. Ono što me je najviše odvajalo je u stvari bio muzički ukus, ili možda muzički neukus. Odrastao sam na Miljakovcu, epicentru kolonizacije Beograda, epicentru onoga što će se kasnije dešavati tokom devedesetih. Miljakovac je radničko naselje, u kome je sa koca i konopca skupljena radnička klasa iz svih krajeva Jugoslavije. Pošto je tu u Rakovici IMT, tu su živeli motordžije, hard rokeri. Prvo čega se sećam da sam slušao su Black Sabbath, Deep Purple, Saxon, Motorhead, tako mi je formiran muzički ukus. Kada sam prešao iz IV u XII gimnaziju, nisam znao da postoje Boj Džordž, brit pop, Smiths, ja nisam čuo za njih, ne stidim se. Tada sam izgledao kao neki egzistencijalista, nosio crnu rolku, stavljao kreon oko očiju, izgledao gotovo kemp, ali kada sam došao u tu školu i upoznao ljude koji to slušaju, to je za mene bio skoro pa kulturni šok, meni su ti ljudi bili za odstrel. Nisam mogao da verujem da neko može da sluša Morisija, kao, na primer, moj drug iz škole Branko Dimitrijević.

A onda, na Hipodromu se desila naša varijanta Vudstoka. Trebalo je da se održe koncerti Iron Maiden i Motorheada, ali je Motorhead otkazao. Bilo je leto 1981, loše vreme, kiša, napravila se strahovita kaljuga. Došla je rokersko-stočarski raspoložena mlađarija, neosvešćena u vremenu i prostoru. U toj gomili pojavili su se i neki pankeri u kožnim jaknama, i – potpuno neverovatno za kraj XX veka – ta razjarena gomila htela je da ih linčuje zbog "prekršenog" pankerskog dres koda, jer su nosili dugu kosu. Tu je bio, sećam se, neki Ozren, militantni džankoza, koji je u bundi izgledao kao nadrealizam uživo, nosio je periku; ja do tada nisam čuo za novi romantizam, a on je, kao, imitirao Adama Anta.

Kako je uopšte nastao problem sa pankerima?

Bio sam osvešćen i demonstrirao sam neku vrstu građanske neposlušnosti naspram dominantne ideološke linije našeg socijalizma, naspram izvorne narodne muzike, zapravo naspram izvornog seljaštva. Bio sam toliko temperamentan i teatralan da je to izgledalo kao želja za egzibicionizmom. Ja sam čovek koga su maltretirali stariji gradski mangupi Dule Nedeljković, zvani Dule Glavonja, Zoran Kostić Cane, Velibor Miljković alias Bora Grbavi, kasnije Toni Montano, Peca Panker, Čarli, Čobi Smilja, Ciga, tzv. pankerka ekipa.

Uvek sam se nametao pankerima i govorio im: "Mi metalci treba da stavimo šapke i idemo ulicom. Šta bi bilo da je u Beograd došao Motorhead? Ja bih sa šapkom na glavi ušao u bus i ne bih ustajao matorcima, ‘Jeeeea heeeel!’"

Ciga me gleda i kaže: "Šta je bre, pičko mala? Znaš li ti šta bih ja uradio kada bi došli Ramonesi? Znaš šta bi uradio? Znaš šta bi uradio? Znaš šta bi uradio?"

"Šta bi uradio?"

"Ja bih se, razumeš, skinuo go i trčao Knezom dok me murija ne pokupi!"

I ja, koji sam imao empatiju prema svemu, gledajući Cigu, razumeo sam da bi i ja trebalo da se dokažem tako što ću da se skinem go pred svima, i doživeo sam tada konsternirajući osećaj stida. To je mene bilo neizvodljivo, tako da sam zanemeo. Nisam mogao da shvatim da su ti stariji muškarčići spremni za takav socijalni izgred i da nemaju osećaj stida koji sam imao ja. Tu je i otkrivena moja ahilova peta, moja stidljivost, kompleks koji me parališe. Kod komunikacije ja, inače, imam trip da ako pričam o nečemu što ne bih mogao da kažem pred milicijom, počnem toliko da se uzbuđujem i da bulaznim, ne bi li nekako pobegao od žarišta te nelagodnosti.

Ciga se posle zaposlio kao radnik obezbeđenja u australijskoj ambasadi, nosio je palačinku. Pankeri su šibadžije, cirkaroši, ali se vrlo brzo snađu, nađu neki strejt posao, zaposle se, ožene se. Gledao sam tu populaciju na taj način kao i njihove domete u životu. Znao sam da ih postavim na svoje mesto.

Neki ulični mangupi su uspeli da pored uličarenja, naše jedine religije, nešto i rade, i da zarade. Čarli je nosio kofere EKV-u, Cane je svirao u bendu, Dule Glavonja je bio stjuart, Mira Pankerka je radila nakit... A ja sam se osećao kao iz romana Oliver Tvist, nisam mogao da dobijem posao ni preko Omladinske zadruge. Bio sam i mlad i lep i zgodan, ali jednostavno nije moglo, morao si da znaš nekog. Tek kad je Grga postao tajkun noćnog života, omogućio mi je da u "Plastiku" provedem pet godina. Kao pankeri, svi oni delovali su relativno uverljivo, ali nije postojala iluzija da čovek može da se dokaže nekom svojom sposobnošću. Ja sam oduvek hteo da se bavim umetnošću i nisam mogao da razumem zašto reaguju tako grubo i sa tolikim prezrenjem na ono što sam smatrao svojom osnovnom vokacijom. "Umetnik, ma nemoj!"

O panku u Beogradu osamdesetih je, u međuvremenu, načinjena čitava mitologija?

Ono što se danas predstavlja kao "Muzej panka", ja kao svedok mislim da je to potpuna budalaština i potpuna mistifikacija, a ono što prezentuju i prebacuju u kontrakulturni diskurs, mislim da je to preterivanje... Reprezentacija svega toga: Bebi Dol, Slađana Milošević – deluje kao maskenbal. Neki možda i jesu bili takvi, ali nije to ta priča.

Ljudi koje sam tada znao nisu nosili kožne jakne da bi im neko nešto rekao, već je to bila želja za emancipacijom. Najinteresantnije u panku je što su klinci, deca službenika, prosvetara, deca iz neke srednje klase, želeli da budu radnička deca, pa su glumili proletere. Deca socijalizma, zbog dominantne ideološke linije, patriotizma, revolucije, humanizma, ideologije da svet postaje sve bolji i pravedniji, projektovala su se u ulogu radnika koji prolaze težak put da bi postali bolji ljudi, što je možda i poslednji romantičarski zanos jedne generacije koja je sanjala da će biti nezavisna od svojih roditelja. Ali to je meni išlo na živce. Shvatio sam da nije problem samo u ideološki korumpiranoj intelektualnoj eliti, korumpirani su skejteri, korumpirani su beskućnici, pankeri, svi...

A droga?

Mislim da sam postao ekspert za tu oblast: droge do 2000. nije bilo! Šta hoću da kažem?

Osamdesetih droga nije bila obavezna, a u današnje vreme ona je valuta moći na strogo kontrolisanom policijskom tržištu. Devedesetih se stvaralo tržište i ono je postalo teledirigivano. Do tada nije bilo droge za masovnu upotrebu, nije bilo keteringa. Nisi mogao da pozoveš dilera na telefon da ti dođe kolima na gajbu... Razlika je što onda, osamdesetih, drogi nije bio dat legitimitet. Nije imala građanski status! Koriščenje šprica je jedan oblik kriminala, oblik radikalnog prestupa. Špric je kao i utoka, krvni delikt. Kako se to koristilo, tako su ti ljudi i prolazili. Pomrli su, i to treba tako i čitati! Droga je za mene bila ozbiljan prestup na koji nisam ni pomišljao, možda zbog nekog građanskog osećanja stila života na to se nisam usudio... Počneš da se drogiraš i samim tim gubiš svako dostojanstvo. Nisam pristalica teorija zavere, kao, komunizam se rušio drogom, mislim da narkotici nisu demokratizovali ovo društvo.

Rođen sam za nategnute uvode, ali ovo je suština. To su bile osamdesete, godine nepatvorene emanacije, nove osećajnosti, senzibiliteta, bilo je ležernije, opuštenije vreme kada se nije koristio kondom i kad droga nije uslovljavala socijalna dešavanja. Isto tako, nije bilo ni želje za prevencijom i rešavanjem tog problema edukacijom mladih. Mistifikacije su opasne, izmišljale su se priče o nekakvim veštačkim rajevima, a u stvari ti probaš drogu i nastaju neopisive muke, kriziranja. Film Pejzaži u magli jedan je od najboljih filmova o beogradskoj, istočnoevropskoj narkomaniji.

Kako si počeo da glumiš?

Nisam završio srednju školu, pa sam upisao Fakultet dramskih umetnosti, da bi rešio svoj status. Ali ni tu nisam mogao da se uklopim. Nisam mogao da verujem da glumci, Nikola Kojo, između časova sviraju Računajte na nas na gitari i da im je to glavna zabava. Niko sa klase nije ništa uradio, upisali su šesnaestogodišnjake, ja sam bio najstariji, jedini sa već skoro izgrađenom umetničkom biografijom. Kada sam odlučio da više ne želim da studiram glumu, to je bio strašan socijalni prekršaj, neshvatljiva nezahvalnost, koju niko nije mogao da shvati. Majka nije mogla da shvati. A onda, 1992, dobijam ponudu da igram naslovnu ulogu u predstavi Gorčina Stojanovića o Niku Kejvu Sveti Nik, Povest svetske duše, u Bitef teatru, koji je tada vodila Ivana Vujić. Meni savetuju da se urazumim, da će ta predstava ući u udžbenike, predviđa se svetski uspeh, organizuje se ruska turneja, dolazi Vanesa Redgrejv po kasetu da predstavu promoviše u Edinburgu... Na mene se vrši nepotreban pritisak. Ja sam tada zapravo nezreo, psihički nesposoban da iznesem sve to, i pravim skandal za skandalom. Skidam se go na Sterijinom pozorju i, imitirajući nekoga, izjavljujem pred zabezeknutim auditorijumom da neću da igram više u fašističkom režimu. Zatim u bekstejdžu, ni krive ni dužne prozivam Egona Savina, Mikija Manojlovića i Slavka Štimca, koji su igrali u predstavi Zločin i kazna... Ljudi ne shvataju zašto ih ne volim... I tada, od tog nekog manifestnog karaktera moje ličnosti i umetnosti, mene preplavljuje latentni sadržaj od koga ne mogu da se odbranim. Jednostavno rečeno, meni nije dobro! Tada prvi put, a postojala je legalizacija svega, bez recepta se kupuju trodoni, i ja u nemogućnosti da se smirim krenem da zloupotrebljavam lekove i postajem tabletoman ne bi li kontrolisao sve izraženiji poremećaj u ponašanju.

Iste godine sam snimio i film Crni bombarder, mog bivšeg profesora Darka Bajića, idem s tim filmom na Niški festival. Niš je tranzitna zona, droga jeftina, traje moja strastvena ljubavna veza sa Aleksandrom, pažnja koju sam privukao pozorišnim uspesima, sve to zajedno dovodi me do otkrića da ja to – ne mogu da izdržim. I još sve ide u jednom estradnom pravcu i shvatam da je to svet kome ne pripadam. Film mi je tada bio neka tačka oslonca, ali su i u filmskoj produkciji vladali feudalističko-kmetovski odnosi. Sve što je dobro, sve što je povoljno, sve što je poželjno, cirkuliše u krugu međusobne korupcije. Nisam mogao sebi da obezbedim učešće u jednom takvom krugu. Nije to bio moj nivo igre, niti me je to toliko inspirisalo, niti je bilo nešto u čemu bih se ja konačno potvrdio... I Akademiju sam napustio jer me je sa svojim hijerarhijskim sistemom suviše podsećala na srednju školu.

Šta je kasnije bilo s pankerskom ekipom?

S pojavom nacionalističkog diskursa, počinje identifikacija likova iz moje mladosti sa političkim taborima. Čobi je sa Rajom Božovićem i Zvonkom Osmajlićem, kao telohranitelj Vuka Draškovića, Peca Panker postaje vođa navijača Delija, Toni Montano, nešto kao portparol Arkanove Stranke srpskog jedinstva... Nisam mogao da verujem, delovalo mi je suviše banalno, ali veći deo pank ekipe je počeo da srbuje...

I pre toga, posle pank svirki, da dokaže valjda koliko je buntovna, ekipa je znala da zapeva: "Oj vojvodo Sinđeliću". Koji je to nivo i pogled na svet? Da bi stvar bila karikaturalna, čuo sam neku izjavu Čedomira Jovanovića kako je o četništvu i Srbiji prvi put čuo od Caneta i on mu je, kao, otvorio oči, kao u to vreme su bile tolike neslobode...

Centralno groblje je nekada bilo mesto gde smo se sklanjali da duvamo. Tako jednog dana sa nekom ekipom nalećem na one koji su došli na sahranu Đorda Božovića Giške i tu srećem i Bjelogrlića, koji je to vreme glumio Bobu u "Boljem životu"... Doživljavam neku inicijaciju i osećam se kao da sam u nekom tajnom društvu. Put od SKC-a, Akademije do Giške...

U to vreme ja sam još bio na Akademiji i da bih dokazao kako sam dobar glumac, na vežbama, pošto se ložim na Van Dama, kolenima lomim scenografiju i uništavam svoje meniskuse. Pošto moram to da lečim, idem u bolnicu "Dragiša Mišović", a odmah tu dole je "narko centar" (Zavod za bolesti zavisnosti, prim. aut.) i tu srećem ekipu koja je u nacionalističkim taborima, dolaze po dnevnu terapiju, a ja na elektroforezu.

Devedesete?

Najavljivano vreme promena, vreme konfuzije... Rat, opšta kriminalizacija društva, nastava u školama se odvija u atmosferi velikog odmora, zasedanja u parlamentu liče na cirkuske predstave, a ja se zatvaram u kuću i počinjem da konceptualizujem svoj rad. Radim kao DJ na Radiju B92, iako nikada nisam slušao radio, sem u Čortanovcima sa nanom "Fontanu želja". Radim u "Ritmu srca", vodim noćni program "Narko-mafija" i izražavam se jezikom srpske avangarde između dva svetska rata. Kolega koji je bio divan prema meni je bio Dragan Đilas, ponašao se prema meni kao prema geniju... Dakle, imam svoj intimni prostor i čekam.

Godine 1994, usred Knez Mihailove, u Kulturnom centru Beograda, imao sam izložbu, zvala se "Superstar". Peđa Nešković me je preporučio kustosima KCB-a kao najbolji primer nove umetničke prakse. Galerija je postala slikarsko platno po kome su razbacane gramofonske ploče... Tada su me Ivana Simeunović i Anđelka Bojović, majka dvojice profesionalnih ubica, braće Bojović, pitaju za te ploče, šta je tu slikarski materijal, šta je tekstura... Kažem: "Kako ne shvatate, kolekcija ploča je legat sam po sebi, muzej sam po sebi, sa kojim čovek može da stvara novi ambijent, da manipuliše."

To je sve bilo pre Srebrenice.

Kako je 1995. došlo sa saradnje sa Želimirom Žilnikom u filmu Dupe od mramora (Marble Ass)?

Dok radim na radiju i čekam svoju priliku, pojavljuje se Želimir Žilnik i traži čoveka za film. Veran Matić mu kaže: "Ovo je interesantan mladić za tebe." Kako god da sam tretiran na "devedesetdvojci", shvatam da, iako skrajnut, ja sam uvažen, ali to što ja hoću oni ne proizvode, ne interesuje ih... Dobijam ulogu u Žilnikovom filmu Marble Ass, i imam zadatak da provedem par meseci sa beogradskim transvestitima. I, to mi jaaako teško pada. Zašto? Bez obzira na svu primamljivost gay kulture, gay power, ja sam dete svog vremena i užasno konzervativno vaspitan. Ne mogu da odvojim privatno-javno od izvođačkog. Uživanje u sirovoj čulnosti, tamo gde nestaje sjaj umetničke sofisticiranosti, bez višeg značenja, to za mene postaje banalnost. Kada sam se požalio Žilniku, on me je gledao belo. "Znam šta ti hoćeš, ali ja se time ne bavim. Ja ne snimam takve filmove. Je l’ možeš ti da ga nadrkaš i o njega okačiš kantu od 20 litara vode? Je l’ možeš? Ako možeš, ja ću stalno da te angažujem. Ako ne možeš, ok. Šta tu dramiš?" To je na mene toliko stresno delovalo da sam dobio napad slepog creva. Pauzirali su snimanje par nedelja dok se meni ta upala nije smirila.

Snimanje filmova je težak posao. Posle ovog iskustva, Žilnik je za mene jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, to je sviranje kurcu. Mislim i na sebe, istrajao sam trideset godina.

U to vreme Žilnik sve sam radi, od fizičkih poslova, prenosa scenografije, kamdžijanja stafa, sve sam, kao da je vojno lice, i to sa takvom strašću kao da ga posle pobede čeka orijentalni harem. Da je umetnički čin takva ostrašćenost, sa tim se do tada nisam suočio. Prosto sam se prenerazio, kao da mi je neko odsekao pišu!

Tada sam shvatio da su Čobi, Čarli, Cane i kompanija, žutokljunci. Da sam odrastao među beogradskim pederčinama, i da je sve to veliko glupiranje. A da prave šibadžije rade krvav posao, jer bez rada ti ne možeš da ostvariš umetničku egzistenciju. Napor ti određuje ne samo umetničku fizionomiju za javnost, nego ti određuje i karakter.

Naravno, tada nisam to ovako glorifikovao, već sam sve to beskrajno mrzeo. Shvatio sam da ne pravi Žilnik filmove jer mu treba umetnička zvezda poput Džonija Rackovića, već da je Racković jedan lik u Balzakovoj, čitaj Žilnikovoj, ljudskoj komediji, jedan od protagonista poremećenih tipova na Balkanu. Da se ne zanosim da sam nešto naročito i da se ne tripujem da sam neka velika faca u krugu ili izvan kruga dvojke. Da sam niko i ništa i da jedino umetnička egzistencija i konstantna fokusiranost, od 0 do 24, može i meni dati neki legitimitet. Tu poziranja nema! Ipak, Žilnik je prepoznao moj senzibilitet i ponudio da me povede i preporuči nekim nemačkim pozorištima. Ja se na to nisam osmelio. Imao sam druge planove. On je tvrdio da ovde neće ostati ništa, a meni je to ništa bilo izazov. Desilo se i da sam posle njegovog filma bio gadno pretučen i želeo sam da svoje dotadašnje iskustvo nekako recikliram, da pišem. Bez obzira na to što preko njega imam link sa Dragoljubom Aleksićem, link sa crnim talasom, bez obzira na to što je izvršio veliki uticaj na mene, osećao sam se iskorišćeno i posle Žilnika više nisam želeo avanturu. Bez obzira na to koliko sam se ložio na Džona Vejna, Lija Marvina i Čarlsa Bronsona, ja nisam tough guy.

U to vreme bio si, kako se to kaže, incidentan lik, sklon uličnim tučama.

Postoji granica koju određuje sam čovek, egzekutor, umetnik, koja kada se pređe, stvari krenu pogrešnim tokom. Kako se postaviš u startu, tako će ti i biti! Odustao sam od toga i prevazišao tu priču da budem veliki gradski šmeker. Nisam odmetnik, umetnik sam. Ako više ne živim tako, umem o tome da pišem.

Kako si otišao sa B92?

Otkaz mi je uručio Milivoje Čalija na dan početka bombardovanja, razlog je bila "povreda profesionalnog ponašanja", tj. napravio sam mrtav pijan "incident" na Kebrinom koncertu u "Reksu", što nema mnogo veze sa B92. To je na neki način bio dobrodošao gest, retardirao sam, radio sam skoro deset godina i nisam tamo imao više šta da tražim. Oženio sam se. Nisam mogao u radiju da napredujem kao novinar, a nisam ni Đole Trip.... Kasnije sam svoje akcije prodao Saši Mirkoviću. Sada srećem ljude, Miška Bilbiju, Tomu, Slončeta i shvatam da tamo više niko ne radi.

Neki od "gradskih likova" osamdesetih su kasnije napravili značajne karijere.

Da. Srđan Dragojević je postao rodonačelnik pink estetike. Sa njim nikada nisam imao nikakav konflikt, ali njega i njemu slične smatram za kulturne štetočine. Inteligentne, vešte, sposobne, koji baziraju svoj model delovanja na kopiranju kopije, uvoznom standardu koji veštački implementiraju u ovu sredinu. Srđan Dragojević, prvi beogradski panker?! Znam, kako da te se ne sećam! Koliko si bio panker, jedno leto? Jedan dan! Sa kim? Sa Lokom Nešovićem? Kasnije, Pink flamingo, treš, ok? Ali neee, to nema nikakve veze sa njim, on zastupa društveno angažovane teme, raspad Jugoslavije, a sada ga boli kurac i za to, on je u SPS-u! Ljudi plutajućeg identiteta! Dragojevićev film Parada je primer lažne dramaturgije, "gay populaciju" predstavlja kao da svi oni jedino žele da budu kafedžije. Šta je homoseksualizam, neka vrsta konvencije? Gej kultura, borba za ljudska prava, sve je to jedna konvencija...

Caneta iz Brejkersa pamtim iz neke druge linije, nije bio upadljiv. Išao je u moju osnovnu školu, i on je trpeo vršnjačko naselje. Povratak iz grada do Miljakovca, preko Banjice i Kanarevog brda bio je takav da je bezbednije bilo ići kroz Teksas sa dva revolvera. Nasilje je kao biblijska kuga razaralo predgrađa. Prvi put sam gledao Brejkerse na Kališu kod one Roksandićeve fontane, učestvovalo je više fantastičnih bendova, Koja je trebalo da nastupi poslednji. Tada mi je to izgledalo kao nešto tipično srpski, ali sa dozom kaubojskog šmeka, izgledali su kao bend koji će se usrati od kinte svirajući po srpskim selima... Sada Cane kreće u pravoslavne propovedi. Dvadeset godina ne živi u Beogradu i ne zna šta se dešava i dalje sa istom ohološću iz Zrenjanina drži moralne pridike novim generacijama koje su rođene sa njegovom muzikom, odrastale na njegovoj muzici... Relikti dece socijalizma, svi smo sa nekim falšom.

Marko Vidojković, pisac, postpanker, ima isti diskurs, kao sad svira pank, sada svira treš metal. Kada je to "srpski Bukovski" omirisao pank, gde je u gradu? Marko je čovek koji me je objavio, radio je sa mnom piktorijale, u "Plejboju", "CKM-u", i neobično džentlmenski se poneo prema meni, ali... Problem je, u stvari, u tome što ovi novi, kao i likovi iz prošlosti, nasedaju na entertejment.

Ali zato je Ćirilo, Petar Ilić, bio neverovatan. Mi smo se sprijateljili u nekoj neprijatnoj situaciji na Hipodromu, i to mi je bio umetnički kapital u životu. Našli smo se i u školi, u onom istom eksperimentalnom odeljenju u IV gimnaziji. Pošto je on već glumio u nekim filmovima, a tada je glumio pankera u Nešto između, družeći se sa mnom dao mi je kao mladom umetniku neki legitimitet...

Hoćeš li izaći na predstojeće izbore?

Nikada nisam izašao na izbore, ne interesuje me lažna društveno-politička odgovornost. Neću ni sada. Interesuje me ono što je umetnike svih vremena interesovalo. Da se tu ne zamajavamo: interesuje me pre svega intelektualni hedonizam, slava, mogućnost da živim od umetnosti i naklonost lepih mladih žena! Drugo me ne interesuje. I ne tražim i ne očekujem ništa drugo. Osim onoga što izložbom kao pokrićem mogu da stvorim, kao simulakrum – prostor za komunikaciju sa nekim novim generacijama, koji treba da me osveže, podmlade, da mi daju novi vokabular, da me održe u vitalnosti. Imam skoro pedeset godina!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net