fotografije: aleksandar anđić

Intervju – Ljubomir Simović, akademik >

Kako koji izbori, mogućnost izbora sve je manja

"Posle raspada Jugoslavije neki narodi su definisali, organizovali i stabilizovali svoje države. Mi spadamo među one koji to nisu uradili. Srbija se pretvorila u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja. Kafana ‘Šargan’ je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade. Jedino je onaj periferijski politički aktivista Mile, u međuvremenu, verovatno postao ministar, ako ne i nešto veće od toga"

Nedavno je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održan skup posvećen najnovijim knjigama Ljubomira Simovića. To su zbirka intervjua, kazivanja i zapisa "Titanik" u akvarijumu koju je prošlog novembra objavila Matica srpska, i pesnička zbirka Planeta Dunav u izdanju "Beogradske knjige" i Smederevske pesničke jeseni, objavljena prošlog maja povodom dodele nagrade "Zlatni ključ Smedereva" Ljubomiru Simoviću. U decembru je Ljubomiru Simoviću uručena nagrada Srpske književne nagrade za životno delo, a proletos je nakon četvrt veka u Narodnom pozorištu Simovićevog rodnog grada, u Užicu, postavljena na scenu njegova drama Čudo u Šarganu. Ovo su samo najaktuelniji podaci iz biografije ovog klasika srpske književnosti, koji opet skreću pažnju na njegovo celokupno delo.

"VREME": Knjiga "Titanik" u akvarijumu je još jedna hronika našeg doba i, kao što ste podsetili u napomeni, pripada nizu knjiga koje "su ispunjene najrazličitijim oblicima: razgovorima, esejima, člancima, pismima, dnevničkim beleškama, nekrolozima, besedama, govorima na demonstracijama i protestnim skupovima, zapisima i komentarima", nizu koji čine Kovačnica na Čakovini, Galop na puževima, Novi galop na puževima, Guske u magli i Obećana zemlja. Jedna od najvažnijih tema u ovim knjigama je Kosovo. Posmatrano u svetlu aktuelnih pregovora o Kosovu, da li ovu temu očekujete i u knjizi koja će se nadovezati na "Titanik" u akvarijumu?

LJUBOMIR SIMOVIĆ: Iako sam posle objavljivanja "Titanika" u akvarijumu već dao nekoliko intervjua u kojima dominiraju političke i društvene teme, ne bih želeo da nizu knjiga koje ste pomenuli dodam još jednu. Još jednu od te vrste. Tih šest knjiga obuhvataju period od 1981. do maja 2013. godine, obuhvataju decenije u kojima se raspadala Jugoslavija, sve one ratove, bombardovanje Srbije, otpor Miloševićevom režimu, borbu za demokratske promene. Bojim se da smo posle svega toga ušli u period velikog mrcvarenja. A mislim da sam u tim knjigama o svemu onom što se događalo rekao sve što imam.

U ovom trenutku, nizom novih eseja o našim slikarima, dopunjavam knjigu Čitanje slika.

Inače, pregovorima oko sudbine Kosova sigurno nećemo uskoro videti kraj. U taj problem su umešani mnogi vidljivi i nevidljivi prsti i interesi, i samo što se postigne neki dogovor, i samo što se nagovesti rešenje nekog problema, neočekivano iskrsne gomila novih, težih i komplikovanijih problema, koji posao kome se video kraj prete da vrate na početak.

Pod pretpostavkom da sad pišete dramu Boj na Kosovu, o čemu biste pisali?

Nema nikakvog razloga da se bavimo takvim pretpostavkama. Ja sam taj posao završio 2002. godine, kada sam okončao drugu verziju drame Boj na Kosovu. Kad sam napisao tu drugu verziju, Jagoš Marković mi je rekao da to nije druga verzija nego druga drama. Mislim da na to može i tako da se gleda. Radeći na toj drugoj verziji, ili na toj drugoj drami, više sam starog teksta brisao nego što sam dopisivao novog. Ali sam naglašavao neke akcente do kojih mi je od samog početka stalo. Neke ličnosti, na primer, kao što su knez Lazar ili Obilić, odavno su u našoj svesti definisane, i one u obema verzijama ove drame govore, otprilike, ono što se od njih očekuje. Da bih u staru priču uneo nove akcente, i nova viđenja i stavove, u dramu sam uveo niz novih ličnosti. Umesto "nebeskog naroda" uveo sam ljude sa novobrdske pijace: Pralju, Piljaricu, Ribaricu, trgovca kožama i njegovu ženu, berberina Bogoja iz Prizrena, koji je ujedno i vidar, hirurg i medikus. On u ovoj drami ima vrlo važnu i vrlo specifičnu ulogu, ali na njega niko nije obratio pažnju. Taj Bogoje i njegova uloga nisu promakli jedino Dušanu Makavejevu.

Boj na Kosovu se pojavio u jednom krajnje nepovoljnom političkom kontekstu, u kome su u tekst upisivana i značenja kojih u njemu nema. Dovoljno je pogledati samo one dve pesme koje vojnici pevaju odlazeći u boj iz koga se neće vratiti. To su dve tužne, elegične pesme, u kojima nema ničega ratničkog. A njihov tekst je u nekim prilikama i bukvalno prepravljan i falsifikovan.

Da bih naglasio značaj tih ljudi iz naroda, ja sam u spisku lica na početku drame njihova imena stavio ispred imena glavnih protagonista, srpskih i turskih vladara, plemića i vitezova. Njihovu ulogu sam istakao i na kraju. Dok se prva verzija završava molitvom despota Stefana, u kojoj se sadrži jedan državnički program, i scenom sa monasima Makarijem i Teofanom, druga se završava na novobrdskoj pijaci, raspravom i svađom Pralje, Piljarice, Ribarice i Velislave, žene trgovca kožama.

O problemima današnjeg Kosova sam pisao valjda u svih ovih šest knjiga, otvorenije i direktnije nego što bi se o tome moglo pisati u dramskom tekstu. Pogotovu ne u dramskom tekstu čiji je predmet bitka iz četrnaestog veka.

Da li vam pozicije akademika i klasika naše književnosti omogućavaju da javno kažete i ono što se akademik ne bi usudio, a pesnik bi?

To pitanje sebi nikada nisam postavljao. Znam samo da bi bilo normalno da svako, bez obzira na poziciju koju zauzima u društvu, ima pravo da javno, i bez posledica, može o svemu da iznese svoj stav. Iznošenje stava ne sme da bude privilegija nego prirodno i neprikosnoveno pravo svakog građanina.

Vi ste pre svega pesnik i dramski pisac. Pa ipak, među novinarskim pitanjima u intervjuima objavljenim u "Titaniku" u akvarijumu dominiraju političke teme. Kako to tumačite? Da li možda nadom javnosti da politika izgleda lepše kad se gleda očima književnika?

A zar ste vi iz mojih odgovora mogli da izvučete zaključak da u tim mojim knjigama politika izgleda "lepše"? Novinari su mi postavljali pitanja iz sfere politike zato što su očekivali da će se moji odgovori razlikovati od odgovora političara. I ja bih rekao da u tim mojim tekstovima i odgovorima politika izgleda mnogo "gore", što će reći istinitije, nego u onom što govore političari i partijski funkcioneri.

U zbirci pesama Planeta Dunav su vaše tri pesničke knjige: Ljuska od jajeta, Tačka i zbirka po kojoj je naslovljena trilogija. Koja emocija ih je učinila celinom?

Nije u pitanju samo, kako kažete, "emocija", nego ideja i koncept. U tom konceptu se možda sabralo sve ono što sam pisao u ranijim pesničkim knjigama. Izlazak na Dunav za mene je bio kao izlazak na vrh s koga se pruža pogled ne samo daleko u prostor nego i daleko u vekove i vremena. Dunav kao simbol, Dunav kao metafora, pomogao mi je da neke događaje, pojmove i probleme sagledam u najvećem mogućem kontinuitetu i rasponu, od neolita do naših dana.

I u vašim pesmama i u dramama prepoznaje se naš duh. Opisujući ga sa simpatijom, vi ga kritikujete.

Prilikom prikazivanja Čuda u Šarganu na Teatru nacija u Parizu, 1977, francuska kritika je, između ostalog, istakla da ja te ljude sa dna, sa periferije, sve te nesrećne Gospave, Ikonije, Jagode, Cmilje, Stavre, tog Prosjaka i Skitnicu, tog lopova Anđelka, prikazujem s razumevanjem i ljubavlju. Ja ih ne optužujem, ja im se ne rugam, ja ih branim i zastupam. Neki kritičari su u svoje vreme konstatovali da se ja u poemi Subota u Šarganu bavim "periferijom" i "prizemljem". Odgovorio sam da to možda jeste periferija u odnosu na Terazije, ali nije periferija u odnosu na zvezde. Za mene to nije "prizemlje", nego jedna ravan, jedan nivo na kome živi možda najveći broj ljudi. Verovao sam da se čovek i sa te ravni može projektovati uvis. Verovati da je ispunjenje čoveka moguće samo na takozvanom "najvišem nivou", a pritom misliti da je "najviši nivo" samo tamo gde je najviše novca i moći, značilo bi otpisati milione ljudi, i milione životnih mogućnosti. Ostvarenje čovekovog identiteta, pa ako hoćete i čovekove sreće, mora da je moguće na svim nivoima. Pa i na onim koje smatramo najnižim. Zato je za mene ona nesrećna Gospava važna u istoj meri kao Antigona ili Medeja.

Posle raspada Jugoslavije neki narodi su definisali, organizovali i stabilizovali svoje države. Mi spadamo među one koji to nisu uradili. Srbija se pretvorila u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja. Kafana "Šargan" je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana "Šargan". Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade. Jedino je onaj periferijski politički aktivista Mile, u međuvremenu, verovatno postao ministar, ako ne i nešto veće od toga.

Prošlogodišnja postavka u Užičkom pozorištu vaše drame Čudo u Šarganu, napisane pre četrdeset godina, pokazala je i ukazala na aktuelnost njene priče. Šta jedan literarni tekst čini aktuelnim?

Mislim da za to niko nema gotov recept. Najviše što mogu da kažem je da to zavisi od talenta i stvaralačke intuicije.

Na sajtu Užičkog pozorišta je moguće pročitati objašnjenje Ive Milošević, rediteljke najnovije verzije Čuda u Šarganu, da je predstavom želela da istakne "ono neprijatno ali istinito ogledalo našeg društva u ovom trenutku" koje je prepoznala u vašem komadu, kao i našu potrebu "uživanja u patnji i shvatanje patnje kao nezaobilaznog činioca našeg identiteta". Da li se slažete sa njenim čitanjem Šargana?

Nemam običaj da komentarišem ono što se piše ili govori o mojim tekstovima. Nisam imao utisak da je Iva Milošević to baš tačno shvatila. Ili je reč o nekoj njenoj izjavi koju ja nisam video. Ipak bih rekao da ličnosti iz Šargana svoju patnju razumeju ili ne razumeju, da od svoje patnje nešto nauče ili ne nauče, ali sam siguran da nisu toliki mazohisti da u svojoj patnji uživaju.

U Šarganu su dva vojnika Prvog svetskog rata, mrtva, koji još uvek traže pravdu. Kako gledate na aktuelno pitanje krivice za Prvi svetski rat i obeležavanje stogodišnjice njegovog početka?

Sećanje na Prvi svetski rat se u našem narodu čuva s nekim takoreći pobožnim poštovanjem, kao da je u pitanju sveti rat. Sveti u najlepšem, najčistijem i najplemenitijem smislu te reči. Nema porodice u Srbiji koja u tom ratu nema svoje mrtve i poginule. Moj deda po ocu, čije ime nosim, umro je u zarobljeničkom logoru u Doboju, 1916. godine. Moj deda po majci, Đorđo, u ratu je izgubio ruku, a potom je, 1918, u Bitolju, umro od španske groznice. Ja sam o tom ratu napisao nekoliko pesama: Bitka na Ceru, Izveštaj, Seoba Srbije... Tom ratu sam posvetio posebno poglavlje u romanu-hronici Užice sa vranama. Naš narod je u tom ratu bio izložen najvećim stradanjima, u bitkama, u epidemijama i represalijama, u onom strašnom povlačenju preko Albanije. Srbija je, srazmerno – bolje reći: nesrazmerno – svojim snagama, dala veliki doprinos pobedi saveznika. I sada oni koji su izazvali rat, koji su ga planirali, koji su rat videli kao priliku za svoju ekspanziju, pokušavaju da svoju krivicu i odgovornost prebace na leđa svojih žrtava.

Teško je biti mali narod. I teško je malom narodu da brani svoje istine. Osim toga, uvek postoji neko ko bi hteo da ga pretvori u nečiju guberniju ili u nečiju banana-republiku.

A sve što smo dobili, i sve što nismo dobili, platili smo veoma skupo.

Istoričari književnosti smatraju da je jezik vaših dela jedan od najlepših i najtačnijih u našoj književnosti. Na koji način vratiti i uspostaviti lepu reč u svakodnevicu?

Umesto odgovora, pročitaću vam nešto što sam jedne večeri zabeležio naletevši na poslednje sekvence filma Pobesneli Maks 3. Nisam uspeo da zabeležim cele rečenice, ni ime prevodioca, ali sam sa ekrana prepisao sledeće bisere: "pamćujemo" umesto "pamtimo", "znajemo" umesto "znamo", "da bismo pamćivali" umesto "da bismo pamtili". Na TV ekranima, a često i po našim novinama, piše se onako kako niko kod nas ne govori. Jedne večeri, opet lutajući po TV kanalima, bez nade da ću naći nešto vredno ili zanimljivo, naleteo sam na neki film, ili na neku seriju, gde u prevodu nekog dijaloga stoji reč НАЏОРНИЦА. Ta reč je, očito, preneta sa latiničnog NADZORNICA. Koji je to pismeni genije latinično DZ, kao da je DŽ, pretvorio u ćirilično Џ?

Naš jezik se ubrzano kvari, uprkos mnogim gramatikama i pravopisima. Svi, svuda, pišu i govore "odmaram" umesto "odmaram se". Neke reči, koje sam upravo naveo, dobijaju neverovatne i čudovišne oblike. Jezik se razvija i bogati kroz literaturu, a kod nas se knjige sve manje čitaju, i literatura je potisnuta na samu marginu, a ne bih se začudio ako se i sa margine protera. Zastrašujuće deluje ona Eliotova rečenica koja kaže "narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski". Gledajući šta se zbiva sa našim jezikom, i kome se prepušta njegova sudbina – a imajući u vidu i sve brojnije fakultete, koji se ne bave širenjem znanja nego prodajom diploma i doktorskih titula – neće nam biti teško da zaključimo na kome smo se putu našli.

U jednom od nedavnih intervjua govorili ste o Narodnom muzeju, poredili ste njegov sadašnji život sa životom u vremenu socijalizma. Kako je moguće da svi smatramo da je zatvoreni Narodni muzej bruka, a da to ništa ne pomaže?

I Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti na Ušću zatvoreni su već više od deset godina, zbog renoviranja. Za to renoviranje, međutim, država nema para, a para nema verovatno zato što oni koji drže ključ državne kase nikada nisu ušli, niti imaju potrebu da uđu, ni u jedan muzej na svetu. Naša politička elita za tu vrstu problema nije mnogo zainteresovana.

Kad je već reč o političkoj eliti, ono što je u jednoj prilici rekao akademik Vladimir Kostić – da naš najveći problem nije korupcija nego nekompetentnost – potvrđuje se svaki dan, u svakoj prilici i na svakom koraku. Međutim, uz nekompetentnost, kod naših političara primećujemo još neke osobine: na primer vlastoljubivost, na primer sujetu, na primer odsustvo elementarnog osećaja za realnost.

Srbija, kao što znamo, ima najzapuštenije puteve i najgoru železnicu u Evropi, a jedan od njenih ministara u svojoj viziji ne vidi ništa preče nego da, preko tuđih zemalja, preko Makedonije i Grčke, kopa kanal od Dunava do Egejskog mora!

Dok su svi šefovi država išli u Vatikan na inauguraciju novog pape, naš predsednik je izjavio da ide na njegovu beatifikaciju!

Nedavno smo imali priliku da prisustvujemo snimanju dramatične scene u Feketiću, u kojoj prvi potpredsednik vlade, trčeći kroz mećavu, spasava neko dete, prenoseći ga iz zavejanog autobusa u helikopter. I imali smo priliku, potom, da vidimo kako se taj spasilac, nezadovoljan satiričnim komentarima u kojima se njegov čin prepoznaje kao deo predizborne kampanje, pretvara u moćnog cenzora.

Ovih dana je veoma zapažen nastup još jednog člana političke elite, koji je, pošto je preglasan na sednici Glavnog odbora svoje stranke, povređen u svojoj sujeti, svojoj stranci naneo najteži udarac, i praktično je otpustio, zaboravljajući da ga je ona u svoje vreme uzdigla na sam državni vrh. Sa vrha svoje sujete, on je tim udarcem svojoj stranci poručio: "Država, to sam ja!"

Šesnaestog marta čekaju nas novi parlamentarni izbori. Kako koji izbori, naše mogućnosti izbora su sve manje.

Da li, i na koji način, Srpska akademija nauka i umetnosti utiče na aktuelni život nacije?

Umesto odgovora na vaše pitanje, ponudiću vam nekoliko redaka iz knjige Vođi Francuske revolucije Slobodana Jovanovića, koji je od 1928. do 1931. godine bio predsednik Akademije. Možda bi ovi redovi, koji su objavljeni 1920. godine, a kojima se aktuelnost ne može ni danas osporavati, mogli imati izvesnog uticaja na život nacije.

"Žirondinci nisu preterivali kada su tvrdili", piše Slobodan Jovanović, "da je Robespjerova popularnost javna opasnost. U opštem interesu nije bilo da ljudi izgube svaku moć kritike prema jednom političkom čoveku, i pođu za njime kao zaljubljeni i omađijani. Idoli u politici, kao i inače, opasni su stoga što obustavljaju proces rasuđivanja kod svojih obožavalaca.""


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net