Reklo bi se da sam pobedio virus, ali mi nedostaje nekadašnja množina: bakterije, bacili, mikrobi, virusi...

Nije li se nekad o izazivačima bolesti govorilo u množini? Ako sam podlegao zarazi ponavljao se u malome prizor našeg naroda privremeno poklekavšem pred brojčano nadmoćnijim ili podlijim neprijateljem, jedni su, to mi se baš bilo urezalo, napali našu vojsku dok je nevino i štaviše slatko spavala na obali Marice (koja više ne protiče kroz našu zemlju, otkud mi tamo?), drugi su nas obasuli bombama ne objavivši rat ni preko radija ni diplomatskom depešom, tako i virusi, ne vidiš ih, a oni svojom brojnošću savladaju tvoj organizam kad je ovaj najumorniji. U poslednje vreme čujem samo virus pa virus, e, mene nije jedan na jedan porazio virus, nego sam bio pao pred njihovom sabornošću i neodustajnošću, ali sam ih nadvladao i prisilio na povlačenje, nadam se da im kontranapad nije u planu, da nisu nagnuti kao generali Vermahta nad mapom mog tela i da ove godine neće pribeći još jednom blickrigu.


&


Na mestu nedaleko od onoga gde sam sa pet hiljada dinara kažnjen zbog protivzakonitog dvominutnog zaustavljanja, na uglu dakle Njegoševe i Koče Kapetana, ostavljen je ogroman džip, koji kraj sve svoje nepropisnosti i opširnosti promiče pažnji i saobraćajne i komunalne policije, i pažnji neprebrojnih trudbenika Parking servisa. Ako hoćeš autom da iz Koče Kapetana skreneš u Njegoševu, ili da je presečeš i nastaviš ulicom K und K, možeš prednjim delom svoje limuzine, iako sam nemaš nijedno tamno staklo, da ugroziš nekoga ko se u ulici sa prvenstvom prolaza možda malo i zaukao.


&


Crno staklo, kakva bolesna zamisao! Kakva suprotnost čistom, prozirnom staklu, ali i vitražu svom u živim bojama! Na brojnim malim pravougaonim staklima u metalnim okvirima, a kakva su bila na većim radionicama ili fabrikama, bivalo je gareži, ali mi nije smetala jer sam znao da se unutra radi, švajsuje, loži, ali okna koja se cakle (stakle) zar nisu bile ideal svake domaćice? A tek tanko staklo na petrolejki koje je moja mati svakodnevno – otkud nam tolike novine? – čistila i glancala dok ne bi sa njega nestala i poslednji trag dima.

Prvo moje crno staklo poteklo je od pomračenja Sunca, onog koje je našu planetu, slatko tamno zrno među zrnima, zadesilo negde oko šezdesete godine prošlog veka: danima se govorilo kako se od gledanja u pomračenje može oslepeti, utomlennoe solnce sme se gledati jedino kroz nagaravljeno staklo, to smo danima slušali i od medija i od učitelja koji su takođe uz Paju dobošara bili medij; možda su zaštita mogle biti i veoma tamne naočare, ali u celom Farkaždinu niko nije to imao, a možda prirodna garež potekla od večne vatre ima neka svojstva koja "Rej Banu" ni danas nisu dostupna, tek, bacili smo se na traženje stakla, stradao je mnogi prozor na tavancu, ili na štalskom prozoru, pristupilo se probnom garavljenju, ne čađavi se staklo uoči Božića: jedni su zacrnjivali stakla veličine vežbanke, da bi poput zavarivača imali zaštićeno celo lice, drugi, koji su možda i oskudevali u staklu, garavili su trouglaste otpatke, ne veće od palca odraslog homo sapiensa: držeći ih za najšpicastiji deo delovali su kao feudalci koji kroz lornjon iz lože prate pozorišnu predstavu.

Mislio sam da je providnost stakla njegovo ponajvažnije svojstvo, e sad, pošto u kriminalističkim romanima i filmovima odvajkada držim stranu policiji nije mi smetalo staklo kroz koje inspektori i svedoci vide osumnjičene, a ovi s druge strane stakla i zakona ne mogu da vide ko ih sve gleda i šta im se sprema!

Ali otkud sad to pravo civilima?

Crna stakla bih smesta zabranio i iskorenio, dao bih rok vlasnicima da ih sami zamene, nakon toga bi policija sva vozila uhvaćena sa tamnim staklima odvozila radi skidanja i komisijskog mrvljena crne staklarije, ili radi reciklaže za potrebe manjih policijskih postaja. Zabranio bih fabrikama da proizvode i ugrađuju crna stakla, kazna za kompaniju pet miliona dolara, za odgovorno lice petsto hiljada: ne možete izlaziti u susret bolesnim ili po okolinu opasnim ili uvredljivim željama vaših cenj. mušterija! Da, ali tamna stakla čuvaju političare i diplomate, ne mora svako da zna koji je velikaš u kojim kolima, zahvaljujući tamnim staklima broj uspelih atentata na demokratski izabrane predstavnike, ali i na plemstvo, smanjen je 18,3 odsto: ako spaseš život jednom političaru, spasao si celo čovečanstvo, to bi bio slogan proizvođača automobila, ali bih ja ta tamna stakla kao zastrašujuća, morbidna i diskriminatorna svejedno ukinuo. Bio bi to podstrek političarima, ali i pripadnicima organizovanog kriminala, da vode računa kako upotrebljavaju svoju moć: vladaj se i vladaj kao da ćeš sto godina biti vožen u kabrioletu kroz celu svoju zemlju! Ako si na čelu kriminalne družine – posluj i ponašaj se kao da ćeš sto godina biti bez tamnih stakala i bez telohranitelja!

Čekaj, a obični ljudi, koji su možda i otkidajući od usta doplatili za te grobljanske šoferšajbne, leptire i prozore, možda ni oni neće da svako vidi s kim se voze i kakva im je tog dana frizura, a? Zar ne ugrožavaš neotuđ. ljud. pravo na privatnost?! Ne, nipošto, auto je namenjen javnom saobraćaju: onog momenta kad si se izvezao iz svoje garaže i daljinskim zatvorio za sobom kapiju stupio si u neposredni i ravnopravan kontakt sa svim svojim pokretnim savremenicima, eto, tako stoje stvari.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net