fotografije: aleksandar anđić

Intervju – Kornelije Kovač >

Šta sam dao muzici a šta ona meni

"Bio sam prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku, želeći na taj način da pokažem i da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja... Ako bih na kraju morao da napravim neki zaključak, da sumiram, reći ću vam iskreno: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Najzad, imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima"

Da nije otišao prije četiri i po godine, moj otac bi ovog februara napunio sedamdeset i dvije. Kao i Kornelije Kovač. Možda sam zbog toga, spremajući se za razgovor sa jednim od najznačajnijih jugoslovenskih kompozitora, sve vrijeme nesvjesno pjevušila "Moja generacija iz četrdeset druge...", pjesmu Korni grupe, koju sam, još kao djevojčica, slušala u svojoj kući. Inače, s pjesmom Moja generacija Jugoslavija je 1974. učestvovala na takmičenju za Pjesmu Evrovizije.

Kornelije Kovač nije samo jugoslovenski kompozitor, autor nezaboravnih pop i rok melodija, filmske i pozorišne muzike, nego i pisac. Koji ponekad na novinarska pitanja odgovara – pjevajući... Autor je autobiografskih naslova Tamne dirke ("Prometej", 2003), Fusnota: priče o pesmama koje su obeležile YU-rock scenu ("Laguna", 2010) i zbirke kratkih priča Falko i druge priče (K.K. Music Production, 2007) u kojoj na jednom mjestu kaže: "Budi ono što jesi. Nikad nemoj bežati od sebe – bolje pokušaj da shvatiš ko si."

Ko je zapravo Kornelije Kovač? Šta trenutno radi?

"Srećom, u ovim godinama ne moram da se takmičim sa mladim kompozitorima i po svaku cenu pišem pesme koje bi se svidele publici", kaže Kornelije Kovač. "Odavno ne analiziram postojeću muziku i na osnovu nje pišem novu. Što sam, inače, naučio još tokom studija na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. Tako sam svojevremeno, slušajući i svirajući Betovenovu Mesečevu sonatu, za Korni grupu napisao Sonatu i Etidu. Mesečeva sonata, to vam je ono: ti-di-ti-ti... Znate...? E, a da sada, u ovim godinama, ponovo radim isto, pravo da vam kažem – ne da mi se. Doduše, ni današnji pevači me baš nešto i ne jure; tim pre što znaju da publika traži jednostavne stvari, melodije koje lako zapamti: čuje ih dva, tri puta i odmah peva: la-la-la... Umesto toga, radim onako kako sam uvek radio."

"VREME": Kako ste radili?

KORNELIJE KOVAČ: Komplikovano.

Šta to znači?

Krenem lepo, sve ide po planu; odjednom, ulazim u komplikacije. Valjda mi se učini suviše obično... Pokušavajući da se u tom smislu kontrolišem, često sam znao da prste povežem selotejpom: najpre vežem kažiprst i srednji, a onda i mali i domali; slobodan ostaje samo palac. E, onda komponujem palčevima. Tako je nastala pesma Jedan groš.

"Je-dan groš, sta-ri groš, to je sve, sve što i-mam još..."

Uostalom, zbog komplikovanja koje sam pomenuo, kritičari su još sedamdesetih godina prošloga veka govorili kako je muzika Korni grupe nekomercijalna, pomalo hermetična.

Je li bila?

Možda i jeste. Iako sam baš u vreme Korni grupe napisao mnogo pop-pesama, singlova koji su postajali hitovi. Zašto se oni danas ne sviraju? Verovatno zbog toga što nikada nisam spadao u "moderne" kompozitore čija je muzika bila puna ondašnjeg bunta i protesta; najzad, nikada nisam pisao takozvane urbane tekstove. Umesto toga, sedamdesetih godina prošloga veka smo, recimo, pevali Ivo Lola; Džum-ram, pesmu o mravima i ljudima; Pastir i cvet: mladi pastir se probudio u planini, uzeo frulu i svira ovcama... Uživao sam da pišem takvu vrstu muzike.

Sa pesmom Pastir i cvet, Korni grupa je otišla u Holandiju, na festival Singing Europe, na kome je osvojila nagradu kao najinteresantniji i najoriginalniji sastav. Moj basista je svirao saz, prethodno ga pronašavši u nekom bosanskohercegovačkom selu; drugi gitarista – šargiju; bubnjar tarabuk, a ja indijsku frulicu, koju sam, inače, naučio da sviram samo da bih izveo uvodni deo pesme.

A Trla baba lan?

Trla baba lan je poslovica od koje sam napravio pesmu. I nema sumnje: uzimao sam iz tradicije, iz narodnog stvaralaštva, ali ne na način na koji to rade ostali kompozitori koji navodno "kopaju po tradiciji Balkana".

Nego?

Nikada se nisam dominantno oslanjao na folklornu melodijsku i harmonsku strukturu; umesto toga, uzimao sam male motive koji dokazuju da je to što radim ipak negde tu, da postoji u našoj balkanskoj tradiciji... Pogledajte, recimo, Pjevam danju, pjevam noću: reč je o mađarskom folkloru. Čist čardaš! Tara-dam-di-di-di-di-di-ta-ra-dam-di-di-di-di-di-ta-ra-dam-da-da-da-di-di... Vidite?!

Dete sam mešanog braka, Jugosloven, pa...

U vašim kompozicijama zapravo pjevaJugoslavija?

Peva. U njima imate od svega pomalo. Ali, to ne radim svesno; naprosto, tako dođe... Kada sam za Lepu Brenu napisao Sitnije, Cile, sitnije, optužili su me da sam u jugoslovensku muziku uveo turbo-folk. To je smešno!

Šta je smiješno?

Ta pesma nema veze sa narodnjacima. A kako je nastala? Brenin menadžer me je mesecima molio da dođem u Hotel "Jugoslavija" da je čujem.

"Brena ne peva samo narodnjake!", ubeđivao me je. "Dođi, čoveče!"

Na kraju sam otišao. Pevala je grupu ABBA, italijansku muziku... Ipak, znao sam da imamo veoma malo vremena, a evrovizijska pesma se ne piše za dan ili dva. Trebalo je sesti, razmisliti, napisati.

Kada sam na kraju prihvatio, shvativši da je reč o muzičarima koji vuku na narodnjake, u uvodu pesme sam uzeo ono: dam-da-di-ra-da-ra-dam-da-di-ra-da-ra... I to je sve što sam ubacio od narodne muzike. Ostalo je Boney M: dam-dara-dam-di-da-di-da-da-da... Svejedno, ipak sam optužen za turbo-folk.

Inače, uvijek se dugo pripremate prije nego što sjednete i napišete pjesmu?

Ne uvek; iako se dogodi... Etida se, recimo, dugo kuvala u mojoj glavi. Naime, dok sam još bio dete, u Subotici sam često prolazio pored kuće sa uvek spuštenim roletnama iz koje se čula muzika. Ko li to svira, pitao sam se. Nikada nisam saznao; a zamišljao sam kako taj klavir svira neka veoma mlada devojka. Što sam zapamtio i što je bilo dovoljno da napravim priču:

"Plove u tišini neke davne misli i vraćaju me danima kad sam bio dete... Devojka je svirala najlepšu sonatu danima u tamnoj sobi za klavirom..."

Kada sam dobio sliku, setio sam se da sam na Akademiji polagao Betovena. E, mislio sam, Etida će ići po harmonijama Betovenove sonate. Reč je o III stavu koji ide u veoma brzom tempu; kod mene je išlo kao balada.

Inače, komponovao sam različite stvari: dečije pesme, džez, pop-hitove, filmsku muziku, kompozicije koje vuku na tradiciju...

I gdje ste se najbolje osjećali? Gdje ste najviše uživali?

Uvek sam uživao kada napravim dobru muziku, ma kom žanru ona pripadala. I, kada već nešto napišem, onda to kasnije mnogo puta preslušavam, razmišljam o tome. Retko kada doterujem jer mislim da je nabolje ono što prvo izađe...

Stvaralački čin je, inače, veoma nejasan: nikada ne znam od čega krećem. Tim pre što za razliku od priče ili od teksta, melodiju ne možete da zamislite; možete da je svirate, da je pevušite, zviždite. I da onda gledate dokle ste došli. Pored toga, kada sam pisao melodiju, u većini slučajeva nisam imao tekst; kasnije bih ga uglazbio. A uglazbio sam toliko pesama naših velikih pesnika: Očajnu pesmu Milana Rakića, Pesmo moja Jove Jovanovića Zmaja, Pevam danju pevam noću Branka Radičevića, pa Jovana Dučića, Ljubivoja Ršumovića, Branka Ćopića...

Kako izgleda taj proces "uglazbe"?

Reč nema melodiju, ali ima ritam. Evo, dodajte mi tu vašu knjigu! Slušajte: "Napuu-stio-je-me-sto-za stooo-lom-u-za-ba-čenom-re-storanu-i-zah-va-lio-se-na-dru-štvu..." Čujete li? Pevam! Pevao bih vam i tekst iz novina, šta god želite. Razumete? I tu nema mistifikacija.

Mnoge vaše kompozicije su kasnije izvođene u drugačijim aranžmanima. Kako vam zvuče?

Čoveku je drago kada čuje na koji je način neko doživeo ono što je on nekada napisao. Ne volim samo kada iskoriste tekst moje pesme pa se onda krvnički zajebavaju. A bilo je i toga... Iako sam imao pravo da zabranim, to nikada nisam učinio.

U knjizi Bolja prošlost, Petar Luković kaže kako su vas, zbog toga što ste u Korni grupi često mijenjali pjevače, nazivali diktatorom. Jeste li zaista bili teški za saradnju?

Muzičari sa kojima sam svirao bili su dobri i zahvalan sam im na tome što su ostali u stalnoj postavi Korni grupe. Gitaristu smo promenili posle godinu, godinu i po; ostali su svirali do kraja. Ali, tačno je: menjao sam pevače. U to vreme – sedamdesetih – uživali smo u tome da eksperimentišemo, da spajamo džez i rok, pravimo muziku koja je drugačija. Melodije su postajale sve teže, pa sam, prirodno, tragao za pevačem koji će biti u stanju da to otpeva. A u tome se svi baš nisu najbolje snalazili; zato sam menjao.

U čemu je, recimo, bio problem sa Zdravkom Čolićem?

Zdravka Čolića sam prvi put video u Ambasadorima, na Šlageru sezone. Imao je odličan nastup, bio mlad, zgodan, pokretljiv, dobro pevao. Sve! Doduše, mislio sam da je više u rokenrolu... Iako je pitanje je li Korni grupa uopšte svirala rokenrol. Lično, mislim da je sve što sam radio bila sinteza roka, klasike, džeza, tradicije... Nikada samo rok.

E, da, Zdravko... Prilikom nastupa u jednom od novosadskih fakulteta, u atmosferi koja je bila usijana – krcat prostor, publika svuda okolo, plafon na pola metra iznad naših glava – Zdravko se, pevajući, u jednom momentu bacio na kolena. Čoveče, kao Đorđe Marjanović! Nisam mogao da verujem! A kažem vam: mlad, trebalo je da bude bliži roku. Ipak, suština spora nije bilo to bacanje na kolena; jednostavno, pokazalo se da njemu ta vrsta muzike nije ležala. Zato smo se razišli. Kasnije sam za njega mnogo toga komponovao. I to veoma uspešno.

A te priče – diktator i to... Možete da pitate Dadu Topića, reći će vam. Iako je i on, kao i mnogi sa kojima sam sarađivao, jedno vreme o meni govorio kao o diktatoru.

Ko je od pjevača koji su prošli kroz Korni grupu po vašem mišljenju bio najkompletniji muzičar? Ko vam je bio najbliži?

Ako gledamo iz ugla onoga što sam želeo, kako sam zamišljao da bi nešto što napišem trebalo da zvuči, onda su to bili Dado Topić i Zlatko Pejaković. Bio je tu i jedan... Oprostite, imam povremenu amneziju... Opasan broj godina: sedam dva! Ne može, znate... Sećam se da je imao hrapav glas, nešto kao Džo Koker.

Dušan Prelević?

Jeste! Prelević je bio dobar pevač, ali opasan. Voleo je da se tuče...

"Zar ne mislite da je nekome ko je završio Muzičku akademiju satisfakcija da celog života piše pesmice od osam taktova", rekli ste u jednom intervjuu. Je li vam danas žao što se niste bavili nekom drugom vrstom muzike?

Jeste. Tim pre što je klasika daleko odmakla. Danas me, budući da dugo nisam pisao tu vrstu muzike, nije sramota da klasične kompozitore kakvi su Zoran Erić ili Srđan Hofman pitam za savet, da ih zamolim da mi pregledaju rad. Samo u snovima, naravno... Naročito zbog toga što nisam imao priliku da često radim sa orkestrom. To nije kao na Berkliju, gde studenti Orkestracije – aranžiranja – svakoga dana imaju obavezu da za džez orkestar aranžiraju šesnaest zadatih taktova. Eto, tako se uči. A ne kao kod nas na akademijama. Naročito ne kao što se to činilo nekada, recimo u periodu od 1961. do 1964, dok sam studirao na sarajevskoj Muzičkoj akademiji.

Zbilja, kako je izgledalo studirati muziku šezdesetih na Muzičkoj akademiji u Sarajevu?

Nažalost, nisam studirao Orkestraciju; studirao sam Teoriju i klavir, čvrsto verujući da mi je neophodno samo teorijsko znanje. Inače, nikada se nisam spremao za to da budem klasičar, da budem reproduktivac koji svira dela svetskih kompozitora.

Na akademiji sam naročito voleo Kontrapunkt, predmet koji je zapravo savršen model po kome se muzičko znanje najbolje i oseća i vidi. Reč je o kretanju note prema noti, odnosu zvuka koji komunicira sa drugim, ili istovremeno sa više njih. Recimo, imate Cis i A; e, sada se taj Cis i A kreću: jedan ide gore, drugi dole; prvi zastane, drugi se penje... Troglasne invencije, pa to je Bah!

Dakle, učio sam Teoriju, voleo Kontrapunkt i Solfeđo, koji je za sve muzičke škole, za sve akademije, za sve muzičare – najvažniji predmet.

Vjerujem da za vašu biografiju kompozitora nije bez značaja to što je vaš otac bio dirigent, profesor muzike i direktor muzičkog festivala u Subotici.

A moj deda Kornel muzičar koji je u subotičkom Simfonijskom orkestru svirao violinu i kontrabas. Ali nije komponovao. U Subotici je vodio nekoliko horova, među kojima i crkveni. Deda je bio već veoma star kada ga je pisac knjige Po prašnjavim subotičkim drumovima video kako je u dvorištu kuće naložio vatru u koju je bacao note.

"Zašto to radite?", pitao ga je.

"Zato što ovo više nikome nije potrebno", odgovorio je zaneseno, ne skidajući pogled sa hartije koja je gorela.

Inače, pre Drugog svetskog rata, u Suboticu – koja je u to vreme bila deo Mađarske – stigao je Lanji Erno, dirigent iz Budimpešte, sa zadatkom da podigne kulturni život grada. Erno je bio odličan pedagog, sjajan dirigent. U Simfonijskom orkestru kojim je dirigovao, moj deda je svirao violinu.

"Sinovi moji", rekao je očajni Lanji Erno onoga dana kada je njegov kontrabasista umro. "Šta ćemo da radimo? Simfonijski orkestar ne može bez kontrabasa koji niko u Subotici ne svira..."

E, onda se moj deda ponudio da zameni umrlog kontrabasistu i tako spasao orkestar.

Deda je kasnije dirigovao i mnoge poznate operete tog vremena.

A otac?

I otac je bio muzičar... Dete sam mešovitog braka, rekao sam vam: otac Mađar, majka Srpkinja. Budući da to nije stvar zakona, da to čovek sam bira, prihvatio sam očevu stranu. I volim to što sam Mađar. U Jugoslaviji vas niko nikada o tome nije pitao. Šezdesetih godina prošloga veka sam, kao student Muzičke akademije koji je svirao po igrankama, od prijatelja saznavao da su sarajevske devojke govorile kako je u njihov grad stigao "zgodan Mađar iz Subotice koji još i dobro svira". Dakle, ne samo da sam "Mađar iz Subotice", nego sam, eto, bio i zgodan.

A imate i to neobično ime.

Rođen sam u Nišu 1942. Moji roditelji su se prethodno bili dogovorili da će, bude li muško, detetu otac dati ime. U početku, dok još nisu zvanično upisali, ideja je bila da se zovem Kornel, po dedi. Međutim, plašeći se kako će u tom ratnom haosu reagovati rodbina i susedi, majci je ipak pošlo za rukom da oca ubedi da ime nekako "ublaži"; tako sam postao – Kornelije. Kada o tome razmišljam, volim da verujem da mi je majka dala ime po čuvenom srpskom horovođi, Korneliju Stankoviću, koji je muziku studirao u Budimpešti.

Ali, kako to da ste rođeni u Nišu?

Majka je iz Niša, otac iz Subotice. Otac je 1937, 1938. i 1939. sa svojim orkestrom svirao po celoj Kraljevini Jugoslaviji; naročito po banjama. Nišlija, muzičar iz očevog sastava, neprestano je pričao o ratu koji se spremao i mog oca nekako nagovorio da s njim ode u Niš. Otac se zaposlio u Socijalnom osiguranju radnika, gde je sreo moju majku koja je radila u istoj zgradi, samo na drugom spratu.

Rat su proveli u Nišu?

U Nišu, koji je četrdesetih godina prošlog veka bio deo Nedićeve Srbije, živeli su do 1943, kada je donesen zakon po kome je strancima bilo ukinuto pravo na rad. Kako je otac bio stranac, svi smo morali da se vratimo u Suboticu, gde smo dočekali kraj rata.

Mnogo godina kasnije, u roditeljskoj kući sam pronašao molbu koju je otac uputio jugoslovenskoj ambasadi u Mađarskoj: tražio je dozvolu da se sa porodicom vrati u Suboticu. Po toj bih osnovi danas mogao da tražim mađarski pasoš.

Kako to da ste Muzičku akademiju upisali baš u Sarajevu?

U Beogradu nisam prošao prijemni; tako. I nisam se pokajao što sam došao u Sarajevo. Imao sam divne profesore. Dane Skerl mi je, recimo, predavao Muzičke oblike; Harmoniju – Božidar Trudić... Harmonija je na svim akademijama veoma važan predmet. Budući da je propisivao striktna pravila koji ste se morali pridržavati, taj mi je predmet, sećam se, zadavao dosta muke.

Zašto?

Paralelne kvinte i paralelne oktave su, na primer, bile zabranjene; ako ih napravite, možete biti sigurni da ste pali na ispitu. Istovremeno, one su za rokere bile veoma važne... Ili, odnos intervala tritonusa: ako ga ne sprovedete kako valja, dobili biste slabu ocenu.

Šta ste još učili na Akademiji?

Istoriju muzike mi je predavao Jože Sivec; Klavir – Ružica Savić, čiji je muž radio na Televiziji Sarajevo; Solfeđo – Eli Bašić, majka glumca Relje Bašića. Gospođa Bašić nas je na svoj poseban način učila da čitamo note.

Tih šezdesetih godina sam, kada bih god bio u prilici, kupovao note džez muzičara. Posebno Dejva Brubeka, poznatog i po tome što je kombinovao klasiku i džez. Na Radio Sarajevu sam, pokušavajući da sledim Brubeka, napravio i nekoliko sličnih snimaka .

Na Radio Sarajevu ste radili dok ste studirali?

Tako je. Pozvali su me Zlatko Daniš i Nikša Dabović, urednici Zabavne redakcije Radio Sarajeva.

"Dečko", rekli su, "dobro sviraš. Hoćeš li da dođeš na Radio Sarajevo? Spremi orkestar, prijavi i – snimaj!"

Tako sam počeo. I to sa džez triom. Snimali smo mnogo... Kupio sam note Oskara Pitersona, mog obožavanog pijaniste, i kroz one njegove ta-da-da-di-da-da-di-da-du-du-duda-du-du-dadada-du-di-du-di du-di-du-da učio džez. Kod Dejva Brubeka sam u međuvremenu otkrio akorde – jedan preko drugoga – što sam mislio da je... Čuo sam ih, doduše, i ranije, ali kada sam video: Ge, Ef, Ha, Ef, As, Des, Ef... Uh, mislio sam, to je to!

Kako su reagovali vaši profesori?

Najviše se ljutio profesor Kontrapunkta... Oprostite, ne mogu mu se setiti imena. Bože, izgleda da postajete svedok laganog umiranja; umiranja uspomena...

Dobro, sjetićete se kasnije...

Ne, ne... Antun Lavrin, tako se zvao! Bio je čovek starog kova; bečki đak, kome sam kasnije posvetio kompoziciju Moj profesor.

Profesoru Lavrinu se nije dopadalo to što sam, umesto da se posvetim Akademiji, svirao po igrankama i snimao "taj džez" na Radio Sarajevu.

"Gde je Kovač?!", ljutio bi se kada bi shvatio da opet nisam na predavanju. "Taj njegov džez..."

Na kraju, kada smo diplomirali, profesora Lavrina sam pozvao na ručak, pokušavajući da mu objasnim zašto sam ponekad izostajao sa njegovih predavanja. Bilo mi je stalo da to razjasnim.

"Vi ste talentovan čovek, veoma vas cenim", rekao mi je. "Ali, moram da vam kažem da mi je uvek bilo žao što svoj talenat traćite na te bezvezne stvari..."

Kao i većini ljudi, i meni je vreme studiranja u Sarajevu bilo najlepši period u životu.

Pretpostavljam da ste onda naročito teško doživjeli četvorogodišnju opsadu Sarajeva?

Rođen sam u Jugoslaviji; rat je bio poslednja stvar koju sam mogao da zamislim. Ajde, Srbi i Hrvati: ta besmislena netrpeljivost je uvek postojala, postoji i danas. Ali Bosanci...?!

Još 1989. sam otišao u Španiju, u Madrid; u Beograd sam se vratio 1995.

Kako bih pobegao od jugoslovenskog užasa, tih godina sam pisao instrumentalnu muziku koju sam nazvao Balkan. Bila je posvećena mojoj zemlji, Jugoslaviji. Jedna od kompozicija, balada, nosila je naziv Smrt u Rajskoj dolini. Znate li gde je Rajska dolina?

Gdje?

Na Jahorini. Tamo su mnogi od nas Jugoslovena prvi put stali na skije. Iako nisam imao pojma da li su baš na tom mestu ikada vođene borbe, pišući, zamišljao sam Rajsku dolinu, nekog dečaka koji je u njoj naučio da skija i koji je, nekoliko godina kasnije, na tom mestu izgubio život. Možda sam njegovu smrt pogrešno smestio u Rajsku dolinu; možda tamo nikada nije ispaljen nijedan metak... U svakom slučaju, inspiracija je bila snažna. Taj film sam video u svojoj glavi i tom nepoznatom mladiću posvetio svoju baladu.

Na albumu imate i Božić nadomak Vukovara: pokušao sam da se stavim u ulogu mladog vojnika koji je početkom devedesetih iz Beograda – i to baš na Božić – krenuo na Vukovar.

Na CD-u Balkan imate desetak sličnih kompozicija.

Ko ga je izdao?

CD je izdala Ariola, a C.E.A.R., organizacija za izbeglice iz celog sveta – predložila da se sav prihod od prodaje uplati deci žrtvama rata u Bosni i Hercegovini. Svoj deci! Naravno da sam pristao.

Iako pre toga niko u Španiji za mene nije ni čuo, CD je prodat u 35.000 primeraka. Očito, svi su hteli da nekako pomognu. Španski novinari su slikali i Felipea Gonsalesa dok je kupovao moj CD Balkan.

U međuvremenu sam bio pozivan da gostujem na španskim televizijama, u njihovim informativnim emisijama.

"Kako to da jedan Srbin pomaže deci Sarajeva?", pitali su me.

Šta ste odgovorili?

"Kako?!", čudio sam se. "Ljudski! Ne znam kako drugačije... Ne interesuje me kog su političkog opredeljenja roditelji te nesrećne dece, ko su njihovi preci! Zar tražite od mene da razgovaramo na taj način?!"

Jeste li se tokom rata čuli sa nekim od svojih sarajevskih prijatelja?

Čuo sam se sa Gordanom Magaš, balerinom. Rekla mi je da je ranjen Esad Arnautalić. Esad je bio...

Pozvao sam, javila se Esadova supruga.

"Nije metak", rekla je, "šrapnel... Nosi zavoj... U podrumu je, sa ostalima..."

Učestvujući tih dana u emisiji na španskoj televiziji, sreo sam i čoveka iz austrijskog Crvenog krsta koji mi je rekao da sutradan odlazi u Sarajevo. Zamolio sam ga da ponese pisamce koje sam napisao odmah tu, na komadu papira...

Kome?

Davorinu Popoviću i Kemalu Montenu.

"Kemo, Davore, drž’te se, sa vama sam! Kornelije."

Kasnije su to obojica pominjali.

Međutim, ni jednoga ni drugoga nisam uspevao da dobijem, budući da su – saznao sam kasnije – tih godina visili u prostorijama FIS-a. Igrali su karte, pili dok su ovi udarali sa brda.

Kako ste upoznali Davorina Popovića?

Šezdesetih sam ga viđao na košarkaškim utakmicama: nizak, ali spretan – baš kao Moka Slavnić – uspevao je da predribla one visoke i da dâ koš. Jedna ekipa navijača je, sećam se, navijajući udarala po loncima, druga je imala čegrtaljke. I kada god bi Davor postigao koš, ovi sa čegrtaljkama bi vikali: Pim-pek, Pim-pek...

Sledeći put sam Davorina Popovića video u sarajevskom klubu Sloga.

"Sviraju Indexi", rekli su mi.

Shvatio sam da Pimpek ne samo da igra košarku nego i – peva!

"Nemaš vibrato, zato dok pevaš treseš glavom", zavitlavali smo ga kasnije.

Posle su mi objasnili i odakle to Pimpek: navodno, Davor je negde iznad uha imao izraslinu koju je uporno pokušavao da sakrije kosom... Bio je sjajan čovek. Doduše, iako smo 1967. proveli ceo mesec na turneji po SSSR, s njim se, budući da ne podnosim alkohol, nisam preterano družio. Naprosto, u tom smislu nisam mogao da ga pratim. Iako Davor nije bio alkoholičar...

Nego?

Voleo je da popije, bio boem, ali nije bio alkoholičar. Nikada ga nisam video pijanog.

U Indexe sam kao klavijaturista došao početkom 1967, a otišao sredinom 1968, kada sam se, posle osam godina, vratio u Beograd.

Šta ste napisali za Indexe?

Ne mnogo toga: Ako jednom budeš sama i aranžman za Jutro će promeniti sve. Jednom sam došao na ideju da napravim skraćenu verziju epske pesme Boj na Mišaru.

Za Indexe?

Naravno. U to vreme je sve bilo naše, jugoslovensko: naša epska poezija, naša tradicija, naša kultura. Tako smo živeli... U pesmi Boj na Mišaru poslednji stihovi glase:

"Rani sina pak šalji na vojsku / Srbija se umirit’ ne može".

Ko bi sanjao šta će se sve u međuvremenu dogoditi...

Pesmu smo snimili, iako je Jugoton nikada nije objavio. Međutim, Boj na Mišaru se, u izvođenju Indexa i Davorina Popovića, devedesetih odnekud pojavio kao pirat. I to u Bugarskoj! Dok je trajala opsada, Sarajlijama su tu pesmu puštali sa Pala!? Nadam se ne prečesto.

Proveli ste, kažete, sa Indexima mjesec dana na turneji po SSSR...

Nismo išli sami; išli smo sa Bobom Stefanovićem, Žarkom Dančuom, Krstom Petrovićem, Anicom Zubović, Lidijom Kodrič... Indexi su obično svirali tri, četiri kompozicije. Prva dva koncerta smo, sećam se, svirali samo strane stvari. Iako, naravno, niko od nas nije znao engleski jezik. E, onda su nam jedne večeri prišla dva čoveka u crnim odelima i rekla da imaju dve zamerke.

Koje?

Prva je bila to da je naš gitarista, za razliku od ostalih koji smo imali crne, nosio žute cipele; druga se odnosila na repertoar: naime, smetalo im je što pevamo pesme bendova koji su dolazili sa Zapada.

"A naša publika bi volele da čuje nešto od bratskih jugoslovenskih naroda", rekli su. "Konferansije će vas ubuduće obaveštavati šta svirate."

I, jeste li promijenili repertoar?

Jesmo, ali nakratko.

"Ru-ke pru-žam sa-da pre-ma te-bi...", krenuli bismo.

Publika nije reagovala. Ne znaju ljudi, šta će?! Isto se dogodilo i na sledećem koncertu i na onom sledećem... E, onda je Davoru pukao film.

"Hej!", okrenuo se ka bubnjaru Đorđu Kisiću. "Kreni Kadilak!"

Najpre se čula bas-pedala: tuf, tuf, tuf, tuf... Samo bubanj. Ali, kako je Đorđe krenuo, publika je sve više padala u trans.

Nastavili smo sa Bitlsima i to svirali do kraja turneje po SSSR.

Ali, kako je Davorin Popović pjevao, ako već, kako kažete, nije govorio engleski jezik?

Kako?! U Subotici sam, među stvarima koje sam doneo iz Sarajeva, našao papire i note sa proba. Na jednoj je – i to na srpskohrvatskom – bio napisan tekst pesme:

"Aj lav ju veri mač".

Eto, tako je Davor pevao!

Indexi su, inače, bili jedan od prvih jugoslovenskih bendova koji je svirao sopstvene kompozicije.

A ostali?

Ostali su dugo skidali američke i engleske grupe.

"Ljudi, dajte nešto svoje", govorio je Esad Arnautalić, čiji je brat svirao u prvoj postavi Indexa.

Već za godinu i po dana, ceo repertoar Indexa je bio na srpskohrvatskom!

I, kada ih već spominjemo, moram da kažem da su Indexe u Jugoslaviji svi sa pravom cenili. Posebno u Bosni i Hercegovini. Uostalom, Indexi su dobili najznačajnije bosanskohercegovačke nagrade, uključujući i Šestoaprilsku. Očito, tamošnja vlast je odlično razumela koliko su, kao možda najznačajnija jugoslovenska grupa, Indexi važni za našu kulturu; koliko doprinose afirmaciji i Bosne i Hercegovine i Jugoslavije.

Jesu li i ostali članovi benda imali vaše muzičko obrazovanje ili...

Ne, iako su neki od njih kasnije upisali Akademiju. Slobodan Bodo Kovačević i Fadil Redžić su se, recimo, školovali, završili Muzičku akademiju u Sarajevu. Boda je svirao u džez orkestru Televizije Sarajevo. Ali, niko se od nas nije mnogo obazirao na to da li su ostali članovi benda bili školovani muzičari; tim pre što su oni koji nisu imali naše muzičko obrazovanje to nadoknađivali talentom, sluhom. Jer, ako nekome ko je talentovan otpevate: ta-na-na-na-ta-taaa, on to proba i odsvira.

Bili smo kao – Bitlsi.

"Jugoslovenskoj muzici želim da dam neki vredniji doprinos", rekli ste u intervjuu Petru Lukoviću. Šta ste joj dali, šta mislite?

Eh, šta sam dao?! Ne znam... Danas bih voleo da nekako dođem do sredstava i konačno napravim mjuzikl o kome razmišljam još od kraja sedamdesetih: Ispovest mangupa, Sergej Jesenjin... Sviđa mi se Jesenjinova poezija, on kao ličnost koji je po svemu različit od mene.

Po čemu različit?

Po onome kako je živeo, kako je razmišljao o životu... Različit, dakle, ne samo u smislu uživanja u alkoholu, boemskom životu, nego i zbog toga što, recimo, Jesenjin nije doživeo moje godine. Umro je mlad... Sve u svemu, na tome radim još od 1980; pokušavam da mjuzikl nekako privedem kraju, da konačno izađe pred publiku. Nažalost, nemam sreće sa libretistima.

Kako to?

Tako! Kažem: uzmite Jesenjinovu poeziju, pisma, biografiju, romane o njemu; od toga složite tekst. E, ali ne može! Ne slušaju! Iako ih molim da samo kao ptice čeprkaju po onome što je već napisano, da to uzimaju i ređaju; džaba! Kroz mesec ili dva vidim da izmišljaju priču koju uklapaju u nešto što su sami zamislili. Što, naravno, ne odgovara onome što sam ja zamislio.

Eto, ispade da su ipak u pravu oni koji tvrde da ste teški za saradnju?

Ma, nisam, verujete. Ne tražim ništa posebno.

A to što pitate šta sam dao muzici... Možda to što sam bio prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku, želeći na taj način da pokažem i da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja... Ako bih na kraju morao da napravim neki zaključak, da sumiram, reći ću vam iskreno: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Najzad, imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima! A to je... Eto...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net