Intervju – Saša Radulović, bivši ministar privrede >

Privremena pobeda parazita

"Novi zakoni o privatizaciji i stečaju bi značili da svi nadzorni odbori sa svim partijskim kadrovima više ne bi bili tu, da bi se odlučivanje vratilo u instituciju koja treba da sprovede privatizaciju i da bismo potpuno otvorili prostor da se taj postupak završi u 2014. Kako su zakoni zaustavljeni, to mi je bio jasan signal da volja ne postoji, da ne postoji želja za razvlašćivanjem političkih stranaka"

"Prošle nedelje smo osnovali udruženje građana koje se zove ‘Dosta je bilo. Restart’, sa idejom da pravimo listu za naredne izbore", kaže za "Vreme" Saša Radulović, čiji je tekst ostavke teško optužio Aleksandra Vučića za zaustavljanje reformi i vaninstitucionalnu vladavinu. Na pitanje ko će biti na listi novoosnovanog udruženja, Radulović kaže: "Na tome se još uvek radi, reč je o istom timu koji je radio u Ministarstvu – Dušan Pavlović, Aleksandar Stevanović i drugi ljudi koji nisu u javnosti eksponirani. Kada je reč o imenima sa naše liste, nećemo ih objaviti pre nego što je završimo, a to bi trebalo da bude gotovo do kraja februara.

"VREME": Koji su ciljevi vašeg udruženja?

SAŠA RADULOVIĆ: Artikulisali smo značajnu ideju u poslednjih pet meseci rada Ministarstva, i pokazali da je moguće vršiti vlast a držati se principa. Uspostavili smo neka osnovna pravila – odgovornost, otvorenost, transparentnost u trošenju novca poreskih obveznika, primenili smo neke osnovne stvari iz ekonomije – nema besplatnog ručka, kad negde date morate negde i da uzmete, kao i onaj prvi, osnovni postulat ekonomije, a to je da su resursi oskudni. Takođe, ušli smo u osinje gnezdo partijskih interesa, interesnih grupa koje žive kao paraziti na leđima sistema. I upravo zbog postojanja takvog parazitskog sistema svi građani žive tako loše. Postoji direktna veza između te dve stvari.

Koje su to interesne grupe?

Svako ko se koristi državom, javnim sektorom i državnim novcem za svoj opstanak, bilo na ekonomskoj, bilo na političkoj sceni. Političke partije su do savršenstva dovele sistem u kom se partijski kadrovi zapošljavaju preko institucija sistema u javnim preduzećima i u državnim ustanovama. Čitavi koalicioni sporazumi se prave da bi mogli da se udome kadrovi. Imamo stalan rast broja zaposlenih, veliki broj ljudi u javnom sektoru ne radi svoj posao, nego je tu postavljen politički. A onda, drugi deo tog čitavog sistema je privilegovani deo privatnog sektora koji se oslanja na partijsku ekonomiju, koji dobija ugovore u javnim preduzećima i povlašćen je kod javnih nabavki. U takvom parazitskom sistemu, kad je naišla kriza, i kad su nam presušili neki izvori prihoda koje smo imali u prošlosti, celo društvo je počelo da se urušava i da se smanjuje. Znači, zdravo tkivo umire da bi parazit mogao da preživi.

Vi zapravo pričate o velikom delu društva. Ako uzmemo da je to većina javnog sektora i deo privatnog sektora, to je onda ogroman broj ljudi.

Tako je.

Kako uopšte tako nešto može da se razbije?

Morate poći od nekih bazičnih stvari. Mi imamo urušenu državu, urušene institucije sistema. One nisu nezavisne, nego su probušene od strane raznih kabineta i političkih stranaka, koje kroz njih ostvaruju svoje interese. Umesto da institucije funkcionišu u skladu sa zakonom i da vrše svoje nadležnosti, one, u stvari, rade po nalozima. To smo otkrili i sprečili u nekoliko institucija – u Agenciji za privatizaciju, SIEPA, Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU), Fondu za razvoj...

Sa druge strane, ukinuli smo subvencije, u budžetu predvideli da se ukida SIEPA. Razlog zašto država ima jednu ovako zgodnu agenciju, jeste zato što je ona savršena za udomljavanje svih partijskih kadrova. O svemu tome smo upoznali javnost i podnesene su krivične prijave. Takođe, kad zapošljavate ljude u agencijama, ne znam da li znate, imate kombinacije gde plata bude 130.000, od toga 60.000 mora da se da u kasicu za stranku. Pa to je stravično.

O kojoj stranci govorite?

Pa, to ministarstvo je pre nas vodila jedna stranka, i sve agencije su bile u vezi sa tom strankom. Međutim, zaista nije na meni da to kažem, pošto niti smo nekog ispitivali, koja mu je stranačka pripadnost, niti nas to interesuje.

Kad kažete da su političke partije do savršenstva dovele načine na koje iskorišćavaju državne i društvene resurse, govorite o svim partijama?

Da.

Kako onda mislite da sprovedete sve te reforme o kojima govorite? Jedini način bio bi da sami formirate vlast.

Udruženje neće ulaziti u koalicije koje ne poštuju neka osnovna pravila koja ćemo objaviti, i kojih ćemo se držati – pravila u kojima nema partijskog zapošljavanja, u kojima je transparentnost ključni činilac, gde se ugovori objavljuju, gde se ne prave tajni dilovi, znači, čitav set stvari koje moraju da budu zadovoljene da bi se uopšte mogla praviti koalicija. Sada, da li će se druge stranke prikloniti tome ili ne, to nije nešto o čemu mogu sad da govorim, ali siguran sam da građani podržavaju takav način pogleda na upravljanje zajedničkim javnim resursima.

Kako ste se osećali u vladi?

Ušao sam u vladu sa željom da neke stvari promenim. Mislim da sam bio kristalno jasan pre ulaska šta je to što želim da ostvarim. Imao sam jasnu listu stvari koje sam hteo da ostvarim, spisak reformi, i one su ušle u ekspoze premijera, na kome sam radio. Znači, ovo nije nešto čime sam se ja bavio sa strane, nego nešto što je postala zvanična politika vlade. I onda je vlada polako, vremenom, odustajala od jedne po jedne stvari sa liste, da bi na kraju, konačno, 20. januara odustala od poslednje, čime je moj ostanak u vladi bio obesmišljen. Kako sam se osećao u vladi? Pa, osećao sam da političke podrške očigledno nije bilo, stvari su postajale sve hladnije, otpori su bili veliki, a najviše otpora je bilo od strane kabineta prvog potpredsednika. Inače, i sama vlada jako slabo radi kao telo, kao tim.

Kako su izgledale te sednice vlade? Ko predsedava sednicama?

Predsedava premijer, pri čemu dnevni red obično saznate pet minuta pre održavanja same sednice.

Kako to izgleda, kad i ne znate o čemu ćete da razgovarate?

I ne razgovara se. Dnevni red se usvoji, možda poneko ima nešto da kaže, zatim se pristupi glasanju i to je uglavnom to, kod većina sednica vlade.

Znači, nikakve rasprave na sednicama vlade nije bilo?

Ne. I kod odluka o ekonomskoj politici nije bilo nikakvih razgovora. To se radilo po kabinetima, odnosno u kabinetu prvog potpredsednika. To je bilo jedno neprijatno iznenađenje, ja sam, naivno, ipak mislio da se na vladi diskutuje o nekim važnim stvarima, da postoje različita mišljenja. Međutim, to jednostavno nije bilo tako.

Jeste li probali da diskutujete na nekoj sednici?

Koliko se sećam, imali smo jednu sednicu na kojoj je bila značajnija diskusija, i mislim da su se svi posle sednice osećali dobro. Pričali smo o Zakonu o privatizaciji, Zakonu o stečaju, i ministri su sami predlagali nekoliko drugih tema. Recimo, na toj sednici nije bio prvi potpredsednik.

Pomenuli ste atmosferu straha na sednicama, i da ministri ništa ne smeju da pitaju. Možete li sad konkretno da kažete: za koga mislite da se plašio, i od koga se plašio?

To je moj ukupan utisak o celom radu vlade, bilo je i dosta primera toga, recimo, kada su se birali direktori agencija, bila je situacija u kojoj je bio tajac dok je prvi potpredsednik čitao CV jednog kandidata kojeg je predložilo Ministarstvo privrede, a sa kojim se nije slagao.

Vi ste ga predložili, a on se nije slagao?

Tako je. I tajac u vladi pet minuta, dok on čita CV.

I? Šta se desilo?

Pa, na kraju je prihvatio tog i druge kandidate, i to, po mom mišljenju, samo zbog međunarodnih institucija – Svetske banke, MMF-a i EU, kojima je bilo jasno da su ove reforme koje hoćemo da sprovedemo ono što Srbiji treba.

Pre nego što ste ušli u vladu, otišli ste sa konkretnim stvarima kod Vučića. Kada ste videli opstrukciju, zašto niste imali neki razgovor sa njim, pitali ga, "zašto ovako, kad smo se dogovorili"?

Više nije bilo tih razgovora. On i nije čovek koji voli da ima takve razgovore, on više voli da izdaje direktive i naredbe šta treba da se radi.

Jeste li tražili taj razgovor?

Tražio sam, naravno. Međutim, kako su se stvari odvijale, bilo je poprilično jasno u kom to pravcu ide, tako da smo od nekih stvari polako morali da odustajemo. Neke stvari smo dobili, mada uz značajne otpore – na primer, za postavljenje direktorke Agencije za privatizaciju, direktora SIEPA, ALSU, trebalo nam je gotovo tri meseca. Međutim, ja nisam čovek koji lako odustaje, dok god je postojala ikakva mogućnost, odnosno naša ocena da će reforme koje su bitne proći, mi smo istrajavali na tome.

Vi ste se zapravo držali tog zakona o radu kao poslednje instance.

Ne. Ključni zakoni su zakon o privatizaciji i zakon o stečaju. Ta dva zakona stvaraju pravni okvir za rešenje pitanja preduzeća u restrukturiranju. To su preduzeća koja nas godišnje koštaju 750 miliona dolara. U realizaciju toga smo krenuli još u septembru. Zakoni su samo ključni događaj koji stvara pravni okvir, nakon čega smo mogli da realizujemo ono što smo pripremali četiri meseca – lične karte preduzeća, popis imovine, popis obaveza, procena fer tržišne vrednosti imovine i obaveza. Ušli smo u pravljenje poslovnih planova za 2014. i to sve skupa je trebalo da bude ta reorganizacija. Država je bila neodgovorna i izgubila je sav kapital, odnosno vrednost imovine svih tih preduzeća je daleko manja od vrednosti obaveza. To je bila ključna reforma, ona na kojoj su insistirali MMF i Svetska banka, to su bili uslovi za dobijanje novca od Svetske banke. Jer, kad jednom to uradite, onda ovaj trošak od 750 miliona više ne postoji, to je pod jedan, ali meni je mnogo važnije da ta preduzeća dobijaju priliku da na zdravim osnovama počnu da funkcionišu. Zakon o radu i Zakon o planiranju i izgradnji su jako važni za ukupno poslovno okruženje, i ta dva zakona nisu zakoni Ministarstva privrede, nego Ministarstva rada i Ministarstva građevine, ali pošto su kritično važni za ukupno poslovno okruženje i niko nije hteo o njima javno da govori, onda je Ministarstvo to preuzelo na sebe. Recimo, Zakon o radu nije popularan. Meni bi bilo najlakše da nijednu reč o tom zakonu nisam progovorio. Međutim, on je toliko važan za izmenu ukupnog poslovnog okruženja, da bi bilo neodgovorno ne govoriti o nečemu što je nepopularno, a važno. Kad pitate ljude, mnogi će vam reći: "Odlično ste radili u Ministarstvu ove stvari koje se tiču uvođenja reda u ta preduzeća u restrukturiranju, ali ovaj zakon o radu nam se nikako ne dopada." Međutim, ne može ili-ili. To je jedan paket koji morate da uradite, i tu smo, oko Zakona o radu, imali i najveći otpor, a onda se tog 20. januara pokazalo da centralno pitanje i nije bio Zakon o radu, nego zakoni o privatizaciji i stečaju, koji su zaustavili uvođenje reda i sprovođenje reformi.

Ali, oni su već bili prošli vladu?

Kad smo završili zakone početkom decembra i poslali ih vladi na usvajanje, rekli smo: "Ako zakoni prođu, to znači da neće biti izbora. Ako zakoni ne prođu, biće ih." I kako su došli u vladu, počele su opstrukcije.

Od koga?

Od ministarstava SNS-a – ministarstava energetike, odbrane, pravde – koji su slali razne primedbe na zakone, mnoge od njih potpuno besmislene, i na kraju nisu ni ušle u konačan tekst, koji je prošao krajem decembra. Bilo nam je očigledno da je to samo odugovlačenje postupka.

Pomenuli ste u ostavci da je vršen pritisak za deblokadu nekih računa.

Tako je.

Koji su to računi?

To je nešto za šta smo podneli prijave, i to nije nešto o čemu hoću kroz medije da diskutujem.

A ko je vršio pritisak da se to uradi?

To je rađeno iz kabineta prvog potpred- sednika.

Kako je to izgledalo?

Pa, iz kabineta se, kao i za sve ostale stvari, zove institucija i traži da se uradi neka stvar. Kad govorimo o urušenim institucijama sistema, o tome govorimo. I to je bila masovna pojava u prošlosti, imao sam ta iskustva i pre nego što sam postao ministar, a ovde smo to direktno videli. Postoji izveštaj direktorke Fonda za razvoj koja je napisala i ko je vršio pritisak – firma je bila blokirana od strane Fonda, Fond onda skine blokadu, nakon nekoliko dana banke uspostave svoju blokadu, a onda Fond blokira ponovo, i bude zadnji na listi.

Šta je vama Vučić tačno rekao kad ste ulazili u vladu? Vi ste rekli šta su stvari koje želite da uradite, šta je on rekao?

On je rekao: "Dobro, nama trebaju velike reforme." Pošto se i tada govorilo o mogućim izborima, postavio sam pitanje "Da li to što će možda biti izbora, da li će to uticati na reforme, odnosno da li će reforme biti zaustavljene da bi se održali izbori?", i odgovor je bio "Ne". Odnosno, "Ja nisam zainteresovan za rejting i politiku, mi moramo da sprovedemo reforme." I to je bilo to.

Dobili ste i odgovor sa Vučićeve strane – "kako Radulović zna kako je na sednicama vlade, kad nije ni dolazio na te sednice?"

Bilo je sednica vlade na kojima nisam bio. Međutim, broj sednica na kojima sam bio je daleko veći. Nisam bio na sednici vlade na kojoj se predstavljao paket ekonomskih mera. Za taj paket nisam bio ni konsultovan, imao sam potpuno drugačije mišljenje, i onda sam bio pozvan da se pojavim na sednici i da branim taj paket mera. Ja to jednostavno nisam mogao da uradim. Nakon toga, u jednom periodu smo ušli u problem oko postavljanja direktora institucija, i onda sam u jednom trenutku rekao da neću doći ni na jednu sednicu vlade dok kandidati za agenciju ne prođu. Pošto je to prošlo, onda su se stvari vratile u neku normalu.

Pomenuli ste nekoliko stvari koje su urađene na štetu građanaugovor JAT-a sa Etihadom, na primer. O čemu je tu zapravo reč?

Neću govoriti o detaljima, to je nešto što je deo izveštaja koji smo poslali vladi, o tome će se već razgovarati u narednom periodu. Prva stvar koju bi vlada trebalo da uradi je da transparentno objavi te ugovore. Jedini način da se dokaže da su ugovori dobri jeste da se daju javnosti na uvid. Ja mislim da su ugovori loši.

Zašto?

Zato što imaju neke odredbe koje su loše pregovarane, koje su na štetu Republike Srbije, a ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi bile takve. Postoje neki standardi u svetu kako se ti ugovori pregovaraju, koje komponente u sebi treba da sadrže, i neke stvari koje su tu urađene jednostavno nisu u redu. Neću ulaziti dublje u to, zaista ne želim preko medija da govorim o konkretnim stvarima, mislim da pritisak pre svega treba da bude na to da se ugovori javno objave. Onda će svi moći da imaju svoj sud o tome. Etihad treba sa 40 miliona da postane vlasnik 49 odsto – onda morate da znate koliko je vredan onaj deo koji država Srbija ulaže. Pošto to nikad nije urađeno, mi to ne znamo. Ili, recimo, uzimate JAT Ketering i unosite ga u JAT. Ne može ni to da se radi. U situaciji u kojoj JAT ima veće obaveze od imovine, kapital mu je negativan, akcije su mu bezvredne, unositi nešto što je vredno šest miliona evra u preduzeće koje je u minusu je jedan štetan pravni posao. Koliko će nas to netransparentno restrukturiranje koštati na kraju, biće možda predmet neke nove 24 privatizacije u budućnosti.

A šta je sa ostalim poslovima sa Arapima?

To je rađeno potpuno van Ministarstva, u tome su učestvovali ljudi bivšeg ministra, i oni su nastavili da rade taj posao. Ja tu ništa konkretno nisam video. To su samo priče, bez ijednog papira, nijednog Arapina nismo videli u tim razgovorima, priča se o čipovima, o zemljištu, ali to su sve potpuno netransparentni poslovi, za koje ne znamo ni šta se radi, ni šta se procenjuje, nemamo cost/benefit analizu, ni ekonomsku opravdanost, znači, ništa od onih osnovnih stvari koje morate da imate, niti onoga na čemu insistiramo: mora transparentno, mora javno.

Pomenuli ste 24 privatizacije. Vi ste radili kao "finansijski forenzičar" kada su ispitivane te privatizacije?

Ja sam finansijski ekspert. U timu postoji forenzični računovođa, ja nemam to zvanje, moja desna ruka koja je bila sa mnom u Ministarstvu, Miroslava Milenović, ima to zvanje i radili smo zajedno. Sa tužilaštvom i policijom smo radili ne samo na ta 24 predmeta, nego i na drugim predmetima, obučavali smo tužioce i policiju pristupu kod privrednog i finansijskog kriminala, kako se otkrivaju te stvari, kako se dokazuje, i tako dalje.

Učestvovali ste u istrazi svih tih privatizacija?

Ne u svim, ali u značajnom broju, pre nego što sam postao ministar.

Da li se tu nalazio slučaj Mišković?

Da, to je jedan od predmeta na kome sam takođe učestvovao.

Napisali ste pre neki dan na Tviteru da je malo toga otišlo dalje od priče u istrazi o tim privatizacijama. Zašto? Da li ste nešto našli u tim istragama, ili ne?

Ne mogu da govorim o tome šta jeste, a šta nije pronađeno, dao sam samo jedan opšti sud. Mislim da smo mnogo pričali o tome, a da je malo urađeno. Čak i neke stvari koje su dovedene poprilično daleko u istrazi, na neki način su kasnije zaustavljene. Mislim da će doći novi izveštaj iz Saveta za borbu protiv korupcije i drugih tela koji će govoriti detaljnije o tome. Osim tih opštih utisaka, ne mogu da govorim pojedinačno o tim predmetima.

Pomenuli ste političku volju. To ste svakako znali i pre nego što ste ušli u vladu, da je to ključni sastojak reformi. Jeste li stvarno mislili da će biti te političke volje?

Mislio sam da je Aleksandar Vučić imao tu volju. I to je jedina greška u proceni koju sam imao.

I kao bivši glasač DS-a? I znajući ko je Aleksandar Vučić?

Tako je. Retorika koja je bila, ono o čemu se govorilo i stvari koje su se dešavale, govorile su o tome da postoji želja da se sistem promeni. Nakon promene bivšeg ministra privrede i finansija mislio sam da zaista postoji neka želja da se stvari dubinski promene, i uverio sam se da ne postoji. Jer, da postoji volja, da su zakoni prošli, ja ne bih napuštao vladu, bez obzira na sve pritiske i atmosferu. Međutim, kako su zakoni zaustavljeni, to mi je bio jasan signal da volja ne postoji, da ne postoji želja za razvlašćivanjem političkih stranaka – novi zakoni o privatizaciji i stečaju bi značili da svi nadzorni odbori sa svim partijskim kadrovima više ne bi bili tu, da bi se odlučivanje vratilo u instituciju koja treba da sprovede privatizaciju, i da bismo potpuno otvorili prostor da se taj postupak završi u 2014.

Ja vas opet pitam: kako uopšte mislite da se sve to usvoji, ako se sve političke partije time koriste? Ako im je to maltene jedini izvor finansiranja i života?

Mogu da vam dam isti odgovor koji sam vam dao na početku. Mislim da kad se pojavi politička opcija koja zaista iskreno pristupi tome da hoće da promeni sistem...

Kad ili ako?

I jedno i drugo. Morate negde da počnete. Da li ćemo biti uspešni, ne mogu to sada da vam kažem, znam samo da to mora da se uradi. Ljudi bi trebalo konačno da shvate: na kraju, oni su ti koji drže olovku u svojoj ruci i koji 16. marta izlaze na birališta. I niko ne može da utiče na to šta će uraditi iza glasačkog paravana.

Da li ste stekli utisak da još neko osim stranaka i sindikata ima razloga da bude protiv vaših reformi?

Sve ove interesne grupe koje se naslanjaju na politiku, i mislim da su to i svi neradnici u javnom sektoru. Znači, svi partijski zaposleni ljudi, to je ključ otpora. S druge strane, ja sam siguran, i znam to, da unutar javnog sektora postoji dosta ljudi koji podržavaju ovo što radimo. Zašto? Zato što su oni nosioci rada javnog sektora. Nisu svi u javnom sektoru lenčine koji su partijski zaposleni, i koji ništa ne rade – ima ljudi koji, u stvari, nose teret neke organizacije. Recimo, u Ministarstvu privrede, nekih 30-40 odsto ljudi nosi teret kompletnog posla. Ostali se provlače.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net