U bot, u bot, za narod svoj

Biće ovo prljava predizborna kampanja, budite u to ubeđeni, samo tu prljavštinu nemojte očekivati na do sada uobičajenim mestima, po televizijama (manje), više po tabloidima i gradskim zidovima (grafiti i plakati). Negativna kampanja će ovog puta svoj puni zamah imati na internetu, na društvenim mrežama i u komentarima „čitalaca“, a uzorke smo mogli da vidimo praktično od trenutka kada su izbori postali sasvim izvesni.

Već u subotu pre podne na društvenim mrežama pojavila se slika komentara navodno objavljenih na portalu B92, gde izvesni „Janez i Hrvoje“, Slovenac i Hrvat, istovetnim rečenicama hvale lidera SNS-a, pozivajući građane Srbije da glasaju za njega. Bolje rečeno, zavide im na toj mogućnosti. Privilegovana srpska internet javnost odmah se podelila, baš kao na izborima. Jedni su smesta optužili SNS „botove“ za preteranu revnost u pisanju komentara, drugi su prepoznali zlobni rukopis DS „botova“, čiji je posao da na internetu ismevaju vlast.

Lično imam problem sa terminom „bot“, koji u domaćem slengu opisuje osobu koja piše komentare, postove, tvitove i ostale „interakcije“ glumeći prosečnog građanina. Taj „bot“ to radi iz entuzijazma ili za novac, ali svakako za račun političke stranke. Cilj je da se komentarima „običnih građana“ ili još bolje birača, javnost povuče na svoju stranu („cela lajna priča“, „vidiš da svi na fejsbuku kažu“, „pogledaj komentare, ljudi su masovno za/protiv“). Marketinški stručnjaci sofisticirano to nazivaju „zatrpavanjem“ i taj pristup daje rezultate uprkos nečijem gađenju.

Međutim, „bot“ je u normalnom svetu (da ne kažem u EU) izraz za softver koji glumi živog čoveka. Ili komunicira sa korisnikom nekog sajta nudeći mu usluge, pa sa njim četujete ubeđeni da je živo biće ili po sajtovima prikuplja raznorazne informacije, popunjava formulare i slično. Zbog njih na mnogim mestima postoji onaj zahtev da ukucate neku šifru. Botovi to ne umeju da urade.

Te kada nekog na srpskom internetu nazovete „bot“, to znači da je reč o osobi koja slepo izvršava naredbe onog ko ga je programirao.

Masovnost tog „botovanja“ ukazuje nam da ćemo na internetu u narednih mesec i po dana biti zatrpavani do guše, do mere da nećemo znati ko je iskren, a ko partijski instruiran ili je podlegao uticaju. Ako malo ne pretresete ili proširite listu onih koje pratite ili se družite, može vam se dogoditi da steknete pogrešnu sliku o javnom mnjenju, te da vas izborni rezultat iznenadi. Obično neprijatno. Jer, Srbija nije što i vaša „lajna“.

Ovakvo korišćenje interneta u kampanji je krajnje primitivno. Ono kompleksnije zahteva od gađanog korisnika nekakav angažman, pre svega u realnom svetu. Recimo, da se negde fizički pojavi ili nešto uradi, jer se procenjuje da onaj ko je spreman za ponuđenu akciju sasvim sigurno glasa za vašu listu. Ali, na internetu taj birač mora da ima široku podršku s vaše strane, od stranačkog sajta (lokalizovanog) preko društvenih mreža, pa i mejlova.

Jedna interesantna inicijativa pojavila se za vikend na Tviteru (internetlista.rs) pa tako sada možete konkurisati za mesto na listi grupe građana za gradskog odbornika u Beogradu. U pitanju je društveni eksperiment, ako lista osvoji 40.000 pravih glasova, imaće svog odbornika, koga su kandidovali tviteraši. To je dobar primer pomenutog „angažmana“, jer ko se emotivno investira u ovaj projekat, svakako će glasati za njega. S druge strane, mnogi tviteraši će se posle tih izbora suočiti sa surovom istinom dokle dobacuje njihov „uticaj“ izvan interneta.