Portret savremenika – Dragan Đurić >

Naš čovek u Partizanu

Predsednik FK Partizan je pritvoren i određen mu je jednomesečni boravak u Centralnom zatvoru u Beogradu. Istraga koja se vodi trebalo bi da pokaže da li je on zaista bio uspešan privrednik na stranputici ili tek sitna riba koja je zastupala interese većih igrača

Kada krenete iz Beograda starim putem ka Novom Sadu i uđete u industrijsku zonu Zemuna, lako ćete sa desne strane uočiti na travnjaku pored puta natpis Zekstra, ime kompanije Dragana Đurića koji je u pritvoru od 13. januara 2014. godine. Njega tužilaštvo sumnjiči, prema krivičnoj prijavi policije, da je izvršio brojne mahinacije u postupku privatizacije Veterinarskog zavoda 2003. godine, što je pomenuto u legendarnom vodiču kroz srpsku privatizaciju Verice Barać koji je poslužio prvom potpredsedniku Vlade Srbije Aleksandru Vučiću da krene u borbu protiv korupcije.

Ništa posebno osim tih slova pobijenih u travu ne govori da se iza starovremske kapije nalazi moderna zgrada ove kompanije na prostoru nekadašnjeg giganta u proizvodnji stočne hrane i lekova za životinje.

Međutim, kada malo zađete u dvorište, pred vas "pukne" nova zgrada poslovnog koncerna Zekstra (Zemun eksport ili Zemun ekstra), sva u kamenu, fontanicama i staklu, sa liftovima od izglancanog čelika. Na vrhu zgrade u kancelariji koja je manja od one koju ima Nebojša Čović u FMP-u u Železniku, ali veća od bilo kog kabineta u Palati Srbija, dakle, skoro ceo ar, stoluje predsednik kompanije i predsednik najuspešnijeg srpskog fudbalskog kluba u poslednjih dvadesetak godina.

Dragan Đurić (1954, Osinja kod Dervente, BiH) je čovek koji voli modu i po tome je najsličniji pokojnom predsedniku FK Vojvodina Ratku Butoroviću. Iako je njegova Zekstra poznata po proizvodnji muške modne konfekcije, Đurić nosi malo ekskluzivnije modele stranih modnih marki. Nije konzervativan, slobodno kombinuje boje, ima veliku kolekciju sakoa i džempera koje zna dobro da upari sa najnovijim modelima italijanskih cipela. Posebno vodi računa o svojoj frizuri i izgleda kao da njome šalje poruku da je čovek koji voli slobodnu i avanturu. Nema nijednu sedu, pažljivo ondulira uvojke, neguje repove i izgleda mlađi nego što krštenica pokazuje. Oni koji ga ne vole kažu da liči na Boba Roka iz stripa Alan Ford.

Ta sklonost avanturi, prema onome što su zvanični podaci iz njegovog životopisa, dovela ga je da još kao veoma mlad, tamo krajem sedamdesetih, u Zemunu pokrene neku radionicu za izradu proizvoda od plastike. Đurićevi počeci nalikuju onima koje su imali osnivači najvećih svetskih kompanija, Epl i Majkrosoft, Stiva Džobsa i Bila Gejtsa, jer su i oni u sedamdesetim krenuli iz malih kućnih garaža sa idejom da nešto urade u životu.

PREDUZETNIK: Džobs i Gejts su otišli u pravcu elektronike, a Đurić se sa saradnicima bacio na plastiku. Iako se brzo prebacio na drugi industrijski kolosek i svoju sklonost ka modi i lepom oblačenju usmerio na proizvodnju konfekcije, Đurić će zadržati svoju ljubav prema plastici što će se videti krajem devedesetih kada će "ući u posed" lokalâ u centru Beograda koji su pripadali kompaniji Jugoplastika iz Splita, Hrvatska, što mu je direktno omogućio tadašnji premijer Srbije i predsednik FK Partizan Mirko Marjanović.

Ovim smo dotakli još jednu preduzetničku ljubav ovog biznismena i ljubitelja fudbala a to su veliki lokali u centru Beograda kojima je posvetio dosta energije, vremena i novca u prvoj fazi ovovekovne privatizacije u Srbiji. Đurić je u preduzetničkom naletu od 2003 do 2005. investirao u kupovinu Savremene, "Šumadije" i Nolita, kompanija koje naši stariji sugrađani pamte po knjižarsko-izdavačkoj delatnosti.

Ostala je zabeležena njegova izjava iz 2005. godine posle kupovine Nolita, jedne od najznačajnijih izdavačkih kuća u svim Jugoslavijama, sa tradicijom od preko 70 godina i sa profilisanim uticajnim bibliotekama. Đurić je istakao da ne samo da će zadržati izdavačku delatnost nego će je i osnažiti jer će napraviti sinergiju između "Šumadije" i Nolita kupovinom novih štamparskih mašina u vrednosti od milion evra.

Retki koji prate izdavačku delatnost u Srbiji verovatno su primetili da knjige ovog izdavača možete naći samo u antikvarijatima, a da novih izdanja nema. Pritom, lokali su pretvoreni u butike velikih svetskih modnih marki tipa Maks Mara i Dizel, jer je novi vlasnik verovatno procenio da u centru grada treba više butika a manje knjižara i papirnica kakve su bile one "Šumadije" i Savremene. Rezultati procesa privatizacije ovih izdavača i štampara vide se u tome da ta društva zapravo ne postoje na tržištu, a da smo zauzvrat dobili mogućnost da se oblačimo po poslednjoj modi.

Izjava o budućnosti Nolita jedna je od retkih koje je Đurić davao medijima dok nije 2008. godine postavljen za predsednika FK Partizan, čiji je zagriženi član od trenutka kada je osnovao malu preduzetničku radnju u Zemunu. Pre najviše pozicije u klubu Đurić je bio u nekoliko navrata član Skupštine kluba, što je značajno mesto, ali zli jezici tvrde da je zapravo bio vozač različitih garnitura od 1980. godine i da mu je najveća referenca divljenje Žarku Zečeviću, alfi i omegi kluba u poslednjih trideset godina. "Đura taksista" ostao mu je nadimak koji ima i potvrdu u stvarnosti jer je on krajem devedesetih osnovao firmu Zekstra Rent-a-Car u Beogradu potpomognut tadašnjim predsednikom srpskog entiteta u BiH Miloradom Dodikom, koji je pogurao jedan kredit od 750.000 konvertibilnih maraka kod Agroprom banke AD iz Banjaluke. Ovih dana je Dodik demantovao da je ikada imao ikakve poslovne veze sa Đurićem i založio se da svi koji su radili u suprotnosti sa zakonom odgovaraju na sudu.

POSLOVNE VEZE: Milorad Dodik slovi za nekog ko bi trebalo zapravo da bude Đurićev poslovni patron i neko ko zapravo upravlja poslovima koje Đurić formalno vodi. O ovim vezama je opširno izveštavao novinar i izdavač iz Banja Luke Slobodan Vasković, poznat po tekstovima u kojima razobličava vladavinu Milorada Dodika. Veze Dodika i Đurića vide se i po tome da je predsednik srpskog entiteta u BiH jedan od najuticajnijih ljudi u FK Partizan poslednjih godina iako nikada nije imao nikakvu formalnu funkciju osim mesta počasnog predsednika košarkaške sekcije.

Naime, kada je pre dve zime došlo do sukoba između Đurića i tadašnjeg sportskog direktora Mladena Krstajića i prvog trenera Aleksandra Stanojevića, Dodik je bio zamoljen da hitno dođe u Beograd da posreduje u "smirivanju situacije" i reši ono što svojim autoritetom nisu mogli tadašnji ministar policije Ivica Dačić, šef BIA Saša Vukadinović ili predsednik SD Duško Vujošević.

Iz tog sukoba je Đurić, na iznenađenje svih, izašao kao pobednik i javnost ga je ponovo primetila kao i u jesen 2008. godine, kada je postao predsednik. Đurić je uvek važio za autsajdera a njegovo nespretno pojavljivanje u javnosti više je služilo za podsmeh nego da bi se čulo nešto o tome šta se dešava u klubu. Upamćena je, na primer, njegova izjava kada je klub prodao Zorana Tošića i Adema Ljajića Mančester junajtedu da je to velika stvar za Partizan i srpski fudbal jer će dvojica najboljih igrača Partizana igrati u Mančesteru.

Đurić je, od trenutka kada je formalno preuzeo klub, bio više nego ikad interesantan javnosti, ali osim čuđenja tu nije bilo ničega drugog jer nikome nije bilo jasno, pa ni navijačima Partizana, otkud "taj" da vodi klub. Međutim, i pored neprestanih sukoba u samom klubu i svađa sa bivšim igračima koji su bili značajni u klubu poslednjih dvadesetak godina, Đurić je osvajao titulu za titulom i postao najuspešniji predsednik u istoriji kluba po broju trofeja. Partizan je osvojio šest vezanih titula, Đurić ga je vodio u pet kampanja i kakve god bile okolnosti u kojima je to učinjeno to jeste rezultat koji ima neku vrednost.

Đurića su doveli na mesto predsednika posle odlaska u Fudbalski savez Srbije Tomislava Karadžića, koji je vodio klub godinu dana, stabilizovao ga, iskoristio pad Crvene zvezde i apsolutno zagospodario Srbijom. Đurić je, na neki način, Karadžićev čovek a to znači i da je Zečevićev i ta mantra prati Đurića i sada kada je u pritvoru, kada se zapravo nagađa koga je on zastupao sve ove godine i da li će možda progovoriti u svojstvu svedoka saradnika u postupku koji se vodi protiv Miroslava Miškovića, odnosno u nekom budućem postupku.

Veze sa Miškovićem su značajne: njih dvojica su zajedno privatizovali robnu kuću "Boska" u Banjaluci, za šta je takođe vezana priča da je projekat direktno kreditno podržala vlada srpskog entiteta koju je vodio Milorad Dodik. Takođe, zajednička im je sklonost ka sakupljanju ekskluzivnog poslovnog prostora u centru grada, a moguće je i da su se povezali na nivou čiste preduzimljivosti duha jer se za Miškovića govori da je kao student odlazio u Trst, kupovao farmerke i preprodavao ih po Beogradu. U nekoj fantastičnoj priči moguće je zamisliti mladog Đurića kako otkriva svoju sklonost ka italijanskoj modi tako što kupuje farmerke marke Kasuči od nešto iskusnijeg Miškovića.

Razume se, Đurić je član Kluba Privrednik, što u poslednjih godinu i po dana nije moderno.

OKRUŽENJE: Iz dosadašnjeg vidimo da je Đurić, takav kakav je, loš u javnoj komunikaciji i neprestano potcenjivan, od ranih dana u društvu ljudi koji su donosili važne odluke ili raspolagali značajnim uticajem, bilo privatnim bilo javnim, i da je uspevao iz godine u godinu da "širi svoje carstvo".

Njegov najveći poslovni poduhvat, pored zauzimanja mnoštva skupih lokala u centru Beograda, bio je kupovina nekada uspešnog Veterinarskog zavoda (VZZ), koji je Đurić, čini se, uspeo da dovede do potpunog gašenja i propasti. Istraga koja se vodi i neki budući postupak trebalo bi da do kraja demontiraju ono što je Đurić radio kupovinom te kompanije i načinom na koji ju je vodio poslednjih deset godina, ali su neke stvari od početka izgledale čudno. O tome kako je Đurić pravio različite konzorcijume koji su učestvovali u privatizaciji kompanija u Srbiji i BiH opširno je prošle godine izveštavao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Njihovo istraživanje je pokazalo da su Agencija za privatizaciju i konkursna komisija u postupku privatizacije VZZ dale prednost Đurićevom konzorcijumu ispred onog koji su napravili zaposleni iako se on siroma tim poslovima nikada nije bavio. Jedina veza Đurićeve kompanije u to vreme i VZZ bilo je što su i jedni i drugi iz Zemuna. Dodatna kontroverza se pravi i time što je odluku donela komisija na čijem se čelu nalazio Čedomir Jovanović, tada funkcioner Demokratske stranke a danas preduzetnik i predsednik Liberalno-demokratske partije, dok je na čelu Agencije za privatizaciju bio Mirko Cvetković, premijer Srbije u periodu 2008–2012. O ovom slučaju se godinama pisalo, Vrhovni je sud bio poništio čitav postupak, pisala je Verica Barać ali se ništa nije promenilo osim što je Đurić sa partnerima ušao u posed i sazidao svoju poslovnu zgradu sa kancelarijama od jednog ara.

Deset godina kasnije, VZZ gotovo i da ne radi, a u sličnom je problemu i Đurićeva Zekstra koja važi za značajnog poreskog dužnika. Kako je moguće da godinama poslujete a ne plaćate porez? To je srpski specijalitet i nadamo se da će i o tome biti reči u ovom istražnom postupku.

Važno je reći da se priča o Đurićevom hapšenju provlači po tabloidima već više od godinu dana, pa je već izgledalo da će uticajni ljudi koje Đurić poznaje možda moći da spreče da se ovaj poslovni čovek nađe iza rešetaka. Đurić je toliko neomiljen na svim stranama da izgleda kako mu nije pomoglo ni dugogodišnje prijateljstvo sa Aleksandrom Tijanićem, višegodišnjim direktorom RTS-a. Jednostavno, Đurić je bio i ostao "neki tamo", mali čovek koji je zalutao u veliku priču, ali i život i literatura nas uče da ne postoje mali junaci, odnosno da svako ima svoje mesto i funkciju.

I NOVAC: Na kraju dana, čini se da samo u upravljanju Partizanom nije omanuo jer je ovaj klub daleko najmoćniji u Srbiji a regionalno tu negde iza Dinama iz Zagreba i po trofejima, prisutnosti u evropskim takmičenjima i, najznačajnije, prodaji igrača za ozbiljan novac. Prema nekim, nabudženim podacima, za četiri i po godine Đurićeve vladavine klub je prodao igrače u vrednosti od preko 80 miliona evra a da se ne zna kome je sve taj novac otišao. Za razliku od FKCZ koji je prošle godine objavio celokupno poslovanje u poslednjih 16 godina, takav dokument nikada nije stigao iz Partizana, pa je možda sada prilika da saznamo nešto više o tome ko i kako prodaje fudbalere, kada ih prodaje, za koji novac i gde je taj novac uložen.

Đurić je, takođe, uspeo da na svoju stranu privuče deo navijačkih grupa koje su dve godine ratovale sa Zečevićem i da ih uključi u poslove kluba na veštiji način dajući im mogućnost da budu zastupnici nekih igrača. Oni koji nisu ušli u Đurićev klub prozvali su se Zabranjeni i predstavljaju neprestanu opoziciju njegovoj upravi. U jednom od retkih intervjua koje je dao nekoj TV stanici Đurić je u razgovoru sa najbizarnijim TV licem u Srbiji, Dejanom Anđusom na kablovskoj TV Kopernikus, prošle jeseni objasnio svoj odnos sa navijačima:

"Oni su uvek tu. I kada je kiša i kada je sneg, uvek dođu. Pa i ako govore protiv mene, ja ih podržavam. A igrači treba da se ugledaju na njih i da se više trude", rekao je Đurić.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net