foto: vesna anđić

lični stav >

Nepravedna cena obrazovanja

Negativno su pogođeni roditelji iz najnižih, nižih i najviših slojeva – oni plaćaju poreze kojima se finansira školovanje dece srednjih i viših slojeva, a njihova deca od toga nemaju ništa

Država blagostanja počiva na ideji da boljestojeći članovi društva treba da pomognu lošijestojećim članovima koji, zbog okolnosti za koje nisu sami odgovorni, nisu sposobni da svoju sreću ostvare u tržišnim uslovima. To je uzvišen ideal. Ipak, u Srbiji se on često izvrće u svoju suprotnost. U našem slučaju, sistem države blagostanja, socijalne zaštite i pomoći lošijestojećima često je tako dizajniran da lošijestojeći finansijski pomažu srednje i više slojeve. To može da se vidi na mnogo mesta, ali ovde razmatram samo sistem finansiranja višeg obrazovanja. U tom sistemu, pripadnici najnižih, nižih i najviših slojeva finansiraju obrazovanje dece čiji roditelji pripadaju srednjim i višim slojevima.

Sadašnji način finansiranja studenata na državnim univerzitetima izgleda ovako. Kada se završi prijemni ispit i fakulteti objave rang-listu budućih studenata, država se obaveže da će finansirati prvih 35 odsto sa liste. Ostalih 65 odsto plaća školarinu iz svog džepa. (Na najvećem broju državnih fakulteta školarina iznosi oko 1000 evra; na nekim fakultetima i više.)

Prvih 35 odsto brucoša, dakle, može da studira besplatno. Odakle dolaze deca koja se nađu u tih 35 odsto? To su uglavnom deca koja dolaze iz boljestojećih porodica (srednjih i viših slojeva). To znamo po tome što imaju dobar rezultat na prijemnom, kao i dobar rezultat koji donesu iz srednje škole (koji moraju da se kombinuju da bi se dobila konačna rang-lista). Načelno, pripadnici srednjih i viših slojeva stvaraju svojoj deci radne navike od malih nogu, podstiču ih da uče, i izgrađuju im ukus kompatibilan sa zanimanjima za koje je neophodno više obrazovanje. Otuda ta deca završe srednju školu sa najvišim uspehom, a na prijemnom osvoje maksimalan broj poena, što im omogućuje da uđu u prvih 35 odsto i dobiju besplatnu školarinu od države.

Ali odakle dolazi novac kojim država toj deci plaća školarinu? On dolazi od poreza koji plaćaju svi građani Srbije, kako lošijestojeći tako i boljestojeći. E sad, roditelji iz srednjih slojeva čija deca dobijaju besplatno školovanje nisu negativno pogođeni ovom činjenicom – oni doduše plaćaju poreze kojima se finansira visoko obrazovanje, ali njihova deca zauzvrat dobijaju besplatno školovanje na fakultetima. Oni su neto dobitnici, jer dobijaju uslugu za novac kojim plaćaju poreze.

Negativno su pogođeni roditelji iz najnižih, nižih i najviših slojeva – oni plaćaju poreze kojima se finansira školovanje dece srednjih i viših slojeva, a njihova deca od toga nemaju ništa. Deca koja dolaze iz najnižih i nižih slojeva ili uopšte ne studiraju ili, ako žele da studiraju, moraju to ponovo da plate u vidu školarine, jer zbog lošeg uspeha u školi i na prijemnom ne uspevaju da upadnu u onih 35 odsto kojima država plaća školovanje. Oni su neto gubitnici sistema države blagostanja u Srbiji. Baš kao i najbogatiji slojevi čija deca uglavnom studiraju u inostranstvu, za šta takođe treba da se plati stipendija. I jedni i drugi moraju dva puta da plaćaju školovanje – jednom za tuđu, drugi put za svoju decu.

Sistem je, kako vidimo, nepravedan. Jer, ako bi neko mogao samostalno da finansira školovanje svoje dece, to su upravo roditelji koji pripadaju srednjim i višim slojevima. Sistem je, međutim, podešen da radi upravo u njihovu korist, a finansira se novcem pripadnika najnižih i nižih slojeva (najbogatije slojeve nadalje izostavljam iz analize). Slikovitije rečeno, srpska verzija države blagostanja oporezuje čistačicu iz Leskovca i radnika u trafici iz Smedereva da bi dete višeg bankarskog službenika iz Novog Sada ili profesora Beogradskog univerziteta moglo da studira besplatno.

Kako bi sistem mogao da bude pravedniji? Pretpostavimo da najpre usvojimo princip po kome bi svako ko studira trebalo za to da plati. (Univerzitetsko znanje je roba, kao i svaka druga, jer se koristi za lično, a ne javno dobro.) To znači da bi školarinu trebalo da počne da plaća i onih 35% koje je do sada finansirala država. Pretpostavljam da sa tim ne bi postojao problem: roditelji te dece ionako dolaze iz srednjih i viših slojeva, i imaju novca da plate školovanje svoje dece. (Ako mogu lošijestojeći roditelji čija se deca nalaze na donjem delu rang-liste, svakako mogu i boljestojeći roditelji čija se deca nalaze u gornjem delu.)

Potom se uvede jedan izuzetak: besplatno školovanje treba da se omogući svim đacima koji su ušli na rang-listu fakulteta (čime pokazuju da imaju neophodan talenat i znanje da studiraju), čiji roditelji mogu da dokažu da nemaju dovoljno novca za školarinu. (Princip pretpostavlja da je prethodno ustanovljen socijalni sistem na osnovu koga možemo precizno da odredimo ko spada u niže slojeve, tj. ko nema novca za školovanje dece. Granica bi, recimo, mogla da se nalazi negde između minimalca i 2/3 prosečne zarade.) Školarina bi bila besplatna za svako takvo dete koje završi na rang-listi, bez obzira na to na kom se mestu nalazilo.

Ovakav sistem bi bio bliži idealu države blagostanja, iako bi konačni ishod bio isti – pomoć države bi opet dobijala oko trećina brucoša, s tim što bi to sada bili drugi brucoši. Novac bi se usmerio onima kojima je zaista potreban – deci koja zaslužuju da studiraju, ali to ne mogu da plate.

Sistem ima i pozitivnu eksternaliju, jer decu iz nižih slojeva nagrađuje za naporan rad i time im šalje poruku da se stvaranje radnih navika od malih nogu isplati. Konačno, sistem bi bio pravedniji jer bi omogućio veću socijalnu mobilnost. Ovakvim finansiranjem društvo pokazuje da može da popravi lošu startnu poziciju dece koja za nju nisu sama odgovorna (niko ne bira u kojoj porodici će se roditi).

Za sve ostale – pripadnike srednjih i viših slojeva – školarina bi bila obavezna ako žele da studiraju upravo zato jer su u svojim životima imali bolje startne pozicije, te zato jer su njihovi roditelji za to sposobni da plate (kao i do sada). Time društvo takođe pokazuje pravednost, jer ne nagrađuje dodatno one koji su imali od početka bolje startne pozicije (još jednom – niko, pa ni deca boljestojećih, ne bira u kojoj porodici će se roditi).

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net