Presuda izrečena posle 19 godina, pet meseci i 26 dana

Zbog teksta pod naslovom „Otimanje“, koji je objavljen u kragujevačkom listu „Svetlost“ 9. juna 1994. izrečena osuđujuća presuda 9. decembra 2013. da ovaj list i njegov tadašnji urednik Miroslav Jovanović (koji je sada urednik Kragujevačkih novina) plate odštetu od 789.051,19 (plus kamate i sudski troškovi). List «Svetlost» je u međuvremenu stradao u privatizaciji i postoji samo na papiru, njegov direktor Pavle Ćirović je umro, a umro je i autor spornog teksta teksta Milutin Đević.

U tekstu Epilog suđenja kragujevačkim medijskim poslenicima: Šta je nerazumnije – rok ili presuda «Kragujevačke novine», o tom kontroverznom maratonskom suđenju između ostalog pišu:

«Kad se 2013. godine donese presuda novinama i uredniku da plate milionsku štetu za tekst objavljen 1994. – može da se izrazi čuđenje šta je sud „vagao“ toliko vremena, ali kad se izanaliziraju sudski argumenti i način na koji su oni izvođeni, jedino pitanje je da li među „deliocima pravde“ caruje veliko neznanje ili nečasne namere?

…Maratonski procesi su jedna od glavnih odlika pravosuđa u Srbiji, zabeleženi su i višedecenijska suđenja – često bez epiloga, ali još nije viđen postupak u kome su tužena strana mediji i ljudi koji u njima rade i koji je okončan posle 19 godina, pet meseci i 26 dana. Razlog je jednostavan – zakoni o informisanju nalažu da se u ovoj vrsti sporova primenjuje ‘hitan postupak’.

Međutim, pišu „Kragujevačke novine“, u dan sračunato vreme proteklo je od objavljivanja jednog teksta u listu „Svetlost“ (više nije živa, ubila ju je privatizacija) do prijema pravosnažne presude po privatnoj tužbi. Njome je Apelacioni sud u Krgaujevcu potvrdio odluku Višeg suda, takođe kragujevačkog, a ona nalaže da ‘Svetlost’ AD (preduzeće još živi – ali samo na papiru) i odgovorni urednik ‘Svetlosti’ pre dvadeset godina Miroslav Jovanović (on se dobro drži, sada je urednik ovih novina) plate „cirku“ milionče u dinarima privatnim tužiocima…“

Kragujevačke novine objavljuju kratku hronologiju tog „dvovekovnog“ suđenja:

„Svetlost“ je 9. juna 1994. godine u rubrici gde su plasirane takozvane kratke forme (crtice, beleške osvrti) objavila tekst pod naslovom „Otimačina“ i pod podnaslovom „Ako oni kradu, mogu i ja“ tome da je jedan čovek čiji ime prezimei nadimak su u tekstu navedeni, u privatnoj apoteci čiji su naziv i lokacija takođe navedeni, debelo platio lekove za svog oca koji je bolovao od raka, da je tri puta platio po 900 DM, da je sačuvao kutiju na kojoj piše da su lekovi iz kontigenta humanitarne pomoći, da su ga posle preganjanja u apoteci najpre nagovorili da pristane da ćuti a zauzvrat mu dali još jednu kutiju lekova, da je on uzeo lek i u apoteci ostavio ličnu kartu, da su mu u apoteci posle rekli da su ipak našli papire da se pokriju i da su tražili da on podignute lekove plati 1.300 DM, da je o slučaju obavestio Tužilaštvo i Policiju koji nisu bili zainteresovani…

Dve godine i tri meseca po objavljivanju teksta, 4. septembra 1996, XY koji su svojevremeno držali privatnu apoteku koja se pominje u tekstu, tuže „Svetlost“ i njenog odgovornog urednika za naknadu štete, materijalne i nematerijalne. Visina njihovog odštetnog zahteva konačno je stigla do cifre 22.274.160,00 dinara. Po današnjem računu, oko 200 hiljada evra.

„Sudija Višeg suda u Kragujevcu Marija Petković presuđuje 11.juna 2013. godine i ‘u ime naroda’ nalaže ‘Svetlosti’ i odgovornom uredniku (iz 1994.) da privatnim tužiocima treba da isplate 789.051,19 dinara, sa zateznom kamatom od 14. decembra 2012 (?), a pride dođu i troškovi sudskog postupka. U završnoj rečenici obrazloženja presude sudija zaključuje da su ‘tužioci u sporu uspeli sa 3,5 posto’…“

Potom je, pišu Kragujevačke“, usledila žalba advokata tuženih višoj instanci, ali je sudija Apelacionog suda Božidar Vujičić praktično samo prepisao ono što je njegova koleginica već „odrezala“. Njegovu presudu tuženi su dobili 5. decembra ove godine. Tako je proces „zatvoren“ u roku od 19 godina, pet meseci i 26 dana.

Tuženi su se u međuvremenu dobro „proredili“. Direktor Pavle Ćirović, koji se na početku suđenja u ime „Svetlosti“ pojavljivao pred sudom, preminuo je još 2000. godine, na žalost, nedavno je umro i autor teksta Milutin Đević.

Glavni i odgovorni urednik stare dobre „Svetlosti“ Miroslav Jovanović, koji je po formaciji „krivac“ broj jedan za objavljivanje sporne rubrike, za „Kragujevačke novine“, čiji je danas urednik izjavljuje:

„Nijednog trenutka nisam se dvoumio da li da odobrim tekst koji mi je predao Đević, uz sav rizik koji je tih ludih devedesetih pratio skoro svaku informaciju. Video sam ojađenog čoveka u redakciji sa kutijom lekova na kojima piše da potiču iz humanitarne pomoći, a on ih basnoslovno plaća. Uopšte nisam ni pomislio da je reč o triku ili lažnom tužakanju, jer ljudi u nesreći to ne rade. Naprotiv, razumeo sam njegov vapaj i reči da su mu još jedino novine ostale da „otvori dušu“ i s nekim podeli dvostruki bol: zbog teškog zdravstvenog stanja oca i nepravdi na koje nailazi tražeći načina da mu pomogne.“

Zbog toga je, međutim, stigla pozmašna kazna, zakasnela, ali pravosnažna…

„Mogu da sumnjam, ali ne bih javno da sudim da li je ovde reč o neznanju ili zloj nameri takozvanih delilaca pravde, jer u svim visokokotiranim profesijama i te kako ima i analfabeta i ljudi koji ne rade po poslovnim pravilima jer su podložni raznim silama spolja koje ih teraju da napuste profesionalne i etičke uzuse. Trećeg nema, osim sve utemeljenijeg utiska da opasno oživljavaju i neke aždaje iz devedesetih godina prošlog veka, za koje smo poverovali da su već među fosilima. Ali, nisu! Ne zaboravite, i „Svetlost“ iz tog vremena stajala je na žuljeve raznoraznih, čija simbioza sa aždajama, očigledno, nije raskunuta…

Kao odgovorni urednik morao sam, naravno, da znam važeće medijske zakone kao ‘Oče naš’. U slučaju o kome govorimo bio je na snazi Zakon o sistemu javnog informisanja iz 1990. godine, koji se tada primenjivao na teritoriji cele bivše Jugoslavije, pa je i sud morao da se drži njega. Iskreno, otkad je podneta tužba za naknadu štete, očekivao sam da će sudija odbaciti deo tužbe u kome se pare traže i od odgovornog urednika, jer je taj zakon bio sasvim precizan i jasno propisivao da, citiram, ‘zainteresovano lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača i izdavača javnog glasila’. Drugim rečima, tada ova vrsta odgovornosti nije bila individualizovana, ili personalizovana, kako hoćete, to je urađeno novijim zakonima o informisanju kada se novčana globa „prebacuje“ i na urednike i novinare.

Međutim, menjale su se i sudije i sudovi, a da niko nije hteo, ili znao, da pročita i primeni jednu nedvosmislenu proširenu rečenicu iz zakona. Ubeđen sam da na tome ne bi pao nijedan prosečan student treće godine prava, ali ‘pale’ su sve sudije koje su vodile ovaj spor.

Biću još konkretniji: pošto je pred sudom naknada štete u vreme objavljivanja spornog teksta (1994.) i podnošenja tužbe (1996.) mogla da se traži samo od osnivača ili izdavača javnog glasila, to je jedino ispravna odresa bila: Novinsko izdavačko i grafičko preduzeće ‘Svetlost+. Ono je u to vreme bilo u toj dvostrukoj ulozi – i kao osnivač i kao izdavač istoimenog lista.

Pravnim jezikom rečeno, ovde je učinjena pogrešna primena materijalnog prava, a vrhunac apsurda je što oboje sudija, i onaj u Višem i onaj u Apelacionom sudu, u obrazloženju presude citiraju baš taj član 19. iz Zakona o sistemu javnog informisanja, ali ga olako preskaču i zaključuju da je ‘odgovornost na stranu tuženih, tj. glavnom i odgovornom uredniku i glasilu’…

Figurativno rečeno, sudije su pride pomešale ‘babe i žabe’. U presudi kažu da se drže Zakona o sistemu javnog informisanja iz 1990. godine… jer po drugom i ne bi mogli da ‘postupaju’, međutim kada obrazlažu presudu navode članove aktuelnog zakona iz odeljka koji se zove ‘Novčana naknada štete’. Oni to eksplicitno ne kažu, ali meni su dobro poznati članovi 79. i 80. koje navode, uostalom svako ko hoće to može i da proveri, a i u startu su se ofirali, jer ceo zakon koji je trebalo da primene ukupno je imao 27 članova. Šta drugo zaključiti nego da su sudije imale neku svoju selekciju kaznenih odredbi, nešto iz jednog, nešto iz drugog zakona, verovatno s ciljem da ‘podupru’ svoju presudu, ali na skandalozan način, neprimeren kvalifikovanom i odgovornom pravosuđu.“

Na kraju, je li dokazan greh „Svetlosti“, urednika i novinara za koji im je izrečena kazna?

„Nije, a kako su sročeni presuda i obrazloženje – sud to nije čak ni pokušao. Citiraću jednu rečenicu s početka obrazloženja: ‘Nakon objavljivanja u ‘Svetlosti’, sporni tekst je prepisan i objavljen u ‘Reviji 92’ i ‘Večernjim novostima’, pa je tako neistina dobila publicitet…“ Prvo, dva navedena beogradska lista nisu prepisala tekst iz „Svetlosti“, to je i ponižavanje ovih novina, već su se istom temom bavila na svoj način, ali neka to ostane po strani, ali pitanje je kako je sud zaključio da je ‘Svetlost’ objavila neistinu. Znači da je jedan građanin lagao novinare, a novinar i novine lagali javnost. Koji su sudski argumenti za to? Ni u jednom drugom, prethodnom ili paralelnom, sudskom procesu nije dokazana neistina, niti je to učinio Viši sud u Kragujevcu. Naprosto, sudija apriori konstatuje neistinu, kršeći time ne samo načelo pravednog suđenja, već i elementarni zakon logike da se iz pogrešnih premisa ne može ‘sklopiti’ valjan zaključak.“

Presuda je pravosnažna, šta dalje?

Verujem da u pravosudnoj hijerarhiji ima sudija koji i znaju i hoće da poštuju načela svoje profesije. Da citiram Matiju Bećkovića – ćeraćemo se još. “