Glad >

Maltuisova stvarnost

Od 1960. do danas broj kalorija koji se na svetu dnevno proizvede po glavi stanovnika povećao se za gotovo četvrtinu, ali stanovnika planete ima duplo više. Da li je glad zaista samo posledica neodgovornosti i bahatosti onih koji imaju ili je ona neizbežna, prirodna neminovnost?

"Ljudi se moraju ujediniti protiv gladi i neodgovorne upotrebe svetskih resursa", rekao je prošle nedelje papa Franja I, pokušavajući da pokrene jednu novu globalnu kampanju dobročinstva. Mada možda i može da pomogne u rešavanju ovog nimalo jednostavnog problema, nova katolička akcija teško da će ući u istoriju kao prelomna u čovekovoj borbi protiv gladi.

Najpoznatija kampanja ove vrste je svakako ona koju su 13. jula 1985. organizovali rok muzičari Bob Geldof i Midže Ure kako bi prikupili sredstva za rešavanje gladi u Africi i kada je, u direktnom prenosu, humanitarne koncerte pratilo oko 1,9 milijardi ljudi u 150 zemalja. To je, uz sve tehnološke izazove, bila prva zaista globalna televizijska akcija u istoriji koja je, okončana uspehom – velika etiopska glad osamdesetih godina je zaustavljena upravo zahvaljujući Live Aidu.

Skoro tri decenije kasnije, skorašnje "epidemije gladi" na Rogu Afrike, u Južnoj Somaliji i Etiopiji, pokazuju da ona ne samo da nije zaustavljena već nije postala ni približno marginalna pojava kako se možda čini. Može se čuti kako danas dve trećine sveta gladuje, a preostala trećina drži dijete. Skromni i medijima dopadljivi 266. poglavar Rimokatoličke crkve, papa Franja veliku rasprostranjenost gladi danas naziva "skandalom". No, postavlja se pitanje da li je glad zaista samo posledica nebrige, nedovoljne organizacije, neodgovornosti i bahatosti onih koji imaju ili je ona neizbežna, prirodna neminovnost, sila koja karakteriše društvo samo po sebi?

Da li određena populacija zapravo nikad ne može da dostigne resurse koji su joj neophodni? Ovo stanovište prvi je izneo engleski matematičar, demograf i sveštenik Tomas Robert Maltus (1766–1834), koji je još u 18. veku smatrao kako će broj stanovnika i količina hrane uvek biti u raskoraku. Naime, Maltus je, kao matematičar, izračunao da broj stanovnika uvek raste geometrijskom, a količina resursa i hrane aritmetičkom progresijom, koja je bitno sporija.

Ovaj sumorni nalaz, koji je Fridrih Engels nazivao "najsurovijom, najbarbarskijom teorijom koja je ikada postojala", Maltus je prvi put objavio 1798. pod imenom Džonson Džonson u Eseju o populacionom principu. Mada donekle u senci velikih teorija koje su iznikle kako iz ovog rada tako i iz debata o njemu, Maltus i njegova knjiga su presudno uticali na razumevanje razvoja populacije i sveta u kome glad nikako da iščezne. Ispostavlja se da je njegov princip i dalje vrlo aktuelan.

ZEČJA USNA: Maltus je potekao iz ugledne porodice, otac mu je bio prijatelj Dejvida Hjuma i Žan-Žaka Rusoa i vrlo rano se opredelio za akademsku karijeru. U vreme francuske revolucije imao je 23 godine i sa Kembridža je otišao u parohiju Voton gde je postao kurator u kapeli Oukwood. Bio je oženjen, imao je dvoje dece i vrlo retko se slikao – zbog zečje usne, iza njega je ostao samo jedan portret (na kome je umetnik pokušao da prikrije ovaj deformitet). Kao paroh, bavio se istraživanjima i deset godina kasnije objavio knjigu koja će obeležiti njegovu karijeru, ali i rađanje političke ekonomije i, uopšte, odnos prema pitanjima demografije.

Nakon što je objavljen, Esej o populacionom principu doživeo je još šest izdanja u koja je Maltus uneo brojne ispravke i odgovarao na diskusije koje je knjiga izazivala. Ispostavlja se da je ovo delo otvorilo vrata razvoju demografije, pola veka kasnije presudno je uticao na razvoj Darvinove teorije, ali je tokom 19. veka doživelo ogromne kritike od brojnih sociologa i političkih ekonomista, da bi kasnije bio skoro razapet u marksističkoj školi.

No, zbog debata o brojnosti populacije koje su izazvane Maltusovim radom, u Engleskoj se 1800. donosi prvi zakon o popisu, koji je sproveden sledeće godine i koji je dao prvu potpunu demografsku sliku jednog društva. Uporedo, Čarls Darvin će se upoznati sa Maltusovim zaključkom da je povećanje bilo koje populacije uvek ograničeno nedostatkom hrane. Primenjeno na dotadašnja biološka znanja, na transformističku ideju i sama Darvinova istraživanja, on zaključuje da zbog nedostatka resursa u populacijama uvek dolazi do borbe za preživljavanje i samim tim do prirodnog odabiranja.

ZELENA REVOLUCIJA: Maltusov esej je u svakom slučaju pesimistična knjiga. Ona ukazuje da će budućnost obeležiti demografska eksplozija, ogroman rast broja stanovnika, a sa njim i čitav niz posledica. I, naravno, glad. Istovremeno kritikujući Galtonovu ideju eugenike, zamisao da se ljudi mogu popraviti selekcijom, kao apsurdnu (što će vek i po kasnije, nažalost, biti pokazano i u surovoj praksi nacizma), Maltus ukazuje da postoje samo dva puta koja mogu da zaustave rast broja stanovnika – jedan su ratovi, bolesti i glad, a drugi su preventivne mere, kao što su abortusi, kontrola rađanja, odlaganje braka, celibat i prostitucija.

Ova su pitanja aktuelizovana polovinom 20. veka, kad Rimski klub i druge organizacije pokušavaju da predlože obuzdavanje demografske eksplozije. Suočena s glađu, Kina 1983. primenjuje jednu od Maltusovih metoda i pokreće "politiku jednog deteta", čime je sprečila rođenje čak 400 miliona novih stanovnika. Sistematski sprovođena i istovremeno kritikovana kao izrazito nehumana, ova politika se ipak smatra najuspešnijom inicijativom te vrste – ona je sprečila da se stanovništvo Kine uveća do neodrživih razmera, da bi na kraju uticalo i na ekonomski rast.

Kritikujući Maltusa, mnogi su poput Džulijana Simona ukazivali da će sa razvojem tehnologije i specijalizacijom radnih mesta porasti efikasnost proizvodnje i neće doći da takve razlike u veličini populacije i resursima. Jedan od primera je svakako takozvana zelena revolucija. Ljudi uzgajaju biljke i žitarice za svoju prehranu od pre 12.000 godina, ali je tek izum veštačkih đubriva uveo suštinske promene u proizvodnju hrane. Pre toga su pojedine namirnice, poput krompira, uspevale da promene ekonomije i političke prilike, no današnji resursi su direktna posledica primene hemije u poljoprivredi, odnosno u korišćenju onoga što se zove Haber-Bošov proces.

Do ovog otkrića je 1909. godine došao kontroverzni nemački hemičar Fric Haber, inače nobelovac odgovoran za upotrebu prvog hemijskog naoružanja u Prvom svetskom ratu. No, Haber je otkrio nesumnjivo najvažniju tvorevinu u istoriji hemije – industrijski proces kojim se azot fiksira u nitrate i nitrite, što je omogućilo da jedna njiva daje bitno više prinosa, a da za to, kako se ne bi ispostila, ne mora da se koristi prirodno đubrivo koga ima u ograničenoj količini. Poljoprivreda je i mimo toga bitno napredovala poslednjih decenija, došlo je i do ogromnog unapređenja prehrambene industrije, a sa razvojem genetski modifikovanih biljaka otvara se sasvim novi prostor.

HLEB I BROJKE: Zahvaljujući svemu tome, od 1960. do danas broj kalorija koji se na svetu dnevno proizvede po glavi stanovnika povećao se za čak 23 odsto. No, uprkos svemu tome, postojeći resursi očigledno nisu dovoljni da nahrane više od sedam milijardi ljudi koji trenutno nastanjuju naš svet. Naime, za isto vreme, svetska populacija se udvostručila, dostigla sedam milijardi i još raste. Do ove okrugle brojke, čovečanstvo je došlo pre tačno dve godine, sredinom novembra 2011. godine.

Prema podacima Fonda Ujedinjenih nacija za stanovništvo (UNFPA), postoje tri moguće projekcije za budućnost – po najumerenijoj, broj stanovnika bi do kraja veka mogao da opadne na 6,2 milijarde, prema srednjoj bi se do 2100. godine moglo očekivati oko deset milijardi ljudi, dok najgora predikcija pokazuje rast populacije na čitavih 15,8 milijardi, što bi bilo još jedno udvostručavanje.

Verovatno vam ove brojke ne znače mnogo takve kakve jesu na papiru, ali ako biste u praksi pokušali da svakom od sedam milijardi sadašnjih stanovnika zemlje date samo po jedan hleb i da ta raspodela po čoveku traje ne duže od dve sekunde, bile bi vam potrebne čitave 444 godine. Ako serviranje jednog skromnog ručka celom čovečanstvu traje koliko i ropstvo pod Turcima, postavlja se pitanje koliko bi tek trajalo pripremanje i nabavka namirnica? I gde uopšte uzgojiti toliko žita da se odjednom proizvede neophodnih 4,2 miliona tona hleba? Srž ovog problema nije u samim velikim brojkama, već u tome da resursa danas ima manje nego što treba. Zato pred glađu uzmiču imperije, gladni i siti legionari obaraju i uzdižu imperatore, gladna pariska rulja juriša na Bastilju, a sasvim novi svet se rađa u revolucionarnim promenama. No, u skladu sa Maltusovim jednostavnim otkrićem, glad se nikada ne povlači.

Jednako kao gotovo u bilo kom trenutku u prošlosti, glad danas zaista vreba čitavu milijardu ljudi, njoj robuje skoro onoliko nesrećnika koliko na planeti ima hrišćana, a život za bukvalno polovinu planete je potpuno obeležen raznim vidovima borbe protiv gladi. I mada je pokušaj ukidanja gladi u svetu neka vrsta utopističke parodije, utešno, privremeno zanimanje za žene predsednika i avanturistkinje prepune novca, pa i banalna poštapalica za starlete, glad je i dalje zastrašujuća pošast. Na svake 3,3 sekunde jedno dete umre od gladi. Kad prođe još dve sekunde, umre još jedno od bolesti izazvanih siromaštvom. "Strah svih strahova", kako glad naziva Džon Stejnbek u Plodovima gneva, seže svoje pipke i daleko od Afrike i Južne Azije, utičući na svetske ekonomske tokove i svakodnevicu razvijenijeg dela sveta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: chris sisarich

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net