foto: reuters
ADVOKAT, BORAC, ZATVORENIK, IKONA SLOBODE, ČUKUNDEDA: Mandela za svoj 94. rođendan u krugu porodice

Nelson Mandela, 1918–2013 >

Život posvećen slobodi

Na pitanje kako se oseća dok ga veličaju kao sveca Nelson Mandela je jednom prilikom odgovorio: "To nije bio posao za koji sam se prijavio." Mandela nije bio pravovernik bez mane. Ali je nepokolebljivo verovao u idele slobode i ravnopravnosti. Pokazao je i kako se gasi mržnja i kako se prašta. Da ništa drugo nije učinio, bilo bi to dovoljno da ga svet zauvek pamti

Soveto (skraćenica od South Western Township) i slična naselja stvorena su kao neka vrsta geta u kojima su bele vlasti crne radnike držale dovoljno daleko od grada kako bi mogle da ih kontrolišu, ali dovoljno blizu da bi mogli da rade u rudnicima. U Sovetu su izbijale najžešće pobune, uglavnom gušene u krvi. Soveto je simbol borbe protiv aparthejda, simbol nove Južne Afrike, ali i problema koji sada guše ovu zemlju.

U Soker Sitiju u predgrađu Johanesburga i na rubovima Soveta još uvek je gomila slamova u kojima u bedi žive stotine hiljada ljudi i gde je umiranje od side svakodnevica, ali Soveto nisu više samo depresivni nizovi niskih, jednoličnih kuća pravljenih za crne radnike. U novim šoping molovima, restoranima i barovima novac troši rastuća, samosvesna nova klasa crnačkog stanovništva, iznikla iz ruševina aparthejda, sposobna da sebi obezbedi pristup u svet koji je nekada pripadao samo belcima. A kuća u Vikalezi ulici, u kojoj je živeo Nelson Mandela, pretvorena je u muzej.

METODISTA IZ PLEMENA TEMBU: Dug i neverovatan put je prešao Nelson Rolihlala Mandela od trenutka kada se rodio, 18. jula 1918. godine, do dana kada su mu u Soker Sitiju poštu odali najvažniji državnici sveta i desetine hiljada njegovih poštovalaca. Mandela je rođen u selu Kunu, u provinciji Transkej (današnji Istočni Kejp). Pripadao je narodu Ksosa, jednom od najvećih u Južnoj Africi. I kod Ksosa, kao i kod drugih starosedelačkih naroda u ovoj zemlji, stari običaji i verovanja su izmešani sa hrišćanstvom, koje su primili kada su Evropljani osvojili Južnu Afriku. Mandela je kršten kao metodista, hrišćanin, dobio je od učiteljice englesko ime Nelson, ali je u svojoj šesnaestoj godini prošao bolni plemenski obred inicijacije u odraslog muškarca, koji se završava obrezivanjem.

Iako poreklom iz kraljevske porodice plemena Tembu, rastao je gajeći stoku, kao i druga deca. Posle smrti njegovog oca brigu o Mandeli preuzeo je njegov ujak, poglavar Tembua. Pohađao je elitne crnačke škole, družio se sa pripadnicima drugih crnačkih naroda iz Južne Afrike. Rano je spoznao da problem Južne Afrike nije samo aparthejd koji su belci sprovodili prema obojenima, već i međusobna netrpeljivost različitih crnačkih naroda poput Zulua, Ksosa, Svazija.

ADVOKAT I KOMUNISTA: Počeo je da studira pravo 1940. godine u Johanesburgu, kao jedini student crnačkog porekla na metodističkom koledžu. Iznajmio je stan u Aleksandri, zlosrećnom predgrađu koje je i danas, kao i tada, simbol bede, beznađa i kriminala, ali koje je "okupiralo njegovo srce". Prijatelji tokom studija bili su mu svih rasa i boja, družio se sa komunistima i liberalima, fasciniran time što su se svi ponašali kao da su jednaki. Optužba da je komunista pratila ga je tokom života, ali Mandela nikada nije postao član komunističke partije, iako nije krio da je sklon levičarskim idejama. On je ipak smatrao da je rasni problem u njegovoj domovini veći nego klasni.

Afričkom nacionalnom kongresu (ANK) pridružio se 1944, a sledećih pedeset godina njegovog života obeležila je borba za jednakost crnačkog i belog stanovništva i rušenje režima aparthejda, koji je trajao već tri veka. Vođen idejama Mahatme Gandija, bio je jedan od inspiratora bojkota, štrajkova, neposlušnosti. Sam Gandi je svoju borbu protiv nejednakosti rasa i naroda počeo upravo u Južnoj Africi, u koju je 1893. godine došao kao mladi advokat i suočio se sa surovim rasnim zakonima. Mandela je cenio i Džavaharlala Nehrua, čijim je rečima "nema lakog puta do slobode" počeo jedan svoj govor 1953. godine.

Južna Afrika nije bila najpogodnije tlo za nenasilnu borbu, režim se nemilosrdno obračunavao sa protivnicima. Mandela je zbog političkog delovanja hapšen, zabranjivano mu je da napušta Johanesburg, osuđivan je zbog učešća u protestima i "statutarnog komunizma". U međuvremenu, dobio je zvanje advokata i sa prijateljem Oliverom Tamboom otvorio advokatsku kancelariju u Johanesburgu. Vlada je tražila da mu se zbog antidržavnih aktivnosti oduzme advokatska dozvola, ali Vrhovni sud je to odbio, uz obrazloženje da je on časno služio svojim crnim sugrađanima.

KOPLJE NACIJE I ROBIJA: Kada je u maju 1960. godine policija otvorila vatru na mirne demonstrante i ubila 69 ljudi u gradu Šarpvilu, nemiri su planuli širom zemlje, a ANK je zabranjen. Mandela i još 150 učesnika demonstracija su zatvoreni i optuženi da su "u ime internacionalnog komunizma" planirali puč i svrgavanje vlasti. Kopnelo je strpljenje, Mandela je 1961. godine sa komunističkom partijom osnovao Koplje nacije, oružano krilo ANK-a, tvrdeći da su ih na to naterale vlasti svojom surovošću. Pripadnici Koplja su vršili diverzije uništavajući dalekovode, vojne ciljeve, ali su imali direktive da nikoga ne ubijaju tokom akcija. Mandela je rekao da će, ako ni takve akcije ne daju rezultat, ANK morati da pređe na gerilsku borbu.

Zemlju je ilegalno napustio 1962. i putovao nekoliko meseci po afričkim državama, apelujući za pomoć u borbi protiv aparthejda. Uhapšen je po povratku, optužen za pozive na ilegalni štrajk i izlazak iz Južne Afrike bez važećeg pasoša, i osuđen na pet godina zatvora. Dok je izdržavao kaznu, izveden je opet na sud, optužen za sabotažu i zaveru za rušenje vlade i 1964. osuđen na doživotnu robiju.

Na suđenjima se nije branio, već je sudnicu koristio kao pozornicu na kojoj je promovisao svoje ideje. Osporavao je legitimitet suda govoreći da se ne oseća ni pravno ni moralno obaveznim da poštuje zakone parlamenta u kome nije zastupljen. "Borio sam se protiv dominacije belih i dominacije crnih. Negovao sam ideale demokratije i slobodnog društva u kome svi ljudi žive zajedno u harmoniji i sa jednakim mogućnostima: to je ideal za koji živim i koji se nadam da ću dostići. Ali ako bude potrebno, to su ideali za koje sam spreman da umrem", govorio je svojim sudijama.

Prvih dvadeset godina proveo je u zloglasnom zatvoru na ostrvu Roben, u blizini Kejptauna. Nastavio je da se bori, i politički i za poboljšanje očajnih uslova u zatvoru. Bio je zatvorenik najniže kategorije, sa pravom na jednu posetu i jedno pismo svakih šest meseci; sa ostalim zatvorenicima je tucao kamen i krečnjak bez zaštitnih naočara, što mu je oštetilo vid. I u zatvoru je menjao i sebe i druge: mada su ga beli čuvari često vređali, neki od njih su s vremenom postali njegovi prijatelji i pomagači, poput Krista Branda, koji je ovih dana izjavio da duboko žali zbog Mandeline smrti.

TERORISTA I IKONA SLOBODE: Još je Mandelin sudski proces privukao pažnju sveta, a nepokolebljivi stavovi su ga učinili planetarnom ikonom borbe za slobodu. U julu 1978, na njegov šezdeseti rođendan, međunarodna javnost je tražila oslobađanje Mandele, ali protiv su bili i tadašnji predsednik SAD Ronald Regan i britanska premijerka Margaret Tačer, koja ga je smatrala komunističkim teroristom.

U aprilu 1982. godine prebačen je u zatvor Pulsmor. Nasilje u Južnoj Africi je eskaliralo, građanski rat visio je u vazduhu. Beli ekstremisti u vrhovima vlasti verovali su u sumanutu ideju odbrane sveta od komunističke opasnosti, čiji eksponent su za njih bili i Mandela i vlade susednih zemalja – Južna Afrika je čak kupila nekoliko atomskih bombi sedamdesetih godina. Radikalizuju se i crnački pokreti, jačaju sankcije međunarodne zajednice zbog režima aparthejda. Pod pritiskom sveta, tadašnji predsednik JAR Piter Bota nudi 1985. godine slobodu Mandeli, pod uslovom da se povuče u Transkej i odrekne se oružane borbe. Mandela je odgovorio da zatvorenici ne mogu sklapati nikakve ugovore, da samo slobodni ljudi mogu da pregovaraju i da neće slobodu ako su drugi ljudi iz ANK-a zatvoreni. Njegov 70. rođendan proslavljen je 1988. koncertom na Vembliju, koji je organizovao BBC.

NOBELOVA NAGRADA: Kada se 1989. Bota povukao sa mesta predsednika zbog moždanog udara, nasledio ga je Frederik V. de Klerk. De Klerk je bio svestan da belci ne mogu dobiti eventualni građanski rat, i da se vlast mora prepustiti crnoj većini da bi se izbeglo krvoproliće. Mandela je iz bezbroj razloga bio čovek sa kojim se moglo pregovarati o mirnom kraju režima koji su obeležili zločini. Sve zabranjene partije dopuštene su 2. februara 1990, a 11. februara Mandela je oslobođen.

Iako je bilo jasno da su promene neminovne, pred Mandelom je još uvek bio težak put. U prvom obraćanju javnosti rekao je da je posvećen miru i pomirenju sa belom manjinom, ali je naglasio da se ANK neće odreći odbrambene oružane borbe, ako za tim bude potrebe. Još neke mračne strane istorije zemlje ispisane su tih godina u međusobnim borbama različitih crnačkih frakcija ANK-a i Inkata partije, u kojima je bilo na hiljade mrtvih. Čudo čiji je simbol bio Mandela ipak se desilo, u zemlji koja je vekovima počivala na mržnji i nepravdi do smene vlasti je došlo bez rata i velikog krvoprolića. Mandela i De Klerk su 1993. podelili Nobelovu nagradu za mir, a 1994. godine, posle prvih opštih izbora u Južnoj Africi, ANK je odneo ubedljivu pobedu.

PREDSEDNIK POMIRENJA: Mandela je postao predsednik države, a jedan od prvih poteza bio je formiranje Komisije za istinu i pomirenje, koja je istraživala kršenje ljudskih prava i zločine u vreme aparthejda, i od strane vlasti i od strane ANK-a. Komisija je garantovala amnestiju u zamenu za svedočenje o zločinima, a posle dve godine rada u javnost su iznete jezive priče o ubistvima, mučenjima, silovanjima. "Hrabri ljudi se ne boje da oproste, u ime mira", rekao je Mandela. Nije prestajao da priča o pomirenju, da Južna Afrika mora postati zemlja u kojoj svi mogu da žive bez straha, bez obzira na rasu, nacionalnost i veru. Proklamovao je borbu protiv siromaštva, zemljišnu reformu, reformu zdravstvenog sistema.

Kao autoritet i na međunarodnom planu, posredovao je između Libije i Velike Britanije da se dvojici Libijaca optuženih za obaranje Panamovog aviona 1988. iznad škotskog sela Lokerbija sudi u Holandiji, što se i desilo. Kada je osuđen jedan od njih, Abdelbaset al Megrahi, lično ga je obilazio u zatvoru i borio se za njegov bolji tretman. Bio je generalni sekretar Pokreta nesvrstanih od 1998. do 1999, kada se povukao iz političkog života. Posvetio se humanitarnom radu kroz svoju fondaciju, borbi protiv side, izgradnji škola. Ostao je glas savesti sveta, kritikovao je zapadne sile zbog intervencije NATO-a na Kosovu, posle 11. septembra 2001. upozoravao je na opasnosti politike Džordža Buša i Tonija Blera, bio je protiv intervencije u Iraku 2003, kritikovao je Izrael zbog položaja Palestinaca, Indiju i Pakistan zbog nuklearnog oružja, pozivao bogate da pomognu siromašne.

U junu 2004. povukao se iz javnog života. Njegov 90. rođendan obeležen je 2008. širom zemlje, kao i koncertom u Hajd parku. Aktivno je podržao kandidaturu Južne Afrike za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. godine, ali ga tokom prvenstva nije bilo u javnosti. Pojavio se samo na završnoj ceremoniji, mada je nekoliko dana pre toga tragično nastradala njegova trinaestogodišnja praunuka.

PORODICA I POTOMCI: To je bila samo jedna od niza nesreća koje su obeležile Mandelin porodični život. Tri puta se ženio, imao šestoro dece, 17 unučadi, puno praunučadi. Prva supruga Evelin bila je bolničarka i aktivista ANK-a. Venčali su se 1944, a sin Madiba rođen je 1946. godine. Nastradao je 1969. u saobraćajnoj nesreći, a Mandeli nije dozvoljeno da iz zatvora ode na sahranu. Makazive, ćerka rođena 1947, umrla je sa devet meseci od meningitisa, a ćerka Makgatho, rođena 1950, umrla je 2005. godine. Druga ćerka sa imenom Makazive rođena je 1954. godine. Mandela i Evelin su se rastali 1956, godine, zbog njegovih bračnih prevara i stalnog odsustvovanja. Mandelina majka je tada otišla kući u Transkej u znak protesta zbog njegovog ponašanja.

Tokom razvoda, Mandela je bio u vezi sa Vini Madikizelom, koja je bila prvi crni socijalni radnik u Johanesburgu. Venčali su se 1958. godine, Vini je postala aktivista ANK-a i provela neko vreme u zatvoru. Dobili su dvoje dece, Zenani rođenu 1958. godine i Zindzi, dve godine kasnije. Zindzi je imala svega devet meseci kada je Mandela otišao u zatvor, a ćerke su ga prvi put posetile tek 1975. godine. Zenani je 2012. postala ambasador JAR u Argentini, kao jedino Mandelino dete koje se bavi javnim poslovima.

Dok je Mandela bio u zatvoru, ANK ga je obavestio da je njegova supruga Vini organizovala bandu u Sovetu koja ubija i teroriše protivnike. Po izlasku iz zatvora on se ipak sa Vini preselio u njenu kuću u Sovetu, branio je, ali je 1992. objavio da se razdvajaju, pošto je Vini 1991. proglašena krivom za kidnapovanje i napade i osuđena na dve godine zatvora. U međuvremenu, saznao je i za njene ljubavne afere. Treći brak je sklopio na osamdeseti rođendan sa Grasom Mačel, udovicom Samora Mačela, nekadašnjeg predsednika Mozambika.

Da potomci nisu uvek dostojni velikana pokazalo se tokom Mandeline bolesti. Policija je tada krampovima razvalila kapiju imanja njegovog najstarijeg unuka Mandle u mestu Mvezo, gde je Mandla 2011. iz Kunua preneo posmrtne ostatke troje Mandeline dece. Ostatak porodice je tvrdio da je to uradio bez njihovog pristanka, da želi da tu podigne i mauzolej Mandeli, pa su ga tužili i dobili presudu. Na kraju mučnog natezanja, policija je vratila u Kunu posmrtne ostatke Mandeline dece, gde će i Mandela biti sahranjen 15. decembra u porodičnoj grobnici, po sopstvenoj želji.

OSPORAVANJE OCA NACIJE: Mada se o tome malo govori dok svet odaje počast Mandeli, on je često bio na udaru kritika, i to ne samo od strane belih i crnih desničara, koji su ga otvoreno mrzeli. Nije bilo malo onih u Južnoj Africi koji su mu zamerali da se tokom njegovog predsedničkog mandata epidemija side u zemlji otela kontroli, da su eksplodirali kriminal i korupcija, da jaz između bogatih i siromašnih u zemlji nije smanjen, da nije ispunio neka od svojih obećanja, poput nacionalizacije banaka, rudnika zlata i zemlje, da sarađuje sa onima koji su podržavali aparthejd. Na prvi pogled, reklo bi se da je veći deo kritika opravdan. Nacionalizacije zaista nije bilo, najveći deo belih bogataša je zadržao kompanije i posede, novi crni biznismeni brzo su preuzeli stil života bogatih belaca. U Aleksandri, u kojoj je nekada Mandela živeo, i sličnim slamovima širom Južne Afrike, i danas umiru snovi sirotinje o boljem životu.

No, treba razumeti da je do mirne predaje vlasti moglo doći samo kroz pregovore sa najmoćnijim i najbogatijim, uz mnoge kompromise, da bi nacionalizacija i potpuno rušenje sistema sigurno doveli do njegovog kolapsa, jer zbog vekovne segregacije crno stanovništvo jednostavno nije imalo dovoljno obrazovanog kadra da upravlja svakim segmentom zemlje. Mandela je toga bio svestan, i odlučio se za promene korak po korak, uz veru da će te promene postepeno stvoriti bolji život za sve. Alternativa je bila totalni rat, a to je bilo rešenje koje je Mandela na svaki način pokušao, i uspeo da izbegne.

Na Mandelinoj komemoraciji bili su gotovo svi najvažniji državnici sveta, o njegovom delu svetski zvaničnici bez izuzetka govore samo u superlativima. Novinarka Marina Hajd se u tekstu u britanskom "Gardijanu" cinično zapitala: "Kako je zaboga bilo moguće da se aparthejd tako dugo održi, kada je baš svako ko je nešto značio – bio na Mandelinoj strani?!" Pomenula je licemerje državnika iz zemalja koje su aktivno podržavale režim u Južnoafričkoj Republici dok je Mandela robijao, poput Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, koje su ANK do 2008. godine držale na listi organizacija koje se sumnjiče za terorizam. Sam Mandela se za života nikada nije osvrnuo na takvu vrstu hipokrizije, već je pružao ruku i onima koji su se nekada zalagali da ostane što duže u zatvoru. Životno iskustvo ga je valjda naučilo da je linija između borca za slobodu i teroriste tanka, i da je moćni crtaju zavisno od trenutnih interesa.

U jednom intervjuu je na pitanje novinara kako se oseća dok ga veličaju kao sveca odgovorio: "To nije bio posao za koji sam se prijavio." Nelson Mandela nije bio bezgrešni anđeo ni pravovernik bez mane, već čovek sa mnogim ljudskim slabostima koji se protiv tih slabosti borio, menjao se i učio celog života. Nije ugasio mržnju u svima u svojoj zemlji, za to jedan čovek i jedan ljudski vek nisu dovoljni. Južna Afrika će još dugo i mukotrpno morati da radi da bi zakopala rovove koje je prošlost napravila. Mandela je, međutim, pokazao kojim putem se mora ići da bi tako nešto bilo moguće. Pokazao je i da je moguće ugasiti mržnju bar u samom sebi i oprostiti svima. Da ništa drugo nije učinio, a jeste mnogo više, bilo bi to dovoljno da ga svet i njegova zemlja zauvek pamte.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: reuters
  • POČAST SVIH DRŽAVNIKA: Komemoracija Nelsonu Mandeli u Johanesburgu<br><br>foto: ap photo
  • U DRUŠTVU SVETSKIH DRŽAVNIKA: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik<br>SAD Barak Obama, predsednica danske vlade Hele Torning-Šmit i Mišel Obama<br><br>foto: ap photo

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net