Kiša

Čekaš da prođe kiša u mini-marketu u komšiluku, čekaju i drugi slučajni kupci. Taoci smo kiše koja se pretvorila u grad. Jedan je pokušao da ode, ali nije daleko odmakao. Vidiš da kasirka ima problem sa redovnim kupcem, kaže da je on nekad bio arhitekta od ugleda a sad je alkoholičar, davi je, ponavlja istu priču u intervalima od pet minuta, ona se osmehuje jer je mušterija uvek u pravu. Najgore je kad dođe pred zatvaranje u pet do devet, kaže ona, tad je njegovo stanje mučno. Arhitekta je prvi odbauljao, a mi za njim. Potoci i smetovi grada duž ulica, bilo je uzbudljivo.

Pljušti, objektivno ne možeš da kreneš nigde. Očekuju te kod kuće, a ti imaš opravdanje. Kradeš bogu sate. Koleginica te zove na piće, ona je udobno zavaljena u dvosed i štrika, kaže da joj pomaže kad se fokusira na igle, klot i frket čavrljate. Izbegavate razgovore o zdravstvenim tegobama, podržavate se i hrabrite dok traje pljusak, a posle svako na svoju stranu. Otreseš kapljice kiše iz kose i uđeš u prevoz do kuće.

Kiša u Rimu je blistanje, pločnici i palate kao ogledalo. Primećuješ kako se odevaju Rimljanke po kišnoj modi. Detalji, kišobran u tonu sa gumenjacima, kabanica u skladu sa tašnom. Lepo je, sve miriše u gradu, nema kolapsa u saobraćaju. Kod fontane Di Trevi omanja gužva, slikaš se i vraćaš na Španski trg. Sunce je odjednom granulo, dok se popneš stepenicama, neviđena vrućina. Pogled od milion dolara, sjaji da bole oči, stavljaš naočare za sunce. Nailaziš na ulicu u blizini Koloseuma u kojoj bi rado provela ostatak života, vidiš terasu i zamišljaš život iza prozirnih prozorskih zavesa. Ko su ti ljudi, kako izgleda njihov život, da li bi oni menjali svoj život za neki drugi, čini ti se da bi ceo svoj vek provela u Rimu.

Dobovanje kiše spolja podseća te da imaš sklonište unutra, lepo i udobno. Napolju ne pomaže kišobran, duva olujni vetar. Deca se vraćaju iz škole, srećna i pokisla, na putu do kuće svratili su kod druga iz razreda, njegova mama im je dala čaj. Nisu se javili da će se zadržati, a bili su nedostupni, čemu služe ti pametni telefoni? Dok s mukom skidaš mokre dečje hulahopke, sećaš se davnašnjih školskih kiša. Posle ideš u ozonsku šetnju. Pre kiše napetost, posle blaženstvo, pritisak i glavobolja stabilni.

Klaustrofobični napad u tunelu, zastoj, kiša. Moraš da otvoriš automobilski prozor koji se obično ne otvara u tunelu zbog izduvnih gasova, kosa ti se ukovrdžala od vlage, mozak ti se iskrivio od panike. Dišeš duboko, proći će. Misliš o maslačku na vetru, plutanju galebova nad morem, sokolovom letu, trčanju po cvetnoj livadi. Prošlo je, opet dišeš i meditiraš, pred tobom je još mnogo tunela. Kiša ne posustaje.

Nema struje u selu, isključuju sve pretplatnike za vreme oluje, kažu da su za to krive koznakadašnje trule i nakrivljene bandere. Misliš o tome kako je bilo pre struje. Vrzmaš se po kući i pališ sveće, pokušavaš da provedeš kvalitetno vreme sa ukućanima. Ne zna se gde je kvar. Igraš kviz na telefonu dok mu traje baterija, posle spavaš i slušaš kako se nebo lomi. Jutro je suvo, gledaš u nebo i more, nemaš plinski šporet, šta ćemo danas jesti ako ne dođe struja? U novembru se sećaš tog jutra kad je pravac vetra bio tvoja jedina briga na svetu i maštaš o mirisu jutra posle letnje oluje.

Ulaziš u galeriju da se skloniš od pljuska, nailaziš na koktel povodom otvaranja izložbe apstraktnog slikarstva. "Ovo je dama sa šeširom", kaže devojčica. Prilazi čovek koji se predstavlja kao potomak slikara, video je da se devojčica zadržala pored platna i kaže da bi se njegovom dedi, da je živ, svideo njen komentar. Diviš se detetu koje je videlo smisao u izlomljenim linijama, deca umeju da pronađu skrivenog Indijanca.

Promašili smo skretanje i umesto za Inđiju našli smo se na putu koji vodi, gde ćemo sad, u Zasavicu. U rezervatu prirode nema ljudi, kiša samo što nije počela da pada, ali ima mangulica, ćurki, morki i magaraca. Zakasnili smo na vožnju po kanalu. Tamo na sto metara je farma. Koračaš po poljani, sevnulo je i zagrmelo, po nebu se rasipaju boje kao da se mastilo prosulo po vodi. Prvi put vidiš magarence velikih očiju i drhturavih nogu. Lokalni psi laju, majka magarica se uznemirila pred oluju i zbog neočekivanih posetilaca. Sačekaš da stane kiša pod strehom restorana i pitaš za šankom kojim se putem ide do parka mode. Nebo se razbistrilo, kiša rominja, u pravcu Sremske Mitrovice vidiš dve duge. Vozite se do kraja duge, skrećete za Inđiju, a na skretnici spektar boja svuda oko nas. U tržnom centru se počastite ćuretinom sa mlincima i kupite nešto što vam ne treba. Veseli i punog stomaka vraćate se kući. Kao da ste uhvatili dugu za rep.

Kiša pada ceo dan, stao je vetar, posle ponoći veju krpaste pahulje. Ujutru razmišljaš o zimskom raspustu, možda o produženom vikendu na nekoj planini. Izlaziš napolje da ti se zarumene obrazi i smrznu ruke, to je dobro za cirkulaciju. U parku sretneš tatu sa sankanja od pretprošle godine, prepoznajete se, on kaže da još čuva naš zaboravljeni dečji šal, da se čujemo, razmenjujete brojeve mobilnih telefona. Nećeš ga nazvati, sankaćeš se na nekom drugom mestu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net