In memoriam – Srđa Popović (1937–2013) >

Odlazak pravnika, stoika i gospodina advokata

Srđino nervozno i osetljivo krležijansko moraliziranje umelo je da ga dovede u sukobe sa ljudima inače njemu bliskima, ali je njegovo moralno čulo bilo previše izoštreno za naše uobičajene pragmatične nijanse

Advokat, moralista u najboljem krležijanskom smislu – nervozan, osetljiv, beskompromisan, intransigentan, nesklon bilo kakvom kompromisu kada su pitanja poštenja i elementarnog morala u igri, do kraja odbijajući izbor između dva zla, jer su oba zla zlo – stoički filozof, dakle, bio je pritom i gospodin od glave do pete, briljantan pravnik (osim što je bio i advokat, što nije isto), logičar od čije su se pameti tresli sudovi i tužilaštva do pre nekih mesec dana, do kraja posvećen pravdi i vladavini prava, Srđa Popović ostavio je od 1967. do danas trag komete na našem mračnom pravosudnom, ali neizbežno i političkom nebu. Godinama su mlađi advokati pred ogledalom uvežbavali Srđinu koreografiju: ustaje u sudnici sa lukavim osmehom i usput zakopčava sako od tvida; sledi cirkus.

foto: dragan kujundžić

Upoznao sam ga 1968. u jesen kada nam je, klincima "šesetosmašima", objašnjavao da postoji Amnesty International i zašto je to važno. Taj mladi, zgodni i nadasve šarmantni advokat ubrzo je opevan: "Zidovi, zidovi, zaključana vrata, zovite mi zovite, Srđu advokata". Njegova trotomna zbirka političkih odbrana i slučajeva Poslednja instanca (Helsinški odbor Srbije, Beograd 2003) pokriva period od 1968. pa do 1989. i prava je enciklopedija političkih progona, udbaških intriga i pravosudnih izmotancija i prenemaganja, ponekad tragikomičnih. Braneći sve moguće optuženike, ali i novinske redakcije pod pretnjom zabrane, Srđa Popović uvek je ostajao advokat: Vlada Mijanović, Voja Šešelj, Franjo Tuđman, Andrija Artuković, Mihajlo Marković, Vlado Šeks, Brigite Monhaupt (nemačka Frakcija Crvene armije, RAF) – svejedno. Srđa Popović nastupao je s tačke gledišta advokata u datom pravnom sistemu, iznutra – na užas pravosuđa. Njegova je kritika, dakle, imanentna, iznutra, s tačke gledišta proklamovanog i uspostavljenog pravnog sistema, što je bolelo jako: on je njih suočavao sa njihovim zakonima i pitao zašto ih ne sprovode kako su napisani.

Sedeo sam na nekoliko suđenja gde je Srđa bio branilac. Bio je to spektakl. Za razliku od kojekakvih čaršijskih advokatskih zvezda, tu nije bilo latinskih citata, izmotavanja i cirkusa. Ne: Srđa Popović govorio je smireno, logično, tiho i – razorno. Naravno da nije odoleo izazovu da brani Andriju Artukovića 1986, kada je ministar unutrašnjih poslova NDH konačno izručen Jugoslaviji. Do kraja su mu to zamerali, ali je tokom suđenja celo hrvatsko (i ne samo hrvatsko) pravosuđe sedelo kao đačići u klupama i hvatalo beleške. Kad je neko advokat, onda je advokat; to mu je posao, pa bila reč o Artukoviću, o Šešelju, o Paragi, o Đogu ili o Šeksu. Ono što je važno, to je da li se poštuje pravo.

Srđa Popović sin je Miodraga Popovića, čuvenog beogradskog advokata koji je 1933. otvorio kancelariju i koji je takođe branio sve moguće političke optuženike, uključujući i komuniste. Posle oslobođenja našao se iz nekog razloga na mestu predsednika Društva jugoslovensko-sovjetskog prijateljstva, pa je 1948. dopao kratkotrajnog pritvora, ali je neko bio dovoljno pametan da ga pusti; nastavio je advokatsku karijeru. Srđa diplomira pravo 1961, polaže pravosudni ispit i pridružuje se porodičnoj kancelariji kao mlađi partner. Uskoro se posvetio krivičarskoj karijeri, jer je kancelarija donosila dovoljne prihode na planu privrednog prava, zaštite patenata i robnih marki, zastupajući pritom i izvestan broj ambasada velikih sila.

Mogao je Srđa Popović veoma udobno i bez štrapaciranja da živi od pomenutih lukrativnih poslova, ali je bio drugačiji čovek. Rekao sam: stoički filozof, duboko uznemiravan do kraja života nepravdom, nepoštenjem, nemoralom. Ako sam već advokat, rezonovao je, onda ću to biti do kraja. I posle se neki čude i zameraju mu da se petlja u politiku. Pa naravno da se petljao u politiku jer su iz politike sva ta nepravda, nemoral, nepoštenje i kriminal izvirali prirodno, uzročno-posledično i logično.

U predgovoru Srđinoj monumentalnoj zbirci članaka i ostalih spisa One gorke suze posle (Peščanik, 2010; peščanik.net), Dubravka Stojanović postavila je inteligentnu paralelu između poziva istoričarskog i poziva krivičarskog: Srđa, kaže ona, ide kriminalistički unazad, od posledica ka uzrocima i tako do kraja, do prauzroka od kojega je sve počelo i dalje se logično i neizbežno razvijalo sve do – eto, da kažemo – sloma, atentata na Đinđića i stanja sadašnjeg. Istoričari bi trebalo da rade isto, veli Dubravka; itd., razumete poruku. U toj istoj knjizi Srđa će reći i sledeće, krajem januara 2008, devet meseci pre formiranja Srpske napredne stranke: pod podnaslovom "Ako Toma dođe na vlast...", on piše da "ako se u Srbiji već vodi radikalska politika, zar nije bolje da oni za nju postanu i saodgovorni? Kratkoročno, to bi svakako bilo vrlo neprijatno, ali dugoročno bi moglo biti vrlo korisno da se Toma Nikolić istera iz dubokog opozicionog zaklona".

Nepogrešivim krivičarskim čulom Srđa je Popović odmah nanjušio da nešto oko Đinđićevog ubistva smrdi – i odakle. Kao zastupnik oštećenih, porodice Đinđić, to jest, on će od samog početka procesa u Ustaničkoj uporno, tvrdoglavo, pakosno i povremeno veoma duhovito insistirati na nerazjašnjenim detaljima i na onome što se zove "politička pozadina". Postao je noćna mora sudijama i tužiocima, sve tražeći da se proveri ovo i ono, da se saslušaju ovi i oni koji bi se, po prirodi predmeta, morali saslušati. Sve je to lepo sabrano u knjizi Nedovršeni proces iz 2007, kao i u pomenutom zborniku One gorke suze.... Srđa je na sudu lepo pitao, tražio, zahtevao da se neke stvari provere, ali njima je to bilo neprijatno iz raznih razloga u koje sada nećemo ulaziti, inače bi se ta nesrećna politička pozadina mogla opet pojaviti kao bolna i delikatna priča koju je, konsenzualno, najbolje zaboraviti. Nata Mesarović zabranjivala mu je serije pitanja; valjda zato što su bila politički neprijatna. Uspeo je čak da čuvenog "legalistu" Koštunicu dovede dotle da unapred odbije svako pojavljivanje na sudu u svojstvu svedoka i da u tome dobije plebiscitarnu podršku svoje "legalističke" stranke i čitave jedne galerije "nacionalno odgovornih" likova sa nacionalističke desnice i iz beogradske slavsko-reakcionarne čaršije.

Srđino nervozno i osetljivo krležijansko moraliziranje umelo je da ga dovede u sukobe sa ljudima inače njemu bliskima, ali je njegovo moralno čulo bilo previše izoštreno za naše uobičajene pragmatične nijanse. Polemisao je, teške ruke kao i inače, sa svojim bliskim prijateljem Miroslavom Isakovićem, čovekom smirenim i pametnim, oko "manjeg zla" (izaći na izbore ili ne); polemisao je s nama iz "Vremena" oko raznih stvari, poslednji put odbijajući da prihvati moju ličnu procenu da u politici ne treba rasterivati svoje prirodne saveznike. Mi, kao ljudi-taktičari, bili smo skloniji kompromisu; on nije, ni po koju cenu i nikako; do dana današnjeg ne znam ko je tu bio u pravu.

E, sad: negde u februaru 1990. mene je u "NIN-u" već bila marginalizavala ekipa Miloševićevih janičara i svela me na platu čistačice, ne dajući mi da radim. Odem kod Srđe, mog venčanog kuma između ostalog, sa idejom da "Politiku" tužimo, barem zabave radi; ionako su gubili sve radne procese stalno. Srđa me sasluša i kaže mi sledeću rečenicu: "Ma pusti ‘Politiku’, imam ja bolju ideju: da mi napravimo naše novine." Opa, kažem ja, na šta misliš? Onda mi Srđa objasni da je već u razgovorima sa Stojanom Cerovićem, Zoranom Jeličićem i Lazom Stojanovićem; da bi oni pokrenuli jedan tako nedeljnik. Ja pristanem glavačke, kao i još neki drugi ljudi vrlo uskoro, pa smo tako na zalet i oduševljenje skrpili do septembra 1990. nedeljnik koji će tajnim glasanjem biti nazvan "Vreme". Prvi broj izašao je 29. oktobra 1990. – tačno 23 godine pre Srđine smrti, u dan. Ostalo znate.

Ovaj tekst nastao je, dakle, 23 godine posle prvog broja "Vremena", ispisan u tuzi i očajanju. Takvog gospodina, advokata i moralistu, plašim se, nećemo više imati. Ili hoćemo?


 

Vreme prava



Podsetnik za nove poslanike

Danas ili sutra sešće u skupštinske klupe novi poslanici, novi zakonodavci. Mnogi od njih tokom svojih predizbornih kampanja obećavali su nam vladavinu prava. Nismo sigurni da su njihovi birači, a ponekad i oni sami, znali šta time obećavaju. Mislimo da nije zgoreg da i jedne i druge na to podsetimo.

Pre svega, obećali su nam, jer vladavina prava baš to znači, da će svoju vlast, a naročito svoju zakonodavnu vlast ograničiti poštovanjem skupa načela, koja zajedno sačinjavaju ideal vladavine prava. Navodimo, gotovo bez komentara, listu tih načela, sadržinu datih nam obećanja:

Pre svega, nova vlast nam se obavezala da će poštovati načelo zakonitosti; prinuda se može narediti samo na osnovu zakona;

Zakoni koje će donositi biće formulisani kao opšta, apstraktna pravila koja se stvarno odnose na neizvesnu klasu budućih slučajeva (ne mogu biti retroaktivna);

Zakoni će biti poznati i izvesni, neće više biti "tajnog objavljivanja" i "posebnih glasila", a zakoni će biti jasni i određeni, tako da svako može pretpostaviti sve odluke sudova;

Zakoni će se odnositi na sve jednako, što znači da se u samim zakonima neće praviti razlike koje nisu bitne za postizanje svrhe zakona. (Nećemo, recimo, imati, kao sada, tri različita režima u zaštiti fizičkog i moralnog integriteta srpske žene, u zavisnosti od toga da li je siluje muž, sunarodnik ili pripadnik drugog naroda);

Imaćemo, kažu nezavisno sudstvo koje ne haje za promene vlada, a poslanici neće prenositi svoja zakonodavna ovlašćenja na izvršnu vlast;

Zakonima će se postaviti jasna pravna ograničenja diskrecionih ovlašćenja uprave u celini, pa se neće više nikad dogoditi da, recimo, o našem pravu na putnu ispravu odlučuje neka buduća policija po svojoj slobodnoj oceni toga "koliko smo opasni za bezbednost" i, uopšte, uprava neće imati nikakvih diskrecionih ovlašćenja kada zadire u oblast ličnih sloboda, a nad time će bdeti sudovi koji neće samo (kao do sada) ispitivati formalnu stranu odluka uprave, već će biti ovlašćeni da ispituju i njihovu sadržinu;

Novi zakonodavci rukovodiće se načelom da prinuda (ni snagom zakona) ne može biti upotrebljena za postizanje određenih ciljeva tekuće politike, jer su ti ciljevi promenljivi;

Obećano nam je, takođe, da će postojati u zakonima prezumpcija lične slobode, odnosno, da će biti dozvoljeno pojedincu sve što nije izričito zabranjeno, jer se potpuna lista ljudskih sloboda ne može sačiniti; postojaće, dakle, u pravnom sistemu pretpostavka generalne klauzule protiv uplitanja države u privatnu sferu;

Obećali su nam, obećavajući vladavinu prava, da se vanredna stanja mogu proglašavati samo (a) izuzetno, (b) u jasno, zakonom i ustavom definisanim slučajevima koji ne podležu arbitrarnim ocenama, (c) s tim što ocena o postojanju uslova za proglašenje vanrednog stanja podleže automatskom sudskom preispitivanju i što (d) u tome sudskom postupku vlada zakonska opšta pretpostavka da uslovi nisu postojali, a (e) sud je ovlašćen da u slučaju neopravdanog proglašavanja vanrednog stanja svima oštećenima dosudi najvišu kompenzaciju (nema eksproprijacije bez pune kompenzacije);

Konačno, obećali su nam da će nam u postupku primene ovakvih zakona biti date najpunije proceduralne garancije, obećali su nam, daklem poštovanje pravnih normi koje obezbeđuju da se odluke donose prema pravilima, a ne prema relativnoj poželjnosti određenih svrha i vrednosti.

Mnogo su nam obećali. Skoro da ničeg od toga nikada nismo imali. Da nam to prostor dozvoljava, mogli bismo, poređenjem ovih načela sa našim zakonodavstvom, mnogo ubedljivije pokazati ovu tvrdnju. I to bi vredelo učiniti, jer se puni smisao ovih načela tek tako može potpuno i razumeti.

Mnogo su nam obećali, možda i više nego što su znali, možda i više nego što su hteli, a možda i više nego što mogu. To je, ipak, dobro, jer ćemo uz vlast dobiti i opoziciju, a njena dužnost je da nove poslanike drži za reč.

Srđa Popović
("Vreme" broj 7, 10. decembar 1990)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

DRUGI S LEVA: Početak »Vremena«, oktobar 1990.<br><br>foto: goranka matić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net