Portret savremenika – Aleksandar Vulin >

Politika po principu »sve je dozvoljeno«

Okružni sud u Kosovskoj Mitrovici izdao je nalog za privođenje Aleksandra Vulina, ministra bez portfelja zaduženog za Kosovo i Metohiju, zbog ranijeg "ilegalnog ulaska na Kosovo". Da li će Vulin na Kosovo ipak doći sa potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, kome je poseta odobrena, znaće se u četvrtak 31. oktobra, kada ovaj broj "Vremena" već bude u prodaji, ali je put kojim je Vulin stigao do mesta na kome je danas – prilično zanimljiv

Na početku karijere Aleksandra Vulina malo ko je mogao da pretpostavi da će on biti prvi srpski političar koji je dobio sudsku zabranu ulaska na Kosovo, iako je rano ušao na političku pozornicu. Rođen 1972. u Novom Sadu, gde je završio Pravni fakultet, još kao osamnaestogodišnjak je 1990. godine sa generalom Stevanom Mirkovićem bio jedan od osnivača Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju (SK-PJ). Dugom kosom i hipi stilom izdvajao se u "generalskoj partiji", čije proklamovane levičarske ideje je malo ko tada ozbiljno shvatao. Borac za prava radnika i opstanak Jugoslavije delovanje je nastavio u partijama koje su učinile da svaki pošten rad na ovim prostorima izgleda besmislen, a svojim trudom svojski doprinele rasturanju zemlje. Učestvovao je 1994. godine u osnivanju Jugoslovenske udružene levice (JUL), koju je predvodila Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića. U toj partiji, omraženoj čak i među Miloševićevim socijalistima, Vulin je portparol, predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine, šta god to bilo, da bi dogurao do zamenika predsednice stranke. Vatreno je branio sve poteze vlasti, od ratova do sukoba sa demonstrantima na ulicama srpskih gradova, uz objašnjenja o pravednoj borbi, što klasnoj, što nacionalnoj. Promocija levičarskih ideja nije išla uz kartelsku prirodu JUL-a, u kome su se skupili novobogataši koji su shvatili gde je prava moć, no to Vulinu nije smetalo.

Uz političke aktivnosti, pisao je kolumnu u tabloidu "Svet", delu medijske imperije Roberta Čobana. Kolumnu "Levo od raja" obično je počinjao citatima pesama Džonija Štulića. Čoban je kasnije u intervjuu "Plejboju" rekao da je činjenica da je Vulin, sa kojim je i danas prijatelj, u JUL-u bio na visokoj funkciji "tada predstavljala izvestan kišobran, neku zaštitu... od svih sitnijih, potencijalnih neprijatelja".

Mada se govorilo da je čovek od poverenja Mirjane Marković, Vulin je 1998. podneo ostavku na sve funkcije u JUL-u i napustio stranku. U to vreme "Naša borba" prenela je glasine da je to učinio zbog protivljenja koaliciji sa Srpskim pokretom obnove, ali i ljutnje što je posle republičkih izbora morao da prepusti mesto u parlamentu profesoru Vladimiru Štambuku, iako je na listi bio bolje plasiran od njega. Od kada se prošle godine vratio na veliku političku scenu, više puta je izjavio da je JUL napustio "zato što je ta stranka izneverila svoj program i postala maska za bogataše koji su sedeli u njoj", dodajući da se "razišao sa strankom i napustio vlast iz principijelnih razloga, što i nije baš uobičajeno u domaćoj politici". S obzirom na to da su Miloševići, SPS, JUL i prateći saradnici pali sa vlasti 5. oktobra 2000. godine, biće da je Vulin imao dobar politički instinkt, jer prilikom tog pada nije bio u prvim redovima.

Na političku scenu vratio se 2000, "iz potrebe da se suprotstavim onome što je usledilo nakon toga što je Srbija postala plen". Tada je osnovao Partiju demokratske levice (PDL), no ta partija se zajedno sa Demokratskom socijalističkom partijom, još jednog kontroverznog levičara, Milorada Vučelića, kolektivno utopila 2002. godine u Socijalističku partiju Srbije (SPS).

Uz politiku, bavio se i drugim poslovima. Bio je pomoćnik direktora marketinga u firmi "Super pres" od 2000. do 2002, direktor marketinga u firmi "Color press" od 2003. do 2007, zamenik generalnog direktora "Color media internacional" od 2007. do 2012, a u izdanju "Alan Ford" "Color media pressa" potpisivan je kao recenzent. Sve ove firme pripadaju medijskoj imperiji Roberta Čobana. Aktivan je bio i u novinarskom svetu. Uz Milorada Vučelića bio je odgovorni urednik i perjanica nedeljnika "Pečat", kolumnista "Pravde", koja se po čaršiji vezivala za radikale, naročito Aleksandra Vučića. Na Vulinovoj slici uz kolumnu u "Pravdi" u pozadini se video poster Če Gevare. Objavio je i romane Opadanje, Mrak i Lepota, kao i političke studije "Polit art", ali kao pisac nije postao preterano zapažen.

Što se tiče politike, u krilu SPS-a Vulin je proveo četiri godine, od 2002. do 2006. Bio je među onima koji su 2003. pokušali da spreče hapšenje Veselina Šljivančanina i sukobili se sa policijom, zbog čega je bio i u pritvoru. "Kada je meni policija prilikom hapšenja Šljivančanina rekla da se pomerim, ja to nisam učinio. Jesu li pucali gumenim mecima? Jesu. Jesu li me polivali vodom iz šmrkova? Jesu. Jesu li me tukli? Jesu. Jesam li se žalio zbog toga? Nisam. Ne ide se u revoluciju a da ne dobijete nijedan šamar. Ja sam tokom protesta devedesetih jasno pozvao građane da ne napadaju policiju, a policiju da ne reaguje na način na koji je to činila, i osudio svako nasilje", izjavio je prošle godine Vulin.

Sa SPS-om se razišao 2006. godine posle afere "Kofer". Danas kaže da je to učinio jer je bio protiv koalicije sa Demokratskom strankom, koja se "osećala u vazduhu", iako je imao najviše glasova za potpredsednika stranke. Novu partiju nazvanu Pokret socijalista (PS) osnovao je 2008. sa profesorom Mihajlom Markovićem i još nekim nezadovoljnim socijalistima iz drugog partijskog ešalona, i postao njen predsednik. Kao ideologija PS-a navedeni su "socijalizam, nacionalizam, evropeizam", kao politička pozicija – levica, a slogan je "Odaberi borbu". Ta borba podrazumevala je i borbu protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Protivnici su mu bili i bivši politički saborci, poput Ivice Dačića. Posle izbora 2008. izjavio je: "SPS ima nesreću da su se nakon 18 godina postojanja u njemu skupili nikad manji ljudi, nikad udaljeniji od partijskih ideja. Za njih je socijalna pravda podela plena. To su ljudi koji smatraju da je potpuno opravdano lagati."

S obzirom na proklamovana ubeđenja, na prvi pogled je mogla iznenađujuće zazvučati vest iz novembra 2010. godine da je Pokret socijalista napravio koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, Novom Srbijom i Pokretom "Snaga Srbije". Em su u SNS-u bili oni koji su se tek otcepili od Šešeljeve stranke, desničari i deklarisani četnici, po definiciji neprijatelji levičara, em je Vulin 2004, dok je još bio u jatu socijalista, grmeo protiv Bogoljuba Karića, osnivača Pokreta "Snaga Srbije", tvrdeći da je "Karić još jedna velika greška SPS-a za koju nas svi mogu slobodno kritikovati. Kao i Miroslav Mišković, kao i Miodrag Kostić, koji je zaradio prve pare u naše vreme. Nije greh biti bogat, jeste obogatiti se na račun države i naroda."

Kad se razgrnu priče o principima, saradnja je logična. Isti šinjel iznedrio je profesionalne patriote, i levičarske i desničarske, kojima su godine lagodno prolazile na državnim jaslama, dok su druge prosipanjem krupnih fraza nagovarali da se bore i ginu. Jeste da su se povremeno i sukobljavali, ali neka prijateljstva su ostala. Pominjući svoje prijateljstvo sa Vučićem, Vulin kaže da je ono počelo 1993, kada su posle TV duela na Studiju B otišli na piće. "On je tad bio u SRS-u, a ja u Savezu komunista. I tu se nekako ljudski prepoznamo. Različite ideologije, različita shvatanja sveta, ali neke životne stvari potpuno iste. I počnemo da se družimo. I od tada ni Vučić ni ja nismo hteli da izađemo na TV duel. Zato što ne bismo mogli sa strašću koju dugujemo svojim partijama da branimo stavove. I nikad, bez obzira na uspone ili padove, to prijateljstvo nismo prekinuli."

Prijateljstvo je lako preraslo u saradnju. Mada pominje da je JUL napustio i zbog toga što je smatrao da je koalicija sa radikalima neprincipijelna, da je uvek imao problem sa Šešeljem čiju politiku nikad nije mogao da razume ili prihvati, Vulin kaže da je, kad su Nikolić i Vučić napravili SNS, već sutradan otišao kod njih i rekao da u njemu imaju saveznika.

Prelazak u naprednjačko jato se isplatio. Posle majskih izbora 2012, sa liste Srpska napredna stranka Tomislav Nikolić "Pokrenimo Srbiju" Vulin je izabran za odbornika u opštini Rakovica i u Skupštini grada Beograda, kao i za narodnog poslanika u Skupštini Srbije. Doduše, morao je da pogazi svoje principe da "izbori ne bi smeli da budu stvar matematike, niti da je u politici sve dozvoljeno". U vladi je sa Ivicom Dačićem i socijalistima koje je prozivao za raznorazna nedela čak i kada su rezultati izbora objavljeni, ali to je opet zbog dobra države. "Ovo nije vlada ljubavi. Nije ni vlada partija koje imaju istovetne programe. Nije čak ni vlada nacionalnog jedinstva. Ovo je vlada nacionalnog spasa", kaže Vulin. Saradnja sa naprednjacima cveta, pa često deluje da je Vulinova partija u stvari integralni deo SNS-a. Na kongresu Pokreta socijalista u Sava centru 24. marta ove godine jedan od gostiju bio je i Aleksandar Vučić, koji je između ostalog poručio da će SNS uz pomoć stranke na čijem je Vulin čelu "vratiti ponos i dostojanstvo narodu Srbije".

Rešavanje sudbinskih pitanja zemlje Vulin je nastavio na mestu direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, na koje je izabran u avgustu 2012, sa novim imidžom, stalno u crnom odelu nalik na uniformu, uz večito zabrinut i namrgođen izraz lica, primeren teškoj situaciji. Aprila 2013, nakon što je Srbija u Briselu parafirala sporazum sa Prištinom, Vulin je najavio ostavku. No, mesec dana kasnije, saopšteno je da Vulin ostaje na čelu Kancelarije "na zahtev Srba sa severa Kosmeta". Nakon rekonstrukcije Vlade postao je ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju, a uprkos protivljenju briselskom sporazumu postao je predsednik novoformiranog Odbora za njegovu implementaciju. "Da se Srbi sa Kosova nisu organizovali i potpisali peticiju (za njegov ostanak u Vladi, prim. nov.), koja me je iskreno dirnula, i da Vučić nije tražio od mene da prihvatim i glas tih Srba i vlade, ne bih nastavio to da radim", obrazložio je novo stanje Vulin.

Priča oko Vulinove ostavke podseća na 1999. godinu. Tada su radikali, u čijim su redovima bili i Vučić i Nikolić, rekli da će napustiti funkcije u Vladi ukoliko se potpiše Kumanovski sporazum kojim je prekinuto NATO bombardovanje. Rečeno–učinjeno, ostavke su podnete, no vlada ih nije prihvatila, pa su radikali, zbog dobra Srbije, ostali na položajima. Zlobni glasovi su tvrdili da su ostanku kumovali i službeni stanovi čelnika radikala čiji otkup još nije bio završen.

Vulin je od početka političkog delovanja izmenjao brojne političke očeve, od generala Mirkovića, preko Mirjane Marković i Ivice Dačića, ali čini se da nijednom nije bio toliko posvećen kao sadašnjem političkom patronu, Aleksandru Vučiću. Posvećenost kojom brani njegovu misiju vođenja Srbije u bolju budućnost nije zabeležena na ovim prostorima još od uspona Slobodana Miloševića. Doduše, u tome se ne razlikuje od velikog broja obožavalaca Vučićevog lika i dela. U sadašnju vlast se lako uklopio još jednom osobinom. Deluje kao da se u svaki posao unosi sa strašću, mada ta strast uglavnom izgleda kao gluma u školskoj predstavi, kao kada objašnjava da dodeljivanje pozivnog telefonskog broja Kosovu nije priznavanje elementa državnosti, već je taj broj "alociran". Dok ubeđuje Srbe na Kosovu da izađu na lokalne izbore na Kosovu 3. novembra i glasaju za "državnu" listu, u Vulinovim rečima sve pršti od istorijskih dana i odluka. "Ovo su istorijska vremena. Ovo jeste početak ili kraj Srbije na Kosovu... Bojkot je izdaja, bojkot jedino odgovara Hašimu Tačiju"; "Država je potpisala Briselski sporazum koji mora biti sproveden. E, od toga kako će biti sproveden zavisiće budućnost i Srba i Srbije na KiM."

Mada tvrdi da neće nikoga da ubeđuje, Vulin sve oštrije verbalno šiba po onima koji ne bi na kosovske izbore i onima koji misle da "Građanske inicijative srpske" nije jedino rešenje. "Problem su Srbi koji neće Beograd, koji smatraju da ni Beograd ne treba ništa da se pita na Kosovu. Oni su protiv izbora. Oni neće da slušaju Srbiju. Ali su im usta puna Srbije... A te iste ljude niko ne sme da pita odakle im tolika imovina... To su ljudi koji misle da oni bolje znaju šta je dobro za Srbiju nego Vlada Srbije"; "Ako od države hoćeš da dobiješ posao i kad nema posla, hajde onda, poslušaj svoju državu... Državu Srbiju mora da volite, ali i da slušate." Na Kosovu se čuju glasovi da Vulin kosovske Srbe deli na lojalne i nelojalne, da vodi kampanju samo u ime "Građanske inicijative srpske", da otvoreno preti da od načina na koji će glasati zavisi da li će Srbija nastaviti da izdvaja sredstva za Srbe na Kosovu. Šta će sve to doneti u kosovskom provizorijumu od života, videće se posle 3. novembra.

Na pitanje novinara "Politike" oseća li balast pošto je njegovo ime u delu javnosti ostalo jedan od simbola devedesetih, Vulin kaže: "Ma kakav balast? Šta sam ja to loše uradio devedesetih? Imao bih balast da sam bio u nekim kriminalnim aktivnostima. Petog oktobra, da sam imao zrno peska na švajcarskom računu, ja bih robijao do dana današnjeg. Jedina robija koju sam doživeo jeste kad me je hapsio DOS zbog učešća u demonstracijama. Ne da nema balasta, već naprotiv. Taj balast bi trebalo pre da osećaju ‘petooktobarci’, a ne mi koji smo branili zemlju tih teških devedesetih."

Ma koliko reči o odbrani zemlje iritirale one koji ne misle kao Vulin, iz njegove perspektive i njegovih ondašnjih saboraca rezultati prethodnih decenija možda i nisu tako katastrofalni. U svetu neodređene ideologije u kojoj je pomešano sve, od Če Gevare do vojvode Đujića, večito prisustvo na političkoj sceni, uvek za dobro države i naroda, bezbedno ratovanje po Skupštini uz ljude sa misijom koji imaju moći i para, mnogi su CV napunili funkcijama i članstvom u partijama, lagodno preživeli olovne devedesete i tako žive teške dvehiljadite.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net