NEŠTO IZMEĐU: Ivica Dačić,... / foto: fonet

Teške reči i ublažena poniznost >

Milan Beko u raljama politike

Sporedan, ali komičan detalj u ovoj Vučićevoj reakciji prema Dačiću, povodom Beka, jeste u tome što je ona lansirana preko izjave predsednika Narodne skupštine Srbije Nebojše Stefanovića, koji očigledno ima malo osnovnog posla, pa služi kao portparol stranke gde god to zatreba

Zašto je Milan Beko, najveći finansijski mešetar Srbije i velemajstor "uvek pravilne političke orijentacije" u protekle dve decenije, u poslednje vreme prinuđen da izađe iz duboke senke, u kojoj je obavljao sve svoje ključne poslove, i očajnički se, javno, bori za opstanak, na televiziji i putem "otvorenih pisama javnosti", i zašto je najnoviji, prošlonedeljni "dvorski zaplet" oko jednog njegovog TV intervjua bacio u zasenak sve ostale društvene događaje i izazvao ogroman medijski publicitet?

Oni koji smatraju da je odgovor na ova pitanja jednostavan – to jest, da je Beko pre "pravog trenutka" i sa viškom stilskih figura, "posvađao" vodeće lidere vodećih političkih stranaka vladajuće koalicije, nisu potpuno u pravu. Јер, ti lideri su već bili dobrano "posvađani" i pre Bekovih "teških reči" u emisiji TV Pinka, "Teška reč" (u nedelju, 20. oktobra), pa je teško pretpostaviti da je on u tom razgovoru sa nominalnim urednikom tabloida Informator (gle slučaja), rekao bilo šta što se nije očekivalo da će tu reći i zbog čega je, uostalom, i pozvan na Pink televiziju.

Poenta ove priče i nije u nekoliko "udvoričkih metafora" koje je Beko uputio prema novom nacionalnom i "reformskom junaku" Srbije Aleksandru Vučiću (takve izjave su već davali i bolji od njega), pa čak ni u njegovom dosta grubo formulisanom pozivu upućenom premijeru Ivici Dačiću – da se vrati "na svoje prirodno mesto" (valjda u neki drugi-treći red), "gde bi i njemu laknulo", to jest da volan izvršne vlasti prepusti "srpskom Šumaheru", to jest Vučiću, nego je poenta u tome što je Beko, taj navodno hladnokrvni "mešetarski tehnokrata", već posle prve Dačićeve hazarderske reakcije na ove njegove TV priče, preko navodno "anonimnog bloga na sajtu SPS-a", u kome je Beko nazvan "oličenjem nesreće", uvukao rogove i uputio mu, objektivno rečeno, takvo objašnjavajuće pismo koje se ne može shvatiti drugačije nego kao izraz tek "ublažene poniznosti" (za svaki slučaj), prema SPS-u kao stranci "poznato tolerantne i umerene retorike".

NEUSPEŠNO VAĐENJE: U stvari, posle tog "otvorenog pisma" Dačiću, sa naivnim objašnjenjima (da se nije žalio na njega kao premijera i ministra policije, nego na neke usamljene druge grupice u MUP-u, koje ga proganjaju), a koji je u međuvremenu pred televizijskim kamerama izjavio da ga je baš briga šta misli Beko; da je dobro što sada sav svet posle dvadeset godina vidi da taj tajkun nije (više) njihov; te da mu je dosta (Vučićevog) stalnog "prozivanja", pa ako je vreme za raskid koalicije, "onda je kraj" – dolazimo, možda, i do dalekosežnije "poente", koja je, moguće, i glavni razlog širokih medijskih odjeka cele ove "salonske melodrame".

Naime, čak i najgori mediji uvek dobro osete kada je neka krupna figura "potrošena" i uvek su spremni da se pridruže slavlju u čast sloma neke javne ličnosti, koja je ranije izgledala suviše moćna i ohola, suviše bogata i umišljena, mada je u suštini bila ista kao i najveći deo tog lelemudskog pohlepnog udruženja, koje se naziva "politička i ekonomska elita Srbije". Kad je Beko u spomenutom pismu zavapio da Dačić javno potvrdi da on od njega nikad nije tražio zaštitu, svi su to razumeli, obrnuto, kao konačan vapaj za zaštitom, povodom nekih ranijih "zasluga" (valjda učinjenih Miloševićevom SPS-u) i istovremeno kao samoopravdavanje što prelazi na novu stranu (uvek prema najjačem). A kada neko javno povlači reč u Srbiji, jasno je da je već gotov. Ovde nema hepienda.

Taj utisak da je Milan Beko napokon "stao na trulu dasku", mada su ga oni, koji su večito bili van glavne igre i večito sa nekim slabo skrivenim kompleksom prema uvek ozbiljnom i stalno zamišljenom mešetaru, doživljavali kao prepametnog i čudotvornog majstora tajanstvenih međunarodnih finansijskih operacija – pojačala je i ekspresna Vučićeva reakcija, ne na Bekov intervju, nego na Dačićevo saopštenje, ne u korist Bekovih pohvala, nego protiv Dačićevog "bezobrazluka" – valjda što se usudio da pripreti Vučiću političkim rastankom i tučom na izborima, kad se već nema kud na neku drugu stranu.

Tako Beko nije uzet ni u deklarativnu zaštitu ni sa Vučićeve strane, pošto se, valjda, pošlo od pretpostavke da se oni koji su se konkludentno deklarisali kao raspoloživa sledbenička snaga, ni ne moraju braniti kao autonomne ličnosti. Sporedan, ali komičan detalj u ovoj Vučićevoj reakciji prema Dačiću, povodom Beka, jeste u tome što je ona lansirana preko izjave samog predsednika Narodne skupštine Srbije Nebojše Stefanovića, koji očigledno ima malo osnovnog posla, pa služi kao portparol stranke gde god to zatreba (od Beograda do Beka).

KO JE ČIJI I VLADIMIR PUTIN: Bekovu nevolju u ovom slučaju verovatno uvećava i okolnost da je on do sada više "radio" sa današnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, ne očekujući (kao i većina drugih) da će "mali Vučić" postati ovde ključni gospodar. No, Nikolić (koga je Beko brižno obilazio još uoči prošlogodišnjih izbora, tokom "štrajka glađu") sve manje mu je, tako se čini, od koristi. Ne toliko zato što je Nikolić možda izolovan (a još nije) od uticaja među naprednjacima, nego verovatno više zbog toga što je ruski sud, još decembra 2012. godine, zatražio od našeg pravosuđa da stavi zabranu na raspolaganje i otuđenje imovine firmi koje je Beko na neki način ovde vodio – mlekare "Imlek", Subotičke mlekare, fabrike mineralne vode "Knjaz Miloš", kompanije "Bambi Banat" i još tri firme iz takozvane "Dunav hrana grupe", čiji je nominalni vlasnik Salford fond – zbog toga što sumnja da su sve te firme u stvari u vlasništvu čuvenog ruskog odmetnutog, a sada već mrtvog tajkuna Borisa Berezovskog. Kako se Nikolić pokazao kao šef Srbije koji se plaši da dira u "ozbiljne stvari" kad su Rusi u pitanju, teško je verovati da u ovom slučaju može pomoći Milanu Beku kao navodnom "agentu" zaostavštine Berezovskog u Srbiji.

Iako je, jula ove godine, Viši sud u Beogradu prihvatio spomenuti ruski zahtev i doneo rešenje o "zamrzavanju" navedene imovine, to rešenje je, navodno, brzo poništeno na Apelacionom sudu – jer vlasništvo "zatvorenog fonda", kakav je Salford, nikada nije javno nominovano i on je "zaseban" poslovni subjekt, koji sa bilo kim može da zasnuje odnos agenture, pa i da kupuje samo "pravo upravljanja", dok vlasništvo fonda pluta svojim skrivenim putem. A Bekova uloga i u ovom slučaju je ostala mutna, neki smatraju da je u Salfordu imao samo relativno skroman udeo, dok drugi tvrde da je bio samo njegov menadžer u Srbiji. Jedino što se zna u našim poslovnim krugovima je da je Beko poslednjih meseci na sve strane tražio kupca, bar za "Knjaza Miloša" (a najradije bi prodao sve) – ali nije majka rodila junaka koji bi u ovakvoj "pravnoj državi" Srbiji sada imao petlje da kupi ono što "Putin traži od Nikolića".

Drugi veliki problem Milana Beka danas je nekada "uspešna" akvizicija beogradskih "Večernjih novosti", koju je, po sumnjivoj priči, izveo, uglavnom, sa parama Stanka Subotića Caneta (pa i nemačkog VAC-a, kako su oni pokušali da ustvrde, ali nisu uspeli da dokažu na sudu), a koja je izvedena sa nekim pravnim felerima, koji se uvek mogu aktuelizovati kada se za to ukaže trenutak. Pritom, i ova kompanija izgleda da više nije toliko profitabilna kao što je bila, što verovatno izaziva razočaranje kod čitavog "crnogorskog finansijskog lobija" povezanog sa najvišom tamošnjom vlašću, koji je celu spomenutu operaciju navodno "posmatrao sa simpatijama", a verovatno i pomagao nečim čvršćim. Na stranu, što je Beko, izgleda bez dioptrije za političke finese, posle odlaska Manje Vukotića, na čelo lista doveo prilično pohabane "antivatikanske patriote" iz vremena raspada SFRJ, što je danas prilično demodirano, u svetlu trenutne Vučićeve proevropske politike.

KRAJ SARADNJE PO POZIVU: Ipak, svi ti problemi bi možda bili savladivi da je Beko, u kompaniji sa Miškovićem, uspeo na vreme da aktivira poslovno stambeni projekat "Grad na vodi", to jest da je uspeo u potpunoj legalizaciji kupovine Luke Beograd. Međutim, tu se zaglibio sa značajnim "mrtvim kapitalom" i u međuvremenu se "razišao" sa Miškovićem, kako je navodno sam izjavio prilikom ovogodišnjeg "informativnog" saslušanja u MUP-u. Narod bi rekao, Luka je u poziciji "ni sebi, ni svome" – što je u ekonomiji najskuplje.

Još jednostavnije rečeno, Milan Beko se našao u neprihvatljivoj poziciji za jednog mešetara, to jest veleposrednika – ušao je sa znatnim tuđim parama u velike poslove, a iz njih ne može da izađe, tobože "iz državnih i međunarodnih razloga", da bi vratio šta je dužan i sa "velikom pikslom" krenuo u neku novu svetliju budućnost. Možda su njegovi papiri čisti, kako tvrdi kao diplomac Saobraćajnog fakulteta koji je bio prinuđen da se "uz rad" obuči i za veštog pravnika – ali ovde pravni argumenti malo vrede ako ne steknu najvišu političku overu. To je Beku ranije uvek uspevalo da isposluje, pa verovatno ne shvata zašto sada ne uspeva. Kao da ne razume da je on za Vučićeve pristalice "klasni protivnik", čije pare bi trebalo upotrebiti za obnovu srpske slave i veličine.

Zapravo, sve do Vučića uspevao je da njegova saradnja sa vodećim političarima – Đinđićem, Miloševićem, Mirom Marković, Koštunicom, Labusom, Dinkićem i Nikolićem – dobije oblik diskretne "saradnje po pozivu", što mu se zaista mora priznati kao čarobna virtuoznost. Kada se sticajem "istorijskog materijalizma" našao u poziciji da on sam mora da nudi savezništvo i traži pomoć, u ime pravne države, čarolija je nestala.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...Milan Beko,...<br><br>foto: a. anđić
  • ...Aleksandar Vučić<br><br>foto: fonet

Najčuveniji evropski prevrtljivac

Iako mnogi naivni ljudi u Srbiji smatraju da je "menjanje tima i kapitena" u politici neka vrsta nacionalne izdaje, osim u slučaju ako se ne prelazi kod najjačeg kapitena, što je, kako kažu, uvek u interesu majke Srbije, valja ih sve podsetiti da je političkih vrdalama i probitačnih udvorica vlasti, i u politici, i u privredi Evrope, tokom istorije, bilo veoma mnogo, a mnogi među njima bili su i neuporedivo veći majstori od Milana Beka.

Evo, samo u najkraćem, jednog od najčuvenijih primera – Benžamina Konstana, oca francuskog, a i kontinentalnog liberalizma. Ovaj veliki francuski intelektualac prvo je bio za Napoleona, a zatim mu je bio opozicija – i kad je bio na vlasti, i kad je oteran u progonstvo. Do te mere da je, na glas da se Napoleon izvukao iz progonstva na Elbi, napisao čuveni članak u Journal des Debats, sa poznatom rečenicom: "Ja neću, kukavni begunče, da se vučem od jedne vlasti drugoj vlasti." Ipak je Konstan uskoro napustio monarhiste i pomogao Bonaparti da nakratko obnovi vlast, a svoju prevrtljivost je lakonski objasnio: "Dvadesetog marta (na dan bekstva Luja XVIII iz Pariza), ja sam podigao oči i opazio da je presto iščezao, a da je Francuska ostala." Mada Konstan posle Vaterloa više nije menjao političku stranu, on se od podsmeha za prevrtljivost branio tako što je objašnjavao da je Bonaparti pomagao "da ga ne bismo primorali da ostane diktator i da se ponovo vrati u despotizam iz 1812". Kad je napokon pristao da mu novi kralj Luj Filip plati kockarske dugove, on je ipak ostao u opoziciji tom kralju, pa se govorilo: "On se prodao, ali se nije predao."

Ponavljamo, bilo bi neumesno upoređivati Milana Beka sa Benžaminom Konstanom, jer su iza ovog liberala ostali neki i danas čuveni slogani: "Demokratija je samo jedna reč, ako ne znači suverenost individue"; "Ima jedan deo ljudske ličnosti koji neophodno ostaje ličan i nezavisan. Kad pređe preko te linije, društvo postaje nasilnik, a većina odmetnik", itd.

Iza Konstana su ostali rukopisi, ali i iza Beka, čak i ako loše prođe sa velikim poslovima, ostaće mnogo toga i njemu i njegovoj porodici, ali je teško poverovati da će ponovo biti primljen za sto gde se igraju najskuplje igre.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net