fotografije: m. milenković

Intervju – Isidora Žebeljan, kompozitorka >

Sindromi nacionalnog poremećaja

"Kultura u Srbiji danas ima status romskog deteta u nezainteresovanoj hraniteljskoj porodici"

Kada je 1957, povodom otvaranja Pozorišta nacija u Parizu, ansambl Beogradske opere Narodnog pozorišta u Teatru "Sara Bernar" izveo Masneovog Don Kihota, "Figaro" je zaključio da je pariška publika te večeri dobila lekciju: "I trupa i orkestar su nas naterali da se zamislimo. Kakva sigurnost palice Oskara Danona! Koliko gipkosti i dostojanstva kod izvođača kojima diriguje!... Ovo veče je u celini uspomena na jedan savršen uspeh, utoliko potpuniji što je bio neočekivan."

Pedeset pet godina kasnije, povodom svjetske premijere opere Dve glave i devojka Isidore Žebeljan održane u Sijeni, kritičar lista "Republika" je napisao: "Ovaj slasni i krvožedni obrazac u operi Dve glave i devojka, sličan temi iz filma Žil i Džim, nadahnut je indijskom legendom, a interpretira ga genijalno osećanje za paradoks srpske kompozitorke Isidore Žebeljan... Muzika je napisana znalački: ona je i ‘laka’ i bogata slovenskim mirisima i balkanskom zavodljivošću, gradi novu i snažnu muzičku misao na tragovima narodne tradicije."

A "Avenir": "Isidora Žebeljan nam, po ko zna koji put, pruža dokaze svog talenta i veoma uspešno spaja umetničku muziku sa zavodljivošću i šarmom balkanske muzičke tradicije."

Jesu li Italijani imali pravo?

"Ne znam", odgovara Isidora Žebeljan, čija je opera Dve glave i devojka nedavno premijerno izvedena i na BEMUS-u. "Oduvek sam želela da imam sposobnost da čujem svoju muziku onako kako je drugi čuju; što je, naravno, nemoguće."

"VREME": Zašto je nemoguće?

ISIDORA ŽEBELJAN: Zato što je moja muzika organski deo mene. Toliko puta je preslušana unutrašnjim sluhom da je postala deo mog tela i moje duše. Ili je to oduvek bila? Ona je posledica, ali i uzrok mojih gena i mog života. Nekome ko je prvi put sluša, moja muzika svakako zvuči drugačije, budući da su i slušaočeva duša i telo sastavljeni od milion posebnih, takođe specifičnih životnih i genetskih elemenata. Jasno je da moja muzika može da dotakne emotivne strune drugih ljudi, iako ja nikada neću moći da saznam kako to čini. Neću moći da je čujem onako kako je čuju drugi.

Imponuju vam ovakve kritike? Tim prije što to "balkanski", nakon duže vremena, ponovo zvuči pozitivno.

Po mom mišljenju, najveća vrlina moje muzike je činjenica da je prirodna, zato je taj balkanski element njeno prirodno svojstvo o kojem ne razmišljam. Sa druge strane, nisam baš sigurna da je u umetnosti pojam "balkanski" ikada značio nešto negativno, pa ni u doba poslednjih ratova. Uostalom, setimo se Emira Kusturice i Gorana Bregovića, kao i novih izdanja Iva Andrića ili retrospektiva filmova Aleksandra Saše Petrovića.

Šta su to "slovenski mirisi" i "balkanska zavodljivost" koju prepoznaje evropska publika, šta mislite?

Pod "slovenskim mirisima" i "balkanskom zavodljivošću" zapadna publika, čini mi se, podrazumeva onu posebnu vrstu temperamenta i energije koja se daje bez ostatka, koja ne kalkuliše; to je umetnost koja vrišti kad joj se vrišti, koja, kada to želi, i plače i jeca i smeje se i mršti i udara. To je umetnost koja voli, koja grli, koja traži i uzima, koja je napadna i zbog toga hrabra i beskompromisna; ona je upravo onakva kakvi smo mi koji smo ovde rođeni. Međutim, u mojoj muzici ima i mnogo drugih muzičkih čestica…

Kojih?

Ima tu čestica i Bartoka i Prokofjeva, Stravinskog, Debisija, Ravela, Pulanka, Mesijana i Ligetija, Ksenakisa, Janačeka, Sex Pistolsa, Madnessa, Specialsa, Šarla akrobate, Pekinške patke, Majlsa Dejvisa, Koltrejna, Cocteau Twinsa, Beiruta, Makabejaca… Rečju, u mojoj muzici ćete zapravo naći sve one muzičke dahove koje sam u jednom trenutku duboko udahnula i jako osetila.

Koliko je za vas kao umjetnicu važna tradicija o kojoj govorite?

Ona predstavlja jedno od prirodnih izvorišta moje muzike. Ima nešto ludački zanosno u zajedničkoj – i srpskoj i balkanskoj – kulturnoj tradiciji: sva ta patnja, tuga i strast koji su u suštini stravično patetični, zbog toga i simpatični i smešni – e, upravo je to spoj koji našu stvarnost čini nadrealnom.

Kao kod Markesa... u Sto godina samoće...

Interesantno je to što ste pomenuli Markesa: pojedini kritičari su moju muziku upoređivali upravo sa njegovom literaturom.

Naravno, i druge kulturne tradicije su takođe čarobne. Tim pre što je tradicija uvek ogledalo kolektivnog nesvesnog. Ona je najdublji izvor arhetipskog i zato je svaka tradicionalna kultura neverovatno moćna, a samim tim i neprocenjiva. Velika je sreća našeg vremena što možemo neobuzdano i istovremeno da upoznajemo i volimo i indijsku i japansku i karipsku tradicionalnu umetnost.

Goran Bregović kaže kako "u našoj balkanskoj tradiciji i nema toliko toga originalnog". Ima li?

Naša tradicija je jedan veliki simpatični hibrid. Kroz istoriju, čitavo naše postojanje satkano je od nebrojeno mnogo gotovo nespojivih elemenata – suprotstavljenih religija, mentaliteta, različitih geografskih odlika, klimatskih ekstrema… Sve to zajedno ovaj hibrid čini apsolutno originalnim i jedinstvenim. Naša autentičnost i identitet – ne govorim samo o muzičkoj tradiciji – upravo su sadržani u tom čudesnom spoju nespojivog. Međutim, problem je u tome što se nijedna vlast u Srbiji nikada nije bavila prihvatanjem, obgrljivanjem svih tih suprotstavljenih elemenata; umesto toga, uporno je insistirala na izdvajanju samo onog elementa koji je smatrala svojim; ostale bi potirala. Verujem da je uzrok tome nezrelost nacije, što je samo posledica primitivizma na čijem se ublažavanju gotovo uopšte nije radilo. Naročito ne u poslednje vreme.

Na čemu se radilo?

Godinama je dozvoljavano divljanje primitivnog i vulgarnog mišljenja i ponašanja.

Nekada ste sarađivali sa Goranom Bregovićem; šta mislite o ovome što on danas radi?

Nažalost, dugo nisam imala priliku da čujem to što danas radi Goran Bregović.

O čemu govori opera Dve glave i devojka?

Priča je zasnovana na motivima stare indijske legende koju je, kao osnovu svoje novele Zamenjene glave, uzeo i Tomas Man. To je komična bajka o dva prijatelja i devojci, od kojih je jedan od njih pametan i filozofski nastrojen; visokog je roda; ima lepu glavu, ali kržljavo telo. Drugi je stasit, muževan i ruralan, ali mu je glava kao u jarca. Iako se njih dvojica lepo nadopunjuju, tu ravnotežu pomućuje prelepa devojka u koju se obojica zaljubljuju. Devojka se udaje za onoga sa lepom glavom; sa njim ostaje u drugom stanju. Međutim, počinje da čezne za onim koji ima divno telo. Vremenom, svi troje postaju nezadovoljni... U međuvremenu, na zajedničkom putovanju, glavni junaci zalutaju do hrama boginje Kali gde, u nastupu ekstaze – a želeći da se reše svojih muka – jedan za drugim, momci sami sebi odrube glavu.

A djevojka?

Očajnu devojku od iste sudbine spašava boginja Kali, koja joj, sažalivši se, naređuje da glave vrati na tela koja će ona, zahvaljujući svojim moćima, oživeti. Ali, gle čuda: u trenutku oživljavanja, devojka zabunom zamenjuje glave. Na taj način, s jedne strane dobija mladića sa lepom glavom i lepim telom, a sa druge...

Onoga koji u toj igri nije tako dobro prošao?

Tako je. Naravno, niko od njih troje više ne zna ko je devojčin muž i čije ona zapravo dete nosi. Na kraju, pojavljuje se i prorok koji treba da reši problem. Ali, da baš sve ne otkrivam... U svakom slučaju, reč je o divnoj priči, duhovitoj, sa mnogo slojeva i ideja za razmišljanje.

Na prvi pogled, izgleda da je tema opere odnos prema telesnosti koji je, zbog neutažive potrebe za korigovanjem telesnih nedostataka, u današnje vreme veoma aktuelan. Uostalom, zar dometi današnje estetske hirurgije taj odnos nisu pretvorili u fetišizam?! Ali, to je, kažem, samo jedna od idejnih tema moje opere. "Spaliti" svoje želje je put ka otvaranju kapija sreće; "odrubiti" sebi glavu kako bi ponovo postali svesni "srca" koračanje je po tom istom putu. Drugim rečima, ova priča je sačinjena od trojstva koje čine telo, duša i razum.

I to trojstvo je oličeno u likovima troje glavnih junaka?

Recimo da je tako.

"...Zato njih troje nisu ništa drugo do razapeto čovečanstvo, koje ne uspeva da sagleda i uskladi naizgled difuznu raznorodnost trodelnog Jedinstva", kaže pisac libreta, Borislav Čičovački, u svom izvrsnom eseju, koji je, povodom premijere ove opere, naručila Fondacija "Chigiana".

Uzgred, Dve glave i devojku poručila je i kompletno producirala fondacija Accademia Chigiana iz Sijene, a svetskoj premijeri ove opere, na Petrovdan 2012, prisustvovala je i tadašnja holandska kraljica Beatriks.

Sa druge strane, beogradskoj premijeri vaše opere prisustvovao je i predsjednik Hrvatske, Ivo Josipović, koji je rekao kako je te večeri u JDP došao i zbog toga što ste vi njegova prijateljica. Kada ste upoznali predsjednika Josipovća?

Ivu Josipovića poznajem od osamdesetih godina prošlog veka. Sretali smo se na Tribini savremenog muzičkog stvaralaštva u Opatiji. Volim njegovu muziku i mislim da je odličan kompozitor.

Šta, na primjer, volite?

Iz tog vremena, čuvena je Josipovićeva kompozicija Dernek, koja u sebi sadrži elemenate hrvatske tradicionalne muzike. Ivo Josipović je učinio mnogo da moja prva opera, Zora D – koja je premijerno izvedena u Amsterdamu, a potom i u Beču 2003 – posle nekoliko godina, tačnije 2007, kao prvi vid kulturne saradnje između Hrvatske i Srbije, bude izvedena u Zagrebu i Rijeci.

Kako je reagovala beogradska publika na vašu operu Dve glave i devojka? Jeste li zadovoljni?

Jesam.

"Sedim i slušam operu, a oko mene se ljudi grohotom smeju. I, zapanjena, mislim: čoveče, savremena opera, a ljudi se smeju, uživaju, radosni su! Tako je nekada bilo, u Mocartovo ili Verdijevo vreme...", opisala je sopstveno ushićenje pijanistkinja Lidija Stanković. Pijanistkinja Nada Kolundžija mi je rekla kako je danima posle opere bila presrećna, da je lebdela. Nešto slično mi je ispričala i divna Milena Dravić: "Ljudi su ulazili u salu smrknuti, zbog kiše, a izlazili sa ogromnim osmehom na licu".

Sa Anetom Ilić, koja je pevala jednu od glavnih uloga, glumcem Nikolom Đuričkom, dirigentom Premilom Petrovićem i svojim mužem, Borislavom Čičovačkim – koji je, osim što je napisao libreto, i svirao u orkestru – razgovarala sam o tome da su nam se muzičke teme iz opere danima vrzmale po glavi. Interesantno je i to da mi je šminkerka, koja me je, ne znajući da sam "umešana" u poslove oko opere, šminkala pred premijeru, rekla: "Jesi l’ gledala juče probu? Vrlo lepa stvar, pitka, zabavna... Bombona!"

I eto, ja mislim da je to prava stvar!

To što ljudi tako reaguju?

Da! Umetnost ima moć da deluje na sve ljude ukoliko su otvoreni i bez predrasuda. Zapravo, svi se na ovom svetu delimo samo na one koji vole i na one koji ne vole. Eto, imala sam sreću da je u publici te noći bilo mnogo onih koji vole.

Jednom ste govorili o "radosti komponovanja". Šta je najveća radost?

Nažalost, na to pitanje ne mogu da vam dam pravi odgovor. Ne zato što neću, nego zbog toga što naprosto ne volim da analiziram taj proces.

Šta ne volite?

Ne volim da analiziram kreativni proces, ali ni muziku. Mislim da rastavljanjem njenih delova nestaje magija. Jer ako, recimo, dok slušate muziku, insistirate na tome da prepoznajete od kojih je lestvica, akorada i postupaka ona načinjena, automatski isključujete mogućnost prepuštanja. Um vam je u petoj brzini; on gospodari. Istovremeno, sve ono suštinsko, ono što leži između tonova, za vas ostaje nedokučivo. Muzika je energija i samo bi je trebalo pustiti da teče. Naravno, kao profesor kompozicije, prinuđena sam da sa studentima analiziram muziku…

I, kako to izgleda?

Pokušavam da to radim na specifičan način.

Na koji?

U najvećoj meri uvažavajući činjenicu da je muzika protok energije.

Kako ste vi zavoljeli muziku? Od koga ste naslijedili muzički talenat?

Sećajući se toga, jednom sam negde zapisala: "Preda mnom je sada lenji letnji dan. Okružuju me zvuci kašike koja o uglasto staklo ulupava mileram – već mi se cakle uglovi usana; pored milerama su kajsije, nabrekle; presipaju se preko svoje kože; kroz prozor se jedva probijaju zraci – sprečava ih zelena roletna, ista ona koja se nalazi u mnogim radnjama u Zrenjaninu; iz susedne sobe se čuje visoki glas moje bake – Majke – kao glas Rahele Ferari u filmu Tango Argentino; ona peva adventističke molitve Bogu"... Da, moja baka je pevala tankim visokim glasom i to njeno pevanje mi je, u tom svom prepuštanju i poništavanju svesti o sopstvenom postojanju, bilo u isti mah i dirljivo i uzvišeno; naravno, u svojoj iskrenosti i naivnosti, bilo je i smešno... Hoću da kažem kako mi se čini da je talenat za razumevanje i divljenje nadrealnom ono najvažnije što sam nasledila od svojih predaka.

Najvažnije?

Naravno. To tako snažno osećam. I to upravo i pre svega kroz muziku. Jer, uvek su me obuzimala stanja ushićenja kada bih čula neki neočekivan muzički obrt, neko ludo iznenađenje. Taj momenat lucidnosti je uzvišeno stanje sreće i dobrote; nikada nije ironija ili, ne daj Bože, cinizam. Ono se peni od plemenitog osećaja zadovoljstva zbog osvojene slobode. I to one slobode koja ne robuje nikakvim očekivanim, poželjnim rešenjima. A opet, vođeno je sasvim preciznim umetničkim osećajem.

I, kada već govorim o svojim precima, deo detinjstva sam provela u Zrenjaninu, kod svojih dede i bake... Jednom sam, na tavanu njihove kuće, pronašla ploču klavirskih kompozicija Sergeja Prokofjeva. Mnogo kasnije sam se pitala otkud ta ploča tamo, na tavanu dvoje paora.

Zbilja, odakle? Jeste li saznali?

Nisam. Priča o ploči klavirskih kompozicija Sergeja Prokofjeva na tavanu kuće mojih dede i bake je tajna koju neću i ne želim nikada da otkrijem. I to upravo zbog toga što je, u svojoj nedokučivosti, ta priča fantastična i bilo koje objašnjenje je ne bi bilo dostojno.

Inače, odakle su Žebeljani?

Genealoško pamćenje moje porodice govori da su Žebeljani poreklom Rumuni: potiču od nekog čuvenog rumunskog hajduka Jorgovana... Pre oko dve stotine godina moji preci su iz okoline Temišvara došli u Jankov Most, onda u Perlez. Tu su se ženili uglavnom Srpkinjama, pa su tokom vremena i sami postali Srbi. Potucajući se tako po banatskim jarugama i močvarama, vukući za sobom stoku, konje i čeljad, nekoliko su puta izgubili velika imanja. Od veleposednika do stočara! Taj beskonačni krug stradanja, uzleta i ponovnih gubitaka, kao neprijatna a sveprisutna jeza, uvukao se duboko u pamćenje ovog dela moje porodice, ostavši da čami u genima kao neko potmulo predosećanje propasti i nesreće. Koju bi kratkotrajno brisali – pijući. Međutim, porodica moje bake Nane (Benin), takođe rumunskog porekla, prava je suprotnost.

U kom smislu?

Bilo je tu raznih veseljaka, sviraca, tancera i dosta pijanica. Još je interesantnija porodica moje majke Jovanov-Đirski, o kojoj postoji legenda da su potomci nekog rumunskog grofa. Iako, kada god je u prilici, moj tata zdušno opovrgava tu teoriju... Sve u svemu, ti Đirski, a i drugi deo mamine familije – po mojoj baki divnog glasa, Radovančev – bili su uglavnom veoma veseli i skloni nekom sumanutom, nadrealističkom pogledu na svet; voleli su da se šale, da pevaju i naravno – da piju. E, postoji i teorija koju zastupa moj muž i za koju, kaže, ima ozbiljne dokaze: Žebeljani su poreklom Jermeni. Moram da priznam da mi se ta teorija veoma sviđa...

Zašto?

Zato što su i Rumuni i Jermeni poznati kao izvrsni muzičari.

Vi ste rođeni u Beogradu?

Jesam. Iako, priznajem, Beograđane sve manje razumem.

Kako to?

Nažalost, ne znam ko su Beograđani danas. Ako gledam devojke čiji je smisao uglavnom da budu tako utegnute da izgledaju kao delovi automobila, ako gledam momke, koji bi svakoga rado zavalili u glavu, onako reda radi, ako posmatram sve te smrknute penzionere, večito nervozne zbog izneverenih i naglavačke okrenutih života, onda ne raspoznajem šta je to posebno – beogradsko. Sve što vidim je svesrpski jad i čemer, nepregledno more nesrećnih ljudi koji se hrane mržnjom i medijskim đubretom. To je narod koji je izgubio rat, ali mu to niko nikada dovoljno jasno nije rekao; to su ljudi koji imaju jedinu nesreću da večito nad sobom imaju nedostojne političare koji očas posla profućkaju i nacionalni identitet i veru i pismo i pare... Verovatno otuda ceo narod živi sa sindromom "nacionalnog poremećaja", i to u stvarnosti iz koje je odavno prognano sve što je lepo i dobro; i sasvim obično i normalno.

Govorimo o gradovima, razumijevanju, nerazumijevanjuNedavno je jedan od najuglednijih i najvećih festivala u Velikoj Britaniji – "City of London Festival" – od kompozitora iz cijelog svijeta naručio osam pjesama sa temom osam gradova: Deri, London, Berlin, Beč, Utreht, Dubrovnik, Nikozija i Jerusalim; izabrali ste Dubrovnik. Zašto?

Londonski festival i kvartet Brodski pozvali su me da za otvaranje festivala pišem pesmu o Dubrovniku. Krenula sam da istražujem: čitala sam raznovrsnu hrvatsku poeziju… U jednom trenutku sam se čak nosila mišlju da zamolim nekog hrvatskog ili bosanskog pesnika da specijalno za tu priliku napiše pesmu. A onda sam, sasvim slučajno, svojoj prijateljici iz Zagreba – izvrsnoj hrvatskoj prevoditeljki Kseniji Detoni – pomenula da sam u potrazi za stihovima o Dubrovniku. Budući strastveni čitalac koji je delom godine i stanovnik Dubrovnika, Ksenija mi je, sa puno žara, preporučila poeziju Milana Milišića. Istovremeno, pomogla mi je da dođem do Milišićeve supruge, slikarke Jelene Trpković, koja je bila veoma ljubazna i poklonila mi nekoliko Milišićevih knjiga. U jednoj od njih sam pronašla divnu poemu "Kad je Bog stvarao Dubrovnik", čiji je deo postao inspiracija za moju kompoziciju za mecosopran i gudački kvartet, istog naslova.

Dopala vam se poezija Milana Milišića?

Veoma. Milišićeve pesme su posebne, čulne, pametne i duhovite; u njima neretko u pozadini odjekuje nota tragičnog… Naravno, duboko me je pogodila i sudbina ovog pesnika koji zapravo nigde nije dobrodošao: u Dubrovniku jer je Srbin, a ovde jer je Dubrovčanin. Milišićeva žrtva najrečitije govori o potpunom besmislu svakog rata: stradao je prvog dana bombardovanja Dubrovnika, u svojoj kući, i to od granate koju je bacila JNA.

Pišući o vama, mediji često navode da ste "najmlađi član SANU". Opterećuje li vas ponekad činjenica da su pojedini akademici SANU u događajima koje smo pominjali odigrali dosta negativnu ulogu?

Prvo, to što me mediji, uprkos činjenici da godine prolaze, i dalje opisuju kao "najmlađeg člana SANU", sa jedne strane je zabavno jer podseća na elemente naše najpoznatije crne komedije; sa druge je veoma tužno, jer delom svedoči i o tome da je nekoliko generacija izvrsnih stručnjaka odavno otišlo iz ove zemlje.

Kada je reč o ulozi pojedinih akademika SANU u događajima devedesetih godina prošlog veka, o tome, iskreno, ne volim posebno da govorim; tim pre što mislim da je njihovoj ulozi pridat prevelik značaj; kako od strane ondašnje vlasti tako i od strane inostranih medija.

Zašto to mislite?

Zato što su zaboravljeni i uporno potiskivani svi oni članovi SANU koji su činili jaku opoziciju ondašnjoj vlasti i njenom programu: Borislav Pekić, recimo, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević… Ali, dok vam odgovaram, razmišljam o tome kako, nažalost, u Srbiji nema mnogo ljudi koji će moći da razumeju i da prihvate sve ovo o čemu sam do sada govorila. Tim pre što spadam u one "jurodive" Srbe koji se ne uklapaju ni u jedan šablon, budući da obožavam svoje i srpsko i rumunsko i jermensko poreklo. Ali, obožavam i Jugoslaviju: družim se i sa Hrvatima i sa Englezima; istovremeno, član sam SANU; pišem opere na indijske teme, a slušam i indi-pop.

Kada kažete da obožavate Jugoslaviju

Pripadam onoj prvoj i poslednjoj generaciju ljudi rođenih u Jugoslaviji koji su se zaista osećali pravim Jugoslovenima.

Šta to znači?

Imali smo divno, bezbrižno detinjstvo, oslobođeno sećanja na prošle istorijske muke; bivajući na neki način svesni da iza nas stoji zemlja duboko uvažavana u velikom delu sveta, posedovali smo ogromno samopouzdanje. Pre svega u oblasti umetnosti i sporta. Uz to, širina vidika je bila ogromna. U našoj velikoj zemlji postojala je zdrava konkurencija koja je bila jedan od izvora kreativne energije. Bilo je mnogo inteligentnih, obrazovanih ljudi; mnogo se polagalo na znanje, kulturu i nauku. Iako je način na koji se ideologija prezentovala bio neverovatno komičan, ipak je postojao nekakav moral… Sećam se, recimo… Svi su se slično oblačili.

Kako?

Muškarci, na primer, u odela sa obaveznom značkom u reveru... Svi su išli na slična letovanja i zimovanja, vozili "fiću" i niko se nije zamarao materijalističkom ispraznošću. Istinski i iskreno su se ljubile knjige, filmovi, muzika… Naprosto, mnogi ljudi su bili srećni.

Ili vam to danas samo tako izgleda? Bili smo mladi, pa

Ne, ne… Samo je, kada je već dotle došlo, trebalo da se civilizovano raziđemo. Da li Skupljači perja Saše Petrovića ili Vizantijski koncert Ljubice Marić danas izgledaju samo kao vrhunska umetnička dela ili su to zaista neki od najvećih dometa duha našeg naroda? A koliko je takvih vanserijskih umetničkih dela nastalo u Jugoslaviji? Uključujući, svakako, i "disidentsku" umetnost koja se u to vreme rađala onako uzvišena, baš zbog specifične jugoslovenske kreativne atmosfere.

Jugoslavija, međutim, nije bila zemlja ružičastih zeka; naprosto, bila je – Jugoslavija! I, kada o tome razmišljam, zaista se pitam: šta je to danas sa našim ljudima. Zašto se, recimo, naš premijer ili predsednik ne podsete tog vremena i nekim dekretom ne uvedu obavezu gnušanja prema ovolikoj opsednutosti materijalnim?! Zar ne bi ova zemlja mogla da bude taj avangardni primer u svetskoj zajednici koja bi na pijedestal stavila znanje, duhovnost, kulturu, dobrotu, hrabrost i saosećanje? Uprkos američkom modelu. Uzgred, ne verujem ni da bi američki ambasador imao ništa protiv.

Možda je ovo trenutak da citiram Lava Nikolajeviča Tolstoja, njegov Rat i mir?

Izvolite!

"U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim bićem, da je čovek stvoren da bude srećan, da je sreća u njemu samom, u podmirivanju prirodnih, čovečijih potreba i da sva nesreća ne potiče iz oskudice, nego iz izobilja". I, dozvolite mi još nešto: "Život je sve. Život je Bog… Voleti život, to znači voleti Boga. Najteže je, ali i najveća sreća, voleti ovaj život u svojim patnjama, u patnjama bez krivice."

Vi ga takvog volite, Isidora?

Obožavam!

Rekla sam da je na ovogodišnjem BEMUS-u premijerno izvedena opera Dve glave i devojka. Šta vam znači BEMUS?

Praznik! Za ovu sredinu BEMUS bi trebalo da bude kanal kroz koji stiže svež vazduh. Kao hrana i voda, neophodna su izvođenja solista, orkestara i opera iz celog sveta. Potrebno nam je da dišemo punim plućima, da se ne bojimo, da se radujemo, da prihvatamo, da se prepuštamo. Ono što leči je kontakt sa drugima, razmena, zajedništvo... Inače ćemo, poput žaba u buđavom mračnom džaku nekog laboranta sa biološkog fakulteta, pre nego što uopšte ugledamo svetlost sunca, pocrkati, podaviti jedni druge.

Sjećate li se svog prvog BEMUS-a?

Nažalost, ne sećam se kada sam prvi put otišla na BEMUS, ali se sećam da sam na koncerte išla sa ogromnom radošću i strahopoštovanjem. Karte su uvek bile rasprodate, tako da bih satima čučala u toaletu Kolarca ne bih li krišom ušla na Rihterov ili na koncert Moskovske državne filharmonije. Taj svet sa balkona, na kome obično "logoruju" mlade generacije ljubavnika muzike, izgledao mi je veličanstveno: bio je pun lepote i duhovnog glamura. U to vreme se često događalo da moji prijatelji na koncert dođu prerušeni: kao luda slikarka, kao matora izlapela grofica, u maskirnom odelu, kao motorista ili čak kao pravi pravcati policajac. Zamislite: policajac na koncertu na Kolarcu! Uzgred, ne znam kada se dogodi trenutak da sa balkona pređete u parter; verovatno onda kada sebe počnete da shvatate suviše ozbiljno...

Kako vi sebe doživljavate? Niste prešli u parter ili...

Da, prešla sam u parter, ali zato što više nikoga nisam poznavala na balkonu... Kada sam osamdesetih godina prošlog veka počela da odlazim na BEMUS, nije više bilo značajnijih orkestara i solista iz Zapadne Evrope i Amerike.

Nije bilo novca?

Ne. U to vreme su uglavnom gostovali izvrsni ruski umetnici – većinom ruski Jevreji – koje smo obožavali. Budući da su, posle pada Berlinskog zida, mnogi od njih zauzeli najistaknutija profesorska mesta u zapadnoj Evropi i Americi, može se reći da se na muzičkoj genijalnosti ruskih Jevreja zasniva čitavo moderno izvođaštvo zapadne muzičke tradicije.

Za razliku od tog vremena, naša publika je poslednjih godina na BEMUS-u imala prilike da čuje i Njujoršku filharmoniju i Koncerthebau orkestar, koji spadaju u pet najboljih na celom svetu. Ipak, posle silnih godina izolacije i duhovne klaustrofobije, pitanje je koliki je danas naš kapacitet u smislu sposobnosti prepoznavanja i razumevanja.

Koliki je, šta mislite?

Navešću primer: u svetskim metropolama svakoga dana ili svake nedelje gostuju barem jedan veliki solista, neka strana operska produkcija ili neki značajan orkestar. Da li možete da zamislite kolika je razlika u poznavanju i poimanju muzike prosečnog slušaoca tamo i ovde?

Ljudi ipak odlaze na koncerte...

Odlaze, naravno. Uostalom, opera je, u poslednjih petnaestak godina, u svetu doživela ekspanziju.

Kako to objašnjavate?

To je logično, budući da živimo u doba spektakla. Spektakl se u društvima uglavnom javlja onda kada ta društva dosegnu određeni nivo razvitka u duhovnom, ali pre svega u materijalnom smislu. Psihološki, spektakl je ispoljavanje težnje za opredmećivanjem ljudske vizije Božanske lepote, moći i sjaja. Paradoks je u tome što se to obično dešava u vreme kada čovek – baš zbog tog izobilja – suštinski zaboravlja Boga. E, sada, opera, koja uvek teži da bude veća od života – jer je kao forma articifijelna – idealna je za postizanje spektakla. Priče su često fantastične, bogate; otvaraju mogućnosti za spektakularne režije i scenografije. U tom smislu, opera se danas dodiruje sa filmskim spektaklom.

Uprkos svemu, verujem da predstoji tiha operska revolucija u smislu osvajanja intime, životnosti, krupnih planova. I to zato što opera poseduje onu posebnu, jedinstvenu magiju koju nemaju ni film ni pozorište: magiju živog pevanja, magiju ljudskog glasa koji peva uživo. Budući da su muzika i pevanje najmističnije ljudsko izražavanje, opera uvek dodiruje najtanje strune ljudskog bića.

Šta je sa operom u Srbiji?

Nažalost, kao i u doba Šlezingera i nepismenog Miloša, Srbija nema para da kupi ulaznicu za opersku predstavu, pa svoja saznanja i dalje gradi osluškujući šta pričaju oni koji izađu posle završetka predstave.

Hoćete da kažete da umjetnost kojom se baviteali i kultura uopštedanas u Srbiji ima takav status?

Sasvim precizno: kultura u Srbiji ima status romskog deteta u nezainteresovanoj hraniteljskoj porodici.

Zašto?

Zato što je svaka vlast u Srbiji dozlaboga primitivna.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net