Lektira >

Njegošev grob

Svirepa uspomena iz doba okupacije

Dvadeset šestog oktobra navršilo se 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, a 13. novembra navršava se dvesta godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša. Ovim povodom objavljujemo tekst Miloša Crnjanskog napisan povodom prenosa Njegoševih kostiju u obnovljenu kapelu na Lovćenu 1925. godine, o tome kako su i zašto austrougarske vlasti raskopale Njegošev grob na Lovćenu za vreme okupacije 1916. godine

"Vreme", 20. IX 1925.

Danas, kada se kosti pesnika Gorskog vijenca – pesme koja bi i kada bi sav naš narod izumro jasno i gorostasno sačuvala njegov lik, među narodima, za sva vremena – prenose sa Cetinja na strašni vrh Lovćena, među oblake munjobije nad sinjim i debelim Jadranskim morem, najlepšim morem na svetu, ja sam u mogućnosti da svojim čitaocima otkrijem nove i verodostojne podatke o oskrnavljenju groba Vladike Rada, koji su Austrijanci raskopali za vreme okupacije godine 1916.

Osamnaestog avgusta godine 1916. Austrija je htela pošto-poto da proslavi dan svoga ćesara, veličanstveno, u porobljenoj Srbiji i Crnoj Gori.

Guverner sa Cetinja bio je naredio da se na Lovćenu zapale velike vatre, da oganj sine čak na more, da bljesne u strašna i siromašna sela veselih Cuca, najdivnijeg hajdučkog plemena, koje se ikad u našem narodu smrti grohotom smejalo, da obasja goli krš Krivošija, vitkih kao borovi na vetru, da sevne čak do hercegovačkih gudura, gde nam je sačuvan najlepši izgovor starog jezika i najčistija, najvitkija telesna lepota.

Uoči carskog dana velike lomače obasjale su sa visova Lovćena Jadransko more.

Ali je zver, u austrijskoj uniformi, želela još više. Htela je da uništi i onu grobnicu, munjama bijenu, što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom, u oblacima na vrhu Lovćena.

Hiljade vojnika počelo je, osam dana pre ćesarevog dana, da sprema lomače na vrhovima Jezerskom, na Babljaku, i Trešteniku.

Iznenada, u guvernmanu, organizovana je naročita grobarska komisija, za ekshumiranje kostura Vladike Rada. Ta uvek sramna vojska što je skrnavila grobove po Italiji, i po Francuskoj, i po Češkoj, bila je rešila da raja procvili i nad leševima davno pokopanim. Dan kada će se iskopavanje izvršiti držao se u tajnosti, ali je glas pukao po brdima i tresao dušu naroda u okolini.

Tog dana, uveče, zapadalo je Sunce kao zažarena bomba. Vojnici austrijski razmileli se po logorima, po dolinama. To su već bile povorke bednika, umornih od gladi koja se javljala.

Noć je spremala se tiha, bez vetra, Lovćen je i sam postao nepregledan, kao neko kamenito, sivo, strašno nebo. More i urvine negde dole hučale su, kao što psi zavijaju kada osete vampira. Kod Ivanovih Korita zaustavio se jedan automobil, na raskršću k Malom Bosturu.

Izađe hrpa oficira te vojske, što je uvek zaudarala grobarski i čije su uniforme imale uvek nečeg grobarskog, pa se uputi s nekim popovima na Jezerski vrh. Prošli su uz Bostur bez reči, kao grobari, nemi od straha. Hotimice su kasnili, da bi se vratili, kao vrane, pred sam mrak.

Gore, nad njima pojaviše se plavi dimovi, oblaci što su sevali i tutnjali polako. Zastali su i nisu smeli napred. Bili su sitni na stenovitom putu, kao mravi.

Vratili su se u polumraku i prolazili krišom kao lopovi. Jedan vojnik nosio je neki sanduk od dasaka, u kome su možda bile kosti Njegoševe. Drugi je nosio jedno šatorsko krilo i u njemu neke istrulele svilene odežde. Možda to niko danas ne bi ni znao, da to veče nije sedeo, pod onom osamljenom starom bukvom, kod kolibe Markove, očevidac svega toga, Lazar Matković, tada austrijski oficir, docnije sreski poglavar u Duvnu.

Sutradan se po austrijskim logorima pričalo sa cerekanjem koliko su kosti bile teške, kakvih je sve svilenih odežda nađeno, da su čitavog Vladiku pretresli.

Ali je bilo vojnika, koji su glasno mrmljali zašto se, kad se već učinilo to, nije dalo na izvršenje vojnicima iz porobljenih krajeva. Za prenos kostiju upotrebljeni su sve sami Mađari i Švabe.

Prenos je bio pred veče 12. avgusta.

U nedelju, sutradan, taj isti očevidac uzeo je svoga pisara i jednog zastavnika, Vrbu, obojicu Čehe i zamolio ih da se popnu na Jezerski vrh i vide kako je razrušen grob Vladike Rada.

Austrijanci su na razrušenom grobu spremali lomaču da odatle naročito zasvetle Crnoj Gori i da grobu nestane i traga a kamenje rasture.

Oko groba razrušenog našli su treskotine istrulelog drveta od mrtvačkog odra. U sami grob bile su srušene i prelomljene ploče. Crni gnjilatci drveta, otpatci rublja, zarđani ekseri bili su ispremeštani sa crnom zemljom. Raka je bila duboka.

Čim je Matković skočio unutra našao je jedan kralješak, koji je virio iz zemlje. Kostur Vladike Rada bio je rasut.

Prekopavši gnjilu zemlju, ti ljudi nađoše sa otpatcima drveta – petu i zatiljak Vladike pesnika, pesnika i vladara.

Tri kosti poneli su iz groba.

Tri kosti koje bi bile ostale tamo rasute i oskrnavljene, uvređene i izgubljene.

Valjalo je ćutati i taj Srbin i dva Čeha ćutali su i umeli su da ćute.

Posle Oslobođenja tek, kad se saznalo da je kostur Vladike Rada na Cetinju u Mitropoliji, u manastiru, javio se Matković sa svojim moćima, koje je čuvao kao svetinju. Mitropolija mu je pismom od 14. marta 1921. dala upute kako da joj ih pošalje.

Istog proleća, kad je sva Boka bila rumena od ruža, prenesene su kosti u manastir Savinu, na ruke Njegovog preosveštenstva episkopa Kirila Mitrovića.

Vrh Timora, među oblacima, danas će nositi, zaslugom i ovog čoveka, potpun kostur pesnika nad pesnicima, što je teško bolan tuda prolazio s divnim Mljecima u očima, stasom lepšim od svih muških u našem narodu i dušom bezmernom i oblačnom kao nebo iznad Lovćena, da počivaju i utiču na nas, za navek.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

NJEGOŠEV GROB: Fotografije iz 1893,...
  • ...1924...
  • ...i 1925.

Carev rođendan

Devetog januara 1916. godine, austrougarska vojska pod komandom generala Stjepana Sarkotića, vojnog guvernera Bosne i Hercegovine i Dalmacije, i generala Ignaca Trolmana napala je Lovćen, strateški važnu tačku za kontrolu Boke Kotorske, "jadranskog Gibraltara". Pod artiljerijskom vatrom našao se i Jezerski vrh, odnosno kapela u kojoj se nalazio grob Petra II Petrovića Njegoša. Kapela je sa nekoliko granata pogođena i delimično razrušena. Austrougarska vojska je Lovćen osvojila 11. januara 1916. Ova pobeda je proslavljena širom Carstva, a zahvaljujući njoj Stjepan Sarkotić je dobio titulu barona i svom imenu pridodao "von Lovćen", a generalu Trolmanu titula "von Lovćenberg". Početkom jula 1916, na tragu kulturne i identitetske politike žuto-crne monarhije na prostoru Južnih Slovena, guverner okupirane Crne Gore Viktor Veber von Vebenau (1861–1932) saopštava crnogorskom mitropolitu Mitrofanu Banu (1841–1920) da nove vlasti imaju nameru da ekshumiraju Njegoševe ostatke iz kapele na Lovćenu i sklone ih u kriptu cetinjskog manastira. Istovremeno je doneta i odluka da se Njegoševa kapela, koja je imala snažan simbolički značaj na čitavom južnoslovenskom prostoru, sruši i da se na istom mestu podigne spomenik austrougarskom caru Franji Josifu. U sklopu proslave predstojećeg rođendana cara Franje Josifa, austrougarske vlasti raspisale su i konkurs za idejno rešenje spomenika koji se diže "u slavu zauzeća jadranskog Gibraltara, a potomcima na izgled". U noći između 12. i 13. avgusta 1916, Njegošev grob je raskopan, a njegovi posmrtni ostaci preneseni na Cetinje, da bi u noći 17. avgusta, uoči carevog rođendana, na istom mestu zapaljena pobednička lomača. Na sâm dan rođendana Franje Josifa, 18. avgusta, u "Hrvatskom domu" u Herceg Novom otvorena je izložba projekata pristiglih na konkurs. Za pobednički rad izabran je projekat hrvatskog umetnika Marka Rašice (1883–1963). Rašičino rešenje je predviđalo dvadesetak metara visoku skulpturu austrougarskog "genija" sa šlemom, lovorovim vencem i mačem, na kome bi bili uklesani inicijali cara Franje Josifa i datum kada je Lovćen pao u ruke Austrougara, 11. januar 1916. godine. Projekat, iz objektivnih razloga, nikada nije realizovan. Nakon rata Njegoševa kapela je obnovljena, a Njegoševi posmrtni ostaci položeni u kapelu 25. septembra 1925. godine. Uoči ovog događaja Miloš Crnjanski je napisao ovaj tekst, objavljen u beogradskom "Vremenu".

R. V.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net