BEZ KONTROLE: Oružane grupacije u Libiji

Libija – Otmica šefa vlade >

Odmetnuta deca revolucije

U vreme mira, u Libiji su septembar i oktobar, kada zamiru paklene letnje vrućine, tradicionalno bili meseci svadbenih svečanosti. Prošle godine je 11. septembra u Bengaziju ubijen američki ambasador Kristofer Stivens, u oktobru su borci iz Misrate opsedali i razorili "Gadafijev" Bani Valid. Ovu jesen su, za sada, obeležili napad na ambasadu Rusije u Tripoliju i otmica premijera Alija Zejdana

Naš sugrađanin, koji se pre nekoliko meseci vratio iz Libije gde je dve godine radio kao medicinski radnik u jednoj bolnici u Tripoliju, priča da su se stvari u glavnom gradu smirile u odnosu na vreme građanskog rata, ali da je atmosfera "nelagodna". "Ljudi često nestaju. Nestaju pojedinačno, nekada i cele porodice", kaže za "Vreme", uz molbu da mu se ne pominje ime.

Za razliku od iščezlih bez traga, libijski premijer Ali Zejdan, koji je nestao u zoru 10. oktobra, pojavio se istog dana. Prve informacije o njegovom nestanku bile su konfuzne. Dok je vlada saopštila da je "šefa prelazne vlade na nepoznato mesto i iz nepoznatih razloga odvela grupa ljudi", nekadašnja pobunjenička grupa "Operativna ćelija libijskih revolucionara", koja je sada pod nadležnošću ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova, saopštila je da je "uhapsila" Alija Zejdana "na osnovu libijskog krivičnog zakona, a posle instrukcija javnog tužioca". "On je uhapšen zbog zločina i štete koju je naneo državi i njenoj bezbednosti", navela je grupa u saopštenju na Fejsbuku.

foto: epaOTET PA VRAĆEN: Premijer Libije Ali Zejdan

Pomenuti zločin i ljutnja bivših revolucionara odnosili su se na hapšenje njihovog saborca iz ustanka protiv Gadafija, Naziha Abdul-Hameda el Rukaja, poznatog po nadimku El Libi. El Libija su nekoliko dana pre toga nasred ulice u Tripoliju zarobili američki specijalci, zbog optužbe da je umešan u bombaške napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998. godine, u kojima su poginule 224 osobe. El Libi je prvo prebačen na američki bojni brod u Mediteranu, da bi potom bio odveden u Njujork gde bi protiv njega trebalo da bude podignuta optužnica. Amerikanci su tvrdili da je libijska vlada znala za operaciju, vlada je to negirala, ali izgleda da im borci pomenute grupe nisu poverovali.

SIMBOLI HAOSA: Kako god, premijer se istog dana pojavio na sastanku vlade, živ i zdrav, a državna televizija je objavila da je "vraćen u svoju kancelariju pod oružanom pratnjom". Nakon što je demantovao da je u pitanju bilo hapšenje, Zejdan je rekao da je njegova otmica bila pokušaj državnog udara iza koga stoji protivničko krilo u skupštini. "Oni su želeli da zbace vladu. Ovo je bio pokušaj kidnapovanja ne samo premijera već i cele vlade", dramatično je Zejdan saopštio naciji.

Niko nije postavio nezgodno pitanje kako je uopšte El Libi slobodno živeo u Tripoliju kada je bio traženi međunarodni terorista, možda i zato što je odgovor bio poznat: u pobuni protiv Gadafija 2011. godine, podržavanoj i do kraja sprovedenoj uz vojnu pomoć međunarodnih snaga na čelu sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom, aktivno su učestvovali i predvodili je mnogi Libijci koji su iskustva sticali ratujući na strani Al Kaide i talibana u Iraku i Avganistanu. Protiv mnogih od njih, poput El Libija, podignute su optužnice za terorizam, ali ih je međunarodna koalicija ipak prigrlila kao saveznike.

foto: apSPUŠTANJE LOPTE: Predsednik Irana Hasan Rohani

Mada su svetski mediji požurili da kažu da otmica premijera Zejdana "odražava duboki haos i bezakonje u kojem se nalazi Libija", reklo bi se da je ta ocena preterana. Haos i bezakonje u ovoj zemlji mnogo dublje odražavaju teži događaji koji se svakodnevno dešavaju nego jedna otmica koja, makar u pitanju bio i premijer, bar nije imala tragičan kraj. Spisak tih događaja u poslednje dve godine je beskrajan. Najgori međunarodni incident je svakako bilo ubistvo američkog ambasadora Kristofera Stivensa i još trojice Amerikanaca u napadu na američki konzulat u Bengaziju 11. septembra prošle godine. Početkom ove godine napadnut je italijanski konzulat, zatim je u aprilu automobil-bomba razneo deo francuske ambasade u Tripoliju, u avgustu je napadnut konvoj vozila šefa misije EU, prošle nedelje je napadnuta ruska ambasada u glavnom gradu, potom švedski konzulat u Bengaziju…

I dok napade na međunarodna predstavništva strani mediji još i registruju, domaća razračunavanja beleže se samo ako je reč o drastičnom incidentu. U junu i julu su desetine ljudi ubijene u sukobima rivalskih milicija u Bengaziju i Tripoliju. Vojni, policijski i vladini službenici, zgrade koje pripadaju državnim institucijama, redovno su meta napada različitih naoružanih grupa, za koje se uglavnom navodi da su pripadnici bivšeg pobunjeničkog pokreta, a danas su na neki način integrisane u sistem. Ta integracija očigledno ne znači i bilo kakvu kontrolu nad njima. Kao razloge oružanih incidenata ove grupe navode, na primer, neisplaćen novac za učešće u borbi protiv Gadafija, nezadovoljstvo vladinim odlukama, borbu za islamsku državu... Pljačkaške pohode i razračunavanje oko plena niko ne pominje, ali jasno je da su formalni gospodari zemlje te paravojne jedinice nad kojima kontrolu nema niko, ponajmanje vlada čija moć postoji samo na papiru. Za sve ove aktivnosti naoružanja ne manjka, skladišta svih vrsta oružja su temeljno opljačkana u vreme građanskog rata, a višak se prelio u sve susedne zemlje, potom širom Afrike i Bliskog istoka, sve do Sirije.

foto: epa...i predsednik Sirije Bašar el Asad

Neki od zabeleženih incidenata deluju bizarno. "Čuvari naftnih terminala" na istoku zemlje su 25. jula napunili nekoliko neidentifikovanih tankera koji su doplovili do libijske obale i izdelili među sobom zaradu. Posle toga je vlada zapretila da će "svako plovilo koje nije pod ugovorom sa Nacionalnom naftnom kompanijom, ako priđe terminalima biti bombardovano iz vazduha i sa mora", uz procenu da je akcija "čuvara" oštetila Libiju za 1,6 milijardi dolara. Iz zatvora u Bengaziju u julu ove godine pobeglo je 1200 zatvorenika. Libijski ministar unutrašnjih poslova rekao je da je još uvek na slobodi najmanje 14.000 zatvorenika, od kojih su mnogi osuđeni za najteža kriminalna dela, a koji su pobegli iz zatvora tokom pobune protiv Gadafija 2011. godine.

DALEKO OD OČIJU: Nabrojani sukobi i incidenti retko zauzimaju udarna mesta u svetskim medijima, ali se makar pominju. Razlog je taj što se dešavaju u velikim gradovima poput Tripolija i Bengazija, ili u blizini obale Mediterana, u pojasu širokom jedva sto kilometara, u kome živi najveći broj od šest miliona stanovnika Libije. Južno od obale, iz prostranstava Sahare, vesti procure veoma retko, a na osnovu oskudnih informacija reklo bi se da je tamo situacija još tragičnija nego na severu. Efektivnu vlast u tom prostranstvu nema niko, pa su sukobi paravojnih formacija zbog boje kože, nacionalnosti ili pljačkaškog plena svakodnevica.

Latentni rasizam prema "obojenima", u vreme Gadafija sankcionisan i suzbijan zakonom, rasplamsao se tokom i posle ustanka, pothranjivan izmišljenim vestima o divizijama crnačkih plaćenika iz Nigera, Sudana, Čada koji se bore na Gadafijevoj strani. Od tada, tamnoputi pripadnici naroda Tubu koji mahom žive na jugu zemlje i migranti crne boje kože imaju teške probleme. U Kufri, na jugoistoku Libije, prošlog leta pale su stotine žrtava u borbama lokalnih arapskih plemena i Tubua, sukobi su česti i u gradu Sebhi, u zapadnom delu libijske Sahare.

U dubinama libijske Sahare umiru i snovi afričke sirotinje o boljem životu. Izveštaji međunarodnih organizacija poput IOM-a (Međunarodna organizacija za migracije) iz 2012. govorili su da libijska vojska masovno proteruje imigrante iz zatvora u Murzuku, na jugozapadu zemlje, u susedni Čad i Niger. Imigrante je hapsila vojska, ali i milicija nazvana "Čuvari nafte", čiju je dvostruku ulogu "čuvara" i lovaca na migrante odobrilo i ministarstvo odbrane. Stranci iz afričkih zemalja su i pre revolucije činili skoro četvrtinu stanovnika Libije. Tokom rata proganjani, maltretirani i ubijani zbog boje kože masovno su bežali iz zemlje, ali su posle završetka sukoba ipak počeli da se vraćaju. Posla je u Libiji više nego u njihovim nesrećnim domovinama, a teškim fizičkim radovima u građevinarstvu i poljoprivredi Libijci tradicionalno ne žele da se bave. Međunarodne organizacije upozoravaju da je položaj afričkih migranata u Libiji sada gori nego pre građanskog rata, nije malo onih koji završavaju kao klasični robovi koji se prodaju po ceni od dvesta do petsto dolara.

I u vreme mira porozne pustinjske granice duge hiljadama kilometara bilo je skoro nemoguće kontrolisati, a u postrevolucionarnoj Libiji malo ko se time uopšte bavi. Murzuk sa susednom Sebhom i Kufra na istoku su i ranije bila čvorišta na dve najvažnije švercerske rute kojima ka Mediteranu teku reke ljudi. Tu reku čine očajnici iz Čada, Nigera, Malija, Eritreje, Somalije, Etiopije, koji beže od bede, građanskih ratova, torture. Neki od njih završavaju svoj put u moru, poput stotina Eritrejaca i Somalaca prošle nedelje kod Lampeduze, neki umiru od gladi i žeđi na hiljadama kilometara dugom putu ka severu. Osim ljudi, ovim stazama švercuju se nafta, oružje, droga, alkohol. U jednom od retkih izveštaja koji iz ovih krajeva stižu posle rata, lokalni stanovnici novinaru "Al Džazire" kažu da se masovno bave švercom preko granica, jer nekog drugog posla više gotovo i nema.

Povodom otmice libijskog premijera oglasila se i američka administracija. Uz zabrinutost, navedeno je i da "SAD podržavaju napore Libije da ispuni ciljeve revolucije iz 2011. i težnju ka demokratiji, bezbednosti i prosperitetu zemlje". I pored formalne podrške, nema oduševljenja koje je pre dve godine propratilo kraj Gadafijevog režima i hvaljenja vojnom akcijom koja je tada proglašena obrascem za buduće vojne intervencije. Taj obrazac podrazumeva bombardovanje neprijateljskih snaga iz vazduha, dok na zemlji na strani "saveznika" protiv režima ratuju udružene snage, od "demokrata" do osvedočenih terorista. Utešno je makar što je Sirija za dlaku izbegla taj obrazac, jer je krajnji rezultat pomenute taktike vidljiv ne samo kritičarima američke politike.

Posle prošlogodišnjeg ubistva ambasadora Kristofera Stivensa, CNN je objavio delove njegovog dnevnika u kome je navodio da je bio zabrinut zbog pretnji po bezbednost u Bengaziju i govorio o rastu islamskog ekstremizma i pojačanom prisustvu Al Kaide u Libiji. Jedina reakcija Stejt departmenta bila je ljutnja što je CNN bez saglasnosti porodice izvestio o postojanju ličnog dnevnika ubijenog ambasadora. Još pre svoje otmice, libijski premijer Ali Zejdan je apelovao na Zapad da pomogne Libiji da se izbori sa jačanjem "militantnih elemenata". Očajničke pozive libijskog premijera za pomoć vodeće zapadne sile su ignorisale, pa se čini da će Libija morati sa svojim zlim duhovima da se razračuna sama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Gadames bez duše

Na tromeđi Alžira, Tunisa i Libije nalazi se legendarni Gadames, grad oaza koji je nekada bio nezaobilazan za karavane koji su prelazili pustinju. Mada je vreme karavana davno prošlo, putnik koji je noću dolazio od Derđa prema Gadamesu, putem pravim kao linija koji stotinak kilometra vodi kroz sprženu pustinju, osećao je verovatno isto olakšanje kada bi se na horizontu pojavila svetla grada. Isti je bio i mir koji bi se osetio kada se iz pustoši Sahare kroči na popločane ulice raskošne oaze.

Stari deo Gadamesa UNESKO je zaštitio kao svetsku kulturnu baštinu. Turisti su u Libiju u poslednjih desetak godina počeli da pristižu u većem broju, pa su se Arapi i Tuarezi, nekada vodiči karavana kroz Saharu, mahom posvetili turizmu i ugostiteljstvu pretvarajući svoje kuće u starom gradu u pansione i restorane. Arapi i Tuarezi su decenijama živeli u Gadamesu u miru, ali je tokom građanskog rata na Tuarege pala kolektivna stigma podrške Gadafiju. Sukobi su se nastavili posle rata, uz obostrane žrtve, da bi posle uništavanja i pljačkanja njihovih kuća većina Tuarega prebegla u susedni Alžir. Prema podacima UNHCR-a, oko dve hiljade Tuarega izbeglo je u Derđ, u kome žive pod šatorima i u pretrpanim improvizovanim kućama.

Retke vesti iz ovog dela sveta kažu da su otmice i nestanci ljudi na putu između Gadamesa i Derđa česti, da je Gadames skoro "etnički čist" i da je "biser pustinje", posle mnogo vekova, izgubio svoju dušu.

Pregovori sa Sirijom i Iranom

U američkom igranom filmu Uživo iz Bagdada (Live from Baghdad) producent CNN-a, koji pošto-poto želi da dođe do intervjua sa Sadamom Huseinom, neposredno pred početak Prvog zalivskog rata 1991. godine, patetično ubeđuje zvaničnika iračkih vlasti da "moramo da razgovaramo", pa makar se nikada ne dogovorili, jer "dok razgovaramo, nećemo da ratujemo i neće biti mrtvih".

Za dva mandata predsednika SAD Džordža Buša juniora razgovori sa predstavnicima zemalja koje "ugrožavaju interese i bezbednost SAD" uglavnom su se svodili na pretnje i ucene koje su bile uvod u rat. Skovan je slogan "sile osovine zla" na čije je čelo posle invazije na Irak, svrgavanja sa vlasti i pogubljenja Sadama Huseina izbio Iran predvođen tadašnjim predsednikom Mahmudom Ahmadinežadom. U međuvremenu, Osama bin Laden je ubijen u akciji američkih marinaca u Pakistanu, Libija se uz pomoć vojne intervencije "oslobodila" Moamera el Gadafija, koga su pobunjenici uhvatili i ubili na licu mesta, a građani Amerike i Velike Britanije siti su ratova, makar to pokazuju istraživanja javnog mnjenja.

Trenutno su bombe ustupile mesto razgovorima i nova vojna intervencija SAD humanitarnog ili nekog drugog tipa nije na vidiku. Prekretnica u politici SAD bila je Sirija, kada se u jednom trenutku posle upotrebe hemijskog oružja činilo da je, po već poznatoj matrici, bombardovanje režima Bašara el Asada pitanje dana i nedelja, da bi predsednik SAD Barak Obama potom povukao kočnicu. Prvo je Parlament Velike Britanije odbacio ratne planove premijera Dejvida Kamerona, potom se i podrška ratu u Siriji u američkom Kongresu činila krajnje neizvesnom. Na scenu je stupio predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je sirijske vlasti "ubedio" da prihvate plan o uništavanju svekolikog hemijskog oružja. Obama je to oberučke prihvatio.

Dok inspektori Organizacije za zabranu hemijskog oružja (OPCW) vrše inspekcije po Siriji, najavljuju se mirovni pregovori između režima i sirijskih pobunjenika u Ženevi. I dok bi Asad, uz mali pritisak Moskve, bio spreman na pregovore o obustavljanju građanskog rata, pobunjenici kao preduslov za bilo kakve pregovore zahtevaju bezuslovnu ostavku Bašara el Asada, a SAD, niti bilo ko drugi, na njih ne može da izvrši nikakav uticaj: zato što su razjedinjeni i nemaju jedinstveno rukovodstvo; zato što se ne bore samo protiv režimskih snaga, već i međusobno; zato što sve veći uticaj imaju različite islamističke fundamentalističke naoružane formacije, organizovane po kalupu Al Kaide.

Sa Iranom su, međutim, dok ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Nemačka u Ženevi započele pregovore o ograničavanju iranskog nuklearnog programa, što je uslov da Zapad olabavi rigorozne sankcije koje su uvedene protiv Teherana.

Otopljavanje odnosa počelo je susretom ministra spoljnih poslova SAD Džona Kerija sa novim iranskim kolegom Mohamadom Đavadom Zarifom pri Ujedinjenim nacijama, zatim su novi predsednik Irana Hasan Rohani i Obama razgovarali telefonom, a sve je to blagoslovio iranski duhovni vođa ajatolah Ali Hamnei.

Iako su zapadni mediji skeptični po pitanju rezultata započetih pregovora, za Iran je svakako veliki iskorak da uopšte pregovora sa "američkim šejtanom". Za Vašington, ovi razgovori su test za to koliko je daleko Iran spreman da ide.

Rohani je tokom izborne kampanje Irancima obećavao ukidanje ili makar popuštanje iscrpljujućih međunarodnih sankcija. Poslednju reč, međutim, ima ajatolah Hamnei, koji je vladu SAD nazvao "neverodostojnom", a Rohaniju prebacio da telefonski razgovor sa Obamom nije "dovoljno dobro pripremio". Duhovni vođa očigledno ostavlja sebi politički prostor u zavisnosti od toga kako se pregovori budu kretali.

Na stolu je lista želja Zapada: obogaćivanje uranijuma na 20 odsto mora odmah da se obustavi, postojeće zalihe uranijuma moraju da se osiromaše na ispod pet odsto ili da se iznesu iz zemlje. Dodatno, SAD i saveznici očekuju da inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) imaju pun pristup iranskim atomskim postrojenjima, pa i podzemnom, u strogoj tajnosti čuvanom kompleksu Fordo južno od Teherana. Pred početak pregovora "crvena linija" za Iran bila je odstranjivanje obogaćenog uranijuma iz zemlje.

I Iran, ali i SAD i EU, nadaju se nekakvom rešenju koje bi dovelo do poboljšanja odnosa. Šefica diplomatije EU Ketrin Ešton je proteklih meseci telefonom razgovarala četiri puta sa iranskim kolegom Đavadom Zarifom, koji je studirao u SAD i deluje prozapadno, sa ciljem da Iran pokaže volju za poboljšanjem odnosa sa EU. Sa druge strane, Rohani je nedavno u pismu upućenom Evropskom parlamentu naveo da je "jedan od glavnih ciljeva nove iranske spoljne politike, da se preko boljeg međusobnog razumevanja započne nova politička era".

Naravno da treba očekivati otpor tvrde struje u Iranu, koja odbija bilo kakvo popuštanje u atomskom programu. Baš kao što je Obama, da bi popustio sankcije, upućen na podršku totalno posvađanog Kongresa, čiji su poslanici tradicionalno prijateljski naklonjeni Izraelu i pažljivo slušaju kada izraelski premijer Benjamin Netanijahu kaže da je "Iran pedeset puta opasniji od Severne Koreje".

A. I.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net