Martin Jonaš, "Moja radost"

Naivna umetnost u Vojvodini >

Teško je poznati život, a slikati je lako

Jedan od najzanimljivijih umetničkih fenomena u Vojvodini jeste naivna umetnost koja je dala velika dela i velike umetnike

O tome da samouki slikari, zahvaljujući usavršavanju vlastite umetničke artikulacije, mogu da izmene vlastiti život, pa čak i da promene način privređivanja, baveći se umetnošću umesto nekim sasvim prozaičnim svakodnevnim zanimanjem, suvišno je i napominjati. Međutim, ponegde, pre svega u Vojvodini, ova delatnost je uticala na privređivanje, možda i na šire stanje koje vlada u pojedinim sredinama. Dobar primer je južnobanatsko mesto Kovačica, naseljeno pretežno slovačkim stanovništvom. Prema rečima Ane Žolnaj Barca, kustoskinje Galerije naivne umetnosti u Kovačici, "samo tokom prošle godine, Galeriju je obišlo 20.000 posetilaca, od kojih su 11.000 bili stranci – možete misliti od kakvog je to značaja za Kovačicu, koja broji 7500 stanovnika". U Kovačicu već decenijama dolaze ne samo radoznalci, turisti i kolekcionari već i mnoge državne delegacije, pa i poznate ličnosti. Na tu temu su već počeli da se ispredaju mitovi, što takođe govori nešto, ali mnoge od ovih poseta su i dokumentovane, poput posete iz 1973. godine kada je Fransoa Miteran boravio u domu Zuzane Halupove (1925–2001). U to vreme, Miteran je bio lider socijalista (on će 1981. biti izabran i za francuskog predsednika). U biografiji Martina Jonaša (1924–1996), po mnogima najistaknutijeg i najosebujnijeg slikara kovačičke škole, zabeleženo je da su se njegove slike našle u mnogim svetskim kolekcijama, ali i u privatnim stanovima ličnosti kao što su Brižit Bardo, Ronald Regan, Ursula Andres, Alen Delon, Franko Nero, Karl Malden, Piter Justinov i drugi. Rodna kuća Martina Jonaša, spolja prekrivena ornamentisanim keramičkim pločicama kakve su nekada ukrašavale domove banatskih Slovaka (običaj koji je pred odumiranjem), biće pretvorena u spomen-muzej koji bi trebalo da bude otvoren za devedesetu godišnjicu slikarevog rođenja, 9. maja 2014. Ovaj poduhvat značajno je finansijski pomogla i Vlada Republike Slovačke.

POČECI: O naivnoj umetnosti je na prostoru bivše Jugoslavije počelo da se govori još otkako je hrvatski slikar Krsto Hegedušić (koji se zalagao za jednu novu, neelitističku umetnost) godine 1929. upoznao samoukog slikara iz podravskog mesta Hlebine, tada petnaestogodišnjaka, Ivana Generalića (1914–1992). Generalić je, naročito u godinama neposredno nakon rata, stekao znatnu afirmaciju, i danas se smatra ne samo začetnikom hlebinske škole naivnog slikarstva već i jednim od najznačajnijih slikara u svetu, u toj oblasti likovnog izražavanja.

Na likovnoj sceni u Srbiji je naivno slikarstvo prisutno od tridesetih godina, najpre zahvaljujući Janku Brašiću (1906–1994), seljaku slikaru iz Oparića kraj Jagodine. Kao i u mnogim drugim slučajevima, ovaj nadareni pojedinac je ubrzo počeo da utiče na druge laike u svojoj sredini, nagovarajući ih da se i sami odvaže u likovnom izražavanju. Među njegove "učenike" spada i prvi komšija u selu, Jeremija Radivojević, koji je izgubio život tokom nemačke okupacije, nakon što je otkriveno da je nacrtao karikaturu kojom ismeva naciste. Bio je teško mučen, živ zakopan, posle čega su mu delove tela rastrgli psi.

BUNJEVAČKI I BOSILJ: Iako su najraniji začeci naivne umetnosti u Vojvodini povezani sa tridesetim godinama, ona je doživela širu afirmaciju u posleratnom periodu. Jedna od najzanimljivijih ličnosti koje je iznedrila ova scena je Dragiša Bunjevački (1925–1983), nastanjen u Novom Bečeju, zapamćen kao boem, autor fantazmagorično-autobiografskih slika i crteža. Bunjevački je svoju prvu sliku uljanim bojama naslikao 1938. godine, kao trinaestogodišnjak – predstavio je svoju rodnu kuću i roditelje koji iznad nje lebde poput anđela. Sin siromašnog kafanskog muzičara radio je kao fotograf i prodavac štampe, čak i kao dreser životinja u cirkusu Medrano. Bar jednako neobičan jeste stvaralački lik šidskog slikara Ilije Bašičevića – Bosilja (1895–1972), jednostavnog čoveka koji je veći deo života proveo baveći se zemljoradnjom, kreirajući svoje prve likovne radove kada je već bio u svojim šezdesetim godinama. Budući da je bio školski drug Save Šumanovića, možda nije čudno da se (iako kasno) zainteresovao da i sam počne da se bavi slikarstvom. Bosiljeva platna objedinjavaju prizore koji kao da korespondiraju sa umetnošću nekakve maglovite drevne civilizacije, sa motivima koji bi ovlaš mogli da budu određeni i kao i vizantijski. Zahvaljujući svedenom stilu koji više liči na "savremeno" nego na ono što podrazumevamo pod terminom "naivno slikarstvo", istovremeno "primitivni" i "moderni" Bosiljevi radovi su nastavili svoj izlagački život dugo nakon autorove smrti, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i kako u galerijama koje neguju naivnu umetnost tako i u onima koje se bave savremenim stvaralaštvom. Zaveštanjem Ilije Bašičevića – Bosilja, u Šidu postoji "Ilijanum", muzej koji predstavlja njegov, kao i rad drugih naivnih slikara, čija je platna Bosilj sakupio, uglavnom putem razmene.

Razume se, kada je naivna umetnost u pitanju, najveći broj vojvođanskih autora je svoje delanje zasnovao na seoskoj tematici i lokalnim tradicijama, koje su u ovoj pokrajini živopisne, već i zbog nacionalne šarolikosti. Dobar primer je selo Tavankut, pokraj Subotice, nastanjeno uglavnom bunjevačkim Hrvatima, gde se raširila izrada slika pomoću originalne tehnike pletenja slame. Prve slike ove vrste nastale su početkom šezdesetih, nastavljajući se na lokalni običaj kreiranja sitnih predmeta i nakita od slame, za koji se pretpostavlja da je star bar stotinak godina. Slike od slame je moguće videti u Gradskom muzeju u Subotici, kao i u galerijama u Tavankutu i Đurđinu.

KOVAČICA: Međutim, svakako najpoznatija škola naivne umetnosti u Vojvodini je ona koja se razvila u Kovačici, kao i u selima kovačičke opštine – u Padini, takođe naseljenoj slovačkim stanovništvom, i u Uzdinu koji većinom naseljavaju Rumuni. Sve je zapravo počelo od Martina Paluške i Jana Sokola, koji su još tridesetih godina krenuli da se amaterski, stidljivo, zanimaju za slikarstvo. Paluška je bio bravarski radnik, koji je crtao iz zabave, a 1937. je počeo da kopira slike popularnih uzora. Sokol je bio zemljoradnik, koji je iste godine počeo da izrađuje akvarele, plašeći se da ih bilo kome pokaže. Jednog dana, igrajući šah u čitaonici, njih dvojica su slučajno otkrili da imaju zajedničke afinitete, i započeli da razmenjuju iskustva. Njima se, ratne 1942. godine, pridružio i zemljoradnik Mihal Bireš, koji je takođe počeo da preslikava motive sa razglednica. "U seoskoj čitaonici uglavnom su se čitale novine i knjige", izjavio je jednom prilikom Martin Jonaš. "No ponekad su se šapatom vodili, seljanima neobični, razgovori o slikanju. Verovalo se da je to gospodski posao... Jednom je bilo dogovoreno da se u čitaonicu donese ono što je naslikano. I tako su se uz knjige, časopise i novine tu našle i slike... Sećam se kako se selom proneo glas o tome koliko se paroh naše crkve oduševio njihovim slikama. A posle njega slikama su se počeli diviti i ostali meštani." Tako je, iz godine u godinu, rastao broj ljudi zainteresovanih pre svega da u svom slobodnom vremenu nauče slikarske tehnike.

Posleratni period bio je prilično značajan za razvoj naivnog slikarstva u toj sredini. Tu treba istaći da je i tridesetih godina naivna umetnost bila pozdravljena pre svega od strane intelektualaca leve orijentacije, i da je podrška amaterskom bavljenju različitim kreativnim delatnostima bila nešto čime je novoustoličena vlast nastavila da se bavi. (Zbog emancipacije koju su manjine doživele tokom socijalističkog perioda, Kovačica i druga naselja u okolini nisu menjali nazive ulica, tako da i danas postoje ulice pod nazivom JNA, Maršala Tita, čak i Edvarda Kardelja). U svakom slučaju, već oktobra 1952, povodom 150 godina od doseljavanja Slovaka na Balkan i osme godišnjice oslobođenja zemlje, priređena je velika smotra amaterskog stvaralaštva, između ostalog i slikarstva. Tu se zatekao i slikar Stojan Trumić, tada profesor u pančevačkoj gimnaziji, koji je grupu seljana amatera podstrekivao (ne bez otpora!) da slikaju vlastita viđenja, umesto preslikavanja motiva sa dopisnica. Već naredne godine, na tradicionalnoj oktobarskoj izložbi su bile zastupljene slike na kojima su seljani oslikavali život kakav su poznavali – u seoskom ambijentu, pa čak i svoja maštanja. Među novopečenim slikarima koji su tada krenuli da stiču afirmaciju, bili su i oni koji su unosili samosvojan i smeo stil, kao što je Martin Jonaš, koji je od formalnog obrazovanja završio svega četiri razreda osnovne škole i šestomesečni kurs za poljoprivredne proizvođače. Jonaš je slikao zanimljivo izvitoperene ljudske figure, sa preuveličanim nogama i rukama i malim glavama, u slobodnom, gotovo karikaturalnom stilu. Takođe se bavio crtežom, i na jednoj smotri u Italiji je 1978. godine dobio zlatnu medalju za crtež, zajedno sa Salvadorom Dalijem. "Drukčiji" stil je nudio i Jan Knjazovic (1925–1986), koji je, uprkos uglavnom ruralnim motivima, slikao gotovo psihodelične figure u jarkim bojama na tamnoj pozadini. Njegovi (ponekad halucinantni) portreti seljana titraju pokretom.

AFIRMACIJA: Tokom decenija, naročito između šezdesetih i osamdesetih godina, kovačička škola je stekla priličnu afirmaciju u svetu – Zuzana Halupova, koja je predstavnica "klasičnog" stila, kojim dominiraju sigurnost folklornih tema i prepoznatljive narodne nošnje, bavila se i religioznim motivima. Na vrhuncu tog kovačičkog pozitivizma, simbolično, na njenim slikama sjedinjuju se novozavetne teme, pa i sam Isus Hrist okružen ljudima u slovačkim narodnim nošnjama... Bio je to završetak jednog kruga. Ako je iz rata Kovačica izašla kao pitomo mesto iskrenih ali anonimnih ljudi, bilo je neke simbolike u tome što se, 1977. godine, domaćica i slikarka Zuzana Halupova priključuje akciji za očuvanje Venecije. Ona zatim o vlastitom trošku stiže u centar tog grada, koji na svojim platnima predstavlja u stilu "čuvenih slikara iz Kovačice", a zatim novac od prodaje slika uplaćuje u Fond za očuvanje Venecije!

Ukoliko, s druge strane, uzmemo da naivno slikarstvo tog tipa danas već uveliko gubi na snazi i autentičnosti, reklo bi se da je ipak odigralo svoju emancipatorsku ulogu. Deca i unuci "originalnih" predstavnika kovačičke škole nastavili su svojim putem. Ivana Vereski, ćerka jedne od predstavnica naivnog slikarstva iz ovog mesta, Zuzane Vereski, danas živi u Bratislavi, bavi se ilustracijom i prevođenjem i još uvek održava veze sa starim krajem. "Mi deca odrastali smo takoreći u samom slikarskom ateljeu, koji je bio sastavni deo naše kuće, a mama je slikala samo u slobodno vreme", kaže Ivana. "Kako smo odrastali i postajali samostalniji, rasla je i mamina posvećenost naivnom slikarstvu, a danas je to njena full-time profesija. U vreme mojih tinejdžerskih godina, u Kovačici se događao pravi bum kreativnosti svih vrsta. A to su bile devedesete – baš teške godine u Srbiji! Kad se danas setim te atmosfere, prolaze me žmarci – živeli smo kao da je svaki dan poslednji, punim plućima. Skoro svako od mojih prijatelja je tada bio u bendu, svirao neki instrument (ili bar pokušavao), neki su slikali, fotografisali, kreirali skulpture, snimali filmove na VHS formatu i izdavali albume na kasetama... Organizovali smo izložbe, pa čak i alternativni festival zvani KOMAR, i to sve bez ikakvih finansija ili sponzora. Mislim da u Kovačici sigurno postoji taj neki umetnički genius loci koji je vaskrsao u delima starih slikara naivaca, ali je pitanje koliko je on danas živ među mladim ljudima." Stevan Lenhart, koji stoji iza muzičkog projekta "Nastrom", nastavlja o kovačičkoj alternativi: "U ovoj sredini su delovali i još uvek deluju umetnici raznih vrsta, ne samo naivni slikari. Pored više zapaženih avangardnih amaterskih pozorišnih predstava, pojavilo se nekoliko strip-autora i razvila se lokalna ‘podzemna’ muzička scena, i čak nekoliko fanzina, što je dosta neobično za ovako malu sredinu. Nije baš jednostavno objasniti zašto ovde toliko ljudi oseća potrebu za nekom vrstom kreativnog izražavanja – izgleda da što je manja sredina, entuzijazam je veći, kako je to jednom zapazio Vostok."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Zuzana Halupova, <i>Svadba</i>
  • Jan Knjazovic, <i>Razigrani</i>
  • Ilija Bašičević Bosilj, <i>Apokalipsa, pad Vavilona</i>

Bosiljeve reči

Dragi moj doktore pitaš me za moj život kako sam živijo svašta je bilo. Rođen sam kavo deveto dete u majke. Moja mati Ruža mnogo kasnije mije pripovedala dase nije nimalo radovala mome rodjenju a na kraju krajeva takoje valda sudbina tela čitav je svoj vek provela samnom umrvši u dubokoj starosti osamdeset i petoj godini. Moj život je velika borba od rodjenja pa do danas i svemise čini dasu imali pravo stari ljudi kojisu govorili da uvek traje borba izmedju dobra i zla samose nikad nezna štaje dobro a šta nije jer štogod sam nekad volevo sada mrzim a što sam mrzijo volem e pa snađise pope. U svome životu sam čuvo nekoje reči a zapamtijo sam reč daje čovek marama sa dva lica. Eto ti si čovek učen pačeš valda razumeti zašto su na mojim slikama ljudi sa dva lica. Nisu ni životinje bez dvoličnosti jer je i njih stvorijo isti Gospod kavo i čoveka po obličju svojemu. Jesili ikada videvo u sumi zvere krvoločno u brlogu kada brani mladuncad i ubija sve živo oko sebe. često sam u zivotu pitavo dalije zaista Božija volja ono što se bez potrebe dešava pa ljudi kazu eto Božija volja. Danas je doduše moda govoriti da nema Boga medjutim kadabi bili sasvim sigurni u to bili bi ljudi još gori. Pitavo sam se još se i danas pitam koje moju pokojnu tetku Dafinu naučijo recimo da netreba pokupiti sve već ostaviti nešto za crva i mrava. Teško je poznati život a slikati je lako, treba samo započeti posle ide samo, slažese jedno na drugo i kada svršis sliku vidiš da je na njoj šareno sve kao u životu i da svaka istina ima dva lica.

Ilija Bašičević – Bosilj: Iz pisma svom lekaru i prijatelju, dr Vasi Dražiću, 1962.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net