KONFERENCIJA "KVANTNI SKOK": Nikola Jurišić / foto: marko risović

Intervju – Nikola Jurišić, McKinsey&Company >

Srbiji treba novih 1300 kaplara

Kvantni skok srpske privrede, ili, kako razvoj Srbije vide u kompaniji koja je od 2000. godine dala trojicu visokih državnih funkcionera

"Vlada prilikom transformacije privrede može da uradi pet stvari – da poveća ekonomski rast (na dva načina – tzv. hands on i hands off pristupi), ili da poveća efikasnost (da smanji troškove, da za nepromenjene troškove poveća učinak, ili da pokuša da uradi obe stvari). Hands off pristup – to je model Vašingtonskog konsenzusa, odnosno liberalizacija tržišta uz postavljanje pravnog okvira. Hands on je princip koji upotrebljavaju uglavnom male države: ovde Vlada aktivno podržava rast privatnog sektora i određuje koji su sektori privrede prioritetni. Ako nam je kvantni skok cilj, od ovih pet programa, hands on bi bio najbolji pristup za to – prosečan efekat bio je 1,4 odsto ekonomskog rasta više nego što bi bio inače. Domet je bio od 0 do 4 odsto rasta više – neke zemlje nisu ništa uspele da urade ili da porastu, a najbolje su rasle za 4 odsto više, ali nije bilo neuspeha, nijedna zemlja nije uradila nešto da privredi bude još gore. Npr., ako mi budemo imali u narednih 10 godina prosečan rast od 3,3 odsto koji predviđa Economist Intelligence Unit, mi možemo da rastemo iznad 7 odsto ako nam transformacija bude među najuspešnijima. WMM Global Insight kaže da će Srbija u narednih 10 godina prosečno rasti 4,2 odsto, tako da taj rast uz ovaj pristup može da bude i viši. Zašto verujemo da je ovo moguće? Dve zemlje su rasle u proseku više od 10 odsto tokom 10 godina, to su Kina i Bocvana. A 41 zemlja je rasla preko prosečno 5 odsto u periodu od 10 godina. Znači, moguće je, puno zemalja je to uradilo", kaže za "Vreme" Nikola Jurišić, vođa projekta i lider za Srbiju u firmi McKinsey&Company. Povod za razgovor bila je nedavno održana konferencija "Kvantni skok srpske ekonomije" u Beogradu, na kojoj je Jurišić ponudio viziju razvoja Srbije, viziju kompanije iz koje su došli jedan guverner NBS (Radovan Jelašić) i dva ministra finansija – Božidar Đelić i Lazar Krstić, potonji dugogodišnji i blizak Jurišićev saradnik.

"VREME": Iz nastupa ministara privrede i finansija, čini se da su oni više za klasičan hands off pristup i liberalizaciju tržišta?

NIKOLA JURIŠIĆ: Ovde nije reč o planskoj privredi, već je ideja da se fokusira moć kapitalizma na određene sektore koji su unapred identifikovani kao oni koji mogu da donesu najveću dobrobit državi i građanima. Od 2000. naovamo uglavnom je na snazi bio hands off pristup. Pristup koji smo videli da funkcioniše u drugim državama je sledeći: prvi korak je da politički lider, kabinet ili parlament odluči da se kreće u transformaciju. Drugi je korak izabrati prioritetne oblasti u državnoj administraciji, u privredi i u fiskalnoj politici, i to mora da bude ishod – za administraciju to može da bude kriminal, zdravstvo, infrastruktura, ali konkretno da se kaže, na primer: želimo da budemo jedna od 30 najnekorumpiranijih zemalja u svetu. I onda se za svaku od tih oblasti postavi jedan vrlo konkretan cilj, i to tzv. "nemogući ciljevi" – to je važno, da se ne zadovoljavamo nečim prosečnim, to više motiviše ljude. A čak i ako dostignete 80-90 odsto toga, bićete mnogo bolji nego da ste u početku zacrtali neki niži cilj. To je osnovna stvar – može da traje dve-tri nedelje, može i par meseci, ali je vrlo bitno da to bude urađeno brzo. Još bitnije je da se okupi ono što smo nazvali izvršna laboratorija ili jedinica – 20-30 ljudi koji najviše znaju o nekoj oblasti, npr. o reformi penzionog sistema, ili poljoprivredi, i to iz državne administracije, privatnog sektora, EU, Svetske banke... Država to orkestrira, prikupi te ljude, odabere ih i kaže: sad ste u ovoj sobi narednih 10 nedelja i treba da radite danonoćno na rešavanju problema, imate punu podršku. Lider reformi dolazi jednom nedeljno da ih obiđe, i nakon 10 nedelja očekuje se vrlo detaljan plan – ako je reč o poljoprivredi, onda koju vrstu maline i gde treba zasaditi, gde će da bude distributivni centar, koliko ćemo imati izvoza, u koje države i do koje godine, kao i to koji put treba sagraditi do kog sela da bi se to desilo – dakle, ultradetaljan, konkretan plan. Ako pogledamo realno, mi i dalje možemo da pričamo da nam je poljoprivreda prioritet, ali dok ne znamo šta tačno treba da se učini, i dok najbolji ljudi ne reše taj problem, uvek ćemo čekati na administraciju. Ovo je pristup koji odgovara vanrednom stanju, nema vremena za procedure. Kada se taj plan razvije, vi stvarate tzv. 1300 kaplara – to je prosek broja ljudi koji je bio neophodan za izvršenje ovih planova u zemljama koje su prošle transformaciju. Oni će kroz taj proces sazreti, da bi potom oni bili po ministarstvima i raportirali toj izvršnoj jedinici, a deo su piramidalne strukture, gde imamo jednog generala, 200-300 pukovnika, i tih 1300 kaplara. I tada su oni povezani procesom formiranja mreže tima, i brže rešavaju probleme. Ubeđen sam da u državnoj administraciji može da se nađe ne hiljadu, već pet ili deset hiljada fenomenalnih ljudi. Kad se ti ljudi odaberu, ulazimo u sedam godina implementacije.

Goran Person, premijer Švedske od 1996. do 2006, rekao je da, ako bi trebalo da sve ponovo uradi, napravio bi centralnu jedinicu koja će sve da prati. Da li treba postaviti tu izvršnu jedinicu, zavisi od toga da li u državi postoji kultura izvršavanja, a kod nas, jasno je da ne postoji, tako da mi na osnovu ovih iskustava mislimo da je bez nje maltene nemoguće to uspešno uraditi.

Ali, ta bi jedinica morala da bude nezavisna od dnevne politike, izborâ, da ne bi došla nova vlast i rekla: e to sad više ne važi.

To je ono što je malo komplikovano. Lekcija iz tih 40-ak transformacija je da treba da postoji jedan moćan lider, koji je vlasnik tih transformacija i koji u početku provodi i 50 odsto svog vremena vodeći transformaciju. To je ogromna količina vremena, to postaje maltene njegova opsesija i prioritet. Prosečan mandat jedne vlasti u svetu od 1945. do danas bio je sedam godina, a prosek u tih 40-ak transformacija je upravo sedam godina. Dakle, pričamo o Srbiji u godini 2020. Kako počinju transformacije? Postoje dva najmoćnija razloga – u 70 odsto slučajeva to je bila promena političkog vođstva, u 50 odsto slučajeva postojala je kriza, a najmoćnija transformacija, najmoćnija pokretačka sila bila je kada su se oba faktora poklopila, da imamo i krizu i promenu vođstva. Na bazi toga lideri dobiju mandat i onda idu u implementaciju. U većini uspešnih transformacija postojao je jedan nosilac transformacije – politički lider. On uglavnom stavi svoj lik i često političku karijeru iza toga i kaže: ako ovo ne uspe, ja idem. I bukvalno veže svoju karijeru za tu transformaciju pošto stvarno veruje da je to put napred.

Mi već imamo godinu dana lufta za sobomnije ova vlada tek sada izabrana. Da li vam to zvuči obeshrabrujuće?

Ne. U mnogim državama, kada sam pričao sa kolegama gde sada primenjujemo ovaj pristup i razgovaramo sa vladama, neke vlade su bile na pola mandata, neke uopšte nisu imale krizu, već je sam lider hteo da izazove tu promenu, kada on vidi nešto što drugi ne vide. U našem slučaju postoje skoro idealni uslovi. Postoji konsenzus da smo došli na neku vrstu dna – po Global Competitiveness Indexu, GCI, mi smo na poslednjem mestu u Evropi, na 101. mestu od 148 zemalja, i pala nam je pozicija za 14 mesta u poslednjih sedam godina. Ako objektivno gledamo, mi smo relativno blizu dna.

Govoreći o lideru, kao da ciljate na Aleksandra Vučića, koji je u poslednje vreme imao izjave slične idejama o kojima govorite.

Moje lično mišljenje o gospodinu Vučiću jeste da je on dostigao neki viši nivo svesti. Bavim se vođstvom kod nas u firmi, i to je neki self-authoring nivo, prema tipologiji prof. Roberta Kejgena sa Harvarda. To je nivo svesti kada ste svesni kako nešto što govorite utiče na druge ljude, u momentu ste svesni šta i kako ko razmišlja, možete da pročitate njihove reakcije, više stvari vam se vrti u glavi u isto vreme, i možete tačno da pozicionirate i unapred nešto kažete nekom ko će posle dva meseca razumeti zašto ste mu vi to rekli. Taj proboj u svesti uglavnom se dešava liderima između 35 i 45 godina – ako ga ne naprave do 45, verovatno se neće ni desiti. Ono što iz ličnog iskustva mogu da vidim jeste da Vučić ima drugačiji pristup problemima od onoga koji je imao pre 5–10 godina. Zato mislim da i Lazar (Krstić) ne bi došao tu gde jeste, mislim da je i on to primetio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Slučaj Malezije

Koji su pozitivni primeri hands on pristupa?

U Maleziji su, između ostalog, postavili za cilj da u Kuala Lumpuru smanje ulični kriminal za 40 odsto. Kako? Ovo deluje glupo, ali ako se dešava u Maleziji, sigurno se dešava i kod nas. Na nivou Kuala Lumpura su imali na primer 1000 policajaca i sto oblasti koje su ti policajci pokrivali. Zatim su pogledali i videli da se kriminal događa u svega 11 oblasti, pa su jednostavno relocirali policajce na one delove gde ima najviše kriminala. To nikom nije palo na pamet, decenijama, i siguran sam da u našem slučaju postoji XY takvih primera, a to nećemo znati dok ne krenemo detaljno da gledamo. Kada je reč o transformaciji privrede, uspeli su da svojim programom privuku 55 milijardi dolara stranih direktnih investicija za osam meseci. U istoriji Srbije ukupna suma do sada je, ako se ne varam, oko 27 milijardi. Oni su u razradi ovih projekata imali ideju o tome ko su ti investitori, živimo u dobu najveće ekspanzije globalnog kapitalizma u istoriji, i firme hoće da investiraju. Naša mogućnost za rast sa poslednjeg mesta u Evropi je fenomenalna. Samo su nam potrebni fokus i konsenzus da svi zajedno treba da radimo.

Večita mogućnost

Kako ocenjujete razvojni značaj poljoprivede?

Među deset tzv. megatrendova koji će oblikovati naš svet do 2050, jedan je povećanje potražnje za hranom. Tražnja za hranom će skočiti za 70 odsto do 2050, i mi tu imamo konkurentnu prednost zbog cene rada. Dalje, 47 odsto zemlje je obradivo, što je mnogo više nego u Zapadnoj Evropi koja ima 23 odsto – mi imamo oko polovine celokupnog obradivog zemljišta na Balkanu. U krugu od 3000 kilometara oko Beograda, a to je razdaljina koju kamion može da pređe za tri dana, živi skoro milijardu ljudi; na tom prostoru nalaze se 94 grada, a svaki ima više od milion ljudi, što je potencijalno tržište – geografska lokacija nam je fenomenalna.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net