Srđan V. Tešin, pisac >

Dela su jedino opravdanje

 

"Pretpostavljam da vas samo u Srbiji kritičari nazivaju mladim piscem sve do četrdesete"

"Generacija" devedesetih dolazi sa nekom vrstom otklona prema svemu generacijskom. Šta lezi u osnovi tog jakog individualizma?

Zadržao bih se, ipak, na odrednici "pisci rođeni sedamdesetih", jer je fakat da su se devedesetih formirale barem dve struje u srpskoj književnosti: jednu čine pisci poput Arsenijevića, Žurića, Marojevića, Valjarevića, Ćirića i drugih koji nastupaju nekako istovremeno, a većina od njih čak i knjige objavljuje kod istog izdavača; drugu struju čine pisci koji dolaze u talasima i na prvi pogled se ne može utvrditi njihova bliskost. Ovu drugu struju, kojoj i sam pripadam, teže je sagledati, ne samo zbog toga što se proces formiranja i etabliranja pojedinih autora odvijao neujednačenim tempom, već i zbog toga što su knjige koje pišemo žanrovski toliko razuđene da je teško pričati o jednom karakterističnom poetičkom modelu. Pisci rođeni šezdesetih pišu "stvarnosnije" priče od nas, da citiram Sašu Ilića. Rekao bih da je razlika između nas u tome što se ne trudimo da opišemo svet već da ga razumemo. Ovaj dualizam može se u nekim nijansama tumačiti i onim što se u sholastici nazivalo "problemom vere i razuma". Naši generacijski prethodnici kao da kažu: "Verujemo u stvarnost da bismo je razumeli, imamo poverenja u nju jer se ona dokazuje u svojoj očiglednosti." Kritika, koja se danas sve ozbiljnije bavi našim knjigama, kaže da se, rečju, "naše poetike" baziraju na lirizmu, fantazmagoričnosti i ironičnoj istoriji. Zbog toga nas i porede sa onom linijom pisaca koja polazi od Kiša i Pekića i stiže do Basare i Petrovića. Mislim da se na nas može primeniti ona čuvena Sioranova maksima: "Kada bi život bio stvarnost, ko bi mogao da ga podnosi?"

Da li se može reći da jedna od bitnih razlika leži u pokušaju da "najmlađi srpski pisci" direktno komuniciraju s onim što se dešava u njihovom okruženju?

I ovde imamo terminološku zbrku: kako je moguće da ja, koji sam u književnoj periodici zastupljen još u vreme SFRJ, pripadam generaciji "najmlađih srpskih pisaca"? Isti slučaj je i sa Nenadom Jovanovićem i sa Uglješom Šajtincem. Pa mi imamo po trideset godina?! Znam bar petoro pisaca dosta mlađih od mene koji već imaju zapažene knjige. Zar je toliko teško shvatiti da istorija i književnost "ne počinju od nas i ne završavaju sa nama"? Pretpostavljam da vas samo u Srbiji kritičari nazivaju mladim piscem sve do četrdesete.

Ne verujem u to da se može pisati a ne učestvovati u kreacijama duha vremena, ipak sociolozi kulture će morati da se pozabave problemom eskapizma u srpskoj književnosti. Ko treba da bude nazvan "spavačem" a ko "budnim" piscem? Kažu da se u srpskoj književnosti nikad više nije kukalo nad zlom sudbinom pisca i nemogućnosti da se pišu knjige koje nešto znače. Pa zašto pisati o tome kako ne može da se piše? Koji su razlozi zbog kojih pisci više ne pišu "knjige nad knjigama"? Ako u književnost počnemo da umećemo samo golo oduševljenje činjenicama bez stroge poetičke zasnovanosti, doći ćemo do onoga što Pol Valeri naziva "igranjem šaha prema pravilima lotoa". Ono što mi se događa je posebno, bez obzira na to što se dešava milionima u ovoj zemlji. I ja to pokušavam da razumem, da uspostavim komunikaciju, da opstanem u tom svetu koji je stvaran a koji stvaram. Ne verujem u to da "direktno komuniciramo sa okruženjem". To bi značilo nekakvu vrstu alibija za dela koja stvaramo, a zapravo, naše jedino opravdanje jesu naša dela.

Na čemu se zasniva verovanje u moć literature?

Neko čita da bi znao, a neko da bi zaboravio. Ne postoji istina, ne postoji svet, već istine i svetovi, ne postoji literatura već literature, ne moć već moći. Tamo gde ja mogu da delujem neko iz moje generacije ne može i obratno. Šajtinac je najizvođeniji mlađi srpski pozorišni pisac, a Jovanović najnagrađivaniji pesnik. To generaciju "tragača" čini ubedljivom, ali je nerv koji nas nagoni na traganje ono što bih ja nazvao "Penelopinim tkanjem": svaka nit je samo deo ćilima, kao što je svaka knjiga samo deo borhesovski nedostižne jedne knjige. Verujemo u to da sklapamo mozaik knjiga kojim se do te knjige dolazi. Čitanje i pisanje dva su pola iste potrage.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net