IZ BAZENA U FOTELJU: Vanja Udovičić / foto: reuters

Inicijative >

Pet predloga za ministra sporta i omladine

Izbor Vanje Udovičića za ministra omladine i sporta bilo je iznenađenje, jer je reč o aktivnom vrhunskom sportisti kome se gaće nisu još osušile od poslednjeg svetskog prvenstva, ali to ne znači da on nema sposobnost da u administrativnoj areni poentira kao što je radio u bazenu. U raspravi u parlamentu mu je poručeno da ulazi u bazen sa krokodilima vezanih ruku, pa ćemo videti kako će mladi ministar da pliva u takvim okolnostima. Pored toga što je simbol Srbiji važnog sporta – vaterpola – i sporadična zvezda tabloida, Udovičić bi trebalo da pokaže da zna da organizuje rad dela Vlade i da donese neke važne odluke koje će reformisati sistem sporta. U daljem tekstu je predstavljeno pet celina za koje verujemo da su najvažnije kada je reč o ovom ministarstvu

1. Odrediti politiku u oblasti sporta. Dosadašnji ministri u ovoj oblasti su radili manje-više stihijski i nije bilo moguće tačno razumeti koja je svrha njihovog angažovanja. Ministarstvo je radilo prema nekom nejasnom osećaju o tome šta je važno za Srbiju u ovoj oblasti. Udovičić mora jasno da se odredi prema onome što je najvažnije: da li će država finansirati sportsku industriju ili će ulagati u bazične sportove i amaterske sportove, koji ne donose medalje, ali daju zdraviju naciju. Godinama se borilo samo da dobijemo novi zakon o sportu, a po starom se nije postupalo. Kada je taj zakon "donet", njegova upotreba bila je delimična. Oko njega je postojalo mnogo kontroverzi, ali smo na kraju dobili tri važne stvari: Olimpijski komitet (OKS) kao nosioca vrhunskog sporta, Sportski savez Srbije (SSS) kao organizaciju koja povezuje različite saveze, a trebalo bi da se bavi i amaterskim sportom, i dobili smo predlog privatizacije koji bi nosila Agencija za privatizaciju posle popisa svih sportskih društava. U postupku primene Zakona došli smo do toga da je SSS srećan što je prepoznat, ali nije jasna njegova uloga osim što dodeljuje godišnje nagrade – on nije u mogućnosti da upravlja savezima, odnosno da bude mesto na kome će postojati svi podaci o tome šta rade pojedini savezi i gde su problemi. Zato imamo nastupe pojedinačnih saveza koji su u nekim slučajevima moćniji i od Ministarstva, što je nedopustivo, i koji se bore samostalno za svoje interese. Zbog toga je ministar prinuđen da pregovara sa desetinama različitih aktera umesto da postoji konsolidovana debata unutar SSS-a, koja bi posle dovela do nekih zahteva prema državi. Ovo je sve dosadno, ali Udovičić bi trebalo da se time bavi na početku ako ne želi da radi kao šalter za primanje različitih pritužbi. Takođe, on mora da se izjasni o tome kako će i u kom periodu biti sprovedena privatizacija sportskih klubova. Zakon to nalaže, a čuli smo i da Aleksandar Vučić razmišlja u tom smeru, što znači da postoji politička volja da se to uradi.

2. Odrediti politiku u oblasti omladine. Ovo samo po sebi zvuči smešno, ali hajde da vidimo šta trenutno postoji. U jednom trenutku, pre nekoliko godina, dok je ministarka bila Snežana Samardžić-Marković, insistiralo se na osnivanju Kancelarija za mlade pri lokalnim samoupravama, kao nekoj vrsti ispostave ovog ministarstva i mesta gde će se mladi na lokalu okupljati oko svojih različitih inicijativa. Međutim, kako to kod nas biva, to su postali regrutni centri za tadašnji G17 plus, danas URS, koji je na taj način, državnim novcem i idejom od javnog značaja, jačao svoju partijsku mrežu, pa se u osnovi dobra ideja, hajde da je pohvalimo, pretvorila u partijsku nakazu. Nisu oni svi radili loše i nisu sve aktivnosti bile besmislene, ali, kako nije bilo jasne javne vizije i kriterijuma po kojima se "ulazilo" u kancelarije, dobili smo nešto što bi trebalo ukinuti, jer je pomalo zastarelo da se država posebno bavi organizovanjem života mladih. Udovičić je idol mladih, lep je uspešan i sam bi mogao da bude model za promociju zdravog načina života koji podrazumeva veliki rad, odricanja i usmerenost ka cilju. Umesto da se baca novac u nekakve "kancelarije", ma koliko to bilo malo u odnosu na ukupnu potrošnju u Srbiji, bolje je osmišljavanje nekih programa volontiranja, letnjih kampova i akcija, bilo u Srbiji bilo u inostranstvu, kao i otvorenosti Ministarstva prema raznim i različitim organizacijama koje nude programe za mlade. Mladi i sport idu zajedno, ali idu i mladi i zdravlje i mladi i nauka, mladi i politika, pa bi trebalo povezati različite oblasti sa ciljem da se ovoj kategoriji stanovnika Srbije omogući da dođu i do novih znanja, da budu zdraviji i da se na normalan način uključe u politički život Srbije.

3. Nasilje i sport. Udovičića čeka ono sa čim su se i njegovi prethodnici suočavali sa manje ili više uspeha. Pomenuta Snežana Samardžić-Marković je radila mnogo na animaciji svih u vladi da se ozbiljno bave problemom nasilja u i oko sporta, ali je efekat nula, čemu svedočimo iz meseca u mesec. Nasilje nije samo ono što rade navijači na fudbalskim i inim utakmicama: mnogo je veće nasilje u organizaciji samih klubova i takmičenja na omladinskom nivou gde dolazi do korupcije, a neretko i do tuča između roditelja: potrebno je glasno reći: svi imaju šansu da se bave sportom, a to ko ti je otac ne može da ti omogući da dobiješ više minuta ako nisi zaradio na treningu. Na ovom mestu se susreću omladina i sport i to na polju sirovog nasilja, odnosno onoga što je danas u velikoj meri postalo lice sporta u Srbiji. Ko se god "normalan" pojavi na takmičenju u svetu i postigne rezultat mora da objašnjava da mi ovde nismo divljaci i da ne jedemo ljude. Taj trend se mora preokrenuti i ovo ministarstvo mora još jače da pritiska kolege iz vlade da rade svoj posao prema usvojenoj Nacionalnoj strategiji borbe protiv nasilja na sportskim priredbama, a takođe bi moralo jače da zagovara modele "civilne" podrške klubovima: ako je potrebno, napraviti kampanju koja bi pokazala da je u redu ne biti član ozloglašene navijačke grupe i insistirati na kažnjavanju klubova koji finansijski i organizaciono pomažu huligane. Ovo je spisak lepih želja, ali je potrebno uvek to ponavljati i insistirati na tome: ako imamo kampanju koja pokazuje šta se dešava kada pijan voziš ili ako se ne vezuješ, hajde da vidimo kampanju u kojoj će vrhunski sportisti i vodeći lideri zajednice pokazati šta će se desiti ako zapališ baklju ili se tučeš na tribini.

4. Zvezda i Partizan. Vodeći srpski sportski brendovi postali su problem koji se mora brzo rešavati. Prvo je potrebno razbiti lažne aure oko toga da bez njih nema Srbije i života u Srbiji jer je to laž. To su sportski klubovi koje voli dosta građana Srbije i koji su svojevremeno bili simboli sportskih uspeha, a sada su simboli svega najgoreg što sport nosi sa sobom. Najava da bi mogli i oni biti privatizovani je prvi korak u pravcu razbijanja lažnog kolektivnog identiteta koji je u osnovi manipulacija uprava i navijačkih grupa. Ovi klubovi su došli na loš glas zbog nemogućnosti da se promene i zbog toga što država, kao njihov suštinski vlasnik, nije htela da se temeljno njima bavi godinama unazad, pa su bili i ostali deo problema "iz sektora bezbednosti", a ne sporta i razonode. Sada je možda momenat da se TO promeni, tako da se oni postave u realni okvir jer su ovakvi kakvi su sad predimenzionirani u svakom pogledu: jedino je KK Partizan imao evropski relevantan pedigre u poslednjih 20 godina, a sve ostalo je srozavanje i ono malo ugleda koga je ranije bilo. Dakle, Ministarstvo treba da pokrene pitanje dva fudbalska kluba, njihovih stadiona, koji su postali ruine i za koje treba reći da ih je moguće porušiti bez obzira na to što ih se predstavlja u najmanju ruku kao Hram Svetog Save. Udovičić treba da ukaže na to da kada kažemo "hram sporta", govorimo metaforično. To su u relanosti obični objekti koji mogu da se ruše i pomeraju. Novi objekti i usmerenost ka civilima na tribinama doneće ozdravljenje srpskom sportu.

5. Budžet za sport. Ovo će svi postaviti na prvo, a mi postavljamo na poslednje mesto, jer mislimo, i podaci nam govore, da to nije problem, pošto novca ima. Ako država samo na Zvezdu i Partizan godišnje troši više od deset miliona evra, ako neke lokalne samouprave troše značajne sume na svoje sportske saveze u kojima zapošljavaju partijske kadrove ili tretiraju klubove kao budžetske korisnike, sve to ukazuje da je novca na pretek, samo što je čudno raspoređen. Udovičić i njegov tim moraju da naprave model po kome će se prvo prebrojati sav novac koji ide za sport i mlade. Ako bi to uradili za godinu dana, bi bio to ogroman pomak. Tada bi se videlo da mi izdvajamo za sport daleko više od onoga što sportski rezultati i zdravlje ljudi pokazuju i onda bi trebalo naći princip projektnog finansiranja za ono što se iz godine u godinu odredi kao prioritet. Pored toga, pored ovog važnog popisa koji niko u Srbiji nije do sada uradio, Udovičić bi morao da pokrene projekte izgradnje i obnavljanja sportskih terena u čitavoj Srbiji za šta je moguće naći novac i u budžetu i kod donatora i kod banaka. Država u vlasništvu ima po planinama i po različitim gradovima ogromnu imovinu koja propada, a koja bi mogla da bude obnovljena i upotrebljena za otvaranje sportskih "petnica", a ne da roditelji budu osuđeni na divlje sportske kampove koji im deru kožu s leđa kada preko leta ili zimi požele da decu pošalju negde van grada.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net