Tehnologija modernih intervencija >

Nosači mira na Bliskom istoku

Prvi zalivski rat, Avganistan, drugi zalivski rat, Libija. Danas mnogi kao obrazac za vojnu intervenciju u Siriji navode i način na koji je NATO bombardovao SRJ 1999. godine. Tehnologija medijske pripreme rata, prepucavanja velikih sila u Savetu bezbednosti UN ili praćenje rata kao video-igrice u ostatku sveta zaista jesu slični. Ali, kada se saberu žrtve, razaranja i posledice po državu izloženu napadu, u odnosu na ono što je zadesilo Irak, Avganistan, Libiju, a isto se sprema Siriji, rat u SRJ deluje kao pripremna vojna vežba za buduće ozbiljne sukobe

Majka svih "postmodernih" intervencija sa pomenutim simptomima i obrascima bio je prvi zalivski rat 1991. godine. Prethodio mu je osmogodišnji rat između Iraka i Irana, zvanično okončan 1988. godine. U tom ratu je Sadam Husein bio miljenik i Zapada i Istoka, jer se borio protiv Irana u kome je 1979. pobedila Islamska revolucija sa ajatolahom Homeinijem na čelu. Iračke snage su obilato koristile bojne otrove protiv iranske vojske i u obračunu sa iračkim Kurdima, za šta je Iran pružio bezbroj dokaza, ali se svet nije zbog toga uzbudio. Oblikovana je slika sukoba u kome se sekularni, civilizovani Irak bori protiv islamskih fanatika spremnih da život daju za veru.

U avgustu 1990. Irak je okupirao Kuvajt, verujući da za to ima prećutnu saglasnost dotadašnjeg saveznika, Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, preko noći su svetski mediji Iračane proglasili islamskim fanaticima i ubicama, takmičeći se u nabrajanju njihovih zverstava u Kuvajtu, što pravih što izmišljenih, uz diskretno provlačenje tumačenja da civilizovani svet mora silom da odgovori na provokaciju divljačkog islama, oličenog u Sadamu Huseinu.

Kada je Saudijska Arabija zakukala da se boji da je ona na redu posle Kuvajta, brzo se okupila koalicija predvođena SAD i Velikom Britanijom spremna da krene na Irak. Na strani koalicije četrnaest zemalja našli su se i neki interesantni saveznici, poput suseda Iraka Sirije, države koja je do tada bila viđena kao protivnik Zapada. Sirija i Irak jesu zvanično delili istu, panarapsku ideologiju uz promociju neke vrste "socijalističkog islama" kao državnog uređenja, ali su komšijski problemi između Sadama Huseina i tadašnjeg predsednika Sirije Hafeza el Asada odavno od njih napravili neprijatelje.

fotografije: reutersTRI POKOJNIKA I BAŠAR EL ASAD: Sadam Husein,...

Operacija "Pustinjski štit" počela je 16. januara 1991. Prvi "televizijski rat" od početka su pratile TV kamere, a najekskluzivniju poziciju imao je CNN, čiji su reporteri uživo radili prenose iz samog Bagdada. Svet je sa radosnim uzbuđenjem pratio kompletan proces ratovanja, od pakovanja "pametnih" bombi na kojima su vojni piloti ispisivali "Za Sadama sa ljubavlju", do trenutka kada bi bombe, na kojima su bile ugrađene kamere, eksplodirale na cilju. Predstavu nisu kvarili ni događaji poput onih kada su dve takve "pametne bombe" uništile zgradu za koju su Iračani tvrdili da je bila sklonište i ubile na desetine civila.

Iračka vojska se raspala pod udarima koalicionih snaga i povukla se iz Kuvajta, američke, britanske i francuske jedinice munjevito su napredovale kroz Irak. Mada su svi očekivali da snage koalicije nastave ka Bagdadu i sruše Sadama Huseina, posle potpisivanja primirja između zaraćenih strana 10. marta počelo je njihovo povlačenje iz Iraka i Kuvajta. Proglašena je zona zabranjenog leta za iračke avione nad kurdskim severom i šiitskim jugom, a stanovnike ruinirane zemlje su nastavile da mrcvare i ubijaju razarajuće ekonomske sankcije, čiji je proklamovani cilj bio nastavak kažnjavanja Sadama Huseina.

RAT U AVGANISTANU: Na listi američkih neprijatelja Osama bin Laden je visoko odskočio 1998. godine. Nekadašnji saradnik CIA koji je u Avganistanu osamdesetih godina ratovao protiv Sovjeta, optužen je da je odgovoran za napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. Bin Laden je u to vreme bio u Avganistanu u gostima kod talibanskog režima, koji se vlasti u toj zemlji dočepao 1996. godine i zaveo svoju drakonsku verziju islama. Kada su usred Kabula javno obesili bivšeg komunističkog predsednika Nadžibulaha, američka administracija je to prokomentarisala kao "unutrašnje probleme Avganistana" u koje nije želela da se meša. SAD su 1998. raketama napale kampove u Avganistanu u kojima su se obučavali pripadnici Bin Ladenove Al Kaide.

...Osama bin Laden,...

Onda je došao 11. septembar 2001. Devetnaest Al Kaidinih samoubica (petnaest ih je bilo iz Bin Ladenove rodne Saudijske Arabije, dvojica iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, po jedan iz Egipta i Libana) otetim avionima obrušili su se na Kule bliznakinje u Njujorku i na Pentagon. Poginulo je skoro 3000 ljudi, Amerika je za napad optužila Al Kaidu i od talibanske vlade zatražila da izruči Bin Ladena i druge teroriste, što su talibani odbili.

Tadašnji američki predsednik Džordž Buš junior proglasio je početak "rata protiv terora", dok se širila opasna histerija prema čitavom muslimanskom svetu. Talibana su se odrekli i Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, njihovi dotadašnji prijatelji, obaveštajnu pomoć u potrazi za Al Kaidinim članovima SAD-u su dale i "neprijateljske" zemlje poput Libije i Sirije, čije režime je Al Kaida smatrala "neverničkim" zbog sekularizma.

Napad na Avganistan počeo je 7. oktobra 2001. godine. Promovisani cilj invazije bio je hvatanje Bin Ladena, uništavanje Al Kaide i rušenje talibanskog režima. Talibani su se brzo povukli iz gradova, ali u narednim godinama nijedan od problema koji decenijama razaraju tu zemlju nije se ni za pedalj pomerio ka rešenju. Okupacione snage postale su samo još jedan od učesnika u građanskom ratu šiita, sunita, Tadžika, Hazara, Paštuna, talibana, uz svakodnevicu koju su obogatili samoubilački bombaški napadi i civilne žrtve koje teško mogu da se prebroje. Veliki broj tih žrtava pada na dušu koalicionih snaga koje rutinski izražavaju žaljenje zbog "tragičnih grešaka u kojima stradaju civili".

...Moamer el Gadafi

Američka administracija nikada nije službeno objavila rat, tako da talibanski borci i svi koji su osumnjičeni kao saradnici terorista ne potpadaju pod Ženevsku konvenciju i mnogi su završili bez optužbe i suđenja u zloglasnom zatvoru Gvantanamo na Kubi. Od privrednih aktivnosti napreduju samo gajenje maka i izvoz heroina, u čemu je ova zemlja svetski prvak. Bin Ladena su američke snage ubile u maju 2011. u Pakistanu, kolevci talibanskog pokreta, a vođa talibana mula Omar je još na slobodi. Avganistan je posle dvanaest godina okupacije zemlja žalosne sadašnjosti, koja se boji da bi budućnost mogla biti još gora kada se 2014, prema najavi, povuku strane trupe, jer su talibani obećali odmazdu svima koji su na bilo koji način sarađivali sa sadašnjom vladom i strancima.

DRUGI ZALIVSKI RAT: Kada je 2002. godine ponovo pokrenuta medijska histerija protiv pomalo zaboravljenog Sadama Huseina, moglo se naslutiti čemu to vodi. Sadama su SAD optužile da je razvio oružje za masovno uništenje i da je povezan sa terorističkim napadima Al Kaide na Ameriku. Gole činjenice su govorile drugačije, timovi istražitelja UN-a koji su prethodnih godina tražili to oružje po Iraku redovno su izveštavali da ništa nisu pronašli, režim Sadama Huseina je Al Kaida oduvek posmatrala neprijateljski jer, po njihovom mišljenju, nije bio dovoljno islamski i radikalan. Irak je posle ratova i sankcija bio ruinirana država, sam Husein je bio opasnost još samo za sopstvene građane. No, Sadam je proglašen za "Hitlera savremenog doba", Irak za zemlju koja samo što nije napala Veliku Britaniju i SAD, uz fantastične tvrdnje da u pokretnim laboratorijama proizvodi antraks i planira da nabavi nuklearno oružje.

Bašar el Asad

I pored medijske pripreme, neki saveznici iz prethodnih ratova su ostali sa strane, poput Francuske i Turske, koja nije dozvolila ni da se Irak napadne sa njene teritorije. Zainteresovanih je bilo dovoljno, na čelu koalicije od 48 država bile su SAD i Velika Britanija, a svoj doprinos dali su Italija, Španija, Australija, Poljska, Danska, Filipini…

Invazija je trajala od marta do maja 2003. Irak je okupiran, Sadam Husein svrgnut, ali je to bio tek početak haosa, u kome hvatanje Sadama i njegovo pogubljenje nisu ništa promenili. Irak je potonuo u krvavi rat u kome su učesnici postali šiiti, suniti, Kurdi, pljačkaške bande, okupacione snage, Al Kaida koja se u toj zemlji konačno pojavila i u njoj našla neiscrpan rudnik bombaša samoubica.

Kada se vojska SAD krajem 2011. povukla iz Iraka, iza nje je ostala zemlja u tako tragičnom stanju da se jedva može nazvati državom, u kojoj se i danas desetine žrtava bombaških napada dnevno beleže kao rutinska vest.

RAT U LIBIJI: Kada su se u februaru 2011. prvi plamičci arapskog proleća pojavili na istoku Libije, gde je sukob demonstranata i vladinih snaga prerastao u oružani ustanak, zapadni mediji i vlade su u trenutku izabrali stranu. Uvođenje zone zabranjenog letenja za vojne avione odmah je pomenuto kao mera zaštite ustanika ("civila sa oružjem") koji su zauzeli Bengazi i istočni deo zemlje. Priče o divizijama Gadafijevih crnačkih plaćenika koji kolju i siluju, o demonstrantima koji golim rukama zauzimaju vojne baze, preplavile su svetske medije.

U baražnoj medijskoj paljbi prednjačili su katarska televizijska stanica Al Džazira, koja se ranije istakla objektivnim izveštavanjem sa ratišta u Avganistanu i Iraku, i saudijska Al Arabija. Tvrdnje Al Džazire da Gadafijevi avioni bombarduju demonstrante u Tripoliju (kasnije demantovane) dohvatili su se zapadni mediji, pa je počelo prizivanje intervencije u cilju "zaštite civila" i "sprečavanja genocida". To prizivanje postalo je histerično vikanje kada su Gadafijeve snage u kontranapadu došle nadomak Bengazija. "Odbio sam da čekam na slike masovnih grobnica... Masakr u Bengaziju bio bi fleka na savesti čovečanstva. Neke nacije mogu pasivno da posmatraju zlodela, ali ne i Amerikanci", izjavio je američki predsednik Barak Obama.

Uz odobrenje SB UN-a, SAD, Francuska i Velika Britanija krenule su u bombardovanje Libije 20. marta 2011, pridružili su se Danska, Belgija, Kanada, Italija, Katar, UAE, Saudijska Arabija. Podršku napadu na Gadafija dali su i iznenađujući saveznici, poput Al Kaide i tadašnjeg iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinežada. Ahmadinežadova podrška bila je verbalna, a Al Kaidini borci su počeli u Libiju da pristižu sa svih strana.

I pored podrške pobunjenicima iz vazduha i sa kopna, rat je potrajao još pola godine. Od zaštite civila ostalo je mrtvo slovo na papiru, konačni bilans rata bio je oko 30.000 žrtava, uz stotine hiljada prognanih, od kojih su mnogi bili žrtve pobunjenika koji su pri osvajanju "Gadafijevih gradova", poput Sirta, počinili pokolje. Zapad je izrazio oduševljenje uspešnošću nove taktike, po kojoj na zemlji ratuju lokalci, a podrška iz vazduha ne uključuje kopnenu intervenciju, mada je NATO priznao manje prisustvo specijalnih snaga Francuske, Velike Britanije, Jordana i Katara među pobunjenicima.

Zapadna koalicija proglasila je kraj rata i svog angažovanja dva dana posle ubistva Moamera el Gadafija, 20. oktobra 2011, i pada njegovog rodnog grada Sirta. Mada je intervencija u Libiji najsvežiji primer "humanitarne akcije", čija priprema i realizacija neodoljivo podsećaju na ono što se dešava oko Sirije, zapadni zvaničnici kao da se čuvaju da ovih dana Libiju uopšte pomenu. Reklo bi se, sa dobrim razlogom.

Od zvaničnog kraja rata Libijom vladaju do zuba naoružane plemenske i verske milicije koje ne kontroliše niko, a država postoji samo na papiru. Njihova snaga je takva da je i najmoćnija sila sveta, SAD, ćuteći progutala ubistvo svog ambasadora Kristofera Stivensa u Bengaziju, septembra prošle godine. Stivensa su ubili radikalni islamisti, američki saveznici u svrgavanju Gadafija. Možda je razlog ćutanja i to što su se mnogi od njih posle kraja rata u Libiji preselili u Siriju, da se bore protiv snaga Bašara el Asada, gde su ponovo Amerika i njeni neprijatelji zbog kojih je i počeo "rat protiv terorizma" na istoj strani fronta. U slučaju Libije ni Rusija ni Kina nisu stavile veto u Savetu bezbednosti UN-a.

SIRIJA: Tvrdnje da bi "još jedan rat u arapskim zemljama bio previše za Ameriku", koje su se čule pre intervencija u Iraku 2003. i Libiji 2011, mnogo puta su ponovljene i povodom građanskog rata u Siriji, mada je od početka bilo jasno ko je proglašen "lošim momkom". Intervencija koja o tankoj niti visi nad Sirijom dokazuje da su u takve priče poverovali samo naivni, a ista naivnost pratila je i nade u mirotvornost Baraka Obame.

Spoljna politika neke velike sile planira se decenijama unapred, naročito u strateški važnim regionima kao što su Bliski i Srednji istok, i sigurno se ne menja sa svakim izbornim ciklusom. Ta politika podrazumeva, na primer, obezbeđivanje kontrole nad resursima, kao što su nafta i gas u Iraku i Libiji, zauzimanje strateških pozicija, na kakvoj se nalazi Avganistan, slabljenje pozicija protivnika, što bi se desilo Iranu sa padom Asada u Siriji. Žrtve, naročito tuđe, uz poneku pogrešnu procenu, takođe su ukalkulisane u takve planove. U svemu tome, priče o legitimitetu su predstava koja zamagljuje gorku istinu da od silnih pominjanja prava i pravde ostaje samo pravo jačeg.

Amerika i njeni saveznici stoje na ivici rata u kome nema nikoga sa čistim rukama. Napad na jednu stranu u tom ratu znači podršku drugoj, a rezultat vojnog angažovanja neminovno će voditi ka produbljivanju tragedije u Siriji, kojoj se i ovako kraj ne nazire. Da za to postoji volja, Zapad bi svoje favorite u Siriji verovatno mogao da dovede za pregovarački sto, a Rusija bi na pregovore mogla da natera Asada, što je jedini način da se zaustavi krvoproliće. Ovako, sve opet podseća na afektiranu pozorišnu predstavu, uz ponovno pominjanje nevinih žrtava i neophodnost da se zaštite civili, opasnosti koje prete čitavom svetu, zgražavanja nad zločinima, uz napomenu zapadnih sila da bi vojna intervencija spolja bila spasonosna za napaćeno stanovništvo. O "pogrešnim procenama" u Siriji pričaće se drugom prilikom, pre neke buduće intervencije, a u regionu je od kandidata ostao još samo Iran.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net