In memoriam – Andrej Mitrović (1937–2013) >

Odlazak naučnika-institucije

Napustio nas je Andrej Mitrović. Otišao je naučnik koji je svojim stvaralačkim opusom i celokupnim naučnim, intelektualnim i akademskim delom obeležio čitavu jednu epohu razvoja srpske istoriografije. Naučnik koji je svojim predanim radom u svakom pogledu preobrazio i modernizovao srpsku istoriografiju. Time se svrstao u red onih srpskih istoričara koji su uticali da se odnos, znanje, razumevanje i tumačenje prošlosti srpskog naroda i društva suštinski izmeni i unapredi. Poput Jovana Rajića, Ilariona Ruvarca, Stojana Novakovića, Vladimira Ćorovića, Georgija Ostogorskog i Sime Ćirkovića.

Uvek je neočekivano, teško i bolno iznenadno opraštati se od velikog naučnika, intelektualca, učitelja, ali i velikog i iskrenog prijatelja i naučnog, intelektualnog i ličnog uzora. Još teže je sažeti u nekoliko redova ili na nekoliko strana bogat naučni život, vizionarsku predanost nauci i opštem društvenom i intelektualnom napretku srpskog naroda i srpskog društva, podvesti rezime izuzetnog naučnog pregnuća, rezultata i naučnog značaja koje prevazilazi čitavo pokolenje.

Andrej Mitrović rođen je 17. aprila 1937. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga završio je studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1961). I odmah po završetku studija, profesor Jorjo Tadić, čuveni istraživač istorije Dubrovnika i Mediterana, primio ga je kao asistenta na Katedru Opšte istorije novog veka. Od tog trenutka, akademska karijera Andreja Mitrovića bila je, do penzionisanja (2004), vezana za Filozofski fakultet u Beogradu, na kome je osnovao Katedru za Opštu savremenu istoriju (1985). Tokom četiri decenije akademskog rada Andrej Mitrović bio je mentor više desetina magistarskih i doktorskih disertacija. Pod njegovim predanim i budnim pedagoškim nadzorom stasalo je čitavo pokolenje srpskih istoričara, kojima je omogućio i podstakao ih da otvore čitav niz važnih pitanja iz srpske, balkanske i evropske istorije. Pored Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji mu je bio alma mater, držao je predavanja na čitavom nizu vodećih evropskih i svetskih univerziteta, poput Berlina, Beča, Hamburga, Rima, Graca, Bremena, Braunšvajga, Medisona, Atine, Majnca, Sofije i niza drugih.

Od 1998. godine bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, u kojoj je predsedavao Odboru za istoriju 20. veka, a od 2006. bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Za svoj naučni rad i doprinos dobijao je i domaća priznanja (Oktobarska nagrada grada Beograda, 1975), ali i vredna evropska priznanja (Herderovu nagradu za doprinos istoriografiji, 2001, kao i Medalju Konstantina Jirečeka, Društva za Jugoistočnu Evropu 2004).

Njegov naučni opus obuhvata 24 monografije i posebna izdanja i preko 700 naučnih i publicističkih radova. No ova impozantna kvantifikacija ništa ne govori o naučnom značaju i izuzetnim dometima. O tematskim, hronološkim i problemskim interesovanjima Andreja Mitrovića, o njegovom svestranom i dubokom razumevanju i tumačenju prošlosti, njegovoj naučnoj i metodološkoj inovativnosti i naučnim probojima. Iako je teško, u ovako svedenom razimeu njegovog naučnog rada, izdvojiti najznačajnije, najinovativnije i najuticajnije radove, moguće ih je sagledati u nekoliko ključnih tematskih i problemskih krugova kojima je Andrej Mitrović posvećivao posebnu pažnju. Već od svojih prvih naučnih rasprava (1963) i prve monografije Jugoslavija na konferenciji mira 19191920. (Beograd 1969), veliki deo istraživačkih napora i naučnog rada posvetio je proučavanju diplomatske, političke i vojne istorije. U tom segmentu naučnih interesovanja najveće domete dostigao je proučavajući politiku Evrope u međuratnom periodu, kako u znamenitoj sintezi Vreme netrpeljivih. Politička istorija velikih država Evrope 19191939. (Beograd 1974, Podgorica 2001, 2004, Beograd 2012), tako i u znamenitoj preglednoj studiji Fašizam i nacizam (Beograd 1979, 2009). Odnosno u čitavom nizu i danas izuzetno važnih i nezaobilaznih istraživanja vezanih za učešće Srbije u Prvom svetskom ratu: Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 19081918. (Beograd 1981, 2011), Srbija u Prvom svetskom ratu (Beograd 1984, 2004, London 2007), Ustaničke borbe u Srbiji 19161918. (Beograd 1987, 1988). Drugi tematski i problemski krug bio je posvećen temeljnim istraživanjima, u srpskoj istoriografiji potpuno zapostavljene, ekonomske istorije koja su rezultirala izuzetno značajnom studijom Strane banke u Srbiji 18781914. (Beograd 2004), kao i velikim doprinosom koji je dao u kolektivnoj monografiji Narodna banka 18842004. (Beograd 2004). Treći krug je bio posvećen izuzetno širokom spektru zanimanja i proučavanja tema vezanih za problem društvenog angažmana umetnosti, koja su rezultirala izuzetnom studijom Angažovano i lepo. Umetnost u razdoblju svetskih ratova 19141945. (Beograd 1983, 2011), odnosno čuvenim ogledom Istorijsko u Čarobnom bregu (Beograd 1977). Najzad, izuzetne rezultate i nemerljiv naučni doprinos Andrej Mitrović dao je svojim zanimanjem i zapitanošću nad suštinskim problemima istorijske nauke, svojim interesovanjem, proučavanjima i radovima posvećenim, u srpskoj istoriografiji izuzetno zapostavljenoj oblasti, teorijskoj misli i razvoju teorije istorijske nauke. U tom segmentu izdvaja se, po mnogo čemu prelomna, izuzetno promišljena i naučno provokativna studija Raspravljanja sa Klio. O istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji (Sarajevo 1991, Skoplje 1995, Beograd 2001).

Ovaj širok naučni opus svedoči o istoričaru širokih tematskih i problemskih interesovanja, ali i naučniku sveobuhvatnih metodoloških i teorijskih znanja. O inovativnom, radoznalom, avangardnom (u mnogim segmentima daleko ispred svog vremena) naučniku, dosledno predanom nauci, naučnom radu i težnji i stalnom traganju za naučnom istinom.

Osim ovih vrednosti njegovog naučnog rada, ovde tek beznadežno šturo skiciranih, treba ukazati i da se uvek trudio da našu istoriju (Srbije / Jugoslavije) prouči, sagleda, razume i tumači u kontekstu evropskih tokova, evropskih društvenih i političkih procesa. Kao i da je, što je izuzetno značajno, konstantno bio posvećen zadatku da srpsku istoriografiju upoznaje sa ključnim trendovima razvoja svetske istoriografije.

Imajući u vidu opseg i domete naučnog rada Andreja Mitrovića, ne čudi što je imao (ima i imaće) svoje jasno mesto u svetskoj istoriografiji. Ne čudi što je naučnik takvog opusa bio poznat i cenjen u naučnim sredinama širom Evrope, od Nemačke i Austrije, preko Britanije, Francuske i Italije, do Balkana i Rusije.

Osim ovog vidljivog, i raznim kvantifikacijama podložnog pa time i lako merljivog naučnog doprinosa, postoji i čitav segment naučne i akademske delatnosti koji, na prvi pogled (i u ovom beskrajno simplifikovanom, crno-belom vremenu, vremenu etiketiranja, destrukcije i netrpeljivosti), nije lako uočljiv, ali je, uprkos tome, ne manje značajan. Taj segment se podvodi pod prilično maglovite i uopštene pojmove "uticaj" i "autoritet". A uticaj Andreja Mitrovića, naučni, intelektualni uticaj i autoritet, bio je izuzetan, dubok i dalekosežan. To se lako može uočiti i kada je reč primera radi o njegovom javnom i intelektualnom angažmanu. Njegovi brojni intervjui (čiji je tek manji deo objedinjen u knjizi Vreme destruktivnih, Beograd 1998) svedoče o naučniku dosledno posvećenom nauci i ukazivanju na društveni značaj naučnosti. Takođe, bio je jedan od prvih domaćih naučnika koji je shvatao snagu i značaj medija, pre svega filma i televizije. U sećanju brojnih gledalaca ostao je upamćen njegov dokumentarni serijal "Vreme netrpeljivih", odnosno njegov izuzetan angažman u znamenitom "Kino-oku", gde je osim ogromne erudicije, demonstrirao i briljantan intelektualni angažman. No, uprkos tome, Andrej Mitrović nikada nije upao u zamku da postane "estradni istoričar" (što je danas izuzetno rasprostranjeno). Već je, dosledno, medije shvatao kao izuzetno važan komunikacijski prostor za širenje, ukazivanje značaja i zaštitu naučnosti.

No, njegov izuzetan akademski, pedagoški i intelektualni autoritet koji je upotpunjavao njegov naučni uticaj mogu se razumeti tek ukoliko se ima u vidu značajan i dalekosežan doprinos koji je dao u domenu akademske, pedagoške i naučne organizacije. I to kako osnivanjem Katedre za Opštu savremenu istoriju kojom je otvorio prostor da u fokus akademskih interesovanja u srpskoj sredini, organizovano uđu problemi najnovije prošlosti, tako još više i svojim uredničkim radom, na uređivanju Nolitove biblioteke Istorija, potom biblioteke Istorijska misao Srpske književne zadruge, kao i biblioteke Istraživanja istorije CID-a iz Podgorice. Što je iskoristio da srpskoj intelektualnoj i naučnoj javnosti približi neke od najznačajnijih studija svetske istoriografije (poput F. Brodela, L. Fevra, J. Koke, P. Kenedija, A. Nekriča i M. Gelera, S. Hantingtona...). No ipak, po svom značaju se ističe njegova predana posvećenost organizovanju neformalnog diskusionog kluba na Filozofskom fakultetu, od sredine 70-tih godina, poznatog pod kolokvijalnim nazivom "Okrugli sto", čime je omogućio da studenti istorije Beogradskog univerziteta mogu slobodno da diskutuju sa nekim od vodećih imena evropske i svetske istoriografije (H.A. Jakobsen, J. Koka, M. Fero, V. Momzen, M. Veler, I. Gajs, St. Pavlović, T. Stojanović…, da spomenem samo neke). Devedesetih godina, Andrej Mitrović je dalekovido pokrenuo časopis "Godišnjak za društvenu istoriju" (1994), sa jasnom svešću koliki značaj za razvoj nauke i naučnog mišljenja ima stvaranje prostora za razmenu naučnih informaciju. Time je neformalni krug dobio snažan institucionalni okvir, a sam časopis je postao simbol modernizacije srpske istoriografije, kojoj je sam Andrej Mitrović posvetio čitavu svoju naučnu karijeru, i to u meri da danas, 20 godina nakon njegovog pokretanja, većina evropskih istoričara koji su upoznati s njim, tvrdi da je za srpsku istoriografiju imao značaj koji je uporediv sa pokretanjem časopisa "Anali" za francusku i svetsku istoriografiju. S vremenom ovi napori dobili su i šire institucionalne okvire, osnivanjem Udruženja za društvenu istoriju (1998). Takođe, ne mogu se zaboraviti ni njegovi napori da svoje učenike, kao i što širi krug istoričara iz Srbije uključuje u svetske naučne tokove, na čemu je nesebično i predano radio.

Zahvaljujući tim svojim pregnućima i posvećenosti, znanju i visokoj naučnoj svesti, Andrej Mitrović je, podjednako kao i svojim naučnim radom, bitno pomerao granice u savremenoj srpskoj istoriografiji, u istorijskoj i generalno naučnoj misli. Sve to još više pojačava svest o njegovom sveobuhvatnom i dubokom naučnom doprinosu i značaju njegovog rada.

Andrej Mitrović ostao je u svesti niza pokolenja istoričara, naučnika, studenata, intelektualaca ili jednostavno ljudi koji se zanimaju za nauku i prošlost, upamćen kao simbol naučnosti. Simbol predanosti i posvećenosti nauci, naučnom pregnuću i naporu da se dosegne naučna istina. Širinom, raznovrsnošću i dubinom svog naučnog opusa, modernošću i značajem svog istoriografskog dela, inovativnošću akademskog rada, potpunom pedagoškom posvećenošću i javnim intelektualnim angažmanom (po pravilu u odbranu nauke i naučnosti) – Andrej Mitrović je još za života zasluženo stekao status prave naučne institucije.

Plenio je svojim izuzetnim, nezaboravnim šarmom i harizmom, svojim znanjem, intelektualnošću, razložnošću, erudicijom… Ali, pažnju onih koji su imali tu privilegiju da ga poznaju, najviše je plenio svojom demokratičnošću. Danas je uobičajeno, i društveno probitačno, za nekoga reći da je demokratičan čovek (čak i kada je to daleko od realnosti). No, Andrej Mitrović je suštinski, u srži svoga bića, zaista bio demokratičan čovek, čak i u vremenu kada to nije bilo društveno pohvalno reći. On je i po svojim načelima i po ubeđenjima i po svom odnosu prema okruženju bio tolerantan, prepun razumevanja. I po tome se izdvajao, i to ne samo u svojoj generaciji. Nikada nije podsticao druge da mu govore ono što su pretpostavljali da bi on želeo da čuje. Naprotiv. Jednostavno, izuzetno je voleo sučeljavanje mišljenja, ali sučeljavanje sa argumentima, bez etiketiranja i ruženja, otvorenu diskusiju u kojoj svi imaju pravo na svoj (argumentovan) stav i mišljenje. Često je tvrdio da ga ništa ne može obogatiti više od dobre knjige i dobre diskusije. No istina je da je on nesebično obogaćivao sve oko sebe, upravo kroz sadržajnu i argumentovanu razmenu mišljenja. Nažalost, u savremenom srpskom društvu to je gotovo zaboravljena vrednost.

Šta reći na kraju a ne zvučati patetično (jer upravo je patetika ono što je za Andreja Mitrovića, naučnika čvrsto utkanog u intelektualno mišljenje i posvećenog naučnosti, bilo neprihvatljivo u javnoj komunikaciji). On se nije trudio da bude, on je jednostavno bio jedan od najvećih i najznačajnijih srpskih istoričara i naučnika 20. veka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net