foto: www.sxc.hu

Moj muški život >

Sin

Pubertet se po pravilu pregrmi putem zatvaranja očiju i ušesa i čekanjem da se završi – ako se uopšte završi, to jest, jer često traje do smrti

Sin je kad se rodi muško dete; to je valjda jasno. Onda se papci i šupci strašno obraduju zato što dete nije žensko, a slično je i u Kineza i u Crnogoraca, koliko čujem. Vlaji prave razliku: rodio se "sin" ili rodilo se "dijete" (u prevodu: žensko). E, tu će se posle gorko pokajati, ali to je druga priča.

Svaki muškarac je – treba li to još objašnjavati? – nečiji sin. Iz toga ne treba izvlačiti uveliko preuranjeni zaključak da je to neka velika sreća. Sinovi to najbolje znaju, jer se to njima lupa o glavu. Evo kako i zašto.

Kao prvo, sin ima roditelje: prvo – na svoju nesreću – majku, a onda i oca koji je tu nekako neizbežan, mada i on zna da doprinese sinovljevoj nesreći. Roditelji su i inače svet problematičan: ne bi im tek tako mudri Duško Radović preporučio da počnu da tuku svoju decu čim primete da liče na njih. Dakle, gospođa majka, čim se uteši zato što nije rodila žensko dete, počinje da ima ideje o muškom detetu. Prvo mu tepa ženskim imenima (u mom slučaju "Milice", od čega sam kao dete besneo); zatim joj padnu na pamet razne ambicije. Ako je već rodila muško, neka od njega barem nešto bude. A njemu, nesrećniku i mučeniku, dosta je i njegovih prirodnih i neizbežnih muka. Muškarcima je uglavnom jasno na šta ciljam, ali – drage moje lepe, dobre i pametne žene – za to se treba i zainteresovati. Pogotovo ako postoji opasnost da postanete majke muške dece, što se nikada ne može isključiti. Lako je nama dečkićima dok smo mali; izdržaćemo i tetke koje nas štipaju za obraščiće (od toga se ježim do dana današnjeg!) i prve ljubavi u prvom osnovne (bila je neka Saša iz Kneza Miloša, lepa plava... A i u učiteljicu Fatimu sam bio zacopan; posle je isto priznao i Zdravko Čolić; a bila je fakat lepotica) i prve tuče po dvorištima.

Frka nastaje u pubertetu, kao što ste i naslutili. Magareće godine, kaže Branko Ćopić, Bog mu dao rajsko naselje. Roditelji – iz mog i tuđeg iskustva – po pravilu samo misle da razumeju šta se događa dečkićima. To krene da raste, da se izdužuje, da im rastu prvo uši i noge, a posle i sve drugo, naročito ona muka s kojom teorijski znaju šta bi trebalo, ali u praksi ništa. Pubertet se po pravilu pregrmi putem zatvaranja očiju i ušesa i čekanjem da se završi – ako se uopšte završi, to jest, jer često traje do smrti. To je vreme kada gospođa majka počne da cepti od straha, jer da koja će upišulja zavrteti mozak njenom predragocenom sinu; otac se nečemu takvom nada, ali – ako ima pameti – o tome ćuti, jer će mu gospođa supruga mozak popiti zvocanjem. Pametan muškić u pubertetu zanemariće inače retke pokušaje oca da "razgovaraju kao muškarci" o Tim Nekim Stvarima, je l’ da. Na ulici i među podjednako zbunjenim vršnjacima naučiće više, pa makar i raznih gluposti poput "preklapače" i ostalih urbanih legendi od kojih pubertelije spopadaju slatke jeze dok šapuću po ćoškovima i bleje po lokalnom parkiću.

Onda se – pre ili kasnije – pojavi devojčurak koji je po prirodi stvari u tim godinama već zreliji, uvati za uvo zbunjenka, odvede ga negde i uradi mu sve što zna (što tada i nije nešto, ali njemu, siromašku zagorelom, bogami jeste sve). Tu sada nastaju novi problemi u karijeri sina: a koja ti je ta? Tata ćuti i smeška se u sebi; mama već vidi sebe kao babu pre vremena i pada u nesvest ako ume (moja je umela). Dopunska teškoća leži u tome što u te iste godine spadaju i kraj srednje škole i izbor buduće karijere. Ja sam, na primer, hteo u riječku Pomorsku akademiju (navigacija mi je baš išla) ili da budem geometar, ali moji su odlučno uzvratili da moram na fakultet, čime sam upropašćen do kraja: da sam postao pomorac ili geometar, sada bih se razbijao od para kao neki koje znam.

Od sina majka očekuje – da citiram moju – da svoga oca prevaziđe i postane neko i nešto. Čekaj majko, pitao sam tada: moj gospodin tata je redovni profesor i gostuje po belom svetu kao bogznakakav stručnjak; u SANU nije ušao, jer ga nije zanimalo (od čega su se razni uvredili); kako ja da ga nadmašim, za ime Božje? Onda sam stupio u miliciju i opet sam se prevario da tamo ne ostanem, jer bih sada bio u dugoj i debeloj penziji; pa sam otišao na televiziju i tamo mi je bilo lepo (lepe pare i pametni ljudi), ali sam bio honorarac, pa mi je falilo četiri pune godine staža za penziju, mada sam i to preživeo. Dobro: moja deca, njihova unučad, malo su ublažila napetosti. Sin je to, nije ispao baraba, eto ga gde nešto ipak radi, doduše nije akademik, ali eto; ženi se, doduše, raznim sojkama, svako malo pravi decu, ali – sve u svemu – mogli smo i gore da prođemo.

Onda oni omatore, pa se sin za njih brine.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net