BOMBE IZ DOMAĆE RADINOSTI: Borac protiv režima Bašara el Asada / foto: reuters

Borba za prevlast – Šiiti i suniti >

Bombe u ime Alaha

Sukob u Siriji, koji je u početku opisivan kao pobuna protiv diktature Bašara el Asada, to jest borba za demokratiju i slobodu, sve više liči na sektaški rat, a raste strah da bi Sirija mogla da bude okidač za zastrašujući sukob šiita i sunita širom regiona

Dok se 8. avgusta slavio Bajram, dan koji označava kraj svetog muslimanskog meseca Ramazana, koji bi trebalo da bude obeležen mirom sa sobom i drugima, postom i milosrđem, naoružani muškarci otvorili su vatru na ljude pored sunitske džamije u pakistanskom gradu Kveti. Najmanje devet osoba je poginulo, a petnaest povređeno. Prethodnog dana, bombaš-samoubica ubio je 38 i ranio pedesetak ljudi na sahrani policajca u istom gradu.

Kveta je od početka godine bila poprište nekolicine krvoprolića. U februaru je u bombaškom napadu u Hazara taunu, predgrađu Kvete, ubijeno 89, a ranjeno više od dvesta ljudi. Poginuli i ranjeni pripadali su Hazarima, narodu poreklom iz Avganistana, a po veroispovesti su bili šiiti. Hiljade Hazara je posle toga demonstriralo i tražilo vojnu zaštitu, odbijajući da sahrane žrtve. Snage bezbednosti su nešto kasnije ubile četvoricu i uhapsila sedmoricu muškaraca optuženih za taj napad, ali nasilje nije prestalo. U junu je bombaš samoubica ubio 28 ljudi na kontrolnom punktu blizu jedne šiitske džamije u Kveti, a među poginulima je bilo devet žena i petoro dece.

Pakistan nije jedina muslimanska zemlja koja je prethodnih nedelja uknjižila strašni bilans. Nasilje u Iraku je od početka godine u porastu i podseća na krvavi versko-nacionalni rat sunita, šiita, Arapa, Kurda, koji je donekle utihnuo 2007. godine. Dok se hiljade sunita i šiita zajednički molilo protiv nasilja krajem maja, ovogodišnji ramazanski Bajram, tokom koga je ubijena 671 osoba, najsmrtonosniji je u Iraku od 2007. godine. Ma koliko cinično zvučalo, broj žrtava u Iraku i Pakistanu ne deluje tako tragično kada se uporedi sa onim što se dešava u Siriji. U toj zemlji je tokom Ramazana ubijeno oko 4500 ljudi, najviše civila, od kojih su oko trista bila deca.


SENKA VELIKOG RATA

Građanski rat u Siriji traje već skoro dve i po godine. Žrtava je više od 100.000, milioni ljudi su izbegli u druge države ili su raseljeni unutar zemlje. Sukob koji je u početku opisivan kao pobuna protiv diktature Bašara el Asada, borba za demokratiju i slobodu, sve više se karakteriše kao sektaški rat, a raste strah da bi Sirija mogla da bude okidač za zastrašujući sukob šiita i sunita širom regiona. U susednom Libanu je od prošle godine palo već nekoliko stotina žrtava u sukobima protivnika i pristalica Asada, libanskih sunita i šiita.

Dok na Asadovoj strani ratuju pripadnici libanskog Hezbolaha, u redovima pobunjenika su "borci za pravu veru" iz različitih zemalja, od kojih mnogi imaju ratničko iskustvo iz Libije, Avganistana, Iraka, Čečenije. Većina ne krije da se protiv režima bori zato što je sekularan, da su im neprijatelji šiitski alaviti, kojima pripada i Asad, kao i hrišćani. Neke od pobunjeničkih frakcija, poput Fronta Al Nusra, samoubilačkim bombaškim napadima u kojima gine najviše civila ostavljaju potpis poznat iz Iraka, Avganistana, Pakistana. Sirijski rat podiže histeriju sektaške mržnje širom regiona. U Egiptu je krajem juna u selu u blizini Kaira gomila ljudi napala i ubila četvoricu šiita, koji su se molili u kući. Tom prilikom je još osmoro ljudi povređeno, žrtve su vučene po ulici.

Da bi Sirija mogla da potpali širi sunitsko-šiitski sukob tvrde na mnogim stranama islamskog sveta, ali su gledišta na uzrok problema različita. Vlast u Siriji ističe da pojedine zemlje, naročito sunitske monarhije iz persijskog zaliva poput Saudijske Arabije i Katara, zajedno sa svojim zapadnim saveznicima, pokušavaju da sruše Asada da bi ostvarile svoje interese u regionu; slično misli i Iran. Sa druge strane, širom "sunitskog sveta" tvrdi se da je problem jedino u podršci šiitskog Irana Asadu i pomoći koju vladi u Damasku daje šiitski Hezbolah. Pozivi na dijalog kojima bi se sprečio opšti šiitsko-sunitski rat imaju više formu zahteva nego želje za razgovorom. Na primer, Svetska unija islamskih učenjaka zatražila je od novoizabranog predsednika Irana Hasana Rohanija da preduzme korake kako bi se izbegao širi sunitsko-šiitski konflikt, tražeći da ti koraci budu obustavljanje podrške Irana režimu u Siriji, ne pominjući podršku koju pobunjenicima u Siriji daju neke arapske zemlje.

Građanski rat u Siriji jeste kritična tačka posle koje islamski svet može potonuti u dublji haos, ali ni taj rat, baš kao i sukobi šiita i sunita po drugim zemljama, ne mogu se posmatrati samo kroz crno-belu sliku verskih podela. Po toj uprošćenoj podeli, sukob u Siriji se svodi na rat alavita, šiitske sekte kojoj pripada i porodica Asad, koji čine oko deset odsto stanovništva a imaju lavovski deo vlasti, sa potlačenim većinskim sunitima, a alavitski režim zbog zajedničkih šiitskih korena ima podršku Irana.


POVODI I RAZLOZI

Čitava priča je ipak mnogo složenija, počev od toga da je sirijski režim praktikovao "socijalistički islam", u kome je sekularnost bila više naglašena nego vera, i kao takav nije prirodan saveznik teokratskog Irana. To što su ih zajednički neprijatelji gurnuli jedni drugima u zagrljaj, druga je priča. Ako je i do religije, alaviti su jedna od sekti u šiizmu koju iranski verski autoriteti jedva prihvataju kao istovernike. Osim toga, u dugoj istoriji zajedničkog života različitih naroda, vera i konfesija u Siriji, i suniti i alaviti, i druzi i hrišćani, mnogo puta su imali utisak da su oni drugi u povlašćenom položaju, u zavisnosti od toga koju igru su igrale kolonijalne sile koje su gospodarile zemljom, od osmanlijske Turske do Francuske. Tako su, na primer, alaviti mislili da su pod Osmanlijama bili siromašni i potlačeni u odnosu na svoje sunitske komšije, suniti su mislili da su alaviti pod Francuzima kao simpatizeri okupatora dobili autonomiju u rodnim brdima iznad Latakije, i da su pod vlašću porodice Asad zauzeli nesrazmeran deo vlasti. U realnosti, na ovim prostorima istorija se svima delila na kratkotrajne mirne periode i duge periode sukoba, kojima je vera najčešće opravdanje, a uzrok igra moći između velikih sila i borba za vlast na lokalu.

Ono što važi za Siriju, važi i za druge pomenute krajeve u kojima bukti požar sunitsko-šiitskih sukoba. Pre američke invazije na Irak 2003. godine, šiiti su tvrdili da su bili diskriminisani i proganjani od strane vlasti Sadama Huseina, sunita; posle Sadamovog pada šiiti su preuzeli poluge vlasti u zemlji, žale se suniti, navodeći to kao razlog rastućeg verskog nasilja. Sadamova diktatura jeste bila teška, ali privilegije je delila mnogo više po porodičnim, plemenskim i političkim linijama, nego po verskim, a protivnicima se nije dobro pisalo koje god da su bili konfesije ili nacionalnosti. I pored toga, u odnosu na pakao u kome Irak grca poslednjih deset godina i to vreme mnogima se čini kao idilično doba suživota, kao što će, u poređenju sa sadašnjim ratom, kao zlatno doba suživota sunita, šiita, hrišćana, koje se neće ponoviti u skoroj budućnosti, biti beležene i prethodne decenije u Siriji.

U sirijskom ratu se prepliću ekonomsko-vojno-strateški interesi mnogih država, to je poligon na kome preko tuđih leđa odmeravaju mišiće Rusija i Amerika, kao u doba hladnog rata; tu se prelamaju interesi Irana, koji padom Asada gubi poslednjeg saveznika u bližem okruženju, Saudijske Arabije i Katara, čiji se prsti vide unutar svakog sukoba u regionu u poslednjih nekoliko godina, Turske koja bi da se nametne kao lider u islamskom svetu, Egipta utonulog u more svojih problema kome je Sirija ventil za domaće frustracije.

Na sličan način, različiti interesi se prelamaju i na drugim mestima koja deluju kao žarišta verskih sukoba. Gorepomenuti grad Kveta nalazi se u Balučistanu, pokrajini koju Pakistan deli sa Iranom i Avganistanom. U ovom regionu, u sve tri zemlje, deluju ilegalni pokreti koji se oružjem bore za nezavisni Balučistan. To je i oblast kroz koju lavovski deo heroina i hašiša iz Avganistana i Pakistana preko Irana putuje na zapad, pri čemu u sukobima švercerskih bandi i snaga bezbednosti oko granica svake godine gine hiljade vojnika i civila. Što se tiče verskog rata, najpoznatija ekstremna sunitska organizacije u pakistanskom Balučistanu je Džundulah (Božja armija), za koju se priča da je godinama finansiraju Mosad i CIA da bi vršila terorističke napade u Iranu, a rat protiv šiitskih nevernika u Pakistanu im je sporedna delatnost.

U doba kriza i ratova isplivavaju najniži porivi, a verska mržnja je idealno opravdanje za istresanje svih vrsta frustracija, i to se ne dešava samo u muslimanskom svetu. Komentarišući sukob u Siriji, libanski kompozitor i muzičar, deklarisani levičar i ateista Zijad al Rahbani, sin čuvene arapske dive Fejruz, rekao je: "Suniti imaju Ameriku, šiiti imaju Rusiju, a ateisti imaju samo Boga." Ukoliko se makar delom ostvare apokaliptična predviđanja o otvorenom ratu šiita i sunita u čitavom regionu, umesto Rahbanijevih ciničnih reči taj sukob mogao bi da opiše naslov filma Vernera Hercoga Svako za sebe, Bog protiv svih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Istorija sukoba

Sunitsko-šiitski sukob vuče svoje korene još od smrti poslanika Muhameda 632. godine, posle koje se islamska zajednica podelila oko pitanja njegovog naslednika. Većina je smatrala da bi naslednik trebalo da bude Abu Bekr, Muhamedov tast. Manjina je na tom mestu želela Alija, poslanikovog rođaka i muža njegove ćerke Fatime, oca Muhamedovih jedinih unuka, Huseina i Hasana. Sukob je u početku tinjao, Abu Bekr je postao prvi kalifa, Muhamedov naslednik, potom su na tom mestu bili Omar i Osman, da bi četvrti kalifa postao Ali 656. godine. Kalifa je bio svega pet godina, a posle njegove smrti u atentatu usledio je otvoreni sukob sunita i šiita (Alijevih pristalica). Konačni verski raskol cementiran je 680. godine, kada je Alijev sin Husein ubijen u bici sa sunitima kod Kerbale, u današnjem Iraku.

Šiiti danas čine između deset i petnaest odsto svih muslimana. Iran je jedina šiitska država na svetu, šiiti su većinsko stanovništvo i u Azerbejdžanu, Iraku i Bahreinu, u Libanu čine oko trećinu stanovništva, Pakistanu i Avganistanu oko dvadeset odsto, Kataru šesnaest odsto, u Siriji oko trinaest odsto.

Mada je u novijem dobu u proteklom periodu bilo pokušaja da dođe do približavanja dve najveće konfesije u islamu, mnogo češći su bili sukobi. Između Irana i Saudijske Arabije, zemlje u kojoj se nalaze sveta mesta islama, Meka i Medina, intenzivirala se borba za lidersku poziciju u muslimanskom svetu posle pobede islamske revolucije u Iranu 1979. godine. Ajatolah Homeini je kritikovao kraljevski režim u Saudijskoj Arabiji, optužujući ga za služenje interesima Sjedinjenih Američkih Država i korupciju; Rijad je optuživao Iran da svoju verziju islama želi silom da "izveze" u druge muslimanske zemlje. Kada su 1987. godine iranski hodočasnici u Meki počeli da protestuju protiv Amerike, saudijska vojska i policija su otvorile vatru na njih, ubijeno je 400 ljudi, a Irancima je posle toga godinama bilo zabranjeno da dolaze na hadžiluk. Povremeno je dolazilo do otopljavanja odnosa, kao kada su se marta 2007. godine tadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad i saudijski kralj Abdulah sastali i izjavili da su se dve strane dogovorile da spreče svaki pokušaj usmeren ka širenju razdora između šiita i sunita. Međutim, kada je u talasu arapskog proleća 2011. u Bahreinu došlo do protesta većinskih šiita, koji su tvrdili da ih vladajuća sunitska kraljevska porodica diskriminiše, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati poslali su monarhu Bahreina u pomoć svoju vojsku, koja je demonstracije ugušila u krvi. Teheran je protestovao zbog toga, baš kao i šiiti u Iraku i Libanu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net