Kultura sećanja – TANJUG >

Kratka istorija slave i propasti

Konačan raspad sistema dogodio se, a kad bi nego početkom rata u Sloveniji 1991. Počeo je obračun sa neistomišljenicima, a atmosfera netolerancije, mržnje i paranoje brižljivo je negovana. Nepodobni su marginalizovani i praktično naterani da odu. Ljubljansko "Delo" je 1988. objavilo tekst pod naslovom "Kuća koja se ruši", u kome je u prvoj rečenici data precizna dijagnoza onoga u šta se Tanjug pretvarao: "Svakako je pomalo čudno da državna agencija emituje sve manje vesti, a sve više svojih komentara. Upravo to radi naš Tanjug..."

Pripremajući ovaj tekst, listajući obimnu dokumentaciju o prvoj i dugo vremena jedinoj novinskoj agenciji u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, nisam mogao a da ne zastanem s vremena na vreme i razmislim o tome kakav treba da bude mentalni profil ljudi koji su tako lako za svega godinu, pet ili deset, svejedno, uspeli da u svakom smislu – profesionalnom, finansijskom, etičkom ako hoćete, do ruba ponora dovedu agenciju koja je u svojim najsvetlijim danima bila jedna od najkredibilnijih i najprofesionalnijih u svojoj branši. Elemente za odgovor našao sam, potom, čitajući izjave osnivača, ljudi koji su tokom decenija stvarali ugled Agencije, ali i tekstove i iskaze onih koji su zdušno učestvovali u urušavanju Tanjuga, koji će petog decembra ove godine proslaviti 70 godina od osnivanja. Rob stare škole, štreber takoreći, krenuo sam od početka...

A na početke i motive osnivanja Telegrafske agencije nove Jugoslavije (TANJUG), kratko i jasno je podsetio idejni tvorac Tanjuga – Moša Pijade i to u intervjuu listu "Komunist" 30. oktobra 1963, u vreme kada su se spremali da proslave četrdesetogodišnjicu početka rada. Između ostalog je rekao da je neposredno pred Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu smatrao da "treba da se u prvim danima za vreme zasedanja i posle njega okrenemo inostranstvu kako bi (...) sve naše saveznike što brže obavestili o odlukama (...) za koje smo znali da moraju da udare temelje novoj Jugoslaviji". Hm, "inostranstvu"? A narodi i narodnosti? Čitam ponovo: "Moramo da posvetimo veliku pažnju i štampi, to jest da štampa što brže i što potpunije (...) obavesti naše narode o odlukama Drugog zasedanja AVNOJA", govorio je tada Pijade. Aha, znači i o tome se vodilo računa. Ali, opet, lepo piše da je "Među prvim zadacima, ipak...". Znači upravo rečenica u kojoj je to jedno obično "ipak" – odredila je sudbinu novonastale Agencije. Prema svetu, dakle, prema svetu.

Detalji prvih godina rada, bar po iskazima učesnika ili svedoka tog vremena, ilustracija su napora da se "pronađu kadrovi", ali i znalački vođene "uređivačke politike" u kojoj su brzina saopštavanja i preciznost najvažnijih informacija bili prioritet. Tanjug se, na tom polju, upustio u trku s najvećima u branši, a već tada su partizanima dolazili novinari iz uglednih svetskih agencija. U skladu sa onim što su zacrtali u "osnivačkom aktu", novinari Tanjuga su pre svih javili "Jugoslaviji i svetu" – "Jutros u osam časova na najvišoj zgradi Beograda, palati "Albanija", razvila se naša velika zastava, znak da je glavni grad Jugoslavije oslobođen"! Učinjeno je to iz Tanjugove ulice u Aranđelovcu. Živo me interesuje zove li se i sada tako ili joj je ime promenjeno.


ZLATNO DOBA

Godine koje su usledile vodile su ka zlatnom vremenu Agencije. Ono što je za vreme rata bio "Bilten spoljnopolitičkih vesti", trensformiše se u miru u Generalni servis Tanjuga čije je rukovodstvo veoma vodilo računa u "osnivačkom aktu", rigorozno "proveravajući kadrove" i na ideološkom i na profesionalnom planu. Vremenom, prvi uslov je postajao manje važan, a drugi – predominantan. Zahvaljujući tadašnjoj spoljnoj politici zemlje, dopisnička mreža bila je više nego respektabilna, 48 širom sveta, a novinari Tanjuga, a tada je u agenciji ukupno radilo oko hiljadu ljudi, imali su prilike da budu na licu mesta i prvi pošalju vest o nekim od tada najbitnijih političkih događaja u svetu (vidi okvir).

Koristeći izvanredne mogućnosti koje autoru pruža korišćenje – po meni, najbolje – novinske dokumentacije u Srbiji, one koju poseduje Radio Beograd, a zahvaljujem i damama koje su mi svojom sistematičnošću svesrdno pomogle da napišem ovaj tekst, Tanjug je u tim i godinama koje su usledile bio, da se poslužim naslovima novinskih tekstova objavljivanih povodom mnogih jubileja – "Agencija u svetskom vrhu", "Nezaobilazni činilac informativne ponude", "Agencija kojoj se veruje", "Institucija, istorijska pojava i pojam", "Stožer informativne ponude"... Kada su prigodni naslovi počeli da se menjaju, kada je prevladao onaj – "Časno obavljanje patriotske dužnosti", postalo je jasno da se u Agenciji nešto ozbiljno dešava. To "nešto" imalo je uzroke u promenama medijske slike, ali i u promenama koje su se zbivale u samoj novinarskoj profesiji u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji.

Ustavne promene koje su trajale početkom osamdesetih "zahvatile su sve pore našeg samoupravnog društva", pa tako i Tanjug. I to na najgori mogući način. Jedan za drugim pojavljuju se natpisi koji o Agenciji govore kao o "državnoj" i "centralističkoj" tvorevini i kao umešano testo koje se ostavlja u vlažnoj krpi da naraste, tako i količina tekstova, posebno u Sloveniji i BiH, biva sve veća, a sadržaj postaje sve oštriji. Osnovna priča su "zahtevi za transformacijom Tanjuga", a cilj – republičke, samostalne agencije čiji je zametak već bio u samoj zgradi Tanjuga, u kojoj su u jednom trenutku redakcije bile i fizički smeštene "po republičkom ključu". Možda je najbolja ilustracija, ona koja sažima celinu u preciznu dijagnozu tadašnjih problema Agencije, deo teksta objavljenog početkom 1980. u listu "Oslobođenje" iz Sarajeva – "...Osnovni cilj koji su pred sebe postavili radni ljudi bosanskohercegovačke agencije, a prema kojem u narednih pet godina treba stvoriti tehničke i kadrovske uslove da se sve informacije koje Tanjug emitira iz BiH formiraju u sjedištu republičke agencije u cjelovit i konačan blok informacija. Ovim će se uz ostalo, omogućiti da se vodi jedinstvena uređivačka politika u Republici, što do sada, objektivno, nije bilo moguće". Epilog – "emisije (vesti, op. D.R.) svih osnovnih organizacija udruženog rada Tanjuga po republikama uključuju se u Generalni servis "kao celovit i konačan blok informacija". Tada, jedino Srbija i Crna Gora još nisu imale svoje "državne agencije". Tanjug je bio idealna firma za preuzimanje te uloge u vreme Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle otcepljenja ostalih, činile te dve republike.


RASPAD SISTEMA

Konačan "raspad sistema" dogodio se, a kad bi nego – početkom rata u Sloveniji. Mnogo je tekstova već napisano o preuzimanju Tanjuga od strane režima Slobodana Miloševića, počev od odlaska iz centrale Agencije u Beogradu najpre Slovenaca, pa onda Hrvata i Makedonaca, neki su "pokušali da se kvalifikuju u dobre Hrvate, Slovence, neki su odabrali odlazak u penziju, a neki su se prosto povukli... Počeo je obračun sa neistomišljenicima, a atmosfera netolerancije, mržnje i paranoje brižljivo je negovana. Nepodobni su marginalizovani i praktično naterani da odu". Slovenački list "Delo" je 1988. objavio tekst pod naslovom "Kuća koja se ruši", u kome je u prvoj rečenici data precizna dijagnoza onoga u šta se Tanjug pretvarao: "Svakako je pomalo čudno da državna agencija emituje sve manje vesti, a sve više svojih komentara. Upravo to radi naš Tanjug...". Baš u to vreme na osnovne principe "osnivačkog akta" nekada jake i pre svega kredibilne agencije počinje da pada prašina, oni koji se smenjuju na rukovodećim mestima sumnjam da su znali gde se nalaze, a za neke tvrdim da nisu znali ni da postoje. Državna vlast je ona koja odlučuje o podobnosti, ne samo šefova, ona dreši kesu za podmazivanje tada već jasno profilisane "propagandne mašine" koju su pokušali da zamaskiraju iza imena – Tanjug. Agencija, uz RTS, dobija "ekskluzivno pravo" na intervjue sa Slobodanom Miloševićem. Poredeći metodologiju i sadržaj pojedinih vesti iz "zlatnog perioda" i onoga što je emitovano tokom i posle rata u bivšoj Jugoslaviji, moglo bi se reći da se "članovima kreativnog tima" učinilo (htedoh kasti da su pomislili, ali, kao što se zna – da bi se mislilo mora se najpre znati kako upotrebiti organ koji nam je priroda u tu svrhu podarila), dakle, biće da je najlakše raditi onako kako su to radili i osnivači Agencije – Moša Pijade, Vladislav Ribnikar, Vlatko Velebit... Što se metodologije tiče, bili su u pravu, sadržajno, he, zanemarili su jednu "sitnicu" – osnivači su koristili istinu da bi propagirali svoju državu (i sistem, razume se). Ovi potonji su radili upravo suprotno. Naglašeno propagandnim, a ponekad informacijama koje su "štimovane" izbacivanjem delova čime korisnik nije dobijao celinu i čime se potpuno menjao njihov smisao, zataškavanjem ili neobjavljivanjem informacija koje se nisu uklapale u ono što je režim smatrao poželjnim, krunio se ugled Tanjuga u svetu. Oni koji odlučuju nisu marili, smatrali su – "jači smo od sudbine"! Težište su stavili na komentare namenjene domaćoj javnosti, na vesti koje je trebalo da "podignu moral" i "učvrste poverenje naroda u rukovodstvo".

Da bi stvar po "državnu agenciju" bila još gora, medijska slika Srbije već se uveliko menjala, nepovratno. Neki od novinara kojih su se olako odrekli u Tanjugu (čitaj, najurili ih), a reč je uglavnom o najsposobnijim i profesionalno najkredibilnijim, ali i drugi preduzimljivi ljudi iz branše, počeli su da osnivaju privatne agencije. Nogu je povukao Nebojša Vuković osnovavši "BNA TIKER" sredinom 1992, a dve godine kasnije Zoran Sekulić i Nebojša Magdeski osnivaju FoNET, agenciju koja je bazirala svoju produkciju na tonskim izveštajima (što joj samo ime govori) i za sebe već u startu vezala ozbiljna novinarska imena poput Slobodana Pavlovića (Njujork), Mirka Klarina (Brisel), Milenka Babića (Bon), Branka Stošića (Moskva)... Ja mislim da je nekako u isto vreme počela da radi i agencija BETA, mada na njihovom zvaničnom sajtu kao godina "početka s radom" stoji 1994, ali to na stranu, pomenute dve privatne agencije su posle godina borbe za goli (finansijski) opstanak, borbe za principe profesije i pored otvorene represije kojoj su bile podvrgavane s vremena na vreme – postale vodeće u Srbiji. Tada prvi put javnost u Srbiji dobija pravi informativni pluralizam Made in Serbia, biva u mogućnosti da uporedi, da prepozna manipulaciju, propagandu i golu laž. Nekoliko nezavisnih radio i TV stanica koje su emitovale u to vreme, B92 i članice ANEM-a pre svih, preuzimaju primat u odnosu na emisije stranih stanica koje su emitovale svoj program i na srpskom jeziku. Njih sve, u paketu, vlast proglašava "stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima". Uz neke od vodećih listova, radio i TV stanica.


TRANSFORMACIJA U PRES BIRO

Uz to stigla je i nova tehnološka revolucija, internet pre svega, pristupačnost najboljih svetskih emisija vesti na mrežama kablovskih TV operatera, obilje radio i TV stanica sa sopstvenom produkcijom vesti (ma kakvog kvaliteta bile, o tome neki drugi put), tek – eto miljea u kome se Tanjug našao i kome je dobrano kumovao. Iako je već bilo prošlo nekoliko godina lagane devastacije, materijalne i mentalne podjednako, deo ljudi u Agenciji iz ubeđenja ili konformizma, svejedno, nije mogao ili nije želeo da shvati da čini "poslednju uslugu odlazećem režimu".

Od oktobarskih promena 2000. promenilo se nekoliko ekipa na čelu Tanjuga. Svi oni su pokušavali da kod vlasti pronađu rešenje za katastrofalnu situaciju u koju je Agencija dovedena. Novinari su godinama imali male plate, ostale dažbine, pa i naknada za prevoz i topli obrok neredovno su isplaćivane, većina poslova obavljala se na zastareloj opremi, a nagomilali su se i neplaćeni računi za održavanje zgrade, za struju, za održavanje terenske tehnike, voznog parka... U tranzicionom raskoraku u kome se našao, Tanjug je jedno vreme pokušao da igra dvostruku igru. Po starom sistemu je imao otvorenu budžetsku liniju, ali je u isto vreme naplaćivao vesti kao i privatne agencije koje "budžetsku injekciju" nisu imale. Uzaludna su bila višegodišnja ubeđivanja profesionalaca da je tako nešto neodrživo, da je, pre svega, neetički i da se na taj način "jedni protežiraju, a ostali svrstavaju u agencije drugog reda". Podršku su dobijali i od strane političkih partija pa je, iako je vlada finansiranje zamaskirala pozajmicom, SNS prošle godine izdao saopštenje u kom ocenjuje da je "pozajmica od 17,5 miliona dinara državnoj novinskoj agenciji Tanjug politički motivisana s ciljem da utiče na uređivačku politiku u korist DS, kao i na tok političke kampanje".

Sada je pak u toku transformacija Tanjuga. Pre desetak dana pomoćnik ministra kulture i informisanja Dragan Kolarević rekao je da će "Tanjug ići u proces vlasničke transformacije u vladin biro za komunikacije i to po nemačkom modelu" i da će "obavljati poslove od neposrednog značaja za vladu, prikupljaće informacije i emitovati informacije koje su u interesu vlade po svetu na različitim jezicima". Ova izjava zvuči kao da se Tanjug vraća "izvornim principima", bar kad je reč o ciljnoj grupi kojoj će se obraćati, odnosno – više o nama za druge, nego o nama za nas. Skeptici, a poznavaoci prilika u Agenciji, smatraju da je za to najpre potrebno "pacifikovati" ili na neki drugi način smanjiti uticaj "hardlajnera" kojih još ima u Tanjugu. Oni koji ne bi da nagađaju kažu da treba sačekati i na osnovu toga ko će konkurisati, a potom i ko će biti izabran za novog direktora jasno će se znati da li će Tanjug biti transformisan po "nemačkom" ili nekom drugom modelu. Ili će sve ostati po starom. U tom slučaju, vladajući SNS može očekivati da će mu DS poslati saopštenje slične sadržine njihovom od onomad.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Pre svih drugih

Novinari Tanjuga su osam puta prvi poslali vest sa nekih od najvažnijih događaja u svetu: 1960. dopisnik Mirko Aksentijević je iz Konga javio da je svrgnut premijer Patris Lumumba, Jovan Mirić je 1961. iz Havane prvi javio da je invazija SAD u Zalivu svinja propala i da su snage Fidela Kastra odnele pobedu. Branko Bogunović je 1967. iz Kine javio da je smenjen predsednik Republike Lio Šao Či i zbog toga je potom morao da napusti tu zemlju. Božidar Kažić je 1972. javio iz Reikjavika da je Bobi Fišer postao svetski prvak u šahu, a godinu dana kasnije Moma Pudar javlja da je general Pinoče svrgnuo predsednika Čilea Salvadora Aljendea. Dopisnik Dejan Lukić 1986. javlja iz Tripolija da su SAD bombardovale Libiju, a 1989. Petar Tomić javlja iz Bukurešta da je svrgnut predsednik Rumunije Nikolae Čaušesku. Ne smem da se zakunem (mada bih se kladio), ali mislim da na ovom spisku, a objavio ga je jedan respektabilni dnevni list iz Beograda, nedostaje ime Mihajla Šaranovića, tada dopisnika iz Pekinga, koji je prvi objavio vest da su Vijetkongovci oslobodili Sajgon.

Prva redakcija

U vreme kad je Agencija počela da radi, a prvi izveštaj emitovan je 5. decembra 1943, direktor Tanjuga bio je Vladislav Ribnikar. Izveštači su bili Milan Gavrić i Mahmut Konjhodžić, foto-reporteri Vili Šimunov-Barba i Danilo Kabić, a radio-telegrafisti Veljko Dragićević, Jozo Butorac, Anđelko Gančević i Ante Runjić, stenografi Aleksandar Tepavčevic i Nikita Bakov, a prevodioci Lepa Pijade, Olga Humo i Jara Ribnikar.

Tenk kao sredstvo za rad

Uz profesionalan sunovrat u koji su bili dovedeni radom "podobnih" direktora i urednika, ostale su i finansijske malverzacije, prosto rečeno lopovluk velikih razmera, a da i pored jasnih dokaza još nema presuda. Samo protiv jednog od tadašnjih direktora, Zorana Jevđovića, pokrenuta su 133 sudska spora! Kažu ima ih i više, pominje se da je sa računa Tanjuga podigao novac za opravku lifta u zgradi u kojoj stanuje, kao i da poseduje nekoliko stanova, a da se ne zna na koji način (čijim novcem) ih je platio. Ima još "repova" koji se vuku za rukovodstvom Tanjuga i finansijama, a među isečcima iz štampe našao sam i jedan smešan, bizaran tekst (nepotpisan, doduše) da je novcem sa računa Agencije – kupljen i jedan tenk!

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net