Ilulisat / fotografije: miloš krivokapić

zemlja ljudi – let na grenland >

Hladnoća poroka

Skupilo se oko ovog projekta letenja od Pariza do Grenlanda i nazad oko petnaest posada i petnaest jednomotornih aviona. Ukupno tridesetak zaluđenika. Ali to se uvek prizna na kraju, kad se završi ekspedicija, to da smo zaluđenici. Već dve godine sanjam o ovom putu. Cilj je da stignemo u mesto Ilulisat, na sredini zapadne obale Grenlanda

Za "Vreme" sa Grenlanda

Motor brunda, ujednačeno, bez ikakvih varijacija, osluškujem ga prilično često i može se reći da je srećan; dovoljno goriva ulazi u njegove cilindre, podmazan je, nije mu hladno, sudeći po instrumentima koji daju informacije poput temperature cilindara, izduvnih gasova, ulja itd. Svakih sat vremena ih upoređujem i to je veoma bitno, imam samo taj jedan motor o kome se sad brinem, ili bolje reći motorčić uzimajući u obzir okolinu: letimo na 3000 m visine iznad Severnog mora s malo leđnog vetra koji učestvuje u brzini od oko 170 čvorova. Pristojna brzina i visina, pristojan je i taj aviončić, bogato je opremljen raznoraznim instrumentima, ali ne bi trebalo da sad počne da kašljucka, ipak ispod nas nema nijednog broda koji bi nam izašao u susret, a prvi sledeći aerodrom je u Rejkjaviku, na Islandu.

Situacija u kojoj se nalazim izgleda mi suludo kao i zemlje u koje smo krenuli: Island i Grenland. Ja u jednomotornom avionu, u neoprenskom odelu koje može da mi produži život dva sata u slučaju da se strovalimo u ledeni okean; Islanđani, koji ceo život žive na vulkanima kao na nekoj tempiranoj bombi; i Grenlanđani, koji žive toliko daleko od svega da im ni reč "daleko" ništa ne znači. Zajedničko nam je to što ignorišemo situaciju, pravimo se ludi i živimo s tim. Ja samo sada, a oni ceo život.

Skupilo se oko ovog projekta letenja od Pariza do Grenlanda i nazad oko petnaest posada i petnaest jednomotornih aviona. Ukupno tridesetak zaluđenika. Ali to se uvek prizna na kraju, kad se završi ekspedicija, to da smo zaluđenici. Već dve godine sanjam o ovom putu. Cilj je da stignemo u mesto Ilulisat, na sredini zapadne obale Grenlanda. To je tehnički izazov za ekipu, jer se preleću ogromna prostranstva s malim brojem alternativa, u nesigurnim vremenskim uslovima, koji mogu i da se promene između poletanja i dolaska na lice mesta. Leto je, često ima magle uz obalu, mi ipak ne slećemo u istim uslovima kao i putnički avioni. Ali to je druga priča. Ono što je nesumnjivo zanimljivo i van tog tehničkog aspekta jesu same te zemlje.

IZNAD VULKANA: Slećemo u Rejkjavik. Sve je dobro prošlo. Uspeli smo, svi su tu. Niko nije naišao ni na kakav problem, samo je jedan avion preventivno sleteo na Farska ostrva da dopuni gorivo, nije ga bilo dovoljno u krilima za let od Škotske do Islanda.

Taksista koji nas vozi do hotela tvrdi da je ekonomska kriza prošla u ovoj samo tokom leta zemlji izlazeće-zalazećeg sunca – zimi je mrak. Možda takva klima i ta bomba na kojoj Islanđani sede doprinosi njihovoj drčnosti: lepo... odbiti finansijske institucije i njihov diktat, proglasiti bankrot i krenuti sve iz početka, pa za to stvarno treba imati herca. U trenutku mi je došlo da čestitam taksisti. A toliko beskičmenih naroda i država u Evropi, svi kao nešto zavise jedni od drugih i zbog sitnih interesa – ništa, dave se. Taksista, koji izgleda u svim zemljama predstavlja put do najbrže informacije, dodaje: "Nemamo vremena za gubljenje." A toliko ih ima koji gube vreme, decenije, jednu pa drugu. A Islanđani radikalno i brzo. "Okej, moramo da lovimo više ribe, ribari rešili da više rade. Islandski piloti više lete, dovode više turista." Evo i on otvara agenciju specijalizovanu za turizam za osobe s posebnim potrebama. Svi zavrnuli rukave i imaju osećaj odgovornosti, pa čak, čitam u nekom dvojezičnom islandskom nedeljniku, jednu Islanđanku koja živi na selu, ima traktor i dvadeset dve godine, izabraše u Parlament. Ima ona neku viziju. Uostalom, trećina stanovništva je fakultetski obrazovana, mnogi imaju šta da kažu u ovoj zemlji gde, priča se, ima više muzičkih bendova nego stanovnika. Šetajući se centrom Rejkjavika, prolazim pored Parlamenta, nadomak kojeg je kamen na kome piše: "Spomenik građanskoj neposlušnosti". Normalni ljudi od svesti i savesti, u normalnoj državi, na nenormalnoj zemlji. Znači, ipak može i tako.

Večeramo u jednom od boljih restorana u gradu. Dobar deo Francuza, koji čine grupu, naručuje šniclu od kita. Dobro, hajde jednom, ali, ispostaviće se, mnogi će se maltene daviti od kitovine tokom puta. Čemu, ne znam, valjda zato što je to kod kuće zabranjeno. Bœuf bourguignon je isto tako dobar, ali ovo je valjda slađe.

Dan pauze, gejzir, kupanje u plavoj laguni, kitovina.

PUTOVANJE NA KRAJ SVETA: Opet neoprenska odela. Svi bi da krenu, ali se malo vrte unaokolo. Sada definitivno dolazi jedna od najtežih etapa. Treba poleteti ka Kangerlusuaku. To je na zapadnoj obali Grenlanda. Zavisno od aviona, između pet i sedam sati leta. Samo pravo, svaki litar goriva u krilima je bitan. Iako se to gotovo nikad ne radi, sada će svi morati da izračunaju tačku iza koje nema povratka. 1350 km, pola od toga iznad ledenog Grenlandskog mora, a pola iznad ledene kape koja prekriva Grenland; treba je preleteti na 4000 m. Adrenalin je na maksimumu, polećemo, nema skretanja. Na radio-frekvencijama društvo nam prave putnički avioni koje čujemo kako daju svoje geografske pozicije kontroli leta, koja ih ne vidi jer tu radara nema, nego ih ucrtava na kartu i proverava da li je sve u redu. I kao nismo sami, a u stvari… Ipak, svi znaju kuda idemo i šta radimo, video sam tog jutra da je jedan islandski vojni patrolni brod izašao iz luke ka Grenlandu… Želim da mislim da je krenuo zbog nas, malo da isplovi, da se nađe ako zatreba. Vreme je lepo, motor brunda.

Posle dva i po sata leta – kopno na vidiku! Ali kakvo kopno: jedna planinčuga oštrih špiceva. Ispod nas, u magli, postoji jedna pista od sitnog šljunka, tu će manje opremljeni avioni da slete i napune rezervoare pre nego što se popnu na 4000 metara i prelete Ajs kap. Magla u početku, temperatura –18°C, ne bi valjalo da sad krene da se skuplja led po krilima, jer ne možemo niže, a ni mnogo više zbog ograničene snage motora. Malo leda, ništa strašno. Bar tako naglas govorimo. Iako smo tako visoko, realno smo od tla udaljeni samo 500-600 m. Ekran u avionu prikazuje sintetičku sliku okoline, kaže da samo što nismo udarili u planinu, alarm u kabini urla: "Terrain! Terrain!" Ali rekli su nam, a i mi lepo vidimo, da ispred nas nema ničeg, podaci u kompjuteru su stari, leto je, ta planina je davno tu bila, otopila se pre nekoliko meseci.

Crna tačka na horizontu. Čini mi se da sam ugledao toranj i pistu. Nemoguće. Da li je to fatamorgana? Gledam Žaka, iskusnog pilota s kojim letim. Vidim, gleda i on. Ćutimo. Trljam oči, ali umesto da tačka nestane, ja sve bolje vidim… pistu. Nasred leda. Pitam Žaka da li vidi neku crnu tačku u daljini. Misli da je senka. Ne, ipak je toranj i pista, slikao sam. Odkud to tu?

Kangerlusuak je na vidiku, vidi se kraj ledene kape. Osamdeset odsto teritorije je pod tom visokom ledenom kapom koja se iz godine u godinu smanjuje. Tirkizna jezerca otopljenog leda svuda su oko nas. Ne trepćemo. Svaki pogled se poput razglednice utiskuje u pamćenje.

ARKTIČKA GEOPOLITIKA: Kangerlusuak je bivša hladnoratovska vojna baza. Ni tu ne zalazi sunce ovih dana. Opet ono uzbuđenje kao kad se završi neki veliki posao. Obilazeći avion posle sletanja, hvatam sebe kako ga tapšem po trupu i krilima, kao nekog dobrog ata.

Tu se odvija moj prvi susret s Inuitima. Inuitima, a ne Eskimima, jer oni sami smatraju da Esquimos ima pežorativni prizvuk. Oni su prilično indiferentni prema nama. Hajde dobro, nisam ni ja neki Kolumbo, ali kad bi znali iz koje zemlje potičem, možda bih im bio zanimljiv bar koliko i oni meni. Ovi što pune gorivo slikaju avion, rvu se (ovo je i danas za mene misterija) i valjaju po zemlji. Dolazi šef, Danac, oni se uozbiljuju. Pitam ih odmah znaju li za neki aerodrom na ledenoj kapi. Kažu: da, ima jedan. Amerikanci dolaze vojnim transportnim avionima tamo s vremena na vreme i vežbaju nešto. Baš se pitam šta.

Svi su u poslednje vreme veoma zainteresovani za Grenland, pa i sami Inuiti. Uspeli su da 2009. godine izglasaju širu upravnu samostalnost od one koju su dobili 1979. godine, iako je Kopenhagen i dalje zadužen za spoljne poslove, bezbednost i finansije. Hm, model za Kosovo? Šalim se. Evropsku zajednicu su napustili 1985. godine jer su hteli da im uvedu kvote za ulov ribe. Grci su tada pristali na holandske kutije za pakovanje svojih kalibriranih lubenica, pa eto kako su završili. Svi koji su zainteresovani za Grenland nekako su srećni zbog otapanja leda… Ko zna, možda tu ima još gasa ili nafte, u svakom slučaju biće dosta pijaće vode, i sad, molim lepo, došlo je i inuitskih pet minuta. Već se prodaju koncesije na ledenom prostranstvu od dva miliona kvadratnih kilometara, u očekivanju otapanja. Ili nekog rata. A u međuvremenu starosedeoci zbog otapanja leda ne mogu više ni da se prehrane, većina je već prešla u veća naselja, a onima koji su ostali hrana se doprema helikopterima, jer leti više nema dovoljno snega da se do njih dođe sankama, bilo da ih vuku psi ili motor. Sve je to samo deo izvrnute i slabo poznate arktičke geopolitike, gde se Kanađani sukobljavaju s Dancima i Amerikancima, Rusi s Norvežanima, a ima i drugih zainteresovanih. Ako bi negde van Bliskog istoka mogao da izbije sukob širokih razmera, onda je to nesumnjivo ovde.

Kangerlusuak je po svemu sudeći mesto sa svetlom budućnošću. Svih 556 stanovnika bacilo se punom parom na posao. U ogromnom hotelu na aerodromu sve možete da završite. Sala za ukrcavanje je odmah ispred recepcije, na prvom spratu su frizer i kancelarije AirGreenlanda, iznad su sobe za goste, kafana, prodavnica, restoran. Ovde i ne mora da se izađe iz hotela da bi se živelo; pretpostavljam da se zimi život svodi na penjanje i silaženje niz stepenice hotela. Recepcioner prodaje sve šta zatreba, od igle do lokomotive, ako nema u prodavnici preko puta.

Jedan Danac je došao po nas da nas gigantskim autobusom za zimske uslove odveze u restoran "van grada". Kaže, došao je na godinu dana, i ostao šesnaest. U selu nema nezaposlenih. Svi rade na aerodromu ili u turizmu. Broj gostiju raste. Dobar deo od 26.000 turista, koliko ih godišnje dođe, jesu Kinezi. Ipak, to nije bilo dovoljno da opstane ono što je nekad bila najveća diskoteka na Grenlandu, a što liči na ogromni bledoružičasti industrijski hangar ka kome Danac s nostalgijom u pogledu upire prstom. U Berlinu bi bio hit. Prelazimo preko rekonstruisanog mosta, rekonstruisanog po ko zna koji put – bujica ga redovno ruši, a oni ga stalno dižu i ojačavaju. Kako izgleda, on za sada vodi samo ka tom restoranu ka kome smo se uputili, smeštenom na obali idiličnog jezera. Idiličan bi bio i naš doživljaj da komarci, zbog "kasnijeg dolaska proleća", nisu rešili da ovde produže svoj boravak. Kidišu na sve što se miče. Neki trče od autobusa do restorana, ostali se prave ludi. Jedan deo grupe je razočaran što ne može i ovde da pojede parče sisarskog brata kita. Zadovoljićemo se kuvanim povrćem i mesom od jelena. Nisam ih video u blizini. Služi nas Tajlanđanka. Govori francuski, mnoga lica francuskih pilota-turista su ozarena, frankofonija prelazi sve granice, eto jedne dobre vesti. Ona je supruga vlasnika restorana. Oni zimi drže restoran na Tajlandu, leti dolaze ovde. "Sad je podnošljivije za gospođu", kaže nam vlasnik restorana. "Pre su temperature zimi bile –40, –50°C, sad su oko –25°C."

LED I VATRA: Sledeći cilj je Ilulisat, rodno mesto Knuda Rasmusena, velikog polarnog avanturiste i istraživača, oca eskimologije. Let bi trebalo da je rutinski, samo 45 minuta. Ali, ali, ali… dok smo stigli do tamo, sasvim opušteni, niska magla pristigla s mora nadvila se nad aerodromom. Jedni se vraćaju u Kanger, drugi pokušavaju da slete. Neki uspevaju, ostali ponovo pokušavaju. Uspevaju posle nekoliko pokušaja. Tako ni u snu ne bi sleteli u Evropi, nije po pravilu, nedovoljna vidljivost, magla je, ništa se ne vidi na samoj pisti. S vremena na vreme malo se razvedri i, kružeći nad aerodromom, nalazimo pistu. Žak i ja slećemo iz šestog pokušaja, nakon što smo dobro osmotrili okolinu i tek onda zagnjurili u maglu. I mada smo očekivali da nas neko s aerodroma pošteno izgrdi, rekli su nam: "Bravo, momci." I utom, niotkud iz magle sleteće "Dash 8", putnički avion s pravim putnicima… "Oni znaju svaki kamen, magla ume ovde dugo da traje, ne može to da nas omete", kaže mi jedan kontrolor. Na Grenlandu se može putovati isključivo avionom ili brodom, puteva između naselja nema. Izgleda da je svako spreman na određenu dozu rizika, ovde je priroda iznad čoveka. Mi iz nadurbanizovane Evrope zaboravili smo kako to izgleda.

Dva aviona su se ipak vratila u Kangerlusuak. Sutradan ista situacija, jedan je odustao od dolaska, a drugi je ipak pokušao. Prvi pokušaj sletanja, pa drugi. Treći put su i sleteli. Ali prebrzo i s prevelike visine, preleteli pola piste, nestali u magli i sleteli s piste. Iskrivili su elisu i za njih je put završen, avion tu ostaje. Doduše, nisu videli da im je ispred mesta na koje su sleteli ostalo još 10 metara do ambisa. Morali su da dođu. Ego. Vratili su se u Pariz putničkim avionom. Videti Ilulisat i(li) umreti.

Ponoć. Sunce na zalasku, ali ni noćas neće zaći. Stravična je ta energija, ne daje čoveku predaha. U obilazak glečera u Disko beju idemo ribarskim brodom. Dok se još može. Priča se da se čeka otopljenje skrupula megainvestitora kako bi počela potraga za naftom i gasom. Ali iako su neki od njih već bezuspešno pokušavali, masovno još ne smeju: priroda je prelepa. A i Unesko je zaliv stavio na svoju listu kulturne baštine. Na palubi se toči viski. Ne samo da bi se ugrejali, jer i nije tako hladno, 5-6ºC, vazduh je suv. On se sigurno toči i da bi se lakše savladalo teško opisivo uzbuđenje. Šta sad tu ima tako posebno, dobro glečeri, lepi su. U stvari – fascinantni su, kao kad se gleda u vatru. Dva sata je prošlo prebrzo, ne sećam se slađeg odmora. Zurim u taj led i ne mislim. Hladnog nosa i ušiju, udobno mi je na metalnoj klupi na kojoj sedimo. Plutajuća brda, zaglušujuća tišina, povremeno led škripi, pucketa, sunce na horizontu daje najlepše svetlo, ono koje pruža najjače kontraste. Nakon prvih "Oooo, uhhh, ahhh", niko više ništa ne govori. Mogli bi, ali je suvišno. I sad još treba zamisliti da je donji deo glečera od pet do sedam puta veći od dela koji se nalazi iznad površine mora. Izgleda mi nemoguće. Vraćamo se polako u luku Ilulisata, prelepog gradića na brdu, s crvenim, žutim i plavim kućicama i milionskim pogledom na glečere. Tu i tamo zavija pas, svi spavaju.

Krenuo sam da kupim suvenire. Figurice od kostiju ne znam više koje životinje nisu me interesovale. U nekom dokumentarcu o Grenlandu i mutacijama u inuitskom društvu, autor je rekao da je pravljenje tih figurica "prostitucija prošlosti putem industrijalizacije". Idem da kupim nešto drugo. Ušao sam u veću od dve prodavnice. Sve mi je poznato, sve velike marke. Pa dobro, ne moraju da imaju sapun od fokine masti, ali bar nešto… Prodavačica, zbunjena mojim pitanjem ima li neki grenlandski proizvod, obilazi sa mnom prodavnicu da bi se na kraju vratili na početak i upitnim pogledom, sležući ramenima, ukazuje: "Water?" Pa da. Kupio sam nekoliko flašica da ponesem ljudima na poklon. Na Islandu sam kupio sapun s vulkanskim pepelom. Svako ima svoj pršut.

Pored prodavnice, fudbalski teren. Fudbal je nacionalni sport, vole ga i igraju, ali nisu ni u FIFA ni u UEFA. Na terenu, vidi se da igraju strasno, da uživaju, jedan mladić, koji se tu našao, onako dižući obrve i prigušenim glasom, kao da mi savetuje da se kladim na njih, kaže da je to onako, solidna ekipa, i potvrdno klima glavom. Nisam video neki poseban talenat na terenu, moguće zato što je u pitanju samo trening, ali taj višak glasnog smejanja igrača, višak uživanja u driblanju, višak iskrene sreće zbog lepog gola, to odsustvo profesionalizma i ozbiljnosti neverovatno su mi prijali. Na trenutak sam pomislio kako kod nas, na razvijenom Zapadu jelte, postoji u stvari kod igrača višak profesionalizma ili ozbiljnosti, a manjak uživanja. Publika na igralištu je kao mamurna, stondirana. Prilazi mi krezubi mladić i nudi mi hašiš, tvrdi da je dobar. Nisam ga pitao odakle je, sad mi je krivo, saznaću drugi put kako to stiže tu.

Internet na dan u hotelu košta četrdeset evra, a i šta će mi.

VINO OVDE NE RADI: Narsarsuak je sledeća destinacija. Opet preko hiljadu kilometara, ali nakon svega dosad preletenog, ovo izgleda kao lokalni let. Prelećemo glavni grad Nuk, žao mi je što ne stajemo, voleo bih da upoznam nekog iz vlade, da popričamo malo, da vidimo kako spremaju svoj ulazak na svetsku političku scenu, kako misle da od Danaca u potpunosti preuzmu odgovornost za svoju budućnost. Voleli bi, ali za sada Danska daje preko pola državnog budžeta. Ne treba im mnogo za 57.000 stanovnika (deset puta manje nego u Crnoj Gori), ali kad bi ta nafta i gas proradili i ti turisti krenuli masovnije da dolaze čim otopli… gde bi im bio kraj.

Nebo je tamnoplavo, radikalno nema oblaka, vetar je drsko jak. Letimo u brišućem letu iznad ledene kape ka jugu. Vetar je slabiji pri zemlji. Nigde nikog. Narsarsuak je na listi deset najopasnijih aerodroma. Nema previše prostora za manevar, prilazimo mu kroz fjord, nisko, vijugamo ali znamo kuda idemo, imamo karte i GPS-ove. Na njima doduše nema modre boje mora koja mu daje gustinu, ni glečera koji gutaju ivice stena i oštrih brda. Nigde ni znaka civilizacije. Jedino radio-stanica u avionu otkriva prisustvo ljudi u blizini i kvari doživljaj.

Uživamo kao deca, iako se trudimo da budemo odgovorni kao odrasli. Tako kako mi sad letimo ne može da se leti u uređenom svetu… Zabranjeno je! Jer ko zna, može nešto da se desi... S ove distance i iz ovog podneblja, gde priroda čoveka može da zdrobi očas posla, neke ideje i neki stavovi izgledaju krajnje smešno. Malo anarhije nije na odmet, radi pročišćenja i približavanja osnovnim instinktima.

Moram da se pribijem uz planinu i glečer pre nego što napravim poslednji zaokret ka pisti. Žak ima iskustva u tome, najiskusniji je među nama, podržava me. Pa kad se mora nije teško, iako je toliko impresivno da mi se znoje dlanovi na komandama aviona. Vilica me boli koliko se kezim od zadovoljstva.

A da nema te piste, ne bi bilo ni tih sto pedeset ljudi koji tu žive samo zbog aerodroma. Danas aerodrom služi da primi turiste i da natoči gorivo avionima koji ga nemaju dovoljno na letu između Evrope i Amerike. To je takođe bila američka vojna baza do 1958. godine. Amerikanci su sad na krajnjem severu, kod Tula. Fascinantne su slike o podzemnim gradovima koje su pokušali da naprave pod ledom. Ima ih na internetu. I dalje dolaze tamo, šta li rade?

Julut radi na kontrolnom tornju. S ovim Inuitom sam se dugo dopisivao pripremajući put. Mlad čovek, tridesetak godina. Doneo sam mu flašu francuskog vina. Kaže: premali procenat alkohola za njih. Gledam okolo – nema ničega sem leda i planina. Pomislih kako je u stvari sramota što sam doneo tu jednu flašu. Ovde treba jedan kargo avion votke, ili možda šljivovice. Julut nije čuo za šljivovicu. Došlo mi je da mu se izvinim. Nije mi se žurilo u hotel, pričalo mi se s njim. Kako jedan mlad čovek danas živi na takvom mestu. Julutu je u Narsarsuaku dobro. Doduše, to je stvar ambicije. Pitam ga šta rade posle posla, kaže da na svu sreću ima internet. A gleda i filmove. One najnovije. Uh. Utom dolazi šef, Danac naravno. On je tu već trideset šest godina. Kad ide na odmor, ide nakratko, i to negde u blizinu. Ima bistre plave oči i popucale kapilare na obrazima, kontroliše vazdušni prostor oko Narsarsuaka i nikad nije otišao na ostrvce preko puta gde ima neka drevna kuća odakle ide put ka drugom naselju. On se posle posla karta, ali voleo bi da može da radi više. A inače, kuća koja se nalazi preko puta je mesto gde se naselio Erik Crveni, norveški istraživač koji je otkrio Grenland pre više od hiljadu godina. Julut voli i da izađe malo, doduše ovde ima samo jedna kafana i hotel. Jednog dana, nada se, živeće u nekom većem mestu.

Hotel su preplavili japanski turisti koji su došli na treking. Uživaju u divljini i u primarnom komforu hotela. Šefica recepcije je Dankinja. Došla je kao ispomoć na nekoliko meseci. Gledam je i mislim se, nije još upoznala šefa kontrolnog tornja. Da li će se i njenih nekoliko meseci pretvoriti u trideset šest godina? Danci ovde moraju da se drže zajedno. Inuiti, iako neizmerni pacifisti, postaju sve manje tolerantni. Ona kaže da sva ključna mesta i dalje drže Danci, a da bi neki Inuiti voleli da preuzmu odgovornije funkcije. Ali, opet, kaže gospođa: "Nisu dovoljno obrazovani." Možda zato što se ne vraćaju na Grenland kad odu u Dansku na besplatno školovanje? Ostanu tamo i boluju od dijabetesa, kako stoji u jednoj studiji koju sam kasnije našao.

U restoranu opet nema mesa od brata sisara. Gola piletina. Sutra počinje povratak kući. Prva etapa Rejkjavik, pa za neke Farska ostrva, pa Škotska. Posle dosadašnjeg iskustva, povratak više nikome ne izgleda previše strašno, svi su se očeličili, manje se boje prirode, hrabriji su. Pred nama su dosad najteži vremenski uslovi, kiša, turbulencije, magla, malo leđenja, ali opet ništa previše drastično da bi nas sprečilo da pođemo kući. Posada jednog aviona ipak je ostala da čeka pogodnije vremenske uslove. Tri dana. U Narsarsuaku, sa simpatičnim Julutom i njegovim šefom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net