Silazak Mlađana Dinkića sa vlasti >

Ekonomija destrukcije jedne rekonstrukcije

Pre nego što će sići sa glavne političke tribine, lider URS-a je, što je odjeknulo, podsetio na stih da kada se čini da je gotovo, to je tek početak. On doista jeste uporan i vredan, pa je prerano govoriti da je konačno politički "sahranjen" – ali je malo verovatno da u budućnosti ima s kim i s čim nešto da postigne u politici. Možda preuzme neko propalo preduzeće i od njega napravi mega kompaniju? No, i za to je potrebna vizija, a ne samo pragmatizam

Ovoga puta ima nešto čudno i neslavno u četvrtom silasku s vlasti Mlađana Dinkića. Otpušten je iz Vlade Srbije zajedno sa svojom tek formiranom novom strankom Ujedinjeni regioni Srbije (URS), a pravi se da nije razumeo ko ga je doista uklonio i praktično se ponovo nudi upravo onome koji ga je stvarno razvlastio i pustio niz vodu.

foto: aleksandar anđićDRUGO ISTERIVANJE IZ VLADE: Mlađan Dinkić

Neće biti, naime, da Dinkić nije shvatio da ga je realno razvlastio Aleksandar Vučić, vođa naprednjaka, i inicijator "temeljne rekonstrukcije vlade", a da je tu operaciju samo efektivno izveo premijer Ivica Dačić, predsednik socijalista, uz blagoslov Tomislava Nikolića, predsednika države. Pa ipak, Dinkić za glavnog krivca svoje smene proglašava premijera Dačića, koji ga je, navodno, izneverio – spasavajući svoju sopstvenu glavu!? Zar je od Dačića očekivao nešto drugo i zar ne vidi da Vučiću ne trebaju ni on, ni Dačić, ni Nikolić.

KALKULATIVNA GREŠKA: Hvatajući se za navodno ljubazno Vučićevo razumevanje i njegovu navodnu ponudu da mu se u zamenu za oduzimanje državne blagajne da potpredsedničko i ministarsko mesto za turizam, saobraćaj i informatiku, Dinkić iz nekog razloga ignoriše očiglednu činjenicu da je famozna rekonstrukcija vlade dosada samo pokazala da je gazda te vlade i dalje Tomislav Nikolić – s kojim je vladajuća koalicija i bila zaključena pre godinu dana – i da je Vučić zasad od rekonstrukcije, od koje je toliko očekivao, uz dodatne brige i povećanu odgovornost, dobio i Nikolićev šamar, putem onog famoznog javnog saopštenja "da za izbore uvek ima vremena" i da "brzo treba završiti rekonstrukciju", to jest da vlada treba da nastavi rad u tandemu Dačić–Vučić.

Naime, mogao je predsednik Nikolić svom mladom kolegi Vučiću takvu poruku preneti i u četiri oka, ali on je o tome izdao javno saopštenje odmah posle razgovora sa Ivicom Dačićem, famoznog 30. jula, kada ga je ovaj "zvanično" obavestio da je to popodne iz vlade izbacio Dinkića i njegove ministarke. Smisao te "demonstracije moći" bio je u tome da se javnosti ukaže gde je i dalje sedište odlučivanja u državi, pa i da Nikoliću ne odgovara prevremeno izborno "legitimiziranje" novog popularnog državnog lidera, što bi njega samog dodatno marginalizovalo.

Vučić je, suočen sa ovim Nikolićevim "saopštenjem", sutradan bio prinuđen da organizuje igrokaz sa sednicom Predsedništva SNS-a na kome je, navodno, većina glasala za prevremene izbore, umesto za dalju saradnju sa "preživelim" Dačićem, ali je sam mladi lider "spasao Srbiju" takve odluke, tražeći da se ipak još "šest meseci" nastavi sa nominalnim premijerom, koji efikasno sprovodi sve što mu se naredi – jer bi, između ostalog, kako je rekao – vrednost dinara za nekoliko dana drastično opala (a tome je dodao još nekoliko besmislica).

Mlađan Dinkić je, iako je cela ta predstava bila jasna da jasnija nije mogla biti, međutim, osuo paljbu samo po premijeru Ivici Dačiću i njegovoj nevolji da "obnaša" premijersku funkciju kao pedinter svoga "prvog potpredsednika" – kao da ni on sam, zapravo, sve ovo vreme nije bio samo "asistent" novog lava srpskog populizma, koji je, logično, i pod Nikolićevim pritiskom, bio prinuđen da ostavi Dačića na "prljavim poslovima" na severu Kosova, ali je zato procenio da je poslednji trenutak da preuzme punu kontrolu nad državnim parama i državnim prodajama (koje slede) – kako bi svoj politički uspon popločao sa više novca. To jest, već neko vreme, svako kome su trebale državne pare, i nije gubio vreme jureći premijera Dačića i ministra finansija Dinkića, već se direktno obraćao Vučiću – ali takvu praksu je trebalo još uprostiti i političkoj moći dati i oficijelnu državnu auru.

Jedino objašnjenje za Dinkićevo "meko" povlačenje u "konstruktivnu opoziciju", kako se odmah izrazio, moglo bi se konstruisati na proceni da će Vučić u skoroj budućnosti "počistiti" sa političke scene i Nikolića i Dačića, pa bi se Dinkić sa svojim "ursovcima" možda mogao naći potreban pri formiranju "pratećeg orkestra" novog vožda Srbije, ovoga puta sa licem "prozapadnog lidera" sklonog modernizaciji Srbije (kako već pišu zapadne novine, čineći možda medveđu uslugu onome koji se lako može naći u glavnoj ulozi rimejka, više puta već viđenog filma, "Igrala je samo jedno leto" – s obzirom na brzinu s kojom prihvata ovde ozloglašenu "reformsku retoriku").

Takva Dinkićeva "špekulacija", da će uskoro biti potreban najnovijem "modernizatoru Srbije", čini se kontraproduktivnom. Jer, ne samo da podrazumeva uvek mučno političko udvorištvo, ovoga puta prema Vučiću, nego se oslanja i na pogrešnu kalkulaciju da će bilo ko trebati onome ko uspe da izađe na kraj sa današnjim liderima tvrdokornog srpskog tradicionalizma, a to su i dalje Nikolić i Dačić. Ako uspe – što uopšte nije sigurno, s obzirom da je i sam izrastao iz istog ideološkog legla, a naročito s obzirom da i sam sistem "Srbije pod jednom jakom rukom" ne trpi realnu modernizaciju i opstaje samo u "ortodoksnoj Srbiji" otpornoj na duboke društvene promene – Dinkić i njegovi mu neće biti potrebni, već upravo neko iz današnje stvarne opozicije, kako bi pokazao da ima "svenarodnu podršku".

U takvu kalkulativnu grešku, da se priprema za mogućeg Vučićevog saradnika kada za to dođe vreme, Dinkić verovatno pada zbog sada već prepoznatljivog nerazumevanja suštine "političkog pragmatizma" – koji se, što je naizgled kontroverzno, uvek smatrao njegovim glavnim oružjem. Ne radi se samo o tome da svako strada upravo od oruđa koga se prvi prihvatio, već o tome da pragmatizam sam po sebi nikad nije neka politika, pa se gola glad za vlašću uvek mora ogrnuti u neko ideološko ruho, inače izaziva sablazan kod biračkog tela.

EKSPERTSKI FIKUSI: Ako se podsetimo Dinkićevih političkih početaka, kada je tokom priprema njegove čuvene knjige "Velika pljačka naroda – ekonomija destrukcije" (1997) počela da nastaje "Grupa 17" u njoj su se našli prilično različiti ljudi – Ljubomir Madžar, Stojan Babić, Mihail Arandarenko, Srboljub Antić, Aleksandar Denda, Mirosinka Dinkić (Mlađanova mati), Dragor Hiber, Aleksandra Jovanović, Milan Kovačević, Miroljub Labus, Jasna Matić, Branko Milovanović, Jelica Minić, Branko Radulović, Milko Štimac, Dušan Vujović i Veselin Vukotić.

U svom ekonomskom programu reformi u Srbiji i SRJ, koji je objavljen početkom 1997. godine, ova Grupa 17 iznela je stav da u tadašnjim miloševićevsko-šešeljovskim političkim okvirima i sa njihovom vladajućom političkom elitom ne može biti ekonomskog oporavka. U ovom programu se jednostavno konstatuje da "radikalna institucionalna reforma nije moguća bez istovremene jednako radikalne političke reforme", a tome se dodaje i pogled na glavni uzrok tekuće krize: "Nesmenjivost vlasti duboki je uzročnik političkog voluntarizma i njene posvemašnje neodgovornosti." Kasnije će Dinkić i sam pomisliti da je "nesmenjiv", to jest da je nužno da participira u svakoj vlasti, bez obzira ne njeno generalno opredeljenje.

Kad je reč o Miloševićevoj upravljačkoj eliti u društvu i privredi, ocena Grupe 17 je bila apsolutno nedvosmislena: "Oni su u neku ruku postali zaštitni znak za splet prevaziđenih socijalističkih ideja i institucija; ukoliko se oni ne uklone, niko – niti na domaćoj niti na međunarodnoj pozornici – neće ovaj veliki preokret moći da percipira kao doista ozbiljnu, trajnu i nepovratnu promenu. Njihov odlazak biće najveći, a verovatno i jedini, pozitivan doprinos sveopštem privrednom, društvenom i narodnom preporodu." Zar je Dinkić zaboravio na ovaj stav kada je prošle godine ulazio u koaliciju sa "naslednicima" Miloševića i Šešelja? Da li će i njemu neko dobaciti da odlaskom može učiniti više za Srbiju, nego što je dosada učinio u svim vladama u kojima je prilježno radio?

Kad pogledate gde su ljudi iz prve ekipe G-17 danas, videćete da praktično nema nijednog u blizini Mlađana Dinkića, to jest u njegovom URS-u. Neki su ostali beskompromisni liberali, neki su postali nacionalno osenčeni liberali, neki su samo liberalno ofarbani nacoši – ali gotovo niko nije ostao u prijateljskim vezama sa Dinkićem. On je hladno skupljao samo one kojima nije smetao njegov "pragmatični bonapartizam" – a ideološku fasadu svoje stranke temeljno je menjao od izbora do izbora. Na kraju je ne samo njegov politički kredo postao neprepoznatljiv, nego mu je, dakako, postala neprepoznatljiva i politika. Ako je bilo vreme kada je svako mogao s njim, može doći i vreme kada nikome neće biti potreban, jer s njim ne znaš da li soliš ili sladiš čorbu državne politike.

Mlađan Dinkić je u prvoj fazi dobro rabio činjenicu da je Grupa 17 doista bila grupa visokoobrazovanih ljudi i to je dalo polet i mnogim drugim mladim ljudima sa dobrim obrazovanjem i znanjem stranih jezika da se pridruže Labusu i njemu, kada su na tekovinama ekonomskog programa G-17 napravili istoimenu stranku. Čak su ih zvali "stranka eksperata" što je u nepismenoj Srbiji izazivalo izvesno strahopoštovanje, ali i tradicionalno podozrenje. Nažalost, Dinkić se vremenom "iz pragmatičnih razloga" razilazio sa većinom ljudi sa kojima je počeo, a razišao se i sa većinom "eksperata" koji su mu se kasnije pridružili. Pogledajte samo njegove najbliže saradnike danas – o kakvim tu ekspertima može biti reči? Druga je stvar što se na "eksperte" iz nekadašnje Labusove i Dinkićeve stranke baca sva krivica za neuspeh tranzicije u Srbiji – što sadrži samo zrnce soli. Srbija je ekonomski propala ne zbog onoga što su "eksperti" predlagali, nego zato što su ti "eksperti" bili suviše pragmatični, pa su ulazili u saveze sa antitranzicijskim strankama i predstavljali samo "ekspertske fikuse" u njihovim šumovitim i brdovitim baštama.

TO "NEŠTO": Dinkićev potonji "regionalizam", navodno suprotstavljen centralizmu, slomio se na vojvođanskom pitanju (gde ga posebno nisu voleli, jer je "ideološki" zašao u njihov rezervat, a pri tome u Vojvodinu nije hteo da uloži ni groša). Tu je samo propratna greška bio njegov "flert" sa Majom Gojković i njenom grupom za trenutak zalutalih radikala – što je bila nužna posledica jednog neverovatno kratkovidog "pragmatizma" povezanog sa praznom "aritmetikom" sabiranja nepostojećih "bivših" biračkih glasova. Što se tiče "regionalnog političkog kursa", dao je nekoliko izjava o obespravljenosti provincije prema Beogradu, platio iz državne kase neke investicije u gradovima gde je imao pristalice, skupio od grada do grada potpuno različite ljude – i sve to batalio kada mu je Dačić ponudio da zajednički preskoče iz tonuće lađe Demokratske stranke u akvarijum sa naprednjačkim ajkulama.

I umesto da bude srećan što mu je proteklih dana "rekonstrukcije" javno poslata poruka da izlazi iz glavnog bazena vlasti, preko Zorane Mihajlović (nekadašnje Labusove savetnice u G-17 plus), on je od 16. do 30. jula popuštao skoro svaki dan pod pritiskom Vučića i SNS-a. Prvo je pristao na cepanje njegovog ministarstva finansija i privrede, pa onda na otpuštanje ministarki Grubješićeve i Kalanovićeve, da bi mu na kraju bio kriv samo Dačić koji "nije hteo da ga ponižava ostavljajući ga ministrom" (kao da je rekao, kad već ja moram da se ponižavam, ostajući premijerom, neću to da činim Dinkiću).

Na kraju, gle čuda, umesto da najavi da će sreću potražiti na opozicionoj strani, gde je konkurencija sada relativno slaba, Dinkić je faktički obećao da će ostati lojalan Vučiću. To će, istina, moralno olakšati članovima URS-a masovno preseljenje u Vučićev SNS, ali njemu samom neće doneti mnogo, bolje reći neće mu doneti ništa.

Dinkićeva ambicija je, kako je više puta rekao van političke scene, da osvoji mesto premijera i učini nešto za Srbiju. No sada već ne znamo šta je to "nešto" za šta se on zalaže, a pogotovu je nejasna postala njegova ekonomska filozofija – koja je i inače uvek lutala između liberalnih rešenja, pukog državnog dirižizma ili jednostavnog kopiranja uspešnih država na zapadu.

Pre nego što će sići sa glavne političke tribine, lider URS-a je, što je odjeknulo, podsetio na stih da kada se čini da je gotovo, to je tek početak. On doista jeste uporan i vredan, pa je prerano govoriti da je konačno politički "sahranjen" – ali je malo verovatno da u budućnosti ima s kim i s čim nešto da postigne u politici. Možda preuzme neko propalo preduzeće i od njega napravi mega kompaniju? No, i za to je potrebna vizija, a ne samo pragmatizam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net