SAD JE KASNO: Policija na uviđaju još jednog višestrukog ubistva / foto: m.  milenković

Višestruko ubistvo kod Arilja >

Krivica je ničija

Oskudica, psihički poremećaji, agresivnost zajedno sa alkoholom daju gotovo pouzdan okvir u koji se može smestiti porodični nasilnik ili čak ubica. Na državi je da na takve ljude naročito obrati pažnju

Nešto ovde ipak duboko sistemski ne štima i nešto se, sva je prilika, mora promeniti. Jer, ako se i dalje nastavi s tim da se uzroci i priroda zločina – masakriranja, premlaćivanja, pre svega porodičnih po kojima će se ova godina pamtiti kao jedna od najcrnjih – samo objašnjavaju ne i rešavaju, situacija i statistika će postajati sve mračnije i sve drastičnije. Objašnjenja ove pojave su jasna: da teška ekonomska i socijalna situacija u kojoj se počinioci zločina nalaze udruženi sa psihičkim poremećajem ili bolešću zavisnosti mogu biti okidač za višestruka ubistva koja se dešavaju u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci. Oko toga su saglasni svi kriminolozi i teoretski to odista liči na razumno obrazloženje jedne nerazumne slike društva. Međutim, u praksi, u traženju konkretnog rešenja, na odgovornost se prozivaju pojedine institucije, policija, zdravstvo, socijalne službe. Sve one za sada ćute i eventualno prebacuju odgovornost na druge, pa se institucionalni "krivac" za sve veći broj krvavih porodičnih zločina još uvek uspešno krije.

SEOSKI HOROR: Grubo gledano, sudeći po učestalosti nasilja, nasilnih smrti žena i višestrukih porodičnih ubistava samo od početka ove godine, slika porodice u Srbiji ozbiljno počinje da dobija nove dimenzije: nagomilani strah i međusobno kinjenje, nemoć da se nasilniku odupre, nevidljivost institucija, uporno trpljenje fizičkog i psihičkog bola, pa dokle se izdrži. U ariljskom zaseoku Visoko, kao najnoviji masovni zločin, pronađena su četiri tela: muškarac je ubio majku i dve strine, a potom izvršio samoubistvo. Ubistva starica su izvršena tupim predmetom, a muškarac se obesio. Opisi ovog krvavog pira, verovatno zbog prirode samog oružja kao i zbog opiranja starica, podsećaju na najjezivije scene strave i užasa. O počiniocu su posle tragedije pričale komšije (jedni da je bio miran i dobar čovek, drugi da je bio agresivan te da je tukao roditelje i više puta prijavljivan policiji), oglasila se nešto malo i policija na osnovu samog uviđaja, zatim lekari jer se saznalo da je bio lečeni alkoholičar i da se posle lečenja, od novembra, više nije javljao na kontrole. Da li se ubica ikome od nadležnih službi javljao posle bolničkog lečenja i da li je iko o njemu nadalje vodio računa? Najverovatnije – nije.

U večeri pre zločina, očevici su Miletu Sarića iz okoline Arilja videli pijanog kako tetura prema svojoj kući. Miletu su meštani znali kao alkoholičara, problematičnog čoveka, koga su jedino mogli da izbegavaju. "Dolazila je i ranije policija zbog Miletinih ispada. Uvek se sve završavalo tako što bi on završio na lečenju, na psihijatriji. On je takav bio odmalena, ništa se dobro nije od njega moglo očekivati. Začudo bio je dobar đak, ali je još kao osnovac pokušao da ubije svog teču dok je ovaj spavao. Sve se završilo sa teškim povredama", govorile su komšije novinarima kao i to da je često tukao majku i oca, sve dok mu otac nije umro pre godinu, dve. Mileta je, dakle, takav kakav je bio, živeo sa majkom i dve strine u zaseoku Visoko, u tri kuće kilometrima udaljene od prvih komšija, na "pustari" do koje se jedva stiže terenskim vozilom po makadamu. To su one zabiti po Srbiji u kojima se umire kad sneg previše zaveje, koje nemaju asfalta, negu, pomoć, koje nemaju od čega da žive, koje trpe maltretiranja ukućana i koje niko ne obilazi osim ko mora. Samo što ih u Srbiji izgleda ne moraju da obilaze ni socijalne službe, i pored toga što tu živi veoma problematičan meštanin, opasan za druge, zbog koga bi po opisu uloge koju imaju u svakom društvu, te službe morale biti zainteresovane. Zvuči neverovatno da se povodom ovakvih slučajeva ne oglašava niko iz socijalnih službi, da ih niko ništa ne pita, nego se parcijalne i nepouzdane informacije skupljaju uglavnom od komšija.

Ako se setimo nedavnog slučaja masovnog ubistva u Maloj Ivanči, opet u prvi plan izbijaju komšije koje su se prvo klele da je čovek naprosto bio divan domaćin, dok neko posle gašenja kamera nije zucnuo da se znalo da je tukao ženu i bio užasno strog prema sinu, ili ljubomoran na okolinu. Kada je otprilike u isto to vreme, na drugom kraju Srbije, sin psihijatrijski bolesnik ubio roditelje pa sebe, prve komšije su saglasno ponavljale kako sa njim nikakvih problema nikad nije bilo i da su skroz začuđeni kako se to moglo dogoditi. Dok jedan nije progovorio da je ubica bio težak nasilnik u kući, da nije uzimao lekove niti se javljao lekaru za pomoć. Komšije, dakle, prirodno-lukavo pod opterećenjem da i sami mogu biti optuženi zbog neprijavljivanja nasilja, pred kamerama umeju o ubici da govore samo najlepše, sve sležući ramenima. A kad se reflektori pogase, razvezu i što znaju i što ne znaju a što posle mediji krajnje neselektivno prenose. Objektivnih zvaničnih podataka o zločincima nema, jer služba koja bi prva morala izaći pred kamere sa podacima o socijalno problematičnim ljudima u čiji život je upućena i o kojima je vodila računa, praktično ne postoji ili ovde u Srbiji, po pravilu, ne postoji za najteže slučajeve.

ROGOVI U VREĆI: Centri za socijalni rad samo su deo sistema koji u celini ne funkcioniše. O njihovoj organizaciji, brojnosti ljudi, odnosu terenskog i administrativnog posla i ostalim sistemskim problemima sigurno bi se imalo mnogo toga reći. S druge strane, ni zdravstvene statistike nisu bolje: o broju psihijatrijskih bolesnika koji su pod redovnim zdravstvenim nadzorom, a naročito onih koji su se odrekli lečenja i ne javljaju se više svojim lekarima, nema pouzdanih statistika. O broju onih duševno obolelih koji su povereni socijalnim službama takođe nema podataka, jer statistike su ili loše ili nepostojeće. Još pre godinu dana, u tekstu posvećenom upravo ovoj temi ("Na margini sistema", "Vreme" br. 1118) direktor bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" Milutin Nenadović istakao je da bi "sistem bio znatno bolji kada bi institucije socijalne zaštite i zdravstvo u ovoj oblasti bili integrisaniji na istom zadatku". Rekao je i to da se socijalnoj službi iz ove ustanove obraćaju samo onda kada bolesnik nema nikoga ko bi o njemu preuzeo brigu. Iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu takođe su tada rekli da ih ustanove zdravstvene zaštite veoma retko obaveštavaju o stanju psihijatrijskih bolesnika nakon izlaska sa lečenja, i to samo u situacijama kada već imaju saznanja da se ta osoba nalazi na evidenciji centra i da je lišena poslovne sposobnosti, da nema nikoga u svom okruženju ko bi mogao da joj pruži podršku nakon izlaska iz bolnice ili da živi sama sa maloletnim detetom. Centri za socijalni rad, kako sami kažu, ne obavljaju nadzor nad psihijatrijski obolelim bolesnikom, samo preduzimaju određene mere iz svoje nadležnosti.

Mileta Sarić iz Visokog, na Odeljenje za psihijatriju užičke bolnice, doveden je jer je bio agresivan, a nakon izlaska iz bolnice nije se javljao sedam meseci. Izašao je oporavljen, kažu lekari, ali je morao doći na kontrolu. "Međutim, posle nas, ne postoji nijedna institucija koja će da ga prati i kontroliše." U bolnici smatraju da su na njega kao mentalno ometenu ličnost trebalo da paze Centar za socijalni rad i policija, i kažu, kada pacijent izađe od nas, mi ne možemo da ga jurimo, a država ništa ne radi. U policiji i tužilaštvu o svojoj odgovornosti ne govore, iako bi sa stanovišta zdrave logike čovek sa takvom istorijom agresivnosti morao biti praćen. Što se tiče nadležnog Centra za socijalni rad, koji se i ne oglašava, još nije poznato da li je ijednom po Miletinom izlasku iz bolnice izvršio kontrolu ponašanja ovog bolesnika koji živi sa starim i nemoćnim članovima porodice.

ALKO-UBICE: Načelnica Odeljenja za psihijatriju užičke bolnice dr Snežana Damjanović povodom ovog slučaja ukazala je i na ostale teškoće: "Svi su pričali: ‘Ne možemo ništa dok on nešto ne uradi’, što znači da takva osoba može da bude na slobodi sve dok se ne desi nešto poput ovoga. Do tada pretnje lebde u vazduhu. Čovek je imao dijagnozu "alkoholizam i mentalna ometenost", ljudi iz sela bi možda i pozvali policiju, ali pod uslovom da se ne zna da su to oni uradili, jer neće da se zameraju. Smatram da policija treba da prima anonimne pozive, da ih uvažava i da po njima reaguje."

Ono što bi policiji i ostalima konačno morao postati okidač za mnogo užurbaniji i odgovorniji odnos prema teškim nasilničkim slučajevima jeste podatak da je više od 50 odsto ubica počinilo krivično delo pod dejstvom alkohola. U Srbiji je registrovano oko 300.000 alkoholičara, ali se smatra da tamna brojka dostiže milion ljudi. Najzad, Srbija je na četvrtom mestu u Evropi po broju alkoholičara i u njoj se popije 11 litara alkohola godišnje po glavi stanovnika naspram šest litara koliko iznosi evropski prosek. Naša siva stvarnost pokazuje kako životna oskudica, psihički poremećaji, agresivnost zajedno sa alkoholom, daju danas u ovoj zemlji gotovo pouzdan okvir u koji se može smestiti porodični nasilnik ili čak ubica. Na socijalnim, policijskim, zdravstvenim službama je da na takve članove društva naročito obrate pažnju, pogotovo što se beleži upadljiv porast ubistava žena od početka ove godine, a potom i zatiranje čitavih porodica. U protivnom, od slučaja do slučaja ređaće se nadalje zločini, svirepi i masovni. Ljudi će malo-pomalo početi sve slabije da reaguju na njih i da sami u sebi stvaraju razne panike i anksioznosti od spoljašnjeg sveta. Nije nikakva mudrost, ali briga o potencijalnim ubicama i osvedočenim nasilnicima može sasvim sigurno do izvesne mere zauzdati širenje pojave. Samo kada se neki zločin desi, neko već jednom mora da uperi prst u sebe i preuzme deo odgovornosti. To će biti prvi znak da je društvena briga zaista počela.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net