ODMETNIK, KOCKAR I BLUDNICA: Film "Poštanska kočija" Džona Forda iz 1939.

Poetika odmetništva u pop kulturi >

Postoje zakoni jači od propisanih

Mora da budeš pošten da bi živeo izvan zakona, kaže Bob Dilan u pesmi "Absolutely Sweet Marie". Ove reči su lozinka koja otključava vrata imaginarnog sveta popularne umetnosti. Njihova paradoksalna priroda nagoveštava neobične odnose koji tamo vladaju. Moralne norme su redefinisane, društvena pravila ponovo uspostavljena, dobrota i poštenje dobijaju nova značenja, a empatija i simpatija novi smer. Velika prevara onih "čija su usta sazdana po ugledu na božja" razotkrivena je. Vlasnici zakona i ljudskih života, lovatori i moćnici najrazličitije fele dezavuisani su u ovom svetu. Izvrgnuti su ruglu i preziru, proglašeni za hulje i razbojnike. Specijalnom elaboracijom svakodnevnog života, poigravanjem sa granicom koja deli mit i zbilju, došlo se do ovakvog poretka stvari. Tokom tog procesa nametnuo se zaključka da je odmetništvo jedini način na koji čovek može da sačuva samopoštovanje. Neko je rekao da je to "tužna istina"

U rok muzici – kao i u popularnoj umetnosti uopšte – slično je kao u komediji del arte. Uloge su podeljene. Samo što umesto Arlekina, Kolombine, Pantalonea i Pulčinele nastupaju odmetnik, kockar, bludnica, grešnik i usamljenik. Na opšte zadovoljstvo auditorijuma oni odigravaju svoje tragikomične igrokaze. Vole se i mrze, putuju kroz noć, kockaju se va bank sa smrću, "lete visoko i nisko" kroz život, testiraju granice morala i postojanja. Na taj način tvore antiokruženje ("anti-environment") na kojem se konture ljudskog bitisanja jasnije ocrtavaju. Tako bar tvrdi Tav Falko – nadobudni filozof i igrač tanga iz Memfisa, uz to i r’n’r majstor bez mane i straha.

Sve likove iz prethodnog pasusa na jednom mestu je okupio Džon Ford. U diližansi koja jezdi njegovim filmom Poštanska kočija (Stagecoach, 1939) sede jedni pored drugih. Dijalozi, monolozi, replike, šlagvorti, situacije kroz koje prolaze, opasnosti kojima su izloženi i odnosi u koje ulaze su stepenice ka paralelnoj stvarnosti koja svoje jedino postojanje ima u artefaktima popularne umetnosti. Kada se na kraju pojavi "The End" jasno je da su pravi heroji odmetnik, bludnica i pijani doktor, a da su najveća đubreta bogati bankar i uvažena gospođa. Oni koji u realnom svetu uživaju poštovanje i prestiž – koji upiru prstom i zgražaju se, kako se kaže u jednoj pesmi – razotkriveni su na celuloidnoj traci kao prevaranti, nevernici i sebičnjaci. Budem vam drago zbog toga. Imate utisak da su stvari konačno poređane pravim redom.

IZVAN I MIMO ZAKONA: Mora da budeš pošten da bi živeo izvan zakona, kaže Bob Dilan u pesmi "Absolutely Sweet Marie". Ove reči su lozinka koja otključava vrata imaginarnog sveta popularne umetnosti. Njihova paradoksalna priroda nagoveštava neobične odnose koji tamo vladaju. Moralne norme su redefinisane, društvena pravila ponovo uspostavljena, dobrota i poštenje dobijaju nova značenja, a empatija i simpatija novi smer. Velika prevara onih "čija su usta sazdana po ugledu na božja" razotkrivena je. Vlasnici zakona i ljudskih života, lovatori i moćnici najrazličitije fele dezavuisani su u ovom svetu. Izvrgnuti su ruglu i preziru, proglašeni za hulje i razbojnike. Specijalnom elaboracijom svakodnevnog života, poigravanjem sa granicom koja deli mit i zbilju, došlo se do ovakvog poretka stvari. Tokom tog procesa nametnuo se zaključak da je odmetništvo jedini način na koji čovek može da sačuva samopoštovanje. Neko je rekao da je to "tužna istina".

U imaginarnom svetu koji postoji na filmskim trakama, gramofonskim pločama i stranicama određene vrste literature odmetnik je glavni lik. On je personifikacija imanentne ljudske potrebe za pobunom i nepristajanjem. Hanter S. Tompson – odmetnik za života, književnik, promoter tzv. ‘gonzo’ novinarstva – rekao je da odmetnik nije nužno protiv zakona. On je izvan i mimo zakona. Njegov moralni kodeks nije zasnovan na božjim zapovestima i društvenim konvencijama, već je rezultat složene interakcije između hipertrofiranog individualizma, specifičnog – neki bi rekli idiosinkrazijskog – doživljaja stvarnosti, seizmografski preciznog osećaja za društvenu nepravdu i hrabrosti da se na aktivan način odupre socijalnim pritiscima.

PRENAGLAŠENI LIKOVI: U knjizi Biciklistički dnevnici Dejvid Birn kaže da za povećano prisustvo "prenaglašenih likova" u popularnoj umetnosti – a odmetnik, kockar i bludnica to svakako jesu – postoje dva razloga. Jedan je činjenica da je takvo okruženje bolje za ispredanje priča. Dogodovštine ovih likova koji svuda traže pustolovinu zanimljive su i nesvakidašnje. Krv, znoj i suze pokreću dramsku radnju. Humor takođe.

A možda svi ti protagonisti o kojima je reč "odražavaju jednu drugačiju vrstu realnosti – onu unutrašnju", kaže Birn u nastavku. Ovim iskazom nas upućuje u arhetipski svet. Junak-probisvet je česta tema u pametnim knjigama koje se bave istorijom umetnosti i teorijom književnosti. Trebalo bi ponovo čitati Junga i Meletinskog pa razmrsiti sve staze i bogaze na koje jedna ovakva izjava upućuje. Bolje je za ovu priliku, čini se, ostati kod rokera, bluzera, filmadžija, crtača stripova i pisaca petparačkih romana.

DILAN, PEKINPO I BILI KID: Čini se da je od svih odmetnika iz realnog života u popularnoj umetnosti najčešće korišćen lik Bilija Kida. I ne samo to. Bili Kid je povezao dvojicu najtvrdokornijih predstavnika ove vrste umetnosti – Sema Pekinpoa i Boba Dilana.

Horhe Luis Borhes je u knjizi Sveopšta istorija beščašća napisao da je Bili Kid: "Nedorasli dečak koji je, skončavši u dvadeset i prvoj, dugovao ljudskoj pravdi dvadeset i jednu smrt – ne računajući Meksikance." U filmu Bivši prijatelj Kid (Pat Garrett And Billy The Kid, 1973) on je tipični pekinpoovski junak, slobodan i neprilagođen, u teškom neskladu sa vremenom koje se ubrzano menja. Kao oličenje slobode i samostalnosti na meti je zakona, lovaca na ucene i bivših prijatelja. Bob Dilan je pisao pesme za taj film. Stih: "Billy, they don’t like you to be so free" apostrofira slobodu koju Bili Kid prakticira u odnosu prema zakonu, vremenu i životu kao glavni razlog za njegovu progonjenost.

"Ovo je priča o vremenu – legenda, a ne priča o dvojici revolveraša", rekao je Sem Pekinpo objašnjavajući nesporazume koje je imao sa holivudskim mogulima povodom ovog filma. I površnom gledaocu je jasno da Pat Garet ne progoni samo Bilija Kida. Progoni i samog sebe, onakvog kakav je bio dok je jahao sa Kidom. Mladog i slobodnog. Ubijajući Bilija Kida on ubija uspomenu na samog sebe. Na taj način oslobađa se tereta prošlosti i može da nastavi izdajnički život korumpiranog šerifa koji "braneći" zakon zapravo brani interese bogatih stočara.

Treba reći da je Kris Kristoferson, koji glumi Bilija Kida, imao 37 godina kada je film snimljen. Istorijske činjenice kažu da je Bili Kid živeo dvadeset i jednu godinu. Čini se da je Pekinpo namerno insistirao na neskladu u godinama između glavnog glumca i junaka. Kao da je i na taj način hteo da poruči da ga ne zanima lik Bilija Kida već arhetip "večitog dečaka" (puer aeternus).

Vilijem Boni, poznat kao Bili Kid, svoj stvarni život zamenio je za nestvarni život heroja popularne umetnosti. Infantilni, polupsihotični ubica postao je oličenje slobode i nepristajanja, "večiti dečak" koji zaustavlja vreme i vraća ga natrag, miljenik žena i neustrašivi borac protiv nepravde, laži i prevara kojima je pojedinac izložen. On je fantom slobode koji vodi ravno do dna. Ma šta to značilo.

Dakako postoje i majstori popularne umetnosti koji su drugačije gledali na "lik i delo" Bilija Kida. Film Stena Dragotija Bili Kid je bio dripac (Dirty Little Billy, 1972) i pesma teksaškog trubadura Džoa Ilaja "Me And Billy The Kid" su dobri primeri. U tom smislu epizode stripa Talični Tom u kojima se pojavljuje Bili Kid su najdrastičiji egzemplari. Moris i Gošini su prikazali Bilija Kida kao maloletnog prestupnika, ne naročito pametnog, bezobraznog i nevaspitanog. Talični Tom, koji je sa svoje strane specijalna vrsta odmetnika – kul tip, neuhvatljivi individualista, sa čvrstim moralnim kodeksom, kao Korto Malteze ili Bernard Prins – na lak i superioran način izlazi sa njim na kraj.

Slično je kod Morisa i Gošinija prošao i Džesi Džems. On je prikazan kao pompezni, plitkoumni i samozaljubljeni bandit. Dijametralno suprotno od onog što se može čuti u pesmi Vorena Zivona "Frank And Jesse James", recimo, ili videti u filmu Voltera Hila Jahači na duge staze (The Long Riders, 1980), "29. ekranizaciji sage o braći Džems i Janger".

KOVALSKI: Bili Kid je primer kako jedan stvarni lik živi nestvarne živote u delima popularne umetnosti. Lik Kovalskog iz filma Auto smrti (Vanishing Point, 1971) Ričarda Sarafijana pokazuje kako jedan fiktivni karakter nastavlja svoje postojanje u imaginarnom univerzumu popularne umetnosti.

Scenario za ovaj film napisao je kubanski pisac Giljermo Kabrera Infante, koji je od 1965. godine – kada se razišao sa Kastrovim režimom, čiji je vatreni pristalica bio – živeo u egzilu. Glavni lik je Kovalski. Prezime asocira na Stena Kovalskog, junaka drame Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa. Tu vezu bi trebalo ispitati, ali ovog puta to nije tema.

Kovalski je prilično sjeban tip. Vijetnamski veteran, ražalovani policajac, bivši vozač na automobilskim i motociklističkim trkama, navučen na spid i brzinu. Neki diler automobila ga angažuje da isporuči auto marke "dodge chellenger", model iz 1970. godine sa tablicama OA-5599, iz Denvera u San Francisko. Ove podatke navodimo zato što su više puta citirani na ovaj ili onaj način. Ima ih u raznim filmovima, televizijskim serijalima, video-klipovima, rok pesmama itd.

Elem, bilo kako bilo, Kovalski krene besomučnom brzinom da piči srebrnim autoputevima po užarenim pustinjama ka San Francisku. Policije svih država kroz koje prolazi krenu da ga jure i zaustavljaju zbog prekoračenja brzine. On je, međutim, desperados, odmetnik, očajnik kleti koji se ne boji ničeg. Vešt je vozač, izbegava sve zamke, krije se po pustinjama, susreće hipi pleme u kojem su Dileni i Boni Bramlet, Rita Kulidž, Dejvid Gejts, Šarlota Rempling. U jednoj od najlepših filmskih scena ikad vidi prelepu nagu devojku kako polako kruži na motociklu po nekoj pustari. Uspostavlja čudnu radio-vezu sa slepim, crnim radio-voditeljem koji se zove Super Soul. Ovaj ga obaveštava o zamkama i preprekama koje mu policija postavlja. U jednom trenutku Super Soul kaže da je Kovalski "poslednji američki heroj" i da za njega brzina znači "slobodu duše".

Film se završava tako što kalifornijska policija postavi buldožere na put i tako napravi čelični zid. Kovalski dolazi iz daljine, vidi buldožere, zagonetni osmeh mu je na licu. Ne zaustavlja se, ne koči, ne usporava. U punoj brzini, svom snagom se zaleće u čeličnu barikadu. Sudar je smrtonosan, eksplozija moćna, sve ode u tri lepe p.m. Kraj... Stiven Spilberg i Kventin Tarantino su rekli da je Auto smrti jedan od najboljih filmova ikad snimljenih. Kovalski je smrću potvrdio svoju slobodu.

Mračni odmetnički šarm je nadživeo celoluidnu smrt. Sastav Primal Scream je 1997. godine izdao album Vanishing Point kao svojevrsni omaž Sarafijanovom filmu. Na njemu se nalazi pesma "Kowalski" u kojoj se kaže da je on "električni kentaur, polubog". Bobi Gilespi, lider benda, izjavio je da je ideja bila se stvori "alternativni saundtrek", odnosno muzika koja "stvarano reflektuje" duh filma, osećanje progonjenosti i fanatičnu privrženost brzini kao ekvivalentu slobode. Treba reći da se nedavno izašli album pionira grandža sastav Mudhoney takođe zove Vanishing Point.

Odmetništvo i smrt, kao naličje svakodnevnog života i "polagane predaje" kao njegovog glavnog sastojka, u slučaju Kovalskog prevazilaze okvire umetničkog dela, silaze sa filmskog ekrana i uvlače se – kao "kosmičke spore" iz filma Invazija trećih bića Dona Zigela – u glave sledbenika i menjaju ih na definitivan i ireverzibilan način.

Uzgred, i dvojica odmetnika sa ex-Yu prostora su imali sličnu sudbinu kao Kovalski. Pišonja i Žuga iz pesama Zabranjenog pušenja su skončali na isti način:

"Murija je blokirala cestu negdje kod Bradine oko dvaes tri i pet
U autobusu je svirao boogie-woogie
Vidjevši drotove pri brzini od osamdeset na sat
‘Vežite se, polećemo’, Pišonja reče Žugi
Strahovit tresak zapara zrak, čak i iskre poletješe u mrak
Pričali su ujutru i kleli se u majku
Da su auspuh i retrovizor našli čak
Pedeset metara dalje u jarku."

Kao pravi odmetnici i heroji Pišonja i Žuga su oživeli kad su to hteli. Pojavili su se kao junaci pozorišnog komada Zbogom žohari (Balada o Pišonji i Žugi) Vladimira Đurđevića. Zrenjaninsko pozorište i Dadov su imali na repertoaru ovaj komad, ako se dobro sećam. Bezrazložni odmetnici smelo krstare prostorima popularne kulture.

VEČITI BORCI: Neko je rekao da su odmetnici slični pesnicima, da "preuređuju" noćne more. Za Gijoma Apolinera oni su večiti borci na granicama bezgraničnog i budućnosti. Njihove akcije – antisocijalne i nerazumne, na prvi pogled – imaju plemeniti cilj: "Hoćemo da vam pružimo prostrane i čudnovate oblasti/Gde se rascvetana tajna nudi svakom ko želi da je ubere". Lepo rečeno. Pametni i rečiti su pesnici, filozofi, psiholozi, teoretičari književnosti i ostali. Čini se, ipak, da je najbliži istini kantri majstor Bak Ovens. U jednoj pesmi on kaže da jedino što odmetnici rade jeste da se "ponašaju prirodno". Ni više ni manje od toga. Znate tu pesmu? "Act naturally". Pevali su je i Bitlsi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ovaj tekst je najbolje čitati uz ovu plejlistu:

1. Bob Dylan: Outlaw Blues

2. Alan Vega: Outlaw

3. Warren Zevon: Frank And Jesse James

4. Neil Young: Revolution Blues

5. Gretchen Peters & Tom Russell: Billy 4

6. Primal Scream: Kowalski

7. The Beatles: Act Naturally

8. The Rolling Stones: Street Fighting Man

9. Eagles: Outlaw Man

10. Townes Van Zandt: Pancho & Lefty

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net