foto: reuters

Na meti ustaškog podzemlja >

Olovne godine na nemački način

Terorističke napade ustaške emigracija na jugoslovenske diplomate sedamdesetih godina prošlog veka nemačke vlasti su nazivale "obračunom među Jugoslovenima". Činilo nam se da nedovoljno čine na rasvetljavanju i prevenciji tih zločina, da ih tretiraju kao "borbu protiv komunizma". Ton se promenio tek kada su levi nemački ekstremisti iz redova RAF-a počeli da kidnapuju i ubijaju nemačke industrijalce, kada je Nemačka shvatila šta znači biti izložen terorističkim napadima

Jutro proleća 1976. u Bonu. Još se uživljavam u svoju novu ulogu jugoslovenskog savetnika za štampu i kulturu. Dok završavam sa doručkom zvoni telefon. Javljam se. "Dobro jutro, kako si?", kaže ambasador Budimir Lončar i ne sačekavši odgovor pređe na stvar: "Spremi se, dolazim po tebe, idemo u Frankfurt na Majni, ubiše nam Zdovca!"

Naš konzul u Frankfurtu, Edvin Zdovc, mlađi od mene godinu dana, bio mi je dragi prijatelj. On je ranije kao prevodilac za nemački jezik u Sloveniji preuzimao strane delegacije koje bih ja dovodio na obilasku kroz Jugoslaviju, pa sam mogao da se odmaram. Našavši se na novim dužnostima u Nemačkoj dogovarali smo se da se nađemo negde na miru i razmenimo iskustva, ali u ovom životu više nismo stigli.

Na primeru njegove smrti pokazaću na koji način su nemački mediji tada pogrešno prikazivali akcije teroristički nastrojenog dela emigracije iz Jugoslavije pišući o "krvavom ratu između izbeglica iz Hrvatske i beogradskih agenata na nemačkom tlu". Objavljivale su se poluistine i izvrtale činjenice. To se nije radilo samo u tabloidima, čak je i najugledniji politički nedeljnik zemlje "Špigl" 19. jula 1976. godine već u naslovu svog članka o navodnim "međusobnim obračunima jugoslovenske tajne službe i emigracije" tvrdio: "Tragovi vode u Jugoslaviju."

Stigao sam na lice mesta nekoliko sati posle ubistva Zdovca, učestvovao u svim razgovorima sa islednicima. Bio sam potresen ne samo zbog smrti prijatelja već i zbog brige za svoju porodicu i sebe. Dobro sam zapamtio atmosferu, tačno znam o čemu je bila reč.

LAKA META: Edo je bio veoma disciplinovan čovek. Svakog jutra, pa i te poslednje subote svog kratkog života, pre sedam ujutro tiho bi seo u kuhinju da doručkuje da ne probudi ženu i decu, slušao vesti u 7 koje su trajale pet minuta. Čim bi se završile, izašao bi na stražnja vrata kuće i odlazio do svojih kola na parkiralištu nešto nižem od trotoara. Ubice su očigledno unapred proučile njegove običaje, sačekale ga iza ograde, ubile i pobegle. Pošto su koristili prigušivač, niko u kući ništa nije čuo, leš pored kola našli su tek sat-dva kasnije kad se potpuno razdanilo. Ambasada je odmah obaveštena.

Veče pre smrti Edo Zdovc proveo je sa slovenačkim pesnikom Lojzetom Krakarom, koji je bio docent za jezike Jugoslavije na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu. Pošto je bio poslednji čovek sa kojim je Zdovc razgovarao bilo je logično što ga je nemačka policija saslušala. Međutim, tretirali su ga grubo, saslušanje je intonirano kao da nije svedok koji je izgubio prijatelja, već osumnjičeni umešan u ubistvo. Krakar je za vreme rata bio u nemačkim koncentracionim logorima. Posle policijskog saslušanja uplašeno se spakovao i otputovao kući.

Citiram ugledni i uticajni nemački časopis kako opisuje ubistvo diplomate: "Najvažniji svedok po predmetu ubistva Zdovca dobro je bio poznat Jugoslovenima. Lojze Krakar je i sam ranije bio žrtva Titovog pravosuđa, ali je kasnije postao docent na Frankfurtskom univerzitetu veran Titovoj liniji. Iako se noć pred ubistvo napijao sa Zdovcem, nije se sam javio policiji. A baš je njegov iskaz mogao da bude od presudne važnosti, jer ubica je morao od nekog da sazna da će Zdovc u jutro neradne subote napustiti svoju kuću da bi se odvezao u konzulat."

To je bila čista glupost, da ne kažem falsifikat i laž. Naši konzulati su radili svake subote, jer su mnogi naši građani na radu u Nemačkoj samo subotom mogli da dođu i da završe svoje poslove. Edo Zdovc je kao i svi drugi konzularni radnici subotom redovno odlazio na posao, to je znao svako, bilo je ispisano na ulaznim vratima konzulata, pa je i novinar nemačkog časopisa to mogao i morao da zna.

"Špigl" nije prihvatio ispravku koju sam napisao u ime jugoslovenske ambasade. Rekli su da na osnovu hamburškog zakona o medijima – časopis je izlazio u Hamburgu – pravo na ispravku ima samo lice koje je povređeno nekim napisom. Nagovarali smo Krakara da on nešto napiše, ali on je do te mere bio iznerviran što su ga sumnjičili, da više nije hteo da čuje za Nemačku.

Ubice Edvina Zdovca nikada nisu pronađene.

NAPADI U DISELDORFU I BERLINU: Istog leta pucali su na našeg konzula u Diseldorfu Topića. Atentatori su bežeći automobilom dva puta prošli kroz crveno svetlo i zbog toga zaustavljeni i uhapšeni. Činilo mi se da se saobraćajni prekršaj u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj istražuje temeljnije nego ubistva "komunističkih diplomata". Uprava nemačke policija objavila je da je u "međusobnim obračunima" Jugoslovena do kraja sedamdesetih godina poginulo 65 lica.

Neka iskustva sa nemačkim čuvarima reda i njihovim odnosom prema proustaškoj emigraciji imao sam i ranije. Za vreme gostovanja "Koštane" beogradskog Narodnog pozorišta, stajao sam u Frankfurtu za vreme predstave ispred pozorišta i razgovarao sa oficirom odreda policije koji se brinuo za našu bezbednost. On mi je rekao:

"Ništa se ne brinite. Oni me poznaju, kad sam ja prisutan, ništa neće ni pokušati!"

Bilo je jasno ko su "oni" i da se "poznaju" sa policijom.

U Berlin sam, da bih organizovao gostovanje naše opere, stigao dva dana posle pokušaja ubistva šefa naše vojne misije Kolendića. Institucija se još uvek zvala vojna misija, ali de fakto to je bio generalni konzulat. Takođe je bila subota. Atentator se ušetao u konzulat. Prisutni su bili portir, jedan službenik i sam Kolendić, profesor poreklom iz Dubrovnika. Atentator je izvadio pištolj i pitao ko je šef. Kolendić je odmah skočio na mnogo mlađeg i snažnijeg ubicu, zario mu palčeve u oči i udario kolenom u podtrbušje. Mladić je pucao, ali je uspeo samo da teško rani Kolendića. Tek na zvuk pucnja utrčali su nemački policajci koji su dreždali pred zgradom i uhapsili povređenog napadača.

POD BUDNIM OKOM NEMAČKE POLICIJE: U Bonu je nemačka policija pitala našu ambasadu od koga treba posebno da nas čuvaju. Rekli smo im da je naša bezbednost njihov problem. Oni su nama preporučili da naši automobili ne ostaju dugo nečuvani na ulicama, da obavezno prenoće u garažama, a ako to nije moguće da ujutro dobro pregledamo kola, naročito da bacimo pogled ispod njih, te da vrata ostavimo otvorena dok palimo motor. Ja nisam imao garažu, nisam porodici preneo upozorenje, ali sam, kad bih sina vodio u školu, bajagi nervozno izašao prvi i palio automobil.

Dolazeći na ručak jednog dana pred kapijom naše kuće naiđem na parkirani kombi sa nemačkom registracijom. U njemu šofer kao da spava, a žena se šminka. Sat kasnije krećem natrag u ambasadu, šofer još uvek spava, žena se još uvek šminka. Sumnjivo. Da li da pozovem policiju? Umesto toga uzmem fotografski aparat, izađem i snimim ih. Žena uplašeno probudi muža, smesta kreću. Posle se pokazalo da je dobro što se nisam obrukao. Viđali smo kombi, tog muškarca i ženu na obližnjoj pijaci. Prodavali su krompir. Parkirali bi se pred našom kućom, jer je na parkingu bio prijatan hlad.

Pripremao sam "jugoslovenske dane" u gradiću Hagen. Dok su me vodili da pogledam pozorište, galerije, pogodne prostorije za predavanja, primetio sam da me u stopu prati čudan tip koji je izgledao kao hipik. Imao je dugačke brkove, čudan šareni šešir... Kad je shvatio da i ja njega fiksiram prišao mi je, izvadio policijski bedž i predstavio se: "Oprostite što tako izgledam, to je maska... Ja sam agent zadužen za vašu bezbednost..." Zahvalio sam se.

Nekoliko nedelja kasnije – tačne datume nisam beležio – trebalo je da u nekom manjem mestu na stotinak kilometara od Bona održim predavanje o Jugoslaviji i Titu. Iako smo se u principu dogovorili da niko od nas nikuda ne vozi sam, a pogotovu ne uveče, imali smo isuviše posla, bilo nas je nedovoljno. Nimalo zabrinut sam krenuo sam, promašio silazak sa autoputa, zalutao, zabrinuo se da ne zakasnim. Kad sam najzad našao gradić, naleteo sam na gužvu, masu ljudi koji su nešto vikali. Nisam obraćao pažnju na njih kada me je zaustavio policajac:

"Gospodin savetnik Ivanji?"

"Da..."

"Ovde neki ljudi protestuju protiv vašeg predavanja. Dozvolite da ja sednem pored vas i da naša kola krenu ispred da vam pokažu put!"

Stigosmo pred odredište. Policajac me zamoli za ključeve da odveze kola u stranu. Predavanje je prošlo u redu. Posle me pozvaše na večeru, ali ja sam se izvinio da se žurim i pitao gde mi je automobil.

"U policijskoj garaži. Sad ćemo vas odvesti tamo."

Sednem u njihov auto, zasvetlucaju plave lampe, zaurla sirena. Pomislim, ako su mi ugradili neki prisluškivač? Nema veze, neka naši tehničari to posle provere.

Ja bih da krenem, ali policijski oficir me zamoli da sedne do mene da me isprati. Pitam ga kako će se vratiti? "Naša patrolna kola će vas inače pratiti, to ne moram da vas pitam!" Šta sam mogao?

Ne samo da se on namestio pored mene, nego je pozadi bez dodatnog pitanja ušao policajac sa šlemom i mašinkom.

"Da niste malo preterali?", pitam ga ja.

"Možda. Oprostite. Ali posle ubistva Šlajera i naših kolega svi smo postali pomalo nervozni..."

Predsednika nemačkog saveza poslodavaca Hansa Martina Šlajera 5. septembra 1977. godine kidnapovale su pristalice levog terorističkog pokreta RAF (Rote Armee Fraktion) i tom prilikom ubile njegove telohranitelje. Pošto vlada nije pristala da u zamenu za njega pusti neke njihove vođe, ubili su ga 18. oktobra. Tek od tog trenutka zapadnonemačke vlasti su teroriste iz naše zemlje, pristalice Ustaškog pokreta, počele da tretiraju strože. Dotle su sva ubistva nazivali "unutrašnjim obračunima". Shvatili su da teroristički napadi i ubistva ne mogu da se svedu pod rubriku "protivljenje komunizmu".

Nemačka policija bi s vremena na vreme ispred jugoslovenske ambasade ili rezidencije ambasadora parkirala oklopna kola, prave male tenkove. Rekli su: za našu zaštitu. Ja sam i u tome video malo podmukle ironije: hteli su svim posetiocima i prolaznicima da stave na znanje da imaju posla sa "opasnim institucijama". Mislio sam da su "zaštitu" mogli da nam pruže i malo manje upadljivo.

ILJIČ RAMIREZ SANČEZ KARLOS: Poučen sudbinom Ede Zdovca, koji je svojom urednošću olakšao stvar atentatorima, pokušavao sam da svaki čas menjam dnevni raspored. Pogotovu psa – našu pudlu Teu – nikako više nisam izvodio u isto vreme. Odbio sam i da budem prevodilac našem ministru unutrašnjih poslova, generalu Franji Herljeviću, jer nisam hteo da me povežu s tim sektorom. Kolege su me pitale:

"Kako možeš da odbiješ ministra?"

"Pa, eto, može mi se..."

Ali ponekad je umelo da bude i zabavno, jer – hteo ili ne – kao predstavnik ambasade za medije nisam mogao da izbegnem svaku vezu sa problematikom terorizma.

Prvih dana septembra 1976. nemački mediji su javili da su letom iz Alžira preko Ženeve u Beograd sleteli Venecuelanac Karlos i Nemac Hans-Joahim Klajn, za kojima je bila raspisana međunarodna poternica zbog učešća u napadu na konferenciju ministara zemalja proizvođača nafte 21. decembra prethodne godine u Beču. Tom prilikom ubijena su tri lica, a dvanaest ministara su neko vreme zadržani kao taoci. Karlos – pravim imenom Iljič Ramirez Sančez – u to vreme bio je najtraženiji terorista na svetu, slično kao decenijama kasnije Osama bin Laden. Nemački novinari, navikli da rado dajem izjave o svemu i svačemu, pitali su me da li je istina da je Karlos bio u Beogradu? Na opšte iznenađenje odgovorio sam da ne znam i objasnio.

"Ne znam i ne mogu da znam. Podsećam vas na ‚Roman za tri groša’ Bertolta Brehta, koji je napisao proširujući temu svog komada ‘Opera za tri groša’. Pisac u njemu objašnjava da ubica uvek ima dobar alibi, jer ga je pripremio, a nevin čovek ga obično nema, jer ne može da se seti, a kamoli da dokaže gde je kada bio. Da je Karlos sa znanjem jugoslovenskih vlasti bio u Beogradu, sigurno bih mogao da vam dokažem da nije bio. Ovako moram da priznam da ne znam. U našu zemlju se slobodno ulazi i izlazi, a u pasošu dotičnog gospodina sigurno ne piše da se zove Karlos i da je po zanimanju terorista. Uostalom, avion o kome pričate je sleteo i u Ženevu, zašto ga tamo nisu uhapsili ako je bilo poznato da se on nalazi u njemu, ili bar unapred upozorili jugoslovenske vlasti?"

Predstavnici medija su se smejali. Danas mogu da priznam da sam znao da su Karlos i Klajn tada bili u Beogradu, imali kontakte, ali su istog dana strpani u JAT-ov avion za Damask i Bagdad. Dan posle toga zvanični Beograd je demantovao da su ta dvojica bila u našoj zemlji.

HAJDE DA SE MENJAMO: Pred kraj mog gostovanja u diplomatiji bili smo na večeri kod portparola ministra pravosuđa Hansa-Johena Fogela. Za stolom nas desetorica. Pošto je izneta kafa Fogel me je zamolio da na čas dođem u njegovu radnu sobu, izvadio iz sefa nekoliko listova hartije i rekao:

"Vi to sigurno znate, ali pogledajte kako sam ja slučaj opisao za mog ministra, danas je petak uveče, u ponedeljak moramo s tim da izađemo u javnost, pa da se dogovorimo šta da kažemo..."

Počeo sam da čitam. Pojma nisam imao o čemu je reč, a nisam to hteo da pokažem. Očajno sam pokušao da zapamtim imena četiri navodnih nemačkih terorista uhapšenih u Jugoslaviji i sedam navodnih ustaških ekstremista koji su živeli u Nemačkoj. Suština je bila da je Beograd tražio da se uhapse i nama izruče ona sedmorica, a za uzvrat da im mi prebacimo njihove ljude.

"Pa?", pitao sam.

"Novinari su već saznali. Zbog toga sam sazvao konferenciju za štampu i dogovorio se sa jednim prijateljem novinarom šta da me pita. A šta ćete vi reći?"

Da bih dobio na vremenu rekao sam da moram da se dogovorim sa našim ambasadorom i da ću sutra da mu se javim telefonom. Lončar je već bio u Beogradu, novi ambasador Jugoslavije u Nemačkoj bio je Radovan Makić, kome je to bila prva misija u inostranstvu i nije imao iskustva. Nadao sam se da je on već dobio neke instrukcije, ali ispostavilo se da iz Beograda ni njemu nisu rekli ništa. Pitao me je šta predlažem.

"Reći ćemo da su to dva odvojena slučaja, da su Jugoslavija i Nemačka pravne zemlje i da će o nemačkom zahtevu za izručenje njihovih državljana i obrnuto, našem da se izruče jugoslovenski teroristi, odlučivati sudovi. Ne radi se ni o kakvoj zameni."

Složio se. Tako smo i postupili. Usledio je ljutit telegram Herljevića iz Beograda ko je dozvolio Ivanjiju da priča koješta! Stvar se, ipak, slegla, naši šefovi su shvatili da ništa drugo nije bilo moguće. Do razmene nije došlo. Ranije je u nekim slučajevima dolazilo do sličnih razmena, ali javnost to nikad nije saznala.

ČUVAJTE SE PEDOFILA: Bio sam u to vreme prilično eksponiran. Nisam mogao da ponekad ne mislim na Zdovca, na našeg ambasadora u Švedskoj, Vladimira Rolovića, koga su ustaše 1971. godine bukvalno zaklale u njegovoj kancelariji u Stokholmu, ili na Kolendića u Berlinu. Koju godinu pre toga smo Rolović i ja bili pratioci Vilija Branta u Dubrovniku i bezbrižno se kupali u moru pred vilom "Argentina". Ako ubiju nekog koga si dobro poznavao ili ti je čak bio drag, nije isto kao kada o nekom zločinu čitaš u novinama.

Šetajući se pored Rajne, jer je to bilo najbezbednije da nas niko ne bi prisluškivao, ambasador Lončar i ja smo analizirali šta bi sve moglo da se dogodi. Za slučaj da nekog od nas kidnapuju ne bi li Jugoslavija pustila ekstremiste koji su se nalazili u našim zatvorima bili smo sigurni da bi se Beograd ponašao kao Izrael u sličnim situacijama: ne bi se pregovaralo, pa makar nas kidnaperi ubili, bili bismo otpisani. Međutim, razmišljali smo dalje: šta bi bilo ako bi kidnapovali naše sinove? Žrtvovanje dece radi nekakvih principa ni naša ni međunarodna javnost ne bi podnela. Sinovi su nam se često igrali u obližnjoj šumi, bili su gotovo idealna meta. Odlučili smo da im to najstrože zabranimo, a kao obrazloženje smo naveli da dolaze u godine kada mogu da budu zanimljivi pedofilima, koji su se navodno pojavili u Bonu. Morali smo tako, jer da smo svojim ženama rekli kakve nas brige more, one bi smesta spakovale kofere i sa decom otišle kući.

Ja sam svojoj ženi sve to ispričao tek nekoliko godina kasnije kada smo definitivno se vraćajući iz Bona prešli mađarsko-jugoslovensku granicu kod Horgoša.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net