Kultura sećanja – Laza Lazarević >

Lekarske svedodžbe jednog pisca

Malo poznati originalni lekarski zapisi dr Laze K. Lazarevića svojim jezikom, stilom i značajem čine nesvakidašnje štivo i dragocenu arhivu. Prenosimo delove pojedinih radova onako kako ih je veliki pripovedač svojom rukom zapisivao i potpisivao

OBELEŽIO KNJIŽEVNOST I MEDICINU U SRBIJI: Laza Lazarević

Lekar i pisac, dr Laza K. Lazarević, u istoriji srpske književnosti i srpske medicine XIX veka, upisao se kao jedna od najznačajnijih ličnosti. "Lazin duh" i danas fascinira obdarenošću, širinom interesovanja, analitičkim i naučnim pristupom, humanošću. "Majčice, kako je lepo živeti za druge", njegove su reči i njegov moto.

U kratkom životu, a živeo je samo 39 godina, od 1851. do 1890, stekao je harizmu književnika – po čemu se i danas najpre pominje – rodonačelnika srpske realističke psihološke pripovetke, uprkos malom književnom opusu od devet pripovedaka ("Prvi put s ocem na jutrenje", "Sve će to narod pozlatiti", "Švabica"...). Međutim, manje je poznato da je Lazarević još kao mlad bio uveliko priznat i kao pravnik, kao lekar-naučnik, kao prvi srpski neurolog, sanitetski potpukovnik, lični lekar kralja Milana Obrenovića, dopisnik Srpske kraljevske akademije...

Njegovo obrazovanje i naučni radovi štampani u prestižnim evropskim stručnim časopisima izazivaju divljenje, danas naročito, u vreme kada studije i stručni radovi mahom pate od masovnosti, površnosti i neoriginalnosti. Laza Lazarević je školovanje započeo u rodnom Šapcu, a gimnaziju završio u Beogradu. Na beogradskoj Velikoj školi diplomirao je prava i iste godine dobio stipendiju za studije medicine u Parizu. U Francusku zbog tamošnjih ratova, ali i Pariske komune, međutim, nije mogao poći, pa ubrzo odlazi na studije u Berlin, na jedan od najprestižnijih medicinskih fakulteta u Evropi. Ratovi ga još jednom ometaju, ovog puta srpsko-turski zbog kojih se vraća u Srbiju gde biva angažovan u vojnom sanitetu. Posle svih krvoprolića u Berlin se vraća i završava studije, promovisan u doktora "celokupnog lekarstva i hirurgije". Kao lekar Laza Lazarević je radio nepunih 11 godina i za to vreme, počev od svoje doktorske disertacije pisane na nemačkom jeziku i odbranjene u Berlinu, objavio je čak 77 stručnih i naučnih radova i saopštenja. Epitet naučnika stekao je opisom znaka za pouzdanu dijagnozu išijalgije, kada je prvi utvrdio da se bol javlja zbog istezanja nervusa ischiadicusa, a ne zbog pritiska mišića na nerv kako se do tada mislilo. "Lazarevićev znak", koji je po njemu dobio ime, do danas je ostao u medicini metod za dijagnostiku išijalgije. U red najvećih doprinosa našoj medicini ubraja se i njegov opis jednog posebnog, retkog parkinsonizma kod nas, koji je on prvi dao, uvođenje savremenih trendova u organizaciju zdravstvene zaštite i zasnivanje gerijatrije i u svetu i kod nas. U arhivi i dokumentaciji Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević" čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete "lekarske svedodžbe", od kojih je 50 svojom rukom pisao Laza Lazarević. U periodu od 1880. do 1887, smatra se, opservirao je gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije.

U "Zborniku publikovanih radova" posvećenom lekaru i naučniku Lazi Lazareviću, prikupljeni su svi njegovi objavljeni radovi i odštampani u izvornom obliku. Zbornik je izdao Fond Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarević" 2011. godine, a kako piše u impresumu knjige, Beograd je donirao papir, "Službeni glasnik" monografiju štampao besplatno. Zahvaljujući tome, na jednom mestu našle su se autentične anamneze, stručni radovi, članci i lekarske svedodžbe Laze Lazarevića, koji svojim stilom, racionalnošću i savremenim medicinskim pristupom, predstavljaju nesvakidašnje štivo, nažalost, skoro sasvim nepoznato kako stručnoj tako i široj publici. Deo tih zapisa, samo male odlomke iz obimnih radova, objavljujemo na sledećim stranama, u potpunosti izvorno, onako kako ih je veliki pripovedač svojom rukom zapisivao i potpisivao.


Ischias postica Cotunnii

(najvažniji rad Laze K. Lazarevića, referisan u Srpskom lekarskom društvu 1880, a četiri godine kasnije preveden na nemački jezik i štampan u Beču)

(...) Jedan od mojih slučajeva, koji je ujedno i prvi koji sam video, posmatram već više godina i dan i noć. Tako mi je se impregnisao jedan simptom, koji je po mojemu mišljenju patognomostičan, a koji nije nigde dosad pomenut, i ako sam ga ja, čini mi se, tražio svuda, gde bih ga mogao naći, da ga je ko pre mene opazio i zabeležio. Mislim da nisam pohitao što hoću da ga publikujem, jer sam se uverio na ovo nekoliko mojih posmatranja, da je on stalan pratilac ishijade, i da se po njemu samom daje često (kod mene u svih šest slučajeva) tačno načiniti diferencijalna dijagnoza. Time je od veće važnosti ovaj simptom, što do sad ne beše nijednog drugog, po kom se ova boletica u svako doba i svakoj stadiji daje diferencisati od muskulnog revmatizma, oboljenja zglavka i t. d. (...) Najkarakterističnije je bez sumnje kad bolesnik označavajući bolna mesta našparta prstom put nerva ischiadicus: ali u koliko se slučajeva to dešava znaće svaki praktičan lekar. (...)

Slučaj II: N.N. gimnazista. U dobu od 16 god. Putovao je po zimi o božiću prošle godine u selo, gde je se izlagao velikom strapacu i zimi (hodio pešice, spavao na klupi u hladnoj mehani i t. d.). Vrativši se u Beograd 28. Dekembra dobije noću nekaka "trzanja", a 29. dobije u školi "epileptičan napad" (video ga jedan kolega u tom napadu). Napad se ne ponovi više, ali 30-og istog mes. dobije "protisli" u prsima i bol u levom kuku "kao da ga je neko gnječio". Sa savijenim kolenom pravi slobodno sve pokrete u kuku ne osećajući nikakvo povećanje bola, a kad pokuša da ispruži koleno, nadiže karlicu s bolesne strane i oseća jače bolove u regijonu nerva ichiadicus. (...)

S jedne strane to što sam video, s druge strane ono što sam o tome mislio, a gledajući na anatomsku sliku, okuražilo me je da iznesem stvar pred svoje drugove po poslu, želeći da joj oni poklone onu pažnju, koju, sve mi se čini, zaslužuje u velikoj meri.

"Lazarevićev znak"

Kao rezime da navedemo kako bismo mi ispitivali bolesnika kod koga suponujemo ishijadu.

Ako je na nogama, mi bismo mu kazali da flektuje nogu trbuhu opruživši koleno. Za tim da se pregne što može više napred ne savijajući kolena.

Ako je u postelji, mi bismo probali pasivno da ga ispravimo da sedne, pritisnuvši kolena da se ne saviju; ili bismo pokušali da mu, kako leži na leđima, pritisnuvši jednom rukom koleno, flektujemo bolesnu nogu trbuhu, uhvativši je drugom rukom za petu. Ako bi pri ovim pokretima nastupio ili bi se pojačao bol, onda bismo radi isključenja zglavka i muskula savili koleno, pa onda pravili pasivne pokrete u zglavku. Ako bi sada izostao bol sa svim, ili se onaj koji je kontinualan ne bi pojačao, onda bismo bez ikakvog daljeg ispitivanja stavili dijagnozu na ischias postica.


Paralysis agitans

(jedan slučaj Parkinsonove bolesti, "Srpski Arhiv" 1887)

Još godine 1882. ja sam imao čast predstaviti Srpskom lekarskom društvu u nepunoj sednici jednog bolesnika sa moga odeljenja u Opštoj bolnici. Paralysis agitans, od koje je on patio, uopšte je retka boljka, a kod nas, sudeći bar po štampanim izveštajima, do sad još i nekonstatovana.

Da vidimo sada moga bolesnika. P. Č. rodom iz Rume, abadžija po zanatu, ali je u poslednje vreme radio zemlju. 42 su mu godine, neoženjen, primljen u bolnicu 6-og aprila 1882. godine.

P. dotle potpuno zdrav pre 17 godina o jednoj jakoj vrućini uđe u jedan lagum i tu zaspi. Mogao je spavati oko 2 sahata. Kad se probudi, osećao se jako nemoćan, i tako je drktao celim telom, da se jedva pobaučke izvukao iz podruma. Drktanje to bilo je ovako isto kao što je ovo sada. U isto vreme počne zamuckivati u govoru, i to tako da se u brzo posle toga s mukom mogao razumeti sa svojom okolinom. To drktanje nije bilo skopčano s osećanjem hladnoće. Bolova nije imao nikakvih. Stanje ovo trajalo je bez ikakvih znatnih promena 2 godine dana. Za sve to vreme bolesnik je dobro jeo i pio, stolicu imao urednu, držao pogan i mokraću, po mraku mogao hoditi kao i na svetlosti, sasvim bio priseban, i nije ni od čega drugog pobolevao. Posle dve godine bolovanja preporuči mu neko Brestovačku Banju, kuda on i ode. Lekar, kome je se tamo potužio, odvraćao ga je od kupanja, i kako on veli, nije mu dozvolio da uđe u kupatilo. Bolesnik među tim ode krišom noću, skoči u vodu, i u njoj prenoći. Tu mu se činilo kao da ga nešto čupka po celom telu ("kao pijavice"), ali drktanje još u vodi popusti, i sutra dan je bio "zdrav". Tremor je sa svim prestao, i govor je postao sa svim slobodan. On se okupa još nekoliko puta i vrati se kući "zdrav zdravcit". Punu godinu dana nije bilo nikakva traga ni glasa drktanju. Posle tog doba pak putovao je jednom docne u jesen puna dva dana. Bio je sasvim lako obučen u kabastom platnu (Segeltuch) i imao je tesne cipele. U tom stegne zima i udari sneg s vetrom. Od umora i zime drpi ga jedna jaka groznica, da se jedva dokotura do mesta kuda je pošao, i odmah opazi da mu lako drkće leva ruka. Umoran odmah je zaspao, ali još te iste noći kad se probudio, vidi da mu drkće i desna noga i vrat, i da u govoru zamuckuje isto kao i pre. Sutra dan već je drktao celim telom i nije više mogao "jesti kašikom". Od to doba 14 su godina. Stanje se ne menja, osim što po neki put malo razgovetnije i lakše govori. Čini mu se da ta poboljšanja dolaze kad je hladovina, i da mu je uvek teže na žezi i omorini. Gutati i žvakati mogao je uvek dobro. Vodu je pio na kamiš, turivši ga u čašu, jer inače prinetu čašu ustima isprosipa drmajući i glavom i rukom. Posle prvog ozdravljenja sastavljao je se sa ženskima, u bolesti pak "nije mu ni do čega". Ne zna da mu je ma ko u porodici patio od ma kakve nervozne boletice. Uzrok smrti roditelja nije mu poznat. Nije pio neumereno. Za uzrok svojoj boljci drži nazeb. (...)


Lekarske svedodžbe

Pregledali smo lekarski Persu Petrovićku, iz Beograda, koja se nalazi na posmatranju u ovoj bolnici od 21-og ov. mes.

NEMAČKI ĐAK: Dr Laza Lazarević

Persa je blesavo-tužnog izgleda, neprestano nariče, ali su reči bez smisla i sveze. U tome rečitativu ona ište "vode, trešanja i grožđa". Na pitanja odgovara bez ikakve veze i smisla, opet naričući. Jako je nemirna, i neobičnom hitrinom popne se na prozor, koji je pod samom tavanicom. Svakom prilikom gleda da umakne ne znajući upravo kuda će. Ne spava i gotovo nikad ne ćuti.

Prema ovome Persa je duševno bolesna, i mi smo mišljenja da se uputi na gledanje u bolnicu za duševne bolesnike.

U Beogradu,

23-eg maja, 1884.

Pregledali smo lekarski Mijaila Markovića, iz Banjina, sreza jaseničkog, okr. smederevskog, i našli smo:

Momče osrednje konstitucije, odgovara dobu od prilike od 18 god. Roav je po licu od skoro preležanih boginja. Pogled mu je nešto nestalan. U odgovorima je hitar, i ako malo nejasan. Tuži se da ga muče priviđanja. Tako mu se od brata njegovog učinilo da je jež, pa posle bi mu je taj jež ušao u grudi. Tuži se na strašna priviđenja, ali je svestan o tome da su to samo priviđanja. Kod kuće je, kako sam priznaje, velika štetočina: otvara slavine na buradima, te piće uludo ističe, baca deci kreč u oči, juri po selu bez ikakva cilja itd. Ništa mu se veli ne mili, i kući mu se nikako ne ide.

Iz svega se ovoga vidi da je Mijailo duševno oslabio, i stoga smo mišljenja da ga radi lečenja treba uputiti u Bolnicu za duševne bolesnike.

U Beogradu,

19-og marta, 1885.


Dezinfikovanje škola, u kojima su za vreme rata bile bolnice

("Novine Srpske", maj 1887)

"Bakterije", "mijazmi" itd. mislim da su i nemedicinskom svetu poznati kao nešto strašno, što ni vidiš ni čuješ, a od čega zebeš. Tifus, dizenterija, poglavito pak kirurške bolesti – eto svemu su tome bakterije krive! To već znaju i bolničari! Te septičke materije može videti samo izvedžbano oko, a vijajući ih Hartmakovim imerzijonima. Ali baš u tome, što su tako malene i leži ona užasna opasnost. Ako se posečeš po prstu, ili slučajno zavratiš trepavicu, a nisi u atmosferi od karbolne kiseline, mogu te sklepati bakterije na tu ranicu i sluznu kožu od trepavice, pa na prečac, kao srče. One se mogu i da zalegu u kućama, gde leže bolesni ljudi, i odtale zgodnom prilikom izleću u pljačku, i hvataju one, koji se usude ući u njihov logor. Tako njih ima u kućama koje su sada, i koje su bile bolnice. Ali se srećom od njih može podobro i sačuvati goneći ih, bijući itd.

Ja ne marim za ačenje i nepotrebne dosetke, naročito na ozbiljnom poslu, i ovo nisam pomenuo da "ismejem" nekoga, nego što sam doista slušao ovake i ovima podobne pojmove ljudi, koji se računaju u našu višu inteligenciju, a bogme po neki može biti i u lekara. (...)

Vele da je neko savetovao jednoj našoj velikoj opštini da u školama, gde je bila bolnica, obije zidove do opeke, onda na novo da omalteriše, pa kreči, digne patose, oboji nanovo vrata i prozore itd. Opština je pristala da sastruže zidove (ali ne do cigle) i da ne diže patosa, ostalo je sve usvojila. U naknadu pak za to što ne diže patosa, sipa sve vedrom karbolnu kiselinu po njemu, da naročito, kad je tiho veče, cela varoš udara ovim gasom. To je doista dosta i za bakterije, koje bi bile kolik krokodili. Pa ta radikalna opravka i dezinfekcija koja se nastavlja nedeljama i mesecima, staje opštinu trideset hiljada groša. (Tim bi se, mislim, mogao udariti temelj fondu za isušivanje bara oko te varoši.)

Samo zato što, kako čujem, stižu molbe ministarstvu prosvete od direktorata škola, da se i njihove škole usreće ovim radikalnim čišćenjem, samo zato i pišem ovo: da bi se uštedilo novaca i vremena. I evo pokušaću da koliko umem razumljivije i kraće pokažem neosnovanu prekomernu zebnju, i jevtiniji i brži put za dezinfikovanje škola. (...)

Evo kako bih ja, na primer, dezinfikovao sobu, u kojoj su ležali pijemični, difteritični, boginjavi, tifozni i sva čuda i užasi, kojih se čovek toliko boji, a spram kojih se oseća tako nemoćan. Razvio bih klorni gas, pa bih dobro zatvorio vrata i prozore. Posle nekoliko dana otvorio bih sve širom, i pustio da vetar čini svoje. Najzad bih okrečio zidove i oprao patos, vrata i prozore jakim ceđem ili popario ključalom vodom (jer na 100C umire sve) pa kad bi se to sve osušilo, i soba se još za koji dan provetrila, odista bih mirno spavao u takoj sobi, jer je učinjeno sve što se može učiniti i što ima smisla činiti. – Ovakih načina ima mnogo. (...) Država bi naša mogla najzad od kake lekarske komisije uzeti mišljenje (kao što to druge države u podobnim prilikama rade) na pr. koji je put najlakši, najprostiji i najjevtiniji, pa na taj način preporučiti dezinfekciju svojim "nadležatelstvima"; jer ozbiljan je greh puštati, da kao što čujemo (horribile dictu!) na jednom mestu hoće da i kaldrmu oko kuće dižu, i zemlju ispod nje odnose (ama pusto kud će s njom kad je i ona puna?) (...)


Obmanjivanje publike lažnim lekovima

("Novine Srpske", oktobar 1879)

(...) Hiljade pripovedaka, kojima se mora verovati, jer "kune se čovek", dokazuju kako je neko "sastavio" s kakih bunara, drvljanika, đubreta i t. d. "nešto" i izlečio čoveka, "koga su svi lekari ostavili". Ja sam, još kao đak, gledao jednog naučnika, gde hoće da svisne povraćajući, a sve tražeći po svojoj kućevnoj homeopatičnoj apoteci lek, pa tek pošto "nije mogao da naiđe na pravi" morao je zvati lekara.

Od tuđeg neznanja i neobaveštenja živi varalica. Te su me varalice i nagnale, a moji prijatelji nagovorili da povedem javan govor o ovoj obmani, jer evo gde se ta nesreća počinje javno i kod nas da širi. Reč "švindl" i "švindler" ušle su skoro u našu zemlju, ali na žalost zajedno s predmetom na koji se odnose, a preko ljudi, kojima ne samo ne priliči tako što činiti, nego su pravce pozvati svim silama odupreti se tome zlu.

Kad jedan neznalica, recimo jedan berberin, jedan "doktor iz Turske" ili "iz Amerike" "leči", njemu se često može zameriti samo što je glup. Obmana je kod njega dvostruka, jer on siromah može misliti da on ozbilja nešto zna, i zabranjivanje lečenja od strane stručnih ljudi i vlasti, on smatra za zavist ili sebičnost lekara. Ali drukčije stoji stvar kad se ovakvim sredstvom služi čovek koji nije berberin, nije bojadžija, nego na pr. – apotekar! Da uzmemo i za njega dve mogućnosti – ali ne zna se koja ga gore crni! On ili ozbilja misli da kakav sirup čisti krv, čini da kosa raste, rasteruje žuljeve i leči magareći kašalj – i onda je to jadna svedodžba o njegovoj inteligentnosti i znanju, posle sviju škola kroz koje je prošao; ili on zna da je to "švindl", "humbug", prevara, i onda znamo s kim imamo posla.

Profesor Dr. Rihter izneo je na javnost do godine 1872-ge 550 ovakvih tajnih lekova. Svima tim sredstvima on je brižljivo ispitao sastav i vrednost (novčanu) i pri tom je našao prvo: da se prodaju po hiljadu i više procenata skuplje nego što vrede. Od sviju ovih sredstava 136 njih su pravce otrovna. Međ ostalim pak nema ama baš ni jednog ozbilja lekovitog i korisnog, sve je sama drska laž i prevara. Ako se i nađe koje, koje je bar hranjivo, ono je sastavljeno iz najprostijih artikla, a naplaćuje se turski. Tako je na pr. du Barry, Revalentia arabica ili Revalesciere prosto brašno od graška, sočiva i pasulja, a plaća se skuplje.


Slučaj lise u devojčice posle "ljubljenja" s kučetom

(rad je citiran u Zapisniku Srpskog lekarskog društva, u oktobru 1880)

Jednog dana (ne sećam se više datuma) u 11 sati pre podne budem zvat kod jedne devojčice od dvanaestinu godina. Mati detinja pričaše mi da je dete od jutros nešto neraspoloženo, da teško guta vodu i da ga glava poboljeva. Ja nađem puls i temperaturu sa svim normalnu. Obratio sam naročito pažnju na zenicu i na farinks, ali ne nađoh nikakve promene. Dete je među tim izgledalo sa svim raspoloženo, mirno i smešilo je se kao i obično uvek, kad sam ga ja pre toga radi drugi oboljenja pohodio. Pokušam odmah s vodom, i nađem da s gutanjem ide vrlo teško: dete se zagrcnjuje, gadi se i polovinu tečnosti ispljuje; pri tom pravi grimase, u kojima se vidi strah. Onda pokušam sa slatkim i s vinom, ali je podjednako teško išlo. Odmah sam pomislio na ujed besna psa, i brižljivo sam raspitivao porodicu, da li ima ikaka bar znaka podozrenja s njihove strane: ali me oni odsudno uveravaše da nikad i nikakvog pseta nije bilo u kući, koje bi moglo biti otrovnik njihova deteta. Konstatovavši ovo ne prepišem ništa, nego kažem da ću doći kroz koji sat, pa ako i tada nađem dete u istom stanju, onda treba odmah sazvati konzilijum. (...) Toga večera bili smo kod deteta ja, Dr. Vladan Đorđević i Dr. Dokić. (...) U isto doba izađe na videlo da je pre 14 dana u kući bilo nekako pseto, koje je veoma u volji bilo našoj bolesnici, da je se ona s tim psetom, "ljubila", ali da je nigde nije bilo ujelo, niti da su oni na njemu opazili kakvih znakova besnila, ali je pseto "ipak ubijeno za to što je ugrizlo jedno drugo ukućanče", i što je valjda susedstvo našlo kakih podozrivih znakova na njemu. (...) Pokraj naše nemoćne terapije, koja se sastojala zbog apsolutne nemogućnosti gutanja, isključno u kloroformisanju (jer mislismo time bar olakšati napade) eklampsija rapidno otimaše mah, i dete umre u 2 sata po ponoći.

Valja mi primetiti da je dete na deset sati pred smrt bilo sa svim mirno: sedelo na prozoru, razgovaralo se sa svim veselo i bez ikake smetnje pojelo jednu kiflu. Mislim da je slučaj interesantan zbog veoma kratke inkubacije, zbog veoma naglog dekursa, zbog nedostatka ujeda (po svoj prilici je sluzokoža usta bila locus infectionis), i najzad zbog toga što je drugo od istog kučeta faktički ujedeno dete do danas sa svim zdravo i mirno.


O nužnoj lekarskoj intervenciji kod vitalnih indikacija

(Pismena diskusija u vezi sa referatom dr Subotića o slučaju povrede creva revolverskim tanetom, Zapisnik Srpskog lekarskog društva, oktobar 1889)

Slučaj je bio ovakav: Brat brata rani iz revolvera više spinae ant superior ossis ilei. Bolesnik, kad je donešen u bolnicu, bio je u jakom kolapeusu, sa malim pulsom, kolabiranim trbuhom i krvnom mokraćom. U gužnjem crevu konstatuje se rupa (perforacije), a kroz tu rupu dalje da je tanko crevo na 20 mesta perforirano.(...) Ranjenik je na jedan sat posle operacije umro.

Dr. Vl. Đorđević, koji je bio pri toj operaciji, znajući da vlast nije ranjenoga ispitala pre operacije, stavlja pitanje društvu: da li je u ovom slučaju trebalo operisati ili najpre vlast o tome avizirati.

Dr. Gonsjorovski je za to da je trebalo na svaki način najpre vlast izvestiti tim pre, što je ovde brat brata ranio, koji bi mu, možda, i oprostio, ili bi mogao da izda nužne naloge za svoju porodicu.

Dr. M. Jovanović-Batut veli, da treba najpre vlast avizirati, naročito kad se zna da je operacija velika. On ne bi operisao za to što može da se porodi sumnja da je usljed operacije umro.

Dr. Subotić je za to da treba operaciju izvršiti u takvim slučajevima tim pre, što je povređeni svojevoljno dopustio da mu se operacija izvrši. Što se tiče toga, da li će se poroditi sumnja da je operirani umro usljed operacije, potvrdiće obdukcija uzrok smrti.

Dr. L. Lazarević veli da ne treba imati nikakva obzira u takvim slučajevima gde je indikacija vitilna, i da je lekar dužan operaciju da izvrši, ne obazirući se na to što veli kolega Gonsjorovski da bi, recimo, brat bratu oprostio, jer to po zakonu ne može biti oprošteno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net