foto: a. anđić

vojvodina koje ima i nema >

Oj Dunave, Dunave – plavi

O glasovima, harmonikašima, tamburašima i tamburama


Na početku beše glas

Pevanje mora da je starije od svirke, zar ne? Makar u svirku uračunali prvi bubanj ili parče drveta kojim neki naš predak beše davao takt dok je solirao: ipak je nekome homo sapiensu dunulo da zapeva goloruk, možda i sam, u nekom predelu koji je i Bog zaboravio. Tako i moj razvoj, ali i moje sećanje, ide od ljudskog glasa, ka slaganju glasova i ka prvim instrumentima. Nismo imali radio (a ni struju) i prve pesme čuo sam od majke, potom i od oca, iako je on bio slavniji pevač, član hora Doma JNA i budući crkveni horovođa u Farkaždinu.

Niko u komšiluku nije pevao (osim mojih stričeva, Karčija i Bože), mislio sam da se radi o benignoj anomaliji u mojoj porodici; u svojoj četvrtoj godini video sam prvu harmoniku i vezao se trajno za nju, ne samo ja, harmonika je bila nacionalni instrument u Vojvodini, barem u svetu dokle su moje čulo vida i sluha dopirali pedesetih godina prošlog veka. O gajdama sam samo slušao, nikada ih nisam video, niti sam čuo makar i o nekom pokojniku da je bio gajdaš.


Harmonikaši, armonikaši, ramunikaši, zovite ih kako vam drago, samo zadenite kakvu monetku u njihov predusretljivo razvučeni meh: Iljadice, lepo ti je lice/Čini mi se otićeš na svirce

Harmonikaši u Farkaždinu bili su Curka (koji se već povukao sa estrade i bavio se zanatima i patentima, privlačilo ga to kao i Mikelanđela), naš kum Steva Belić (koga sam sa harmonikom video samo na slici), njegov rođeni brat Laza, koji je nastupao sa Đekom, izuzetnim tenorom. To je bio jedini duet koji je nastupao uživo, kad su svatovi, kad je Mala Gospojina ili kad je priredba. Toliko su harmonikaši bili važni, da ću i sad, bez pomoći interneta na kome ih i nema, kao što većine nema ni na ovom svetu, iz glave nabrojati svirce koje sam znao: iz Perleza, Krža (njegov sin Blagoje će isto svirati, čak i sa tamburašima) i jedan čovek od svojih možda i sedamdeset leta, isto iz Perleza, koji je sam svirao na marginama seoskih slava, govorilo se da je svirao kralju, i zaista lepo je svirao romansu „Ne mogu ti ništa osim cveća dati", nisam mu ni znao ime, ali je u Farkaždin doneo prve mađarske arije, akorde i prepev teksta nekog sigurno znamenitog pesnika; u Orlovatu je bio Mila Seklić, koji je držao i rešteraciju na železničkoj stanici, naslediće ga Žika Tilor, mlađi, i kreativniji (umeo je da spevava: da u bećarac ubacuje imena svatova i komične podatke koje je o njima ionako znao, dostojni sledbenik te tradicije je uvek nadahnuti Krča iz Pančeva, koga i ovim putem pozdravljam); iz Čente je bio Rema, pa možda meni neizvesni Šeta, ali se u toj geografiji pojavljivao i Aca (Markov) iako je bio čak iz Samoša, a živeo je u Pančevu: na čenćanskoj slavi stajao sam satima pored njega i slušao kako na basovima svira tercu, sekstu, melodiju, što savremeni harmonikaši mahom ne znaju. Budući bez ritam sekcije morali su svi harmonikaši da budu savesni svirajući basove kako im se ionako razvučene banaćanske pesme ne bi rašile.


Nema muzike bez žica, kako reče Puba u Miladinkinoj možda i neregistrovanoj gostioni na slobodarskoj Čukarici

Tamburaši u Farkaždinu bili su Karlica (begeš), njegovi sinovi Andzi (basprim) i Duško (kontra). Čelo je povremeno svirao Stipa, koji je usled bolesti zavisnosti prevalio brzo put od radio stanice u Novom Sadu, preko perleskog čuvenog društva do ovog porodičnog benda koji k sozhaleniu nije imao dovoljno posla u selu, a svirao je odlično. Prvi put sam umesto ipak sve u svemu tromog harmonikaškog basa čuo reski i određeni begeš kome je uredno odgovarala precizna kontra, i taj ritam koji sam čuo možda pedeset i šeste ili pedeset sedme prepoznavaću docnije izdaleka, dok budem odlazio u Perlez ili Novi Sad da svoju maloletničku ušteđevinu uložim u nekoliko pesama, čuću iz pomračine samo taj dvotaktni motor, bez razaznatljive melodije i pomisliću: dobro je, tu su!


Izuzetno dobar tamburaški orkestar imao je Perlez, jeste bio u to doba opština, ali muzikaši su svirali na nadopštinskom nivou i bolje nego što će svirati tamburaši u sreskoj varoši, Velikome Bečkereku

Pevač i primaš: Rada. Terc basprim: Milan. Begeš: Milanov rođ. brat Slavko. Kontra: Mirko, rodom iz Kuzmina (ćerka mu živela u Austriji i jedno vreme ga nije bilo na poslu u „Lasti", gde su redovno svirali, vratio se pun priča o toj čarobnoj zemlji, da bi Milan Čakulja to sve doveo u pitanje: „Ta nije ni išo u Austriju, bio u Kuzmin!").

Uskoro ću završiti gimnaziju pa ću slušati i vodeće tamburaše iz Pokrajine koja u ono doba beše zaista autonomna: na snimanjima za televiziju upoznaću se s Janikinom posadom (najmanje sa maestrom samim: bili smo na dobar dan, kako ste), a potom i sa ljudstvom legendarnog Lepog Jovice. Janikinom sastavu, koji je osim snimanja u Radio Stanici svirao na Tvrđavi, boju je po mojemu određivao najviše Pišta, kontraš (dao mi Čiča svoj basprim, rad Stevana Belog, da ga oprobam, ja otpočeo romansu „Sreo sam te prvi puta" iz A-dura, posle svega nekoliko tonova Pišta će: „Nekješ imati dosta!": najniži ton u pesmi je bio F, a najdeblja žica bila je F

; bio bih ja promenio oktavu u nekom trenutku, ali je Pišta odmah video celu pesmu. Kasnije ćemo se sprijateljiti toliko da će mi kak hudozhnik hudozhniku kazati: „Ne volem srpske harmonije: dva dura!" (bili smo muzičari, što je bilo važnije nego ko je od nas mađarski Rom, a ko sin većinskog naroda); svi bački tamburaši, pa i ovi vrhunski svirali su oštrije i brže nego njihove kolege iz Banata, to je bila stvar i temperamenta i ekonomičnosti, goste je, umereno podnapite, impresionarala i brzina, Amerikanac Džek koji je sakupljao balkansku muziku i koga smo vodili u nekoliko novosadskih krčmi pitao nas: „Zašto ovi ljudi sviraju svaku pesmu u tempu bržem nego što treba?!"


Niko od tamburaša nikad nije rekaoRadio Novi Sad", uvekRadio stanica", to beše dovoljno

Zahvaljujući Radio stanici, ali i Radio Temišvaru koji se jednako dobro čuo (rođen sam u centru trougla: Novi Sad-Timisoara-Beograd), čuo sam prvi put pesme ravnopravnih manjina: prve mađarske pesme, orkestre pune gudača, uz cimbalo i klarinet (koji jedino nisam voleo), slušao sam pesme na jeziku koji k sozhaleniu nisam naučio, iako sam dve godine stanovao kod Mađara, tja, pevači im bolji od naših, svaka je romansa zapremala barem dve oktave, što je za pevače mòra (kao ono zimi zima a leti vrućina, dole nisko, a gore visoko), čardaši su bili neverovatno živi i tačno odsvirani, rumunske harmonije isto su bile mnogo bogatije od naša dva kleta dura, voleo sam rusinske melodije, romantične ili naivne, uvek lepe, pa opet, nisam pamtio imena solista (izuzimam Juliju Bisak čiju pesmu „Sa jasike sa visoke požuteo pao list", uz Janikinu pratnju, preporučujem vašoj pažnji) te ću navesti samo neka imena sa radio Stanice: najčešće se orio glas Aleksandra Dejanovića, vedri i harizmatični Sremac za mnoge je simbol i standard vojvođanskog pevanja, ali sam više voleo da slušam Jelenu Dejanović, čiji je bećarac jedan od najlepših koje sam čuo, poslušajte i pesmu „Bogata sam, imam svega" (koju je prelepo pevao i čika Mirko iz Kuzmina, uzeo bi basprim umesto kontre i otpevao bi to i „Mangup sam poderan"); i u Beogradu i u Novom Sadu snimala je Nada Vodeničar, ne smem da je previše hvalim, radili smo zajedno u „Ekon. Politici"), popularna je bila Zorka Butaš, za moj ukus odviše školovana i zvanična. Tipičnom predstavnicom ženskog vojvođanskog pevanja smatram Veselinku Ivančević (koja je mislim iz Tomaševca!), zdrav glas i prirodno poletno pevanje (čak i pesama kao što je „Duni vetre sa banatske strane") trebalo bi da budu uzor mladeži ako poželi da otpeva štogod iz naše žitnice.


Kad bih baš morao da napravim rang-listu, što ja mrzim, muzika nije sport, nije berza, muzika manjina pobedila bi!

Uz već preporučenu mađarsku romansu „Sa jasike" koju na srpskom peva Mađarica, morao bih da preporučim još pesme (i pevanje, vrhunsko!) Mihajla Oneščuka: „Ridna mati moja", „Koliko te volim ne voli te niko" i potresaiushuiu izvedbu pesme „Moja kaljino", ima na You tube), dok bi čast većinskog naroda pesmom „Đurđevska kišica" mogao da brani Svetislav Vrbaški.


Zvonko i Bogdan: dosetka koja nikad neće dodijati kafanskim muzičarima

Bio sam uveliko punoletan kad se pojavio neki Somborac koji je iz Subotice i koji peva o salašima: iako je snimao u Radio Stanici, sa Janikom, nastupio je hrabro svojom dikcijom i sa svojim dužinama, i već kao početnik oteo se strahovladi Radija, tj. da se mora pevati standardnim književnim jezikom i izgovorom; ne, g. Bogdan je stavio u prvi plan ono što su njegovi prethodnici imali da suzbijaju: pevao je kao što bi neki Lala govorio u kakvom skeču, davao je maha vojvođanstvu. Ja sam sâm baš u to doba – kao osoba koja je život posvetila javnom informisanju a nakon duže duševne borbe – odlučio da se priklonim koliko mogu izgovoru radio spikera a da batalim dužine iz zavičaja, tako da sam prema velikanu vojvođanskog pevanja zadržao izvesnu rezervu. Zvonko Bogdan toliko je međutim dobar i samosvojan da ga zapravo i ne knjižim kao narodnog pevača, to je samostalni umetnik, nadahnut ravnicom pravi svoje pesme – odavno je patentirao i ovekovečio svoj stil.


Janika Balaž, osoba bez koje ni poljoprivreda ni emisije o ratarima ne bi bile moguće

Nema televizijskog priloga o selu u kojem se ne čuje instrumental iz Janikinog prebogatog opusa, razlikuju se unekoliko snimci kompletnog Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada od onoga što je Janika snimio sa svojom elitnom jedinicom: Radio Stanica imala je autoritete, muzikologe, aranžere, dirigente, i snimci su odisali nečim državnim, ozbiljnim, kulturno-prosvetnim, gotovo sovjetskim; orkestar rođen u „Skupljačima perja" proizvodio je, međutim, više lepote, više slobode i više istine. Došao bih na Tvrđavu pre osam, u osam bi orkestar koji je imao još jednog primaša počinjao program, lepo bi svirali, ali bi tek onda došao Janika, popio bi kafu i popeo se na binu: odjednom je svirka postajala dva koplja ili tri koplja bolja, iako maestro nije u prvoj stvari izveo ništa spektakularno komplikovano ni brzo. Možda je samo svaki član od tog trenutka dao sve od sebe.

Kako su godine odmicale tako je Janika napuštao melodiju koju su ionako drugi svirali (ili ju je neko pevao) i upuštao se u sve smelije i sve uspelije improvizacije; u poznijim njegovim snimcima to bude u celoj pesmi najlepše, da je još poživeo on bi sa svojim uhodanim bendom igrao stalno tu igru osamostaljenog majstorstva.


Kako se možda i ponajbolji tamburaš ni kriv ni dužan obreo u limbu: Maksa Popov

Napisao sam ponajbolji, a bežim od tih rang-lista kao đavo od krsta (fantastičan je basprimaš Stevan Familić, u Sremu dejstvuje Bako, tamburaš neshvatljivo dobre tehnike i brzine, „plaši", rekli bi u Srbiji; odlični su Čiki iz „Tamburice 5" i Miša, pa dva Živka iz Srema, veoma dobar basprimaš koji spektakularno dobro peva je Draga iz Surduka), ali ovde govorim o primašu, vođi orkestra, aranžeru i kompozitoru: Maksa Popov.

Nisam ga nikad video, u Skadarliji sam bio upoznao njegovog brata Ljubu, Maksa je vodio tamburaše u Radio Beogradu, dok se neko nije dosetio da prestoničkom, saveznom radiju to ne treba, jer imamo Novi Sad, Osijek i Sarajevo, koji su svi napravili orkestre.

Tek krajem devedesetih dobiću od Bate Salaćanina, graditelja tambura, audio-kasetu sa Maksinim snimcima i oduševiću se: svirka je ritmički mnogo čvršća od Janikine (koja pliva i leluja, nije ni to bez draži!), stvari su aranžirane, snimci imaju lepšu strukturu, imaju i punoću i prozračnost u isti mah, zadate linije susreću se i razilaze kako Bog miluje; drugo, ili prvo, iako je svirao prim Maksa je umeo da zaćuti i da prepusti solo basprimu ili ponegde i čelu, tako u jednom snimku bećarca koji peva, gle, Jelena Dejanović, jedan krug svira basprim, možda čuveni Todor Familić, i to treba da uđe u muzej bećarca. Janika je svirao non-stop, u svakoj strofi, u svakom foršpilu (jedino se sećam da je neko na basprimu odsvirao jednu strofu u pesmi „Sagradiću šajku"), a veliko je olakšanje kad prim malko zaćuti i kad knjiga spadne na prijatniji i dublji ton basprima, pa i posle je lepo, kad se ptica-predvodnica opet vrati na čelo jata, e, to je Maksa Popov uspešno kombinovao. Piatoe i poslednee: Maksa Popov je vojvođanske ukrase svirao tako dobro i tako odmereno da bi to škole kojih ima sada i kod nas (jednom sam povezao autostopera videvši ga sa futrolom manjom od gitarske, iz Zrenjanina je, škola za basprim mu je, reče, u Pančevu) morale da prenesu svojim samofinansirajućim učenicima.

Radio Beograd verovatno ima silesiju Maksinih snimaka, nisam imao sreću da ih slušam, na internetu ima malo toga, te mi se mora pomalo verovati i na reč.


Tambura ne bi bilo da nije majstora, a oni, gle, isto potiču od manjina na čelu sa mađarskom

Majstori za tambure živeli su najvećma u Bačkoj: Stevan Beli, Josip Gez u Novom Sadu, Bocan u Senti, Kudlik u Subotici, jedan moj basprim napravio je pok. Gez, koga sam i poznavao premda je tamburu napravio za čika Milana iz Perleza, drugi moj brač potiče od legendarnog majstora Torme, sve sami Mađari, reklo bi se, čak i pomenuti Bata Salaćanin ima ne znam po kojoj liniji izvesnu količinu madžarske krvi. Danas majstora ima i po Sremu (Mitrovica, Zemun Polje, moj drug Kole) i Banatu (Sloba Savić u Borči koga i ovim putem pozdravljam), žice već dugo nabavljam pouzećem iz Subatice, što bi rekao Jovica Nikolić, od porodice Bertalan, futrolu mi je napravio Janoš Čabradi, iz Bačke Topole, što će reći da je muzika na čelu sa tamburaštvom itekakav kohezioni faktor u blagosl. Podunavlju.


Smrtnost je među tamburašima znatna, ali i besmrtnost isto tako

Lepi Jovica je bio violinist, umro je prerano i naglo, umro je i njegov brat Laza, prošle godine izgubili smo Brataša (ljudi ga pamte po pesmi „O mladosti"), pre njega je umro Đena iz Deronja, ovde su za samo godinu dana umrli Tatljak, Reuf i Salko, ali sam od Brataša čuo jednu priču iz njihovog pariskog perioda, tamo ih preporučio Ilija Pantelić, golman Vojvodine, dolazio i Belmondo tamo gde su svirali, sprijateljili se oni sa glumcem koji je ubrzo shvatio da Jovica voli lepa odela te ga je pozvao u butik da zajedno razgledaju i pazare, dobro su tamo zarađivali, Jovici zapelo za oko prelepo odelo, ali prelepa čak i za njega bila je i cena, lomio se, lomio kupio neko drugo, malo ipak jeftinije, kad, dan-dva kasnije neko zvoni na vratima njihovog potkrovlja, livrejisani deran doneo paket za Jovicu – odelo od kojeg je bio digao ruke. Inače je Jovica uglavnom svirao u odelu drukčijem od ostalih (koji su svi bili uniformisani), mi smo u „Lolama" imali nekoliko tih uniformi, košulje zvane „zmija", starogradsko odelo sa prslukom zvano „oklop", uglavnom se meni dešavalo da na svirku dođem pogrešno kostimiran, dočekali bi me povici: „Evo stigao nam Lepi Jovica!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net