Krvava godina

Za „Vreme“ iz Kabula

Automobil bomba eksplodirao je 12. juna u četiri po podne. Parking zgrade avganistanskog Vrhovnog suda u centru Kabula blizu Trga Masud, nekoliko stotina metara od Zelene zone, vrveo je od službenika koji su privodili radni dan kraju. Sedamnaestoro ljudi je poginulo u eksploziji, još četrdesetoro je povređeno. Zvuk eksplozije nalik na grmljavinu stigao je do našeg stana nekoliko sekundi kasnije. Telefon je počeo da zvoni, ambasade su izdavale uobičajena upozorenja: ako je moguće, ne napuštajte svoj dom. Osećaj bezbednosti tako se lako rasprši kad god neko podmetne bombu.

Bio je to najkrvaviji napad u Kabulu od 2011. godine, kada je u eksploziji bombe u šiitskoj džamiji ubijeno desetine ljudi. To je i najkrvaviji napad od kada su talibani 27. aprila objavili početak prolećne ofanzive.

Dva dana ranije telefon je zazvonio u šest ujutro. Bio je to sistem za uzbunjivanje italijanske ambasade koji je upozoravao da je napad u toku u zoni vojnog aerodroma, nekoliko kilometara od centra grada. Napad je počeo u četiri ujutru i bio je gotovo rutinski isplaniran: sedam pobunjenika (prema nekim izveštajima deset), dvojica kamikaza koji su sebe digli u vazduh, a ostali komandosi su zauzeli pozicije na gradilištu nedaleko od glavnog ulaza na aerodrom. Sve komandose na kraju su ubile snage Nacionalne vojske i Nacionalne policije Avganistana koje su brzo stigle u tu oblast. Jedan vojnik je ubijen, dva civila su ranjena.

Posmatrano iz strogo vojne perspektive, poslednja dva napada su gotovo beznačajna. Njihov cilj bio je da uznemire Kabul i upute stanovnicima Avganistana jasnu političku poruku: možemo da izvedemo napad bilo gde; ne možete se osećati bezbedno.

TRANZICIJA BEZBEDNOSNIH SNAGA: Poruka je upućena avganistanskoj vladi koja se već zagreva za predsedničke izbore zakazane za 6. april 2014. Moguće je da će se datum malo pomeriti da bi se izbeglo održavanje izborne kampanje tokom surove avganistanske zime. Ali, poruka je upućena i misiji koju predvode Međunarodne snage za bezbedonosnu pomoć (Isaf) i NATO. Međunarodne trupe će većinom biti povučene iz zemlje do kraja 2014, a prošle nedelje NATO je otkrio deo svojih budućih planova za ovu centralnoazijsku državu.

Resolute Support, naziv nove misije NATO-a u Avganistanu, dobija polako oblik kako prolaze dani od održavanja NATO samita u Briselu od 4. do 6. juna. Brojke se još tačno ne znaju, ali će verovatno dvadeset hiljada vojnika ostati u zemlji, većina iz Sjedinjenih Američkih Država, iako neke evropske nacije preuzimaju „vodeću ulogu“: Nemačka na severu Avganistana; Italija na zapadu i verovatno Velika Britanija na jugu.

Cilj nove misije biće da obuči Nacionalnu vojsku Avganistana (ANA) i Nacionalnu policiju Avganistana (ANP), koje postepeno preuzimaju dužnosti odbrane i zaštite u celoj zemlji, uključujući Kabul.

Poslednja faza takozvane „Tranzicije“ počela je 18. juna što znači da će za nekoliko meseci ANA i ANP držati pod kontrolom i preostalih 95 okruga (deset procenata zemlje) za koje su još uvek odgovorne trupe Isafa i NATO-a. Cela zemlja će onda biti pod zaštitom 350.000 pripadnika ANA i ANP-a, mada je mnogo sumnji u vezi sa njihovim operativnim kapacitetom, naročito u udaljenim krajevima. NATO snage nastaviće da pružaju podršku iz vazduha i sa svojim specijalnim jedinicama kad za tim bude potrebe, dok će većinu operacija protiv pobunjenika sprovoditi avganistanske snage. Avganistanske vazdušne snage biće u potpunosti opremljene i spremne za ne manje od šest do osam godina, sudeći po Niku Karteru, zameniku komandanta Međunarodnih snaga za bezbedonosnu pomoć. Ovako je bar u teoriji. Ali Avganistan se pokazao velikim izazovom kad su u pitanju planovi na papiru.

U SENCI PAKISTANA I IRANA: Uz to, moguće je da postoji direktna veza između nedavnih napada u Kabulu ali i u ostalim delovima zemlje (prostorije Međunarodnog komiteta Crvenog krsta napadnute su u Džalalabadu krajem maja) i odluke NATO-a da pokrene novu operaciju. Odluka ne predstavlja iznenađenje: vojni stratezi NATO-a razmišljaju i planiraju već neko vreme, dok čekaju odluku Vašingtona u vezi sa brojnim stanjem trupa koje su na raspolaganju kao i ishod večite diskusije na relaciji SAD–Avganistan, o mogućnosti postojanja stalnih vojnih baza u zemlji. Priča još nije završena, ali velika je verovatnoća da će SAD ubediti predsednika Hamida Karzaija da pristane na to da Pentagon na teritoriji Avganistana ima između osam i deset stalnih baza (da, moguće je da to žele i zbog Irana).

Karzai ima tešku ulogu. Sa jedne strane treba da pokaže nezavisnost od Sjedinjenih Američkih Država, a sa druge da pruži neku vrstu nacionalne perspektive. Jer, kao i toliko običnih Avganistanaca, plaši se da bi, ukoliko zapadne vlade napuste njihovu zemlju, taj vakuum mogle da ispune susedne zemlje, pre svega Iran i Pakistan.

Iran već baca svoju kontradiktornu senku na zapad Avganistana. U Heratu, najvažnijem gradu na zapadu, burke su retke: većina žena je u čadoru, tradicionalnoj ženskoj odeći u Iranu. Dok bi Iran mogao da ima stabilizacionu ulogu i čak da bude i dobro izvozno tržište za avganistansku robu, obični Avganistanci otvoreno zaziru od prisustva Pakistana koji krive za nestabilnost u svojoj zemlji. Karzai pokušava da se obrati novoj vladi Pakistana da smanji tenzije između dva suseda čiji je odnos mešavina politike otvorenih vrata i ispaljenih metaka. Pre samo nekoliko dana rakete i minobacačke granate ispaljene su sa pakistanske strane granice u provinciju Kandahar.

Antivladine oružane grupe – čak i tradicionalno vođstvo talibana koje je u egzilu u Pakistanu od 2001– gube popularnost kod običnih Avganistanaca zbog njihove veze sa Pakistanom. Iako njihov veb-sajt „Glas Džihada“ često sadrži političke izjave koje predstavljaju Pokret kao avganistanski, što duže ostaju iza Kajberovog prolaza, to više osećaju i rasprostranjeno antipakistansko nepoverenje koje se širi prašnjavim i smrdljivim ulicama Kabula.

KO KOGA PREDSTAVLJA: Bilo kako bilo, 2013. godina je do sada bila veoma krvava. Sudeći prema podacima nevladine agencije Anso, koja prikuplja bezbednosne podatke o napadima širom zemlje, u prva četiri meseca 2013. povećan je broj napada za 47 odsto u odnosu na 2012, a u 25 od 34 provincije broj napada je porastao. Analitičari agencije Anso zaključuju da će se eskalacija nasilja nastaviti tokom čitave sezone borbi i 2013. će najverovatnije postati najkrvavija godina, odmah posle 2011.

Broj civilnih žrtava se takođe povećao: 475 ubijenih i 872 povređenih u prva četiri meseca – povećanje od 30 odsto u odnosu na 2012. Podaci iz maja i juna još nisu pristigli, ali sigurno neće popraviti situaciju.

Pa, ipak, 2013. godina trebalo bi da bude godina mirovnih pregovora između vlade i naoružanih opozicionih grupa. Đulijano Batiston, italijanski istraživač koji putuje zemljom poslednjih nekoliko meseci, ukazuje na nešto što se često potcenjuje: „Sudeći prema rezultatima mog istraživanja i prema većini ljudi koje sam intervjuisao, mirovni proces pati od strukturne mane. Ni vlada ni naoružane grupe nisu pravi predstavnici javnog mnjenja u zemlji, baš kao ni društvenih grupa, ni želja Avganstanaca.“

Vlada nema legitimitet, jer nikad nije uspela da reši probleme poput ratnih zločina počinjenih tokom proteklih decenija, kao i zbog izostanka održivog ekonomskog rasta, ili zbog rasprostranjene korupcije. Naoružane grupe nemaju široku podršku naroda, osim možda nekih provincija na istoku, uz granicu sa Pakistanom, i na jugu zemlje. Čin poput postavljanja bombe na parkingu zgrade Vrhovnog suda sigurno ne poboljšava njihov ugled među građanima koji su većinom siti rata i nasilja i koji bi voleli da vide svoju zemlju da kreće drugačijim putem, putem mira.

Njihove nade su vezane za složenu kombinatoriku pozitivnih šansi: umereni pobednik na izborima u Iranu koji bi mogao da odledi odnose sa Zapadom, stabilna vlada u Pakistanu, što je moguće slobodniji i pošteniji izbori u Avganistanu sledeće godine, strpljenje evropskog i američkog javnog mnjenja umornog od troškova rata i željnog da zaboravi Kabul, bombe pokraj puta, kovčege zamotane u zastave…