Izborni uslovi
Na okolnosti u vreme i posle Majskog prevrata 1903. podsećamo se uz pomoć izvoda iz knjige Dragiše Vasića "Devetsto treća". Izvodi iz studije Vase Kazimirovića, Crna ruka
MAJSKI PREVRAT 1903. U STRANOJ ŠTAMPI: I tada je atentat a la serbe, u Srbiji „kutiji za iznenađenja“, poslužio obilato za izvor svakovrsnih podsmeha, oštre osude kao i pretnje, koju su neprijatelji Srbijini naročito i neuzdržano izlivali.
***
Čitalac koji se potpisao sa „eMPe“ nas je elektronskom poštom opomenuo: „Pogrešili ste sa objavom (29. maja), jer je datum po starom kalendaru, što znači da se sadašnjem kalendaru ova godišnjica obeležava 11. juna 2013. godine.“ Izvinjavamo se zbog propusta da navedemo da je datum po starom Julijanskom kalendaru, kao i da podsetimo da se ovaj događaj, koji se u publicistici naziva Majski prevrat, po sadašnjem Gregorijanskom kalendaru odigrao u junu, kao što je Oktobarska revolucija bila u novembru.
Proteklo je 110 godina od Majskog prevrata u kom su oko dva sata ujutru 28/29. maja 1903. ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka.
Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević.
Sam događaj koji je imao dalekosežne političke i spoljnopolitičke posledice, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija „Crna ruka“ na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis, koji će na osnovu presude vojnog suda biti streljan je 26. juna 1917. u Solunu zbog optužbi da je planirao državni udar i atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, sina Petra II, koji je došao na presto posle Majskog prevrata.
Rehabilitovan je na obnovljenom sudskom procesu 1953. u Beogradu, na kome su presude Višeg vojnog suda iz Soluna poništene.
Dragiša Vasić rođen u Gornjem Milanovcu, 2. oktobra 1885 – , prema biografiji na sajtu SANU njegova smrt u Novoj Gradiški, aprila 1945. obavijena je velom tajne, u autorskom katalogu Matice srpske kao mesto smrti se navodi Jasenovac?, Hrvatska, ? IV 1945), pravnik, književnik i publicista, advokat potpredsednik Srpskog kulturnog kluba , član SANU (dopisni, Akademije umetnosti, od 12. februara 1934), za vreme II svetskog rata bio u pokretu Draže Mihajlovića (otvorio Svetosavski kongres u selu Ba, blizu Ljiga u drugoj polovini januara 1944).
Rehabilitovan od strane Okružnog suda u Beogradu 15. decembra 2009.
• Književna dela:
Karakter i mentalitet jednog pokolenja, publicistika, 1919.
Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, publicistika, 1927.
Utopljena kandila, pripovetke, 1922.
Crvene magle, roman, 1922.
Utisci iz današnje Nemačke, publicistika, 1923.
Vitlo i druge priče, 1924.
Devetsto treća, proza, 1925.
Utisci iz Rusije, putopis, 1928.
Pripovetke, 1929.
Pad sa građevine, 1932.
Kralj Aleksandar i kraljica Draga, po nalogu zavereničke vlade, krišom su sahranjeni u staroj crkvi svetog Marka na Tašmajdanu, dan posle ubistva, u jedan čas i 15 minuta posle ponoći. Austrijske okupacione vlasti postavile su im spomenik 1917. godine.
Od 2. do 15. maja 1942. godine tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage su 39 godina posle smrti izvađena su iz podzemlja stare crkve, u šestoaprilskom bombardovanju 1941. godine razorene i izgorele, i preseljena u kriptu nove crkve svetog Marka, zajedno sa telima knjaza Milana Obrenovića Prvog (starijeg sina kneza Miloša), Ane, supruge gospodara Jovana Obrenovića, knjaževića Sergija, sina kraljice Natalije i kralja Milana Obrenovića Četvrtog (tako se kralj Milan u nekim dokumentima potpisivao), kao i tela nekoliko crkvenih velikodostojnika tu sahranjenih.
Odluku je donela arhijerejska vlast 7. oktobra 1941.
Na zapisnik o preseljavanju pokojnih Obrenovića đeneral Milan Nedić je avgusta 1942. stavio oznaku «poverljivo».
POZDRAV IZ PROŠLOG VEKA: Trijumfalna kapija u Kolarčevoj ulici prilikom svečanog dolaska Nj. V. kralja Petra I — 2. juna 1903. godine
Ubistvo i sahrana kralja i kraljice publikovani su na stranim razglednicama, a domaće su se bavile novom dinastijom.
Tehničkom greškom tekst Dragiše Vasića se prvih nekoliko sati posle postavljanja nije video. Izvinjavamo se čitaocima
R. S. V.
Kraljeubistvo
A đeneral povika: „Veličanstvo! “
Zatim posle male počivke: „Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima! “
Neuzbuđen, običan glas kralja Aleksandra upita: „Mogu li računati na zakletvu mojih oficira! ?“
– Ne, nikako! – glasio je Vemićev odgovor.
– Možete! – odgovori zaverenik Petar Marković, koji u tom trenutku stupi u sobu.
Onda se tanka vrata kraljičinog budoara raskriliše i dve, grčevito sljubljene, kao slivene u jedno, bele senke blesnušeu mraku kao aveti.
U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenim snopovima: prvi Ristić, onda Vemić, zanjima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i Kraljica. Ona,i posle desetog, još davaše znake života.Bilo je tačno tri časa i pedeset minuta…
*
– Jeste li ubili kralja? – upita.
– Jesmo.
– A onu drolju?
– I nju. Ajde žuri!
– Hoću, hoću – reče on.
– A sad šta smo, republika ili opet po starom?
– More odlazi kad ti kažem! Mi priđosmo vodniku ove čete potporučniku Trifuncu.
– Kažite nam vi! Trifunac grozno promukao zakrklja:
– Šta da vam kažem? Sve poklasmo! – pa zavitla sabljom kroz vazduh.Onda opet ponovi:Poklasmo sve! Najstrašniji od učesnika koga sam ovoga jutra, posle potpukovnika Petra Mišića, video, bio je ovaj potporučnik Trifunac. (Četiri godine docnije, sa istom dvojicom drugova, video sam ga u duševnoj bolnici prilikom jednog časa psihijatrije, obilazeći odelenje u kome se i on nalazio. Vezan za krevet otimao se preteći, krvavih očiju, da će sve poklati. Bio je jedan od najužasnijih bolesnika ove bolnice.)
*
A pred Dvorom muzika svira „Hej Trubaču“ i klicanje se prolama.Pa ljudi pokazuju jedan drugom:
– Eno, kroz onaj prozor, vidite li, eno onaj krajnji levi, bačena je kraljica!
– Svu su je isekli.
– A gde je sad? Gde su sad?
– Sad lekari vrše obdukciju i sastavljaju protokol.
– A Lunjevice, šta je s njima?
– Pobio ih Tankosić.
– Rekao im: ižljubite se Svetlosti, Veličanstva!
– A eno odande, sa onog prozora, Čarikov je posmatrao kao iz lože! Tamo na ulazu, na gvozdenoj dvorskoj kapiji, urednik „Srpske Zastave“ poznati i gonjeni opozicionar Živojin Protić.
-Ajfel propušta samo strane novinare. I mi gledamo kako se jedan od naših starijih drugova protura takođe. On se obraća Protiću, stegnutih zuba izgovara neko englesko ime i kaže:
– The correspondent of Daily Mail!
– Please, come in! I pomešan sa novinarima on ulazi namigujući i smejući se na nas.A otud od „Londona“ gura jedna gomila đaka, visoko vitla šeširima: Živela sloboda! Živela Srbija! ŽivelaRepublika! I nas trojica hitamo onoj razdraganoj gomili i, promukli više nego Trifunac, krkljamo koliko grlo može da izdrži:Živela Sloboda! Živela Republika, Živela Sloboda! *Već sutra dan iza događaja, osula je štampa svom žestinom, napadati bivšega kralja, slaveći, u isti mah, svršeni čin injegove izvršioce. Nezadovoljstvo – pisala je ona – bilo je opšte i cela politička atmosfera bila je puna mržnje na razvratni režim. I tako je moralo biti. Tako je moralo biti kad su njegove kreature govorile o razbacivanju mesa opozicionara, kad se na završetku XIX veka zavodi inkvizitorsko mučenje nevinih ljudi u državnim zatvorima, kad se po naredbi samoga vladaoca ubijaju nevina deca zbog jedne obične manifestacije, kad kralj stvara veštačke zavere i sprema lažneatentate kako bi stavio pod mač najviđenije prvake opozicije.
On, koji je s balkona svoje kuće govorio sokačke besede pune uvreda i kleveta, bio je polulud, pobesneo kralj, čija je kraljica bila cinična i razvratna žena. Ovaj kralj pola ‘ajduk, pola anarhist neprestano je mislio o prolivanju srpske krvi, politički razbojnik, neka blaža i modernisana vrsta Nerona, jedan zlikovac s komendijaškim manirima, koji je na glavi nosio šarenu pajacku kapu a u rukama razbojničku sikiru, jedna degenerisana priroda, zlikovac po krvi, nezajažljiv, neukrotljiv, razjarena zver i pokvareni prepredenjak koji je političare preobraćao u lakeje, svoju rođenu majku nazivao bludnicom, a svoga oca nečistomkrpom.
U narodu, u kome je kipilo uzbuđenje jedne hrabre rase, sve je bilo u nekoj prećutnoj zaveri i govorilo o bliskom padu nesnosnoga režima. I ta uzbrkanost duhova, ta opšta želja za oslobođenjem ma i po cenu krvi, ta zapaljiva atmosfera i to razdraženje javnoga mnjenja, učinili su da u zaveru uđu mladi oficiri, slobodoumni ljudi, čija su braća, očevi i prijatelji bili predstavnici slobodoumne struje.
I vršeći svoje hrabro delo, oni su smatrali da nisu ništa drugo do mandatori naroda, ovlašćeni od njega da na ovaj način oslobode zemlju jednoga krunisanog hajduka, a posle toga i po svršenom delu predadu vlast u ruke političkim prvacima. Skromni, zadovoljni uspehom, uvereni da su spasli otadžbinu, ovi mladi entuzijasti, ovi slobodnjaci u uniformi, povukli su se odmah bez razmetanja i nametanja. Osećajući da su dovoljno nagrađeni ljubavlju narodnom, oni su postali opet sastavni deo narodne celine, pošto su za momenat bili u neku ruku vođe njegove.
Oni su se zaverili da za svoje delo i ne traže i ne prime nikakvu nagradu. Kao Cincinat koji se od vojne diktature vratio k svome plugu,tako su i oni, napuštajući silu koju su u rukama imali, prešli na svoj običan posao…
Tako je pisalo jedno krilo štampe, donekle i po pravu svoje smele i toliko rizične odvažnosti u opoziciji. Ali se njemu, sa malim izuzetkom koji je smesta ućutao, a da bi ustao, i vrlo snažno, tek mnogo docnije pridružilo i drugo, što se do juče i sa istom žestinom borilo na strani kraljevoj, i pridružilo se bestidno, ne čineći nikakvih ni prelaza ni postupnosti, onako isto kao i treće, čije se i suviše bedno mucanje o nezadovoljstvu i dok je bilo u opoziciji jedvamoglo čuti.
I sve što je takva štampa pružala tada, i u onom sadizmu i dotle neviđeno razjarenoj strasti revolucionarnoga nasilja, bilo bi zahvalnije nego i jedno polje istraživanja kako jednome psihologu tako i jednom moralisti. A u inače burnom životu onoga naraštaja, namenjenog strahotama svih iskušenja, to beše prva i neocenjivo značajna prilika, kad je samo jedna kratka letnja noć bila i suviše dovoljna: da mu na dlan položi svu onu žalosnu bedu i sram od odsustva ljudskoga obraza. On je, posle toga, i sa beskrajno proširenim i produbljenim iskustvom iza jednoga rata kome po posledicama moralnoga razvrata nije bilo ravna, morao osetiti i svu opravdanost onoga vapaja na koji se niko nije obazirao a koji je, kroz najtreznije iza prevrata, ukazivao na pravilo: da je, kad jedna zemlja liši života svoga kralja, pravo isto tako da liši časti i njegove kako javne tako i skrivene pomoćnike…
Što se strane štampe tiče, osudila je ona i žestoko napala čin od 29 maja skoro jednodušno. Po njoj, i u glavnom,izvršioci njegovi jesu nezadovoljnici iz redova uvređenih od prošloga režima, kao: ađutanti oterani iz dvora, maršali izagnati u granične krajeve, neavanzovani i nedekorisani oficiri, kojima je lični interes bio preči od svega. I tada je atentat a la serbe, u Srbiji „kutiji za iznenađenja“, poslužio obilato za izvor svakovrsnih podsmeha, oštre osude kao i pretnje, koju su neprijatelji Srbijini naročito i neuzdržano izlivali.
„Pretorijanci rimski, pronuncijamentaši španski,strelci ruski i janičari turski nisu ništa prema beogradskim patriotama! “ – pisali su jedni. „Evropa se jako varala“, pisali su drugi, „kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta“.
A „Temps“, u svomeuvodniku, pisao je: „Slivnički ‘junaci’ našli su da traže revanša i peru sram sa svoga oružja nad ljudima i ženama,koji spavaju u svojim krevetima! “ U jednoj prilici, posle događaja, Presanse je pominjao Srbe iza Cigana i Jevreja, tvrdeći tada: da je to narodnost koja ničega i nikoga nema u Turskoj i koja više ne sme da zaslužuje nikakve pažnje niti obzire evropske.
U očima ove štampe, Srbija i njena vojska kompromitovani su za uvek, pred Evropom kao i celim svetom, i u slučaju bilo kakve opasnosti njezine egzistencije niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu. Delo izvršeno 29 maja, i po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato i treba suditi kao proste zločince, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose.
DEVETSTO TREĆA,Dragiša Vasić , Beograd 1925, prilozi za istoriju Srbije od 8. jula 1900. do 17. januara 1907, Republika broj 310-311, 2003.
„Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost,odanost i privrženost živome Aleksandru – taj ne može verovati, da je taj isti Inokentije, na glas da je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve… Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili,umire bez najmanje utehe, koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti,dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem Ciganinu odaje! Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše ‘blagovjerni gosudar’… Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom, da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunka svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Aleksandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogorčeni što ona radi kao kraljica…“
*
Suprotstavljajući se reviziji ustava, Pašić, međutim, nije ustao i protiv vlade, koja je reviziju tražila. U nju nije uopšte dirao, svakako i zato što je dobro znao da ona radi samo ono što joj naredi kralj Aleksandar, a kome je on, svojevremeno, posle Ivanjdana, najsvečanije obećao da mu neće nikad praviti nikakve teškoće…
Žešći protivnici revizije oktroisanog ustava od Pašića bili su samostalni radikali (samostalci) – oni koji su u svoje vreme najoštrije napadali taj isti ustav. Za njih je i sama vlada, koja je pokrenula pitanje revizije ustava, vlada generala Cincar-Markovića, bila neprihvatljiva. Već u njenom obrazovanju oni su videli akt nasilja.“Neka se“, pisao je „Odjek“, organ samostalaca, „Cincar-Marković ne oslanja na mnoge primere nekažnjenog nasrtanja na jedan narod i ustavne tekovine…
Jednog dana, kada se ponos narodni prene, kada se strah umrtvi, kad javni moral dobije jaka potkrepljenja, kad se pregaženi zakon uzbudi, kad se ukinuti ustav podigne, mogu, taj pogaženi zakon i taj ukinuti ustav, da zatraže zadovoljenja i da strahovito udare na svoje krvnike…
Svakom nasilju mora doći krvav kraj, a pre a posle!“
Bila je to otvorena pretnja vladi, a u prvom redu kralju Aleksandru. Ali kralj se na nju nije osvrtao. Nastavio je po svom. Njega nisu mogle zaustaviti ni demonstracije do kojih je došlo 23. marta 1903. godine i tokom kojih su četvorica demonstranata ostala na mestu mrtva, dok je više njih bilo koje teško a koje lakše ranjeno.
Otvaranje vatre na demonstrante navodno je zahtevala i kraljica Draga… Dok se general Cincar-Marković telefonom iz dvora dogovarao sa upravnikom grada o merama koje bi trebalo preduzeti protiv demonstranata, kraljica Draga je prišla aparatu i razjareno doviknula šefu policije: „Pucajte u meso!“
To tvrdi u svojim zabeleškama supruga generala Cincar-Markovića, a prema kazivanju svog muža, ističući da je na to njen suprug „gotovo otrgnuo“ slušalicu iz kraljičinih ruku i „oštro“ je opomenuo: „Veličanstvo, ovde nije Vaše mesto, a najmanje možete mimo odgovornog ministra davati ma kakve naloge područnim mi organima“.
„Krvave demonstracije“, kako je martovske demonstracije nazvao i austro-ugarski vojni ataše, učvrstile su kralja Aleksandra u uverenju da je hitno potrebno da promeni ustav i da sa jednom jakom vojnom vladom uspostavi red i mir u zemlji. Vladimiru Jovanoviću je on navodno rekao, odmah posle demonstracija, da, ako treba, za odbranu prestola „da odlete pet-deset hiljada glava, neka odlete!“
Drugog dana po demonstracijama, kralj Aleksandar je izvršio državni udar, jedan svojevrstan državni udar.
Posebnom proklamacijom obustavio je važnost ustava od 6. aprila 1901. godine, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, ukinuo sve glavne zakone, pored ostalih i Zakon o štampi. U ovoj proklamaciji on je rekao, da se, „kao nosilac takovske zastave i srpske narodne misli“, na to odlučio da bi „otadžbini povratio red, slogu, stalnost i snagu“.
Mada je stigao u Beograd posle svršenog čina, u rano jutro 29. maja 1903. godine, Popović je nastupio vrlo autoritativno. On treba da je odmah uzeo svu vlast u svoje ruke.
Po Krsti Cicvariću, on je postao – diktator…
Kao jedan od glavnih vođa zavere, Popović je predvodio izaslanstvo koje je odmah posle prevrata otputovalo u Ženevu, Petru Karađorđeviću u susret. Neospornog umeća da se nametne, i jake energije usto, Popović je posle 29. maja 1903. godine postao neka vrsta državnog kancelara. U mnogo slučajeva njegova reč bila je čak starija od vladaočeve…
Skoro sve do svog penzionisanja (tobož po „ličnom rodoljubivom pristanku“, kako je glasilo zvanično saopštenje), a u stvari da bi se zadovoljila vlada Engleske, Popović je maltene svuda bio prisutan. Nije se znalo „da li je više ministar-predsednik, ili – ministar vojni, ili komandant aktivne vojske, ili upravnik varoši Beograda, ili predsednik višeg vojnog suda, ili šef tajne policije, ili mitropolit, ili komandant Dunavske divizije“.
Ovog mišljenja bilo je i poslanstvo Austro-Ugarske u Beogradu. Iz izveštaja koje je ono slalo u Beč (poslanik za sebe, a vojni ataše za sebe) sve je to više nego vidljivo. U izveštajima austro-ugarskog poslanstva Popović je označen i kao siva eminencija na dvoru. Isticano je da on ima toliki uticaj, da se kralj Petar ne usuđuje ništa da preduzme bez njegovog „amina“.
Što je Popoviću uspelo da se nametne kralju Petru u toj meri, u kojoj se bio nametnuo, bilo je više razloga…
Kralj Petar je, pogotovu u prvim mesecima svoje vladavine, pokazivao veliku neodlučnost kad je trebalo nešto rešiti, zauzeti stav po nekom pitanju. Takvim svojim držanjem, on je potvrđivao reči Pere Todorovića, da je kralj Aleksandar Obrenović bio „dete po mladosti“, kralj Petar pak „dete po starosti“, a da „po sredini stoji Srbija i plače“.
Glavni, zapravo najglavniji razlog što se kralj Petar toliko dao uplivisati od Damnjana Popovića treba da je bila njegova pismena izjava – da će po dolasku na presto Srbije zaverenike „tretirati privilegovano“ i u svakom pogledu izlaziti im u susret.
U toj izjavi, koju je Popović navodno „izmamio“ od kralja Petra u Ženevi, i čuvao kod sebe kao najveću vrednost, stajalo je, prema austrijskim saznanjima, pored ostalog sledeće:
„Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji“.
Prvobitan cilj zavere bilo je odstranjenje kraljice Drage s dvora. Samo to. Protiv kralja Aleksandra (i prema austrijskim dokumentima) u prvi mah ništa nije planirano. Tek kasnije, takoreći u pretposlednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar – i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovog predstavnika u Beču, Jaše Nenadovića, koji je bio u stalnoj vezi sa zaverenicima u Beogradu.
General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, Dragomir Rajović i neki drugi članovi glavnog zavereničkog odbora izjasnili su se za izbor jednog stranog princa za kralja Srbije. Otac majora Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema nikakve potrebe da se na presto dovodi nova dinastija. Nasuprot svom ocu, major Luka Lazarević bio je za to, da vladar Srbije bude crnogorski princ Mirko, već i zato što je on ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je preko svog oca bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije.
Za princa Mirka bio je i Damnjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i prihvaćen kao kandidat za kralja Srbije.
Hadži-Toma je izdvojio iz „svoje duboke kese“ 50 hiljada dinara, i taj je novac isplaćen dvojici posebno važnih oficira za zaveru – potpukovniku Mihailu Naumoviću i poručniku Ljubi Kostiću, tvrdi advokat Novaković. Vođ antizaverenika, međutim, Milan J. Novaković (zabeleška u dnevniku od 1. avgusta 1903. godine) kao darodavca novca za isplatu pomenutih oficira pominje Đorđa Vajferta, vlasnika najveće pivare u Srbiji i čitavog niza rudnika – od rudnika lignita kod Kostolca pa do rudnika bakra u Boru i starešine masonske lože „Pobratim“, u kojoj je postojala posebna „Patriotska kasa“, iz koje je finansirana propaganda u srpskim krajevima pod tuđinskom vlašću.
Andre Bar piše, da je kralj Aleksandar „za vreme od šest meseci gotovo svakodnevno dobijao anonimna pisma, u kojima mu je nagoveštavano da će biti ubijen“. U nekim od tih pisama navođena su i imena zaverenika, među kojima su se nalazile i ličnosti opšte poznate kao privrženici dinastije Obrenović.
Pojedini zaverenici slali su kralju dostave protiv samih sebe…
Tek što su izmrcvarena i gola tela kralja Aleksandra i kraljice Drage bačena kroz prozor u dvorski park, vođstvo zavere se upustilo u raspravu o tome kakvu vladu treba obrazovati – vojnu ili civilnu. U prvi mah izgledalo je da je većina za formiranje jedne „čisto vojničke revolucionarne vlade“ na čelu sa Damnjanom Popovićem. Na kraju, međutim, prevagnulo je mišljenje da se vlada „stvori iz civilnih redova i to iz predstavnika sviju stranaka, ali da ona bude pod kontrolom zaverenika i direktno bude potčinjena pukovniku Damnjanu Popoviću“.
Uz sve probleme s kojima se država morala suočavati posle prevrata, postojao je i jedan poseban problem, koji se ticao hajdučije i kriminala uopšte. Od formiranja prve vlade posle prevrata, pa do 15. maja 1905. godine, za hajduke su proglašena 64 lica, većina iz Šumadije. Broj ubistava je u ovo isto vreme premašivao brojku od 700 godišnje.
Krađama se ni broj nije znao, toliko ih je bilo – blizu 600 mesečno. Prema podacima objavljenim u službenom listu (Srpske novine, broj 101), samo u 1904. godini u Kasacionom sudu bilo je na rešavanju 7.050 krivičnih dela – više nego što je ikad zapamćeno u Srbiji.
Hajdučija je ipak bila jedno od najvećih zala koja su snašla Srbiju posle 29. maja 1903. godine. Razbojnici -odmetnici su činili takva nedela da se ljudima i od samih priča o tome ježila koža…
Upravo u 1904. godini, od proleća do jeseni, počinjeni su mnogi svirepi zločini. U selu Viru, u Boljevačkom srezu, hajduci su 8. maja te godine na vatri ispekli jednog seljaka – Lazu Živanovića. To isto, istog dana, hajduci su uradili sa Dragićem Miloševićem u selu Bučju, u Zaglavskom srezu. Dvadesetog avgusta pak, hajduci su „iščerečili“ Perišu Čolovića iz Ljutica, odsekavši mu glavu, ruke i noge…
Pojava korupcije u jakoj meri bila je takođe jedno od obeležja nove ere nastale posle 29. maja 1903. godine. Novine su o tome stalno pisale, osobito ukazujući na korupciju u državnoj upravi…
„Politika“ je, na primer, u broju od 10. aprila 1904. godine, u članku pod naslovom „Skandal u ministarstvu vojnom“, iznela, da je u ovoj ustanovi došlo do tuče između načelnika Ž. Babića i narodnog poslanika M. Arsenijevića – zbog provizije za vatu.
Ovaj slučaj korupcije nije bio jedini kad se radilo o nabavkama za potrebe vojske. Njih je bilo sijaset i od njih je stalno dolazilo od 1904. pa sve do povlačenja srpskih armija u Albaniju, 1915. godine.
Godine 1908, pred aneksiju Bosne i Hercegovine, otkriveno je, tako, da je Balkanska banka isporučivala vojsci žito pomešano sa peskom…
Jedna veća afera u snabdevanju vojske otkrivena je u julu 1910. godine. Tada su uhapšena dva pukovnika – Vlajić i Rašić, odgovorna za prijem artiljerijske municije kupljene u inostranstvu. Zbog ovog slučaja ministar vojni, Stepa Stepanović, bio je primoran da podnese ostavku…
I usred Prvog svetskog rata izbijale su afere u vezi sa snabdevanjem vojske. Prema „Politici“ od 3. maja 1915. godine, u aferu koja se odnosila na liferacije opanaka srpskoj vojsci bilo je umešano više uglednih beogradskih trgovaca i nekoliko oficira visokih činova.
Organ crnorukaca, „Pijemont“, u broju od 30. septembra 1914. godine, u vreme kad je srpska vojska vodila krvave bitke sa austrougarskim korpusima, u napisu „Liferanti truju vojsku“, zatražio je najstrožiju kaznu za beogradskog milionera (i rezervnog oficira) Konstantina – Koču Popovića, sopstvenika parnog mlina „Zaharija“ – zbog isporuka neispravnog brašna za ishranu ljudstva i neispravnih mekinja za ishranu stoke.
U potpuno bezopasne protivnike kralja Petra, i monarhizma u Srbiji, spadala je ona grupa intelektualaca koju su činili Jovan Žujović, Jovan Skerlić, Boža Marković, i s njima, ali kao grupa za sebe, liberalni prvaci – Stojan Ribarac, Vojislav Veljković i za zaveru od 1903. godine toliko zaslužni Đorđe Genčić.
Nerealno procenjujući situaciju, Žujović, Skerlić i Marković su sa svojim istomišljenicima pokušali da odmah posle prevrata pretvore Srbiju u republiku. Oni su to i objavili u „Dnevnom listu“ – 31. maja/12. juna 1903. godine, ali su, pred pretnjama zaverenika, brzo odustali od svega. Na neki način, s njima se dogodilo isto što i sa Dragišom Stanojevićem, socijalistom pa radikalom, pa opet socijalistom, koji je 1868. godine, po ubistvu kneza Mihaila, pokušao da proglasi republiku…
Uistinu, pitanje oblika vladavine u Srbiji posle prevrata nije se uopšte ozbiljno postavljalo. Čak ni teorijski. Objavljivanje članka u „Dnevnom listu“ za republičko uređenje Srbije, odmah po 29. maju, nije bilo ništa drugo do -„platonska manifestacija“. Bilo je dovoljno da jedan podoficir sa grupom vojnika upadne u redakciju „Dnevnog lista“ i uzapti sve odštampane brojeve, a da vođe zavere podviknu na zagovornike republike (Skerlića, Markovića, Žujovića), pa da zamre svaki razgovor o republici, a kamoli akcija za njeno uspostavljanje, kaže Milan Grol.
Dok se Genčić, tako, ubojitim rečima obračunavao sa antizaverenicima i njihovim organom, pojedini oficiri -zaverenici od 29. maja, činili su to na svoj – i za ondašnje prilike ne baš primeran način. Fizički su napadali svoje protivnike, a novinare, koji su ih ružili držeći stranu antizaverenicima, kad tukli, a kad pozivali na dvoboj…
Kad je pomilovana grupa podoficira i oficira iz kragujevačkog garnizona, vođ antizaverenika, kapetan Milan J. Novaković, već se nije nalazio među živima. Bio je ubijen u zatvoru, kako je već rečeno. Ubistvo kapetana Novakovića izazvalo je veliko uzbuđenje u javnosti. Došlo je i do masovnih demonstracija u Beogradu…
Ubistvo je ocenjeno u javnosti kao vrhunac policijske samovolje. Jedan od retkih listova koji je pokušao da opravda vladu zbog ubistva kapetana Novakovića (i njegovog sadruga u zatvoru, takođe Novakovića po prezimenu) bila je“Samouprava“. U broju od 21. septembra 1907. godine, organ Radikalne stranke je pisao, da su ubijeni bili „suludi ljudi, koji u ovoj zemlji nisu priznavali ništa osim svoje samovolje i nekog uobraženog prava. Ti su ljudi uporno ignorisali i izigravali suverenu volju Narodnog predstavništva i sledstveno i celog naroda, koja se u nekoliko puta izlivala u potpuno određenu formu primanja i odobravanja dvadeset devetog maja…“
Godina u kojoj je rešavano topovsko pitanje, 1905, bila je godina vrhunskog nezadovoljstva glavnih vođa zavere od 29. maja 1903. kraljem Petrom. Pre svega zbog toga, što je kralj Petar dao saglasnost da se ispune zahtevi Engleske…
To nezadovoljstvo bilo je toliko, da su zaverenici, na predlog Damnjana Popovića, uzeli u razmatranje udaljenje kralja Petra s prestola.
Lično Svetolik Jakšić bio je za to, da na presto Srbije dođe austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand. Ako to ne bi moglo da se ostvari iz bilo kojih razloga, u obzir bi došao jedan nemački princ i, eventualno, italijanski vojvoda od Aoste. Nasuprot Jakšiću, neki drugi pripadnici vođstva grupe, pukovnik Miloš Vasić, bivši vojni ataše Srbije na Cetinju, injegov kum – penzionisani general Mihajlo Magdalenić – bili su za to, da na presto Srbije dođe crnogorski princ Danilo. Oni su sa crnogorskim princom bili uspostavili kontakt i poslali mu, uz drugi pismeni materijal, i kopiju jednog pisma koje se ticalo učešća kralja Petra u prevratu od 29. maja 1903. godine…
Posle penzionisanja glavnih zaverenika na zahtev Engleske, a pod uslovima koji su oštro kritikovani u Narodnoj skupštini od strane poslanika opozicionih stranaka („kao zloupotreba zakona o činovnicima“ i kao „oštećenje državne kase“) mladi zaverenici prosto su razmahnuli krilima. Sad više nisu bili upućeni na vođstvo zavere od 29. maja 1903. godine, i mogli su potpuno samostalno da odlučuju i šta će i kako će raditi. Po broju gledano, mladi zaverenici nisu bili neka snaga. Ali su zato bili monolitni. Po međusobnoj privrženosti oni su ličili na musketare – gde jedan tu i svi ostali. „Njih je zajednicom činila pre svega ideja za čije su se ostvarenje borili“, kaže Milan Ž. Živanović. U početku usredsređena pre svega na to da ojača svoj položaj u vojsci, osigura svoj privilegovani status u njoj, grupa je vremenom stala pokazivati sve veću težnju da vrši ulogu kontrolora ne samo u vojsci, nego i na dvoru i u celom društvu. Zbog ovih svojih očevidnih težnji, grupa je stalno bila s nekim u sukobu i stalno je pretila preduzimanjem“poslednjih mera“, izvršenjem jedne „nove revolucije“, ako treba.*Ustav Crne ruke, pronađen u Solunu, potpisali su, kao članovi Vrhovne centralne uprave, Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević-Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović-Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović-Pilac.Cilj organizacije bio je „ostvarenje narodnih ideala – ujedinjenja Srpstva“. Njen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu 2. Ustava,organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga joj je „institucija apsolutno tajna za širi krug…“U članu 4. je rečeno, da za „ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj“, i da „sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive…“
*
Bogdan Radenković je bio onaj član vođstva koji je smatrao da Crna ruka, ako se s njom želi postići nešto značajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis treba da je, pak, mislio, da Crna ruka treba da bude pre svega vojnička organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Ali se na kraju priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se u mnogome podudaralo sa shvatanjem Ljube Jovanovića-Čupe – da Crna ruka treba da postane jedan pokret, jedna politička partija, čak.*Početak četničke akcije obznanio je veliki zbor, održan 17/30. avgusta 1903. godine pred spomenikom kneza Mihaila u Beogradu pod parolom – „Sloboda svima neoslobođenim Srbima sa Srbijom zajedno ili smrt i samoj Srbiji“.
Ocenjujući četničku akciju, Ljuba Davidović je svojevremeno rekao, da svaka srpska glava koja padne u Makedoniji predstavlja „novu krvavu tapiju kojom se dokazuje pravo Srbije na Jug“.Za socijal-demokrate u Srbiji, učesnici u četničkim akcijama nisu bili patriote, već pre – razbojnici. Povodom bančenja jedne grupe četnika u Beogradu, po povratku iz Makedonije, „Radničke novine“ su pisale, da je „bedni Beograd“ postao opasan grad, da su komite – „guba, koja se mora iskoreniti svim sredstvima“.Govorilo se u ovo vreme i to, da su navodno u Beogradu sagrađene mnoge kuće i otvorene trgovačke radnje od novca koji je odvajan za četničku akciju ili pak od novca koji su četničke vođe opljačkale u Makedoniji.
…
U Narodnoj skupštini 1912. godine, na Crnu ruku je ukazano i kao na jednu od najvećih opasnosti po parlamentarizam u Srbiji. „Svima reakcionarima“, rekao je socijal-demokrata Dragiša Lapčević, na primer, „bio je bauk konvenat Jakobinaca, ali svima prijateljima slobode mora biti bauk konvenat Crne ruke. Konvenat Jakobinaca i konvenat Crne ruke u jednom su slični: u jednoj surovoj doslednosti. Kao što su Jakobinci bili konsekventni republici, tako isto je Crna ruka konsekventno monarhistična; Jakobinci su bili konsekventni revolucionari, ljudi iz Crne ruke konsekventni reakcionari. Narodna skupština mora o tome voditi računa zbog toga, što je Crna ruka stavila u prvi red svojih prignuća uništavanje parlamentarizma, a zadržavanje kakve Narodne skupštine, onakve kakva je bila pod Vladanom i drugim vladama, koja bi bila ne senka narodnog parlamenta, već gorka ironija toga“.
Izvor: Izvor: Vasa Kazimirović, Crna ruka, Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917.godine, „Prizma“ Kragujevac i „Centar film“ Beograd, Kragujevac
(elektronska biblioteka SCRIBD, takođe, Republika broj 310-311, 2003 )
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
