Povratak Karađorđevića – Aleksandrova formula

Ko je doneo odluku o Aleksandrovom dolasku u zemlju i da li je to pomerilo političko klatno u Srbiji? Jedna odluka o kojoj je možda odlučivala dinastička sujeta, možda zbunjeni savetnici, možda poljuljana opozicija, dodirnula sva pitanja ove zemlje? Šta će se desiti 13. decembra 1991?

„Relikvija bez uticaja“, kako je BBC nazvao prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, pretvorena je izgleda u novi, nezanemarljiv politički faktor, tokom dva dana jedne uzbudljive emocijama nabijene posete. Formula kojom je prognani Prestolonaslednik osvojio Beograd je jednostavna: „Mir kroz pregovore. Sloboda kroz parlamentarnu demokratiju. Nacionalni ponos i ekonomski napredak.“ Objava njegovih ambicija zapravo otkriva da on misli na parlamentarnu monarhiju evropskog tipa: „Spreman sam da se borim za ekonomsku pomoć, za političke slobode koje su temelji napretka i za samoopredeljenje slobodnih naroda.“

Aleksandar je u Beogradu, nekažnjeno izgovarao reč „mir“, od koje su strepeli mnogi političari u Srbiji i pritom nije bio razapet na krst već oduševljeno podržan.

Na toj tački Aleksandrovim dolaskom možda se ubrzava jedna mirotvoračka kristalizacija u Srbiji, što će biti jedan od paradoksa vremena u kome živimo. Srpski mirotvorci će možda biti malo ljubomorni na ovakav nagoveštaj obrta, da poruka „give peace chance“ dođe sa nacionalnog pijedestala u trenutku kada jedan rat ulazi u svoju najdramatičniju i najbesmisleniju fazu.

Onog dana kada je Aleksandar dolazio, u Beogradu, u Pionirskom parku par hiljada ljudi se sakupilo da zahteva da se sačuva Dubrovnik. Filozofsko društvo Srbije zahtevalo je jednim pismom od Slobodana Miloševića da se distancira od postupaka JNA i da je upozori da ne čini ratne zločine.

Da se „ratni lobi“ zbog toga nervira, govori jedan uzgredni događaj: drugog dana Aleksandrove posete, na Terazijama je pretučen Pavluško Imširović, mirotvorački aktivista, koji optužuje jednog beogradskog inspektora da mu je pretio da će poslati četnike da ga „izrezbare“.

U trenutku kada je rat došlo i otvoreno rusko protivljenje ratu u Jugoslaviji, možda je otvorena i nova politička mogućnost, da se projektuje mirno razrešenje, opcija koja je od strane grlatih do sada bila proglašavana za „izdajničku“.

Funkcioneri socijalisticke stranke Aleksandar Bakočević i Petar Škundrić, skinuli su rukavice i o Karađorđevićima dali izjave iz starih čitanki.

OTKRIVANJE MIRA: Svojom pojavom Karađorđević možda počinje uticati da se javno mnjenje počne pomerati ka centru i ka standardnim, građanskim vrednostima, a opozicija da se oslobodi svoje ratne retorike.

Srpske opozicione partije iz bloka koji pripada demokratskoj opciji, do sada su bile neodlučne kada je u pitanju podrška antiratnoj pobuni u Srbiji, a sada su nešto otvorenije i energičnije su počele govoriti o miru. Dragan Veselinov: „Ova poseta ne odgovara ratnim huškačima, sistemu represije i onima koji ne žele da veruju u napredak i veze sa Evropom“. Vuk Drašković; „Nacionalni interesi se već sada ne poklapaju sa armijskim interesima. Nije, naprimer, srpski interes da se bombarduje Šibenik“ i „Ako gospodin Bakočević govori da Srbija nije u ratu i da joj nisu potrebni nikakvi ratni ciljevi, zašto onda Sejdo Bajramović, donosi zakone da pod pretnjom smrtne kazne mladići moraju da idu da ginu? Zašto šef socijalističke poslaničke grupe šeta u maskirnoj uniformi?“

U odboru za doček na Aerodromu Beograd bili su ljudi koji su se i u martu i posle marta otvoreno izjašnjavali protiv eskalacije rata: dr Ivan Đurić, dr Dragan Veselinov, Vidosav Stevanović i, pre svih, književnik Dušan Kovačević.

Prisutni su bili i ljudi drugih nazora, naprimer, Matija Bećković, za koga kažu da je imao izvesni autorski doprinos Patrijarhovom pismu Aleksandru da ne dolazi, što mu je , kako kažu oni koji su bili bliže, Nikola Milošević tu na licu mesta, u Surčinu grubo prebacio. Jedna druga pretpostavka međutim upućuje na to da je pomoć Patrijarhu stigla iz srpske vlade, preko ministra vera Dragojlovića, koji „ne izlazi“ iz Patrijaršije.

ZABORAVLJENA VEĆINA: Mada je dočekan u nacionalnom dekoru, Aleksandar je samo jednom sebe definisao kao „zaštitnika svih Srba, ma gde oni bili“, ali naglašavajući da sebe vidi kao „ambasadora mira“ i u tom kontekstu ostao je veran političkim načelima koje je formulisao u Londonu. Čak i neki opozicioni političari za koje se ne bi moglo reći da su monarhisti misle da bi postojanje monarhističke institucije u Srbiji, moglo pomoći za okupljanjem Srba, koji bi posle raspleta u velikom broju mogli ostati u drugim državama bez ikakvog oslonca.

Ta nijansa nije ostala bez odjeka: Vuk Drasković je u sredu 8. oktobra rekao da bi Srbe iz Hrvatske u Hagu trebalo da predstavlja umereni profesor dr. Milorad Pupovac, jer predstavnici Krajina predstavljaju samo manjinu tamošnjih Srba, dok je sudbinu većine (u Hrvatskoj van pokrajina ostaje po njegovoj računici oko 600.000 Srba) „zaštitnički“ srpski režim u Beogradu potpuno zanemario. On misli da Srbija treba da štiti Srbe u Hrvatskoj onako kako Austrija štiti svoje sunarodnike u Južnom Tirolu.

Nešto se slobodnije počelo govori o različitim opcijama za uređenje odnosa u Jugoslaviji.

EVROPSKI GOVOR: Jedan sagovornik „Vremena,“ za koga bi se moglo pretpostaviti da lično poznaje Aleksandra, kaže da on ne poseduje vrhunsko znanje, ali da, kao i svi vaspitani ljudi, ono što zna, zna temeljno. Po tom izvoru, Aleksandar temeljno zna šta su mogućnosti ovog prostora, govori kao što se govori u EZ, bliske su mu ideje federacije i konfederacije i zna da se nacionalni interesi brane mnogo bolje u širim asocijacijama nego u malim zatvorenim zajednicama. To je upravo suprotni model mišljenja od onog koji trenutno vlada u Srbiji. Aleksandar je svojevremeno davao podršku programu koji je trebalo da sprovede Ante Marković, koji je Evropa podržavala.

Aleksandar je u Beogradu govorio o miru, pregovorima, i nadi.

Njegov sin je osvojio mnjenje rekavši: „Deca ove zemlje zaslužuju bolju budućnost“ i „Daj bože mir našoj zemlji“. Emocije Beograđana Aleksandar je definisao je kao „krik dubokih osećanja očaja i ljutnje protiv četrdesetpet godina pritiska, siromaštva i nedostatka slobode“ i kao „vapaj za pomoć – pomoć da se ukloni jaram neuspeha, birokratije i gušeće centralne vlasti i kontrole“.

Mada je izgovorio nekoliko gorkih reči protiv despotije, i gušeće centralne kontrole, Karađorđević nije posebno iritirao vlast u Srbiji, koja je pokušavala da bojkotuje i politički marginalizuje njegovu posetu, ali i da se ne istakne u suprotstavljanju. (Milicioneri u Topoli, su na dan prestolonaslednikove posete bili gologlavi, da ne bi petokrakama izazivali rojaliste, ali je zato bilo malo sitnih pakosti: noću kod Narodne biblioteke Srbije ispisano nekoliko uvredljivih parola, delegacija za doček nije mogla da dobije prostorije na aerodromu ni za najnužniji tehnički dogovor, a spomenik Neznanom junaku na Avali ostavljen je neosvetljen, tako da su venac polagali penjući se pipajući po mraku, stepenik po stepenik.)

Bojkot od strane vlasti je, po viđenju nekih članova Odbora za doček, bio apsolutan; niko od zvaničnika se nigde nije pojavio, policija nije reagovala na službeno podnete zahteve i nije bilo nikakvog obezbeđenja.

Vuk Drašković najavio je da će uskoro objaviti šta se sve zbivalo između Londona i Beograda u predvečerje Prinčeve posete, što će, kako on nagoveštava, optužiti srpski režim. Tvrdi da je iz neke „centrale SPS u Bosni“, stigla čak i pretnja da će, kad bude kročio na zemlju u Surčinu, prestolonaslednika ubiti „čovek kome ne želim da izgovaram ime“.

IGNORISAN POZIV: Aleksandar je prvog dana svoje posete izrazio nadu da će se sresti sa Miloševićem. Kad je poziv na večeru stigao Miloševiću, čiji jezik otkriva da je dosta čitao epske pesme, ovaj je, verovatno, samo promrmljao „jedna zemlja a dva gospodara, carovati oba ne možemo“…

Ni Milošević, niti iko iz srpske vlasti nije prisustvovao dočeku, ni večeri sa političkim ličnostima. Jedino je Aleksandar Prlja sa svećom u ruci odstojao uz ministra vera u Sabornoj crkvi za vreme parastosa Aleksandru I. Van crkve Prlja je bio bukvalno ispljuvan.

Dve ličnosti na kraljevskoj večeri mogle su, doduše, predstavljati Miloševićeve glasnike: Rajko Vračar, rektor BU i, po nekim viđenjima, Radovan Samardžić. Socijalisti su ostali kod upozoravajuće izjave koju je pred posetu dao dr Borisav Jović u svojstvu predsednika SPS: „Verujem da Aleksandar Karađorđević lično neće tome (politizaciji posete) težiti „.

ČETNICI PROTIV KRALJA: Zanimljivo je i da je Mirko Jović, sa Milićem od Mačve, Dragošem Kalajićem, ocem Filaretom i Veselinom Đuretićem u toku Aleksandrove posete organizovao u Sava centru skupštinu svoje stranke, pokušavajući da je reklamira neosnovanom najavom da će mu se priključiti neki od mlađih Karađorđevića.

Moto tog skupa bio je „borba protiv Evrope“, nešto sasvim suprotno od paketa koji je Aleksandar raspakovao u Beogradu. Srpski nacionalni ekstremisti, po nekim izvorima, ne bez dosluha sa režimom i vojnopolicijskim kompleksom, u koji spada i profesor policijske škole dr. Budimir Košutić, računa još na podršku onih koji su u Rusiji stajali iza Ključkova i Jazova.

EVROPSKA OPCIJA: Sudeći po dobro obaveštenim sagovornicima, Aleksandar do januara prošle godine nije imao „krunske“ ambicije, govorio je da samo želi da se vrati i služi svojoj zemlji, kao što je Tomislav govorio da u njoj želi da umre. Od tog doba počeo je, izgleda, da veruje da bi mogao biti prihvaćen i kao kralj. To njegovo uverenje sada je, očito, učvršćeno.

Srpski režim se i posle svega izgleda trudi da pridobije nekog Karađorđevića. Zato su preko „nadstranačkog“ Košutića ipak pokušali da povratku Tomislava Karađorđevića naprave svoju kraljevsku svečanost. U tom kontekstu je interesantno da je mauzolej na Oplencu bilo odjednom moguće osveštati. Tomislav je dobio veći prostor na beogradskoj televiziji od Aleksandra, a vest o prestolonaslednikovoj poseti bila je prve večeri kraća od vesti o nekoj tribini SPS, što je bio razlog da se u Televiziji Beograd te večeri usijaju telefoni od protesta gledalaca. Tomislav je dobio prvu stranu „Ekspres politike“, istog dana kada je

Aleksandrov intervju objavljen na četvrtoj strani „Politike“ its.

KO JE ODLUČIO O DOLASKU: Neki od upućenijih kažu da je to insistiranje režima da se dovede Tomislav možda ubrzalo Aleksandrovu odluku da dođe. Sporovi u samoj dinastiji oko toga da li da se vrati u zemlju ili ne i na čiji poziv, su nesakriveni, ali razrešeni. Izvesnu ulogu mogao je igrati „Tomislavljev slučaj“, a neki nagoveštaji pokazuju da je nezanemarljivu ulogu, po tradiciji, igrala i ženska sujeta. Serija počinje sa „Aleksandrova druga žena nije iz kraljevske kuće“, o ostalom se može ugodno nagađati.

Aleksandrovi savetnici, koji su veoma različiti, mogli su biti u priličnoj konfuziji naročito posle Patrijarhovog pisma da Prestolonaslednik ne dolazi. Jedan sagovornik „Vremena“ kaže da njegovi savetnici nisu, kako neki tvrde, samo bivši „Zboraši“, sada pravoslavni Jugosloveni, već skup veoma različitih ljudi.

Mnogi iz tog sveta teško su preživljavali izbegličke raskole, neki su se, u znak protesta, selili od jedne zavađene crkvene opštine do druge zavađene crkvene opštine, od zvanične SPC, preko raskolničke američke, dolazeći do Ruske pravoslavne crkve nezavisne od Moskve pa i do Ruske crkve koju kontroliše Moskva.

U definisanju svoje političke fizionomije Aleksandar je, kažu, ipak, samostalan od svojih savetnika i od najvećeg broja emigrantskih grupa, i odluka o dolasku je verovatno, pre svega njegova. Bilo kako bilo, krenuo je na put i otkrio svoje političke ambicije, nudeći „službu Otadžbini“, „sa svim njenim mogućnostima da postane punopravni član Evropske zajednice“. Preporučivao se političkoj volji svojih unesrećenih zemljaka, ubeđujući ih da on lično ima iskustva sa tržišnom ekonomijom, u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi…

DIPLOMATSKI SAVETI: On je zapravo još u Londonu najavio da dolazi sa politčkim ambicijama: „Ovo je vrlo teško vreme za nas i ja hoću da učinim sve što mogu da se obezbedi mirna, uspešna i demokratska budućnost za našu zemlju“. Pri polasku u London prestolonaslednik Aleksandar je izjavio da će napisati pismo Predsedniku Evropske zajednice kome će preneti utiske o svojoj poseti („Moj apel za mir, slobodu i parlamentarnu demokratiju naišao je na veliku podršku naroda“… i „Moja glavna poruka o potrebi mira i umerenosti dobro shvaćena i primljena…“) i da će „dati svoje predloge za rešenje problema sa kojima se zemlja suočava“.

Mada neki kažu da londonska kraljevska kancelarija povremeno kontaktira sa Forin ofisom, koji smatra institucijom prijateljske vlade, nema potvrde da je Aleksandar pred polazak u Beograd imao kontakt sa engleskom vladom ili zapadnoevropskom diplomatijom pre dolaska u Jugoslaviju, mada jedan izvor kaže da je takve kontakte imao i da su mu Englezi u prvi mah savetovali da ne dolazi, zbog komplikovanih prilika u zemlji, a potom su taj put, navodno podržali.

Jedan naš sagovornik kaže da njegov politički domet ne ide tako visoko. Njegovi politički kontakti se ipak svode na rođačke veze sa pojedinim kraljevskim kućama. On sam izjavio je da ceni i poznaje mnoge socijaldemokratske lidere.

Njegova politička retorika, međutim, pokazuje da on govori ono što evropski političari govore balkanskim pregovaračima.

Još uzbuđen od prvog susreta sa Beograđanima, Aleksandar je već prvog dana kratko rekao novinarima u beogradskom „Interkontinentalu,“ da će predložiti „dijalog u Ženevi u kojima bi učestvovali predstavnici svih političkih stranaka, svih religija i nezavisni intelektualci, koji su dugo proučavali problem“. To je izazvalo špekulacije da možda Aleksandar služi kao jedan od mostova pomoću kojih će se pregovori preneti iz Haga u Ženevu, kako bi se napravio spoj između KEBS i EZ i kako bi se jugoslovenski ratnici nekako priveli u Švajcarsku, gde bi se u pregovore uključili Rusi i Amerikanci. Rusi i Amerikanca su kroz ta vrata prošli sami.

Pred polazak u Beograd, Aleksandar verovatno uopšte nije imao takvu težinu, ali u ovoj situaciji ni jedna opcija nije sasvim za odbacivanje. Ako bi se prihvatila njegova ideja o Ženevi, pregovori bi se možda osloboditi ograničenja koje predstavljaju vladajuće stranke. Opozicionari koji su se sreli pre mesec dana u Ženevi predstavljali su čak 40 odsto birača koji, praktično nisu zastupljeni u Hagu.

ZNAK ZASIĆENJA: Na Svetosavskom platou u Beogradu i u Topoli masa je Aleksandru i malom Petru skadirala „ostani, ostani“ i u isto vreme „odlazi Slobo“. U Topoli se jedna starija žena gurala da pošto poto dođe u prvi red pred crkvom na Oplencu. Neki šeret joj dovikuje: „Šta je, glasala si za Miloševića, a sad se guraš?“a ona, bez pauze i bez predaha, daje sociološki slikovit odgovor: „Jes’ glasala! `El mi dete išlo dva dana na demonstracije, jaknu iz Italije, nije dvaput obuklo, sad mož’ da je baci, upropastilo, dva dana sam sama stoku ranila, pojela sam se, ne znam `de je…“

Za potpuno razumevanje ove ispovesti treba znati da je posle devetog marta u unutrašnjosti bilo mnogo zastrašivanja, pretnji i „raspitivanja“ gde je ko tog dana putovao.

Učesnici tog spektakla su bili raznovrsni – od dinastičkih nostalgičara do obezbeđenja iz Srpske nacionalne garde, od kojih su neki prepričavali događaje iz Slavonije i iz Knina. Bilo je čak i ljudi za koje se verovalo da pripadaju Šešelju. Jedan od razbijača političkih skupova u Beogradu, taman je iz krajnika viknuo „Živeo kralj“, kada ga je ostavila zabezeknutog siktava opomena jednog republikanskog liberala koga je on jednom preplašio na tribini:“Šta se dereš barabo, kralj ti govori!“

Deo onih koji su trčali za kolonom (više je masa nosila automobile nego što su se oni probijali kroz nju) živahno je vikala „ide-mo-na-De-di-nje“, sve do spomenika Franše de Pereu, kada su razočarano zaključili: „Ovaj ide na Avalu?!“

Taj događaj ipak nije ličio na opozicione zborove. Osim „gardista“ u maskirnim uniformama, medu kojima je bio i onaj pevač iz Knez Mihajlove ulice u Beogradu, nekih seljaka sa ordenima, nekih sa šajkačama u američkim padobranskim uniformama iz 1945. i sa dvogledima, koji su glasno uzvikivali „dosta su nas ovi jahali“, tu ipak nije bilo mnogo od slike poražene „kraljevske vojske u otadžbini“.

Dugačke kolone automobila bile su parkirane u to predvečerje na autoputu čak u blizini Surčina, ljudi su napravili špalir još na Novom Beogradu; na ulici su bili obični ljudi, majke sa decom, baba sa unučićima, jedna gospođa sa stručkom sasušenog cveća, bračni parovi, čitave porodice. Jedan sedamdesetogodišnjak na Terazijama, jurnuo je ka automobilu i plačući tepao: „Jao! Prinčiiići! Da i’ poljubim!“ i ljubio staklo automobila. Svet je zakrčio praktično ceo terazijski plato od Albanije od Slavije.

Srbi rojalisti su to svoje ubeđenje demonstrirali često veoma infantilno, ne pokazujući smisao za distancu i kraljevske tabue, hteli su da poljube kraljicu, da dodirnu Prestolonaslednika, da ga opkole svojim smislom za gužvu. Organizatori ovog dočeka, a ni ovaj reporter, nisu do sada verovali da je odnos Srba prema monarhiji posle toliko vremena ostao tako neposredan. Ili je ostala samo neposrednost.

Sam Aleksandar nije krio svoje emocije, plačuci je ljubio busen trave iz Topole, donešen za tu priliku na Aerodrom Beograd, suznih očiju prolazio je Terazijama, uplakan je ulazio u malu Karađorđevu crkvu u Topoli.

U toj maloj seoskoj crkvi, ne toliko u mauzoleju na Oplencu, ta izgnanička porodica izgledala jako tužno dok su njih četvoro, sa Jelisavetom u svetloplavoj plavoj kratkoj haljini, krstili uz zaupokojnu molitvu. Vuk, Dragan Veselinov Slobodan Rakitić i nekoliko opozicionih političara stajali su diskretno i svečano pozadi, blizu uzlaza, dok se u žagoru koji se čuo iz porte moglo razaznati kako seljanke razgovaraju ko je kome tu kakav rod i šta je ko obukao…

Deo emocija sigurno je izazvan tom slikom povratka izgnanika.

Jedan opozicioni lider i sam iznenađen količinom emocija sa kojima su Karađorđevići dočekani, kaže kako Beograđani nisu hteli da izađu zbog diktature, nisu hteli zbog krize, nisu hteli zbog mira, a izašli su zbog monarhije, znači, zbog iluzija. (Sledi, naravno, slatka psovka.) Dr Ratko Božović zapaža da je epoha koja se sada zapravo završava sa „Živeo kralj!“, počela parolom „Dole kralj!“

NADA: Desilo je međutim nešto što se do sada nije očekivalo – ljudi, čak veoma uzdržani počeli su govoriti da Karađorđević donosi – nadu. To nekako dođe i prirodno u vreme rata, haosa, pogibija i raskola.

MALI PETAR: Medijska ličnost broj jedan bio je jedanaestogodišnji Petar, od onog trenutka kada je na Aerodromu u Surčinu uzviknuo: „Živela naša zemlja“, sa žustrim akcentom na „zemlja“. Kad je to ponovio u Topoli, jedan postariji seljak je mudro zaključio „ovaj će biti sposoban vladar“, a jedna seljanka je uzviknula: „u’ što lepo govori!“ uz nesuzdržano odobravanje vašeg reportera, koji je po ubeđenju republikanac, i čiji se deo bića bunio što ga taj simpatični klinac naziva „narode moj“.

Ta „zemlja“ u rečniku tog jedanaestogodišnjaka pominjana je uz „Srbiju“ i odnosila je na našu nesrećnu domovinu Jugoslaviju. Jugoslavija je pomenuta samo jednom, na Oplencu na kraju njegovog govora. To je, po svedočenju nekih organizatora, bio pažljivo isplaniran detalj, koji je trebalo da poruči da će ime Jugoslavije biti, ipak, aktuelno, makar kada Petar postane punoletan.

Ideja o kralju pomiritelju, kako je sebe Aleksandar nazvao mesec dana ranije, nije posebno pominjana, ali je sada unekoliko razrađena. Sam Aleksandar je izjavljivao da bi voleo da bude kao španski Huan Karlos. Na javnim skupovima, on svoju formulu sada sažima u poruku „mir kroz pregovore“, a u razgovoru sa novinarima on pominje kao moguće sve oblike uređenja Jugoslavije: federaciju, konfederaciju i komonvelt. U tom kontekstu otvaraju se i izvesne mogućnosti da buduća južnoslovenska zajednica sadrži u sebi i monarhije i republike, kao što EZ okuplja monarhističku Veliku Britaniju, Belgiju i Holandiju sa republikanskom Francuskom.

Aleksandar je, međutim, već imao dobre kontakte sa partijama i ličnostima praktično iz cele Jugoslavije. Sa članovima Liberalno- demokratskog saveza Slovenije, njihov razgovor je, kažu, bio srdačniji nego sto su ikad razgovarali predstavnici srpskog i slovenačkog režima. U Ženevi u junu, Aleksandar se sreo sa Žarkom Puhovskim i Zvonimirom Čičkom, da bi našli dosta zajedničkih tačaka.

Neke od srpskih projugoslovenskih političara brine vidljivo Aleksandrovo proklizavanje ka srpskoj monarhiji, koje bi, po nekim viđenjima, takođe moglo da utiče na ubrzanje dekomponovanja Jugoslavije.

Nebojša Popov misli da je svrstavanje srpske demokratske opozicije uz monarhiju znak njene građanske nepunoletnosti i da se taj potez taktički i može opravdati, ali strateški nikako. U razgovoru za „Vreme“ on kaže da bi opozicija trebalo da insistira na pluralizaciji, a nikako na homogenizaciji političkog života, bez obzira na njen glavni simbol: maršal, predsednik ili kralj.

Ratna dekompozicija Jugoslavije, veli on, mogla bi ostaviti JNA samo u Srbiji, taj savez srpsko režima i vojnog vrha bi u tom kontekstu mogao postati čvršći. Povratak dinastije bi mogao okrepiti želju za revanšom bivših četnika i to pod moćnom zaštitom, što bi moglo pojačati pretpostavke da se građanski rat prenese i u Srbiju. Vojno-policijski kompleks, po tom viđenju, verovatno neće moći da pređe simboličku granicu i da se podvrgne instrumentalizaciji od strane monarhije na čijoj je eliminaciji ustanovljena. Njihova saradnja sa sadašnjim Šešeljevim četnicima ili Jovićevim militantima, koji su bili udarna pesnica „antibirokratske revolucije“, nasuprot tome, uspešna je dokle god vojno-policijski kompleks veruje u svoju moć, pogotovo ukoliko ne gubi nadu u savez sa odgovarajućim kompleksom u Sovjetskom Savezu, koji je svojevremeno pokušao svrgavanje, Gorbačova i Jeljcina.

Krah vojnopolicijskog kompleksa, smatra Popov, teško je zamisliti bez delotvornih pluralističkih demokratskih snaga, a ako se one same toga odriču, onda je teško očekivati ne samo njegov krah, nego nema ni vitalne demokratske alternative sadašnjem stanju. Ako sada zaboravimo da se nalazimo pred neponovljivom šansom da zakoračimo u modernizaciju i demokratiju, onda se, hteli ili ne hteli, i sami otiskujemo u sukobljavanja oko izmirenja starih i neprečišćenih računa od pre deset, pedeset ili hiljadu godina, smatra Popov.

Dr Vojislav Koštunica, međutim, kaže da su u Evropi danas moguće samo ustavne, a ne apsolutne monarhije, te da se sa Karađorđevićem nudi umerenost umesto jake predsedničke vlasti. Monarh je samo nosilac nacionalnog identiteta, nikako diktator. On je čovek koji ima prezime i njegovo prisustvo u zemlji i van nje moglo bi značiti mnogo, jer sada niz diletanata zastupa srpske interese, kaže Koštunica.

U razgovoru za „Vreme“ on varira tezu da je Srbija praktično pred izborom: monarhija ili despotija: „Predsednički sistemi su retki među demokratskim režimima. Američki predsednički sistem, naprimer, zato što je rano nastao, ima neke elemente apsolutne monarhije. Zanimljivo je da je veliki broj bivših komunističkih društava posegnuo za tim oblikom uređenja. Nastojali su da vlast kontrolišu tako što su je centralizovali i što su ukidali lokalnu samoupravu i podržavljavali ekonomiju. Tako je bilo u SSSR sa ovlašćenjima Gorbačova, tako je bilo u Hrvatskoj, tako je bilo u Srbiji, samo što se Tuđman više pozivao na istoriju, a Milošević pokušavao dokazati da sve počinje od njega. Najpre je bila „istorijska“ „osma sednica“, pa je onda izmišljen 28. mart, „Dan državnosti“…

Ustavna monarhija isključuje diktature, smatra Koštunica. Režim je to osetio, on oseća krizu legitimiteta i zato se odlučio na tako glup i očigledan bojkot ove posete, smatra on.

MILITARIZACIJA SRBIJE: Srpske demokratske opozicione stranke očito računaju da dovođenjem Karađorđevića umanjuju simbolički značaj Miloševića, inače kompromitovanog time da vlada uz pomoć rata umesto obećanog mira, te smatraju da će tako lakše parirati pokušaju poljuljanog i izolovanog režima da se u Srbiji spase pomoću diktature.

Po nekim verzijama Milošević se odlučio da bojkotuje Kaarađorđevića pod uticajem vojnopolicijskog kompleksa koji se boji da bi ga dinastija ozbiljno ugrozila u nastojanju da na kraju filma zadrži pod kontrolom bar Srbiju. Ima jedan neposredni signal koji ide u prilog ovoj tezi – vojska nije dozvolila Aleksandru da obiđe ranjenike na VMA.

I Dragan Veselinov se pribojava da bi demilitarizacija ostalih republika mogla rezultirati militarizacijom Srbije. Ako bi se čitava vojska smestila u Srbiji, to bi moglo značiti pretnju slobodama. On misli da jugoslovensku vojsku valja postepeno raspuštati, naravno uz prethodnu zaštitu neuralgičnih tačaka i stvaranje političkih rešenja koja će garantovati sigurnost manjina. Nebojša Popov je za civilnu kontrolu vojske i veruje da je to, možda, još moguće preko Skupštine Jugoslavije.

GRAĐANSKI RAT U SRBIJI: Vuk Drašković tvrdi da ima dokaze da režim sprema za građanski rat u Srbiji, („jedan tragičniji rat, rat između Srba i Srba“) da „će Srbijom vladati pomoću nesrećom zahvaćenih Srba, koje će okrenuti protiv demokratske Srbije“, da će „zametnuti građanski rat ovde da se razračunaju sa svojim neistomišljenicima“ i da neke vođe iz srpskih krajina da ne krenu na Beograd, da raščiste stvari“… „Upozoravamo režim da znamo i vidimo šta nam se sprema“, rekao je Drašković na konferenciji za štampu 8. oktobra. On međutim tvrdi da većina vojnika sada u vojsci „pozdravlja sa tri prsta“. Drašković, to govori prilično uvereno, jer verovatno oseća da posle debakla sa masovnom represijom u martu i posle odbrane Jeljcina u Moskvi srpski režim može preko noći da se raspadne, ako bi primenio sličan recept. Umesto toga mogao bi pribegavati pojedinačnom zastrašivanju, što, po svedočenju nekih poslanika, sada pokušava na zatvorenim skupštinskim sednicama, gde se ništa tajno ne saopštava, ali zato pojedinci prete prekim sudovima.

Vojska, s druge strane, nije posebno precizirala da li zabrana političke aktivnosti u armiji obuhvata i KP-PJ čije je članstvo regrutovano pomalo pod pritiskom upravo među oficirima.

Dr Ivan Đurić kaže u razgovoru za „Vreme“ da 250.000 ljudi, koliko ih je bilo na dočeku u Beogradu nisu naseli na mržnju i agresiju već na nadu, možda je isplivalo osećanje da možemo biti bolji nego što jesmo. Nadolazeće osećanje očaja zbog usamljenosti i varvarstva u kome je Princ neka vrsta personifikacije – s jedne strane nekima izgleda da on dolazi kao princ iz bajke, kao dokaz nama samima da tako ružni i prljavi nismo bili uvek u našoj prošlosti. S druge strane taj dolazak je otkrio jedno nekorišćeno nezadovoljstvo Srbije zbog toga što u njeno ime prečesto govori. Srbija ne može biti srećna što je identifikovana sa Martićem, Babićem i Košutićem. Ona ne negira činjenice o pripadnosti istom narodu, ali neće ni da se pomiri sa time da u Kninu bolje znaju o Šumadiji od Šumadinaca.

To zapažanje o nekim znacima pobune Srbijanaca protiv diktata „Dinaraca“ nije usamljeno, taj rascep se povećao naročito posle događaja u Rusiji, Jeljcin je više bio simpatisan u Šumadiji, a Jazov u vojnim krajinama, gde se na vest o puču pucalo u vazduh.

U koloni koja je pratila Karađorđeviće, na putu za Topolu, bio je jedan automobil sa registracijom DA, koji je na nekim mestima ispraćen povicima „Jeb’o vas Martić!“

Poziv Aleksandru Karađorđeviću jeste bio „džoker“ za sve četiri stranke, ali ne sa istom težinom. Po nekim viđenjima Aleksandar je Vuku bio šansa da spase što se spasti može, no on je, izgleda dobio mnogo više ohrabrujućih signala (povici „Vuče, Vuče“ bili su na momente glasniji od klicanja kralju) na Terazijama, pa i u Topoli u kojoj su tog dana rezerviste preko lokalnog radija pozivali na mobilizaciju, što uz nekorektno informisanje i strah za egzistenciju objašnjava da Šumadija ipak nije „ekspolodirala“, masa ljudi u Topoli ipak nije bila tako velika. Ima procena da SPO nije uopšte toliko oslabio, koliko se pretpostavljalo posle rakovačkog poraza.

Ostale stranke su računale da posetom dosta dobijaju, a da su negativne efekte unapred otklonili dogovorom da se Aleksandar ne vezuje za opoziciju, već da nastupi kao medijalna, nadstranačka ličnost. Oni vole da ističu da su, posle Franka, španskog kralja podržale republikanske partije. Kritičari njihovog poteza naglašavaju da je špansko društvo posle Franka bilo strukturno drugačije, mnoge socijalne institucije, pre svega crkva i sindikati, bili su očuvane, a ni kultura nije, kao kod nas, bila derogirana. Oni koji o tom potezu misle bolje, vele da srpska demokratska tradicija iz 19. veka poznaje sve vreme jednu dinastiju u izbeglištvu, kao inspiratora i povod za razvoj demokratije u zemlji, pa i sada postojanje druge opcije daje prednost Srbima nad Hrvatima, koji su doveli sebe u veoma težak položaj zato što su zaigrali samo na jednu kartu.

Ove nedelje Aleksandar iz Londona, poletno poručuje da je „čvrsto rešen da nastavi sa svojim radom i zalaganjem za mir, parlamentarnu demokratiju, ljudska prava i slobodu“. Njegova poruka završava sa: „Dolazim uskoro!“

Dr Vojislav Koštunica kaže da će biti angažovano više vrhunskih pravnika da do dolaska Aleksandra razreše pitanja državljanstva, imovine i statusa. Sudeći po najnovijim izjavama opozicione partije ne veruju da je moguće pod organizovati referendum radi izjašnjavanja o monarhiji. Da li će tražiti neki drugi put, saznaće se.

Nekoliko opozicionih ličnosti kaže za „Vreme“ da je sigurno da će se Aleksandar vratiti u Beograd najkasnije 13. decembra, tada je sveti Andrej, krsna slava Karađorđevića. Tada bi u Srbiji moglo da vlada veoma napeto političko stanje posle debakla, ili, što više nije neverovatno, odlaganja, opštinskih izbora, na koje Demokratska stranka, SPO, Reformisti i Seljačka narodna stranka neće izaći. U Srbiji bi se dotle mogli zaoštriti politički i socijalni sukobi, u vremenu ekonomske blokade koja se preteći primiče jugoslovenskom prostoru.

Paradoks je u tome što su se mnoga dramatična pitanja koncentrisala oko jednog motiva koji je do juče zvučao bizarno.

Naknadno prisećanje reportera: Kako sam branio kola NJ. K. V.

Masa onih koji su Aleksandra i prinčiće 1991. čekali na beogradskim ulicama u špalirima probila je kordon i sjatila se između automobila u koloni i trčala za njima od Terazija tamo prema Slaviji vičući: «Idemo na Dedinje!» Jedan od pripadnika Srpske garde (SPO-ovog obezbeđenja) je kod Protokola (Kuća Krsmanovića, privremena rezidencija kralja Aleksandra 1918) dohvatio za ruku vašeg bradatog reportera: «Brate, drži me čvrsto za ruku, da spasemo kola njegovog visočanstva!» Svakako, brate.
Neki čiča se izvija preko garde i ljubi staklo: «Jao, prinčići…»
Negde kod Trga Franše Deperea neko iz mase zadihan razočarano konstatuje: «Pa ovaj ode na Avalu!»

Kraljevska grobnica – Druga sahrana kralja jedne nesreće«,Vreme broj 1108,29. mart 2012.

U VREMENU br 1168, od 23. maja 2013. pogledajte Porodično stablo Karađorđevića

VREME broj 1168.

U štampanom izdanju VREMENA broj 1168. koje će biti na kioscima u četvrtak 23. maja. Republička sahrana poslednjeg kralja