Njegoš i njegovi tumači >

Žuč u čaši meda

Dan pre nego što će na Trgu Republike očitati opelo za Vladu i Parlament, mitropolit Amfilohije Radović je u Nikšiću, na okruglom stolu "Vraćanje Njegoševe kapele na Lovćenu – vraćanje smisla Crnoj Gori", objavio da će, odnosno da je već podneo zvaničan predlog Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve da pokrene proceduru za kanonizaciju Petra II Petrovića Njegoša, vladara crnogorskog i pesnika srpskog

Prisutne je Amfilohije obavestio i da je poslao pismo Milu Đukanoviću, premijeru Crne Gore sa zahtevom da se ponovo sagradi kapela na lovćenskom Jezerskom Vrhu, e da bi se (konačno) "skinulo prokletstvo sa Crne Gore koje je vladika Rade ostavio ako ne bude sahranjen na Lovćenu u spomen-kapeli koju je za života podigao svome stricu".

Pismo Đukanoviću ostalo je bez odjeka, što ne znači da ga neće biti, ali je zato inicijativa za Njegoševu kanonizaciju poprilično uzburkala strasti na srpsko-crnogorsko crkveno-crkvenoj relaciji.

JESTE SVETAC: "Petar Petrović II Njegoš odavno je zaslužio da bude proglašen za sveca. Srcu mi je milo i drago, verujem i svakom čedu našeg roda, što je, evo, i zvanično pokrenuta inicijativa za kanonizaciju tog našeg čuvenog i pesnika i duhovnika i velikodostojnika naše crkve", kaže episkop šabački Lavrentije. "Kanonizacija Njegoševa i te kako je važna, ne za njega lično, već za sve nas, za buduće naraštaje, kako bi imali na koga, u svakom pogledu, da se ugledaju i da ga slede. Za svoje dobro, svoga roda i svoje vere."

Po Matiji Bećkoviću, pesniku i akademiku, Njegoš je najznačajniji vladika Srpske pravoslavne crkve posle Svetog Save i najveći pesnik srpskog jezika do danas. "Gorski vijenac postao je nacionalna Biblija, a njegova fotografija jeste ikona. Ima mnogo vladika, ali kad se kaže ‘Vladika’, svi misle na Njegoša. Najveći umovi ustupili su mu počasno mesto i takva jednodušnost u pogledu nečije veličine nije zapamćena u srpskom narodu. Kanonizacija Njegoša ne bi bila samo crveno slovo u crkvenom kalendaru, nego i najveća radost i ohrabrenje njegovom narodu. Možda je došlo vreme da ga crkva iz sfere parnica i intriga izbavi i premesti u svoj kalendar. I neka se na sva pitanja: ko je, šta je, čiji je, kakav je, zauvek dobije jedan jedini odgovor – Njegoš je svetac."

NIJE SVETAC: "Njegoš je crnogorski državnik, a svetski poznat i priznat književnik i filozof. Kao crnogorskog državnika, SPC nije dostojna da Njegoša kanonizuje", negoduje mitropolit Mihajlo, poglavar (kanonski nepriznate) Crnogorske pravoslavne crkve. "Ona ga je ranije klevetala, omalovažavala, osporavala i nepravedno prisvajala, posrbljujući i njega i crnogorski narod. Njegoš nikada nije fizički boravio u Srbiji, a ni u jednom od svojih 1700 službenih pisama nije spomenuo Sv. Savu. Njegoš nije Srbin, već Crnogorac. Njegoš je bio crnogorski vladar i vladika autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve do svoje smrti 1851. godine. Srpska crkva u to vrijeme nije bila autokefalna."

Za svoje tvrdnje prilaže i argumente: "Da bi se neko proglasio za sveca, treba da bude asketa. Da se potvrdi (njegova) svetost još za života. Nakon fizičke smrti podvižnikov asketski život treba da potvrđuju čudesa. Njegošev životni put nije ispunjen askezom, niti su posle njegove smrti nastupila čudesa vezana za ovu istorijsku ličnost. SPC se, međutim, ne drži ovih svetih pravila o podvižničkoj askezi i čudesima koja prate i slede okončani životni put podvižnika, koji se kanonizuju u sveca."

"Njegoš je veliki pesnik najmanjeg evropskog naroda kroz kojega su progovorili vekovi u kojima su Crnogorci vodili zastrašujuću borbu za slobodu i opstanak kakvoj nema primera u novijoj evropskoj istoriji. Međutim, Njegoš nije pesnik Novog Zaveta – Jevanđelja – nego Starog Zaveta, dakle, osvete i krvi. Njemu se na teret stavlja tridesetak naručenih osveta", pridružuje se Stevo Vučinić, potpredsednik saveta Mitropolije Crnogorske pravoslavne crkve, i dodaje da bi se namera SPC-a da se Njegoš kanonizuje mogla tumačiti kao pokušaj Srpske patrijaršije da skrene pažnju javnosti od aktuelnih pedofilskih i homoseksualnih skandala, kao i problema Kosova.

POLITIČARENJE: Po Vučiniću, sve ovo je posledica nezadovoljstva jerarhije Srpske pravoslavne crkve svojim statusom u Crnoj Gori i da na ovaj način hoće da je destabilizuju, da izazovu ozbiljne nerede sa teškim posledicama. U svakom slučaju, tvrdi Vučinić, ovaj predlog će naneti više štete Njegošu nego koristi crkvi, a dat je sa zadnjim namerama da Njegoša kao pesnika unizi, a preosvećenog Amfilohija uzvisi.

Koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske SPC, protojerej stavrofor Velibor Džomić pak kaže za Danas da ga stav CPC nimalo ne iznenađuje. "Ne čudi me takav stav zvaničnika kanonski nepriznate CPC, koja u proteklih 20 godina na sve moguće načine pokušava da okleveta Petra I Cetinjskog i Petra II Petrovića Njegoša, koji su utemeljivači Crne Gore. Oni kažu da je Petar Cetinjski bio genocidan na delu, a Njegoš na peru, pa čak traže novo tumačenje, odnosno falsifikovanje Njegoševih dela".

ŠTA TREBA?: Da bi rab Božiji bio proglašen za sveca, mora da bude ispunjeno nekoliko uslova, što opštih, što posebnih: opšti uslovi su za samo posvećenje/zvanje, posebni za titulu – "apostol", "praotac", "prorok", "besredbnik", "jurodivi", "mirotočivi"... U pravoslavlju ima ukupno 19 titula svetitelja, a Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve ima mandat da dodeli svega 7: "sveti", "sveštenomučenik", "velikomučenik", "prepodobnomučenik", "mučenik", "ispovednik" i "prepodobni".

Teorijski, zvanje sveca može da ponese onaj hrišćanin koji se Bogu ugodio za života na zemlji, a koje vernici doživljavaju kao svoje predstavnike pred Svevišnjim. Uslov svih uslova je da je kandidat za zemaljskog života postigao "oboženje" – da je dostigao jedinstvo sa Bogom posredstvom nestvorenih božanskih energija, ali i da je svoj vek proveo bez poroka, strasti, gordosti, da je bio primer u veri i delima.

Posebni uslovi su ekstenzija onog prvog i opis je karaktera svetačkog života kandidatovog. Recimo: ako je dokazivo stradao zbog svoje vere, ili (samo zato) što je Srbin pravoslavac, sleduje mu jedna od mučeničkih titula, a u zavisnosti da li je za života bio arhijerej, prost monah, mirski sveštenik, ili tek vernik.

Sama kanonizacija je crkveno-pravni institut koji u osnovi ima narodno verovanje, odnosno lokalni kult i kao takav nije detaljno razrađen i definisan u Crkvi, nego je (delimično) rezultat spontanosti: nema autoritetnih kriterijuma za prosuđivanje o svetosti života kandidata. Čin kanonizacije je priznanje od strane Crkve njenog upokojenog člana za "svetog", "pravednog" ili nekakvog već, u svakom slučaju ugodnog bogu koji je dostigao večno blaženstvo. Reč je o deklaraciji o zvaničnom prihvatanju već postojećeg fakta, odnosno konstituisanju novog fakta koji nije ranije postojao.

Za Njegoša ne može da se kaže da je živeo baš svetačkim životom, ako ništa drugo, ono jer je bio svetovni vladar, a svetački i vladarski život ne idu baš ruku pod ruku. Uostalom, ni sam Njegoš sebe nije doživljavao kao nekog bogzna kakvog podvižnika: "Ja nisam kaluđer, već vladika. Vladar!", rekao je jednom prilikom Vuku Stefanoviću Karadžiću, a ovaj to zapisao.

Neporecivo je, međutim, da je najznačajnija ličnost u istoriji Crne Gore, da je bio vladar sa svim vrlinama, ali i manama, ali što je mnogo veće od toga, bio je i jeste jedan od najvećih pesnika-filozofa koji su pisali na srpskom jeziku. Sledstveno tome, njegovo društvo su pre Gete i Kant, a ne Nikolaj Velimirović i Justin Popović. Sa duge strane, ništa ne smeta da bude proglašen svetim: kanonizacija i prefiks "sveti" neće ga učiniti ni većim ni manjim nego što već jeste.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Presahranjivane

Presahranjivane

KAMEN SPOTICANJA: Njegošev mauzolej


Kapela na Jezerskom vrhu izgrađena je po Njegoševom nalogu 1845. godine: posvetio je svom stricu i prethodniku na crnogorskom tronu (tada već) svetom Petru Cetinjskom. U njoj je, Njegoš sahranjen po sopstvenoj želji, doduše tek četiri godine posle smrti, tek kad je otklonjena svaka opasnost da Turci grob oskrnave u nastojanju da kult koji se oko vladike Radeta vidljivo stvarao u korenu saseku.

Tokom Prvog svetskog rata Lovćenska kapela bila je meta dalekometnih topova sa brodova Austro-ugarske mornarice usidrenih u Bokokotorskom zalivu. Nakon kapitulacije Crne Gore, okupatorski guverner Veber, po naredbi Vrhovne komande, naredio je ekshumaciju Njegoševih kostiju, kako bi se njegova kapela srušila i na tom mestu izgradio spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena. Ekshumacija je izvršena 12. avgusta 1916. Njegoševi ostaci su nakon obavljenog parastosa preneseni u Cetinjski manastir. Zamišljeni spomenik, međutim, nikada nije izgrađen: Austrija je izgubila rat, carevina je rasparčana. Doduše, i Crna Gora je izgubila državnost i postala Zetska banovina.

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora i Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, po predlogu mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića od 14. novembra 1920. godine, pokrenuta je inicijativa da se Njegoševa kapela obnovi i on u njoj ponovo sahrani. Pet godina kasnije, Njegošev zavet je po drugi put ispunjen, a izvršio ga je kralj Aleksandar Karađorđević.

Pola veka kasnije kapela je opet porušena, da bi na njenom mestu bio izgrađen Njegošev mauzolej, prema nacrtu vajara Ivana Meštrovića. Velike polemike su tada vođene, mnogi intelektualci su podizali svoj glas protiv (tog vandalskog) rušenja simbola Crne Gore, ali i skrnavljenja groba jednog velikana. Crkva je povela i spor pred redovnim sudom, ali je kasnije tužbu povukla.

Elem, kapela je porušena i zgomilana na livadi poviše Ivanovih korita. Tamo se i danas nalazi, s tim da je gomila sve manja i manja: uzima tesani kamen kome treba, ugrađuje ga u ograde, obode bazena, šta li.

Njegoš je po šesti put (pre)sahranjen: od tada počiva u Mauzoleju ispod četiri metra visoke skulpture koja njega predstavlja i ispod mermerne ploče dugačke 195 santimetara. Za one koji (možda) ne znaju: Petar II Petrović Njegoš, Gospodar Crne Gore, bio je visok 207 santimetara.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net