Dragoljub Zarkovic

zoom >

Najevropljanin i ostatak Srbije – Kako je Vučića u glavu pogodio zalutali kamen s Berlinskog zida

U kakvu to Evropu mi hrlimo na repu događaja, kao najveći pospanci među uspavanim evropskim narodima i šta će biti iza tih vrata kada nam se u nekoj ne baš bliskoj budućnosti odškrinu

Košmar: Ko beše taj mali?

Ovde je sve mogućno, pa nije čudo ni da je neko nagrađen titulom Najevropljanina, a da je par dana pre toga priznao da je prespavao dvadeset i kusur godina od pada Berlinskog zida, jednog od najznačajnijih događaja u novijoj svetskoj istoriji. Istina, Aleksandar Vučić, dobitnik pomenute laskave nagrade, svoju uspavanost je povezao s kolektivnim snom srpske nacije, jer je, u autorskom tekstu za "Danas", napisao da su Srbi to prespavali.

Četvrt veka docnije, po Vučiću, kad nas je po glavi konačno tresnula neka cigla s porušenog zida probudili smo se okupani znojem, umrtvljeni od dugog i dubokog sna i udarnički krenuli na osvajanje Evrope, predvođeni živahnim Vučićem koji se sada na javi pokazuje sasvim drugim političarem nego što je bio onaj Vučić u četvrtvekovnom košmaru.

Lako je, međutim, sprdati se s nezgrapnim i netačnim govorom, generalizacijom i banalizacijom koja služi pukoj racionalizaciji sopstvenih pogrešnih procena i poteza. Pravo je pitanje da li lider jedne zemlje, koji nije primetio tektonski poremećaj dvadesetog veka, može danas u drugoj dekadi 21. veka pravilno da podesi kurs državnog broda ili će – po prirodi, izgleda, pospan i krmeljiv – da smota kormilo u pogrešnom pravcu i da nas, pospane i krmeljive, nasuče na neku novu hrid.

Odajmo Vučiću priznanje kao veštom političaru, praktičnom čoveku koji je verovatno savladao veštinu upravljanja između dva izborna ciklusa, kome raste podrška bez obzira na promenu političkog kursa, ali hajde sad, pre nego što se opet uspavamo, da postavimo pitanje ima li u njemu nešto i od državničkog štofa i može li on koji je prevideo reperkusije pada hladnoratovskog modela sveta da postavi pred sebe i "pleme koje mrtvijem snom spava" neki ozbiljniji cilj nego što je Datum.

U kakvu to Evropu mi hrlimo na repu događaja, kao najveći pospanci među uspavanim evropskim narodima i šta će biti iza tih vrata kada nam se u nekoj ne baš bliskoj budućnosti odškrinu?


Evropski stubovi: Kriza i podele

Svi stubovi na kojima je građena Evropska unija i koji su opravdavali njeno postojanje danas su srušeni, rekao je nedavno, na seminaru "Evropa u krizi" na Univerzitetu u Sofiji, Ivan Krasev, politički teoretičar evropskog formata, koji je u ono doba dolazio često u Beograd da nas budi, ama, po Vučiću, uzalud. Kraseva valja danas opširno citirati kad to nismo činili onda, u pravo vreme:

"Glavni stub je bilo sećanje na Drugi svetski rat. Anketa sprovedena među nemačkim učenicima od 14 do 16 godina, objavljena pre nešto više od godinu dana pokazala je da trećina ovih mladih ljudi ne zna ko je bio Hitler, dok 40 odsto veruje da su sve nemačke vlade od 1933. do danas jednako poštovale ljudska prava. To ne znači da u Nemačkoj postoji nostalgija za fašizmom. Ne, to jednostavno znači da sada moramo da se pomirimo da nova generacija nema nikakve veze sa ovom istorijom. Uverenje da EU i dalje crpi svoj legitimitet iz ratnih korena je samo iluzija.

Drugi element koji je olakšao geopolitički nastanak Unije bio je Hladni rat: još jedan fenomen koji više ne postoji. Danas EU nema – i ne može da ima – neprijatelja koji može da opravda njeno postojanje na isti način kao SSSR posle 1949. U najkraćem, aluzije na Hladni rat nikako ne mogu da doprinesu rešavanju problema legitimiteta EU.

Treći srušeni stub je prosperitet. Evropska unija je još vrlo bogata – iako ta napomena ne važi za zemlje poput Bugarske. Međutim, 60 odsto Evropljana smatra da njihova deca neće živeti tako dobro kao oni. Imajući to u vidu, problem nije kako danas živimo, nego kakav život možemo očekivati ubuduće. Pozitivna perspektiva koju je činila vera u bolju budućnost, kao snažan izvor legitimiteta, takođe je nestala.

Još jedan izvor legitimiteta bila je vera u konvergenciju, koja je navodila siromašne zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji da očekuju da će progresivno sticati prednosti karakteristične za članstvo u bogataškom klubu. Za ovo je do pre nekoliko godina bilo osnova, ali danas, ako je verovati ekonomskim predviđanjima za narednih deset godina, zemlja poput Grčke ostaće jednako siromašna u poređenju sa Nemačkom kao što je bila na dan svog pristupanja Uniji.

Svi govore da je EU elitistički projekat. To je tačno. Danas problem nije u tome što su elite postale antievropske, nego što više nemaju nikakvu težinu u nacionalnim debatama. Činjenica da su sve elite u osnovi pristalice ujedinjene Evrope više nije značajna, jer njih više niko ne sluša: izgubile su dodir sa ljudima. Pogledajte pažljivo sociološka istraživanja i videćete da se legitimitet EU različito objašnjava na severu i na jugu kontinenta.

U zemljama poput Nemačke i Švedske ljudi imaju poverenje u EU zato što veruju u dobre namere svojih vlada. U Italiji, Bugarskoj i Grčkoj ljudi ne veruju svojim političarima, pa zato veruju u EU. Logika ovog stava je da ‘iako ih ne poznajemo, političari u Briselu na mogu da budu gori od ovih naših’. Međutim, poslednja kriza je pokazala da ovo osećanje jenjava i da je poverenje uzdrmano.

Na kraju, poslednji stub EU je socijalna država. Nema sumnje da je postojanje jake socijalne države integralni deo identiteta EU. Međutim, kako sada stvari stoje, pitanje nije da li je socijalna država dobra ili loša, nego da li je održiva u kontekstu globalne konkurencije i krupnih demografskih promena u Evropi. Problem je u tome što se Evropljani tope kao sneg na vrelom suncu. Do 2060. godine 12 odsto stanovništva EU činiće stariji od 80 godina. Evropa stari. Zato možda nije slučajnost što se Unija često ponaša kao senilni penzioner u međunarodnoj areni. I od koga bi trebalo da zajmimo novac za održavanje ove socijalne države koja je toliko značajna starijima? Za buduće generacije? Nažalost, oni su već opterećeni akumulacijom javnog duga.

Jedna od posledica krize je pojava novih podela na kontinentu. Unutar EU više ne postoji deoba na zapad i istok; nju su zamenile važnije razlike. Pre svega postoji podela na zemlje evrozone i druge države. Vrlo često kada Francuzi, Nemci i Španci govore o Evropskoj uniji, oni zapravo misle na evrozonu. Međutim, ova podela će ostati irelevantna sve dok se strateški značajne zemlje poput Švedske, Poljske i Britanije ne uključe u evro.

Druga velika podela je ona na poverilačke i dužničke zemlje. Kada je Grčka želela da organizuje referendum o finansijskoj pomoći, Berlin je uložio ovakav prigovor: ‘Vi biste hteli da raspišete referendum o našem novcu!’ U toj primedbi ima neke logike. Nijedna država ne bi smela da bude talac evrozone. Ali upravo u tome je problem kada imate valutu bez zajedničke politike.

Kako se treba boriti sa krizom? Gledano izbliza, neke zemlje EU su u krizi dok druge nisu – ili barem nisu toliko ozbiljno pogođene. Istovremeno, u nekim slučajevima kriza je imala pozitivan efekat na određene običaje. Iz ove perspektive, glavni ishod svake politike je proizvodnja dobitnika i gubitnika. Političari se svojski trude da nam to ne kažu. Međutim, ovo nije veliki problem jer je to uvek slučaj: uvek postoje dobitnici i gubitnici. Nezgoda je u detaljima: kako da se ljudima nadoknadi gubitak i kako ubediti druge da je u njihovom interesu da tako nešto podrže.

Još smo uvereni da postoji win-win politika. Imajući u vidu današnju situaciju u EU, to su samo puste želje, jer prirodna solidarnost koja postoji u nacionalnim državama tek treba da se uspostavi na nivou Unije. Što je još gore, države EU ne dele istu istoriju i isti jezik. Nije neobično reći ‘mi’ i misliti na Evropu, ali šta to zapravo znači..."


Balast: Mnogo pitanja i negativan odgovor

Nije, čini mi se, neumesno postaviti pitanje da li u stremljenju ka jednom cilju – približavanju EU – Srbija mrtvim snom spava i zabašuruje sudbinska pitanja oko demokratizacije institucija i društva. Da li se čini dovoljno da se ograniči vlast pojedinaca i uskih interesnih grupa, da li se štite nacionalna kultura i baština, da li se uspostavlja i stimuliše kritička javnost, da li se podstiče ljudska solidarnost, da li se unapređuje obrazovanje..?

Zbirni odgovor na ovih nekoliko pitanja, a lista nikako nije konačna, jeste – ne. Pogrešno je verovanje da ćemo zbacivši, ovako ili onako, kosovski balast s grbače postati nešto drugo nego što jesmo – neizgrađeno i sirotinjsko društvo. To je taj košmarni san iz koga se treba probuditi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net