foto: reuters

Portret savremenika – Ser Aleks Ferguson >

Povlačenje večitog pobednika

Penzionisanje najznačajnijeg fudbalskog trenera predstavlja završetak jedne epohe u fudbalu, jer je ser Aleks vremenom postao simbol jednog kluba, jedne fudbalske nacije i jedne igre uopšte

I živeli su srećni i zaljubljeni do kraja života.

Verovatno još od trenutka kada je Majkl Džordan odlučio da prestane sa profesionalnim bavljenjem košarkom jedna vest nije na taj način "odjeknula" kao saopštenje menadžera fudbalskog kluba Mančester junajted o samopenzionisanju.

On se oglasio pre nedelju dana, 8. maja, rekavši da je dugo razmišljao o tom potezu i razume da je pravi trenutak da ode sa klupe na kojoj je proveo poslednjih 26 godina. Ima pretpostavki da se jednostavno povukao zbog iscrpljenosti i godina, ali on to nije pominjao. Njegovo obraćanje javnosti je bilo kratko i precizno: objasnio je da ostavlja klub sa veoma dobro razvijenom strukturom u svim segmentima, da je tim dobro izbalansiran između starih i iskusnih igrača i mladih od kojih se tek očekuje puni doprinos, da u klubu postoje najbolji mogući uslovi za nastavak dobrih rezultata i da je posebno zahvalan vlasnicima koji su mu omogućili da ostvari svoju viziju.

A ta vizija je impresivna: 26 godina na klupi, 38 trofeja od kojih su najznačajniji 13 osvojenih Premijer liga, dve Lige šampiona Evrope i pet engleskih FA kupova. Trinaest domaćih prvenstava je osvojio u 21 sezoni, jer je prva stigla 1992/93, što najbolje pokazuje brutalnu dominaciju kluba u šampionatu koji se vidi kao najkvalitetnije takmičenje u svetu na tom nivou.

Po objavljivanju ove vesti čini se da se samo predsednici Sirije, Irana i Severne Koreje nisu oglasili: svi ostali, iz najrazličitijih oblasti, javili su se preko društvenih mreža i svi su rekli "hvala ti na svemu što si učinio za ovu igru": najlepše su reči stizale od njegovih protivnika na terenu – trenera i igrača koji svi razumeju kakva je veličina Ferguson vremenom postao. Za nas ovde je važno da je aktuelni kapiten jednog od najvećih klubova na svetu Nemanja Vidić, koji je u poslednjih sedam godina došao do statusa legende kluba možda najviše zahvaljujući treneru koji je prepoznao ono što je najbolje u njemu, unapredio taj segment i dobio ratnika i vođu na terenu sa kojim ekipa gotovo da ne gubi utakmice.

Sportska biografija ovog fudbalskog trenera – tek će biti napisana – pokazuje da je opsesivna žeđ za pobedom preduslov za ostvarivanje velikih dela i da ne postoji ništa što može da zaustavi jasno predstavljenu viziju. Pored toga, njegova dugovečnost na klupi jednog kluba govori još više o značaju koji klubovi u Engleskoj pripisuju kontinuitetu i stabilnosti – to često biva postavljeno ispred sportskih uspeha. Jednostavno, Ferguson se našao sa Junajtedom posle osam berićetnih sezona u škotskom Aberdinu – i ostao u njemu do kraja.

VEZA KAO BAJKA: U narednom će periodu obavljati funkciju sportskog direktora i ambasadora kluba, a tek ćemo u danima pred nama videti kakav će njegov uticaj biti na ono što se dešava na terenu. Njegova je zamena već stigla: to je takođe škotski trener Dejvid Mojes, koji je više od deceniju radio u liverpulskom Evertonu, gde je pokazao da je i sa malim budžetom moguće biti u vrhu engleskog fudbala.

Veza Junajteda i Fergusona, zauvek predstavljena spomenikom koji mu je klub podigao za života, liči zapravo na nastavak onoga što se vidi kao kraj jedne bajke: dok se u klasičnim pričama sve završava pošto su se dvoje sreli i vezali za čitav život, ova priča tek počinje od trenutka kada su se klub i Ferguson zavoleli i krenuli sa zajedničkim životom. Ovo je priča o tome šta se dešavalo posle.

Početak je bio nikakav i daleko od toga da je iko mogao pretpostaviti šta će se sve kasnije dogoditi. Fergusona su doveli u klub koji je bio slavan i koji gotovo dve decenije nije mogao do titule. Kada Ferguson bude osvojio šampionat prvi put, to će biti prva Mančesterova titula posle 26 godina. Ovo je važno reći u kontekstu svega što, na primer, viđamo u srpskom fudbalu koji je, naravno, neuporediv sa onim na Ostrvu, ali je stvar indikativna: klub je deo zajednice i srođen je sa zajednicom. Dok god postoje ljudi koji žele da gledaju utakmice jednog kluba i da pune stadion i da plaćaju karte i da navijaju bez obzira na rezultat, dokle god to postoji, postoji i klub jer je on zaista skup svih tih ljudi bez obzira na to ko mu je vlasnik.

Mančester je bio veliki evropski klub do kraja šezdesetih i onda je nekako nestao sa velike scene, a njegovo mesto je preuzeo Liverpul, koji će od 1973. do 1984. godine osvojiti 14 trofeja: osam prvenstava Engleske, tri Kupa šampiona Evrope i tri FA kupa i izrasti u, činilo se, nedostižnu gromadu engleskog i evropskog loptanja nogom. Za ljude u nekadašnjoj Jugoslaviji, za omladince koji su nešto saznavali o evropskom fudbalu, Mančester je tih godina bio niko i ništa, sve se vezivalo za Liverpul i Arsenal. Bilo je tu i drugih, kao što je nestali Notingem forest ili Aston vila, a Junajted je živeo u nekoj vrsti depresije: nekad veliki klub koji nikako da ponovo zablista.

U takvu se sumornu atmosferu zaputio Ferguson kada je došao u klub kasne 1986. godine i dugo nije mogao ništa da promeni. Došao je u tim koji je imao nekoliko alkoholičara koji nisu priznavali nikakav autoritet i trebalo mu je nekoliko sezona da odabere tim koji će moći da stane uz rame drugim engleskim velikanima. Pored toga, kraj osamdesetih je najgori period engleskog fudbala koji je zbog huliganizma bio proteran sa evropske scene pa je u toj izolaciji pokušavao da nešto uradi i promeni.

Danas je moguće pogledati bar snimke sa nekih utakmica iz tog perioda, s početaka Fergusona u Mančesteru: igra se na blatnjavom stadionu, svi su prljavi i umazani, najvijači se toliko tiskaju na klimavim tribinama iza golova da izgleda kao da će se svakog trena izliti u baruštinu igrališta. Nema fudbalera sa strane, nema stranaca, igra se na "duvanje": ili golman degažira loptu ili centralni bekovi izbiju daleko ka šesnaestercu protivnika: tamo skače "robustni" centarfor pa šta bude. Otprilike, izgleda onako kako danas izgleda fudbal u Srbiji, samo sa mnogo više posetilaca na tribinama. Ipak, u period od Ferugusonovog dolaska pa do prve titule i osvajanja novoformirane Premijer lige, Mančester se delimično uzdizao jer je novi trener već u drugoj sezoni timu doneo drugo mesto u prvenstvu – posle osam sezona, a kada su engleskim klubovima dozvolili da igraju evro kupove osvojen je u sezoni 1990/91. Kup kupova Evrope pobedom nad Barselonom.

Jesen te godine ostaće u pamćenju i navijačima Crvene zvezde, tadašnjeg prvaka Evrope, koja se susrela u finalu Superkupa sa Mančesterom: tada se za njih govorilo da je to "klub slavne tradicije", ali ih se niko nije plašio. I zaista, u jednoj od najboljih utakmica Dejana Savićevića u dresu Zvezde beogradski tim je poražen golom iz penala, a druge utakmice nije ni bilo tako zbog bezbednosnih rizika, pa je Ferguson podigao taj trofej umesto Vladice Popovića i njegovih igrača.

Tada nisam mogao da podnesem tim koji je na dresovima nosio reklamu japanske kompanije Šarp jer mi je izgledalo da su nama, evropskim prvacima, ukrali nešto. Danas bismo svi bili super srećni kada bi recimo Junajted pristao da sa svojim drugim timom odigra prijateljsku utakmicu sa Zvezdom.

POBEDNIČKI SISTEM: Devedesete su bile Fergusonova decenija: uspostavio je nova pravila u engleskom fudbalu koji se razvijao kroz Premijer ligu, jer je od 1993. do 2000. godine osvojio šest od osam prvenstava i, kao krunu svega, Ligu šampiona u sezoni 1998/99. u antologijskom finalu protiv minhenskog Bajerna. Evropskom titulom kao da je bila završena epoha ovog trenera u Junajtedu jer je u trinaest godina uspeo da dovede klub do vrha svetskog fudbala.

O tome kako je uspostavio svoj sistem i izgradio čitavu strukturu unutar kluba gotovo je sve ispričano: Junajted je kroz godine prvo uporedo napredovao u organizacionom i sportskom smislu. Ferguson je postavio klub na novim temeljima: jaka skautska mreža lovila je talente još dok su tinejdžeri, a onda bi Ferguson od njih pravio igrače u svojoj trening kuhinji; klub je povećavao svoju infrastrukturu i danas ima ne samo najveći stadion u Engleskoj nego i jedan od najboljih trening centara u svetu, što Fergusona raduje koliko i svaka osvojena titula. On je često govorio da nema lepše stvari od toga da gledaš kako se mladi fudbaler razvija i kako se bori za ulazak u tim: u devedesetim tim su obeležili Erik Kantona, Roj Kin, Dejvid Bekam, braća Nevil, Peter Šmajhel, Tedi Šeringam, dok je druga decenija u znaku Ronalda, Vejna Runija, Majkla Kerika, Edvina van der Sara, Nemanje Vidića. Dvojica fudbalera su obeležili poslednjih dvadeset godina: Pol Skols i Rajan Gigs, koji su i u svojim kasnim tridesetim bili nezaobilazni u sistemu Aleksa Fergusona. Dugovečnost te dvojice igrača takođe je nešto što je obeležilo karijeru ovog menadžera koji nikada nije odustajao od zacrtanog plana, a to je da se pobeđuje uvek.

Ferguson je u nekim javnim nastupima poredio fudbalski tim sa simfonijskim orkestrom u kome ne nastupaju najbolji virtuozi, ali takav sastav je sposoban da izvede najsloženije kompozicije na najbolji mogući način jer je svako znao tačno šta je njegova uloga.

U tom smislu, Fergijevu karijeru je obeležilo i nekoliko spektakularnih razlaza sa igračima koji su bili velike zvezde: on se najpre odrekao Dejvida Bekama u trenutku kada je ovaj bio na vrhuncu karijere i kada je bio amblem Junajteda. Ferguson je docnije pričao da se sa Bekamom nešto dogodilo od trenutka kada se oženio i da on to nije želeo da toleriše. Slično je bilo sa Ronaldom koga je kao omladinca doveo iz portugalskog Sportinga da bi ga, isto kao i Bekama, na vrhuncu fudbalske zrelosti prodao Realu iz Madrida za preko 80 miliona evra. Danas, kada se on povlači sa svog mesta, obojica fudbalera imaju samo reči zahvalnosti za najvećeg trenera sa kojim su radili.

Ferguson je uspeo da za dve i po decenije na čelu tima sačuva i osnaži svoj autoritet u svlačionici, a to je u sportu jedna od najvažnijih stvari. On je kontrolisao situaciju i razrešavao probleme onako kako bi sam procenio da treba da čini bez obzira na to ko bi mu bio na putu: vremenom je postao veći od igrača koje je trenirao ma koliko oni bili velike zvezde. Takođe, uvek je na terenu više cenio strastvene borce nego "umetnike": Kantona, Kin, Ferdinand, Vidić – bili su igrači koje je on video kao prave vođe i to bi presudilo kada bi se birao kapiten ekipe. Samo oni koji su unosili energiju u tim time što su "ginuli na terenu" mogli su da budu vođe tima. U tom smislu je srpski centralni bek Vidić izgradio svoju poziciju i u klubu i na Ostrvu gde uživa status legende među navijačima Junajteda – a Junajted ima najviše publike od svih ostrvskih klubova.

Oni koji nisu voleli ili cenili Fergusona pripisivali su mu da je nikakav taktičar, da sve za njega rade zapravo njegovi pomoćnici i da ima preveliki uticaj na sudije u Premijer ligi. On se nije bavio odgovaranjem na takve kritike jer su rezultati govorili umesto njega: godinama je stajao na čelu jednog tima, jedne male kompanije koja je upravljala fudbalskim klubom – vodio tim i donosio glavne odluke. Osvajao je trofeje, a da nije trošio najviše novca na pojačanja mada je klub vremenom postao enormno bogat. Voleo je da proizvede igrače ili da one koje dovede preoblikuje i uklopi u svoju viziju igre. Doneo je timu ogromno samopouzdanje koje je dovelo do toga da u ovoj sezoni dobiju većinu utakmica posle izgubljenog prvog poluvremena ili posle primljenog gola.

Mašina kojom je upravljao nije se zaustavljala, ali i nije uvek imala dovoljno sreće: čini se da je mogao da uradi više u Evropi, ali kada se pogleda konkurencija, dve titule u 15 godina ne izgledaju kao loš skor, mada verujem da ni sam Ferguson time nije zadovoljan. Njegov je Junajted sa međunarodnim trofejima još uvek van velikog kluba ekipa koji čine Real, Milan, Barsa i Bajern. To je nešto što je ostalo naslednicima da poprave i poguraju.

Ferguson im je ostavio mašinu koja može da ore i na najtvrđoj zemlji. Sada će on to gledati iz lože sa svojom suprugom Keti. I živeli su u sreći i ljubavi do kraja života.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net